U tekstu koji je pročitan poslednji put o ideji Molitve koja je data u Jevanđeljima (koji nije uključen u ovaj tom) rečeno je da Univerzum može biti uzet kao odgovor na zahtev. Čovek potražuje  a Univerzum u svojoj punoj i totalnoj realnosti, spoljnoj i unutrašnjoj, odgovara shodno zahtevu. U odnosu na ono što je rečeno prošli put, želim da usmerim vašu pažnju na ovu činjenicu: mnogi ljudi dobijaju odgovore na svoje zahteve, na zahteve za koje ni ne razumeju da ih čine. Kada bi Univerzum, vidljivi i nevidljivi, materijalni i psihološki, grubi i fini, bio shvaćen spolja čulima a iznutra umom i srcem, kao odgovor na zahtev,  videli bi ste koliko je važno shvatiti kakvu vrstu zahteva činite da biste razumeli zasto  dobijate bas taj odgovor koji dobijate, iz bilo kog domena zivota  Rad kaže: “Vaše biće privlači vaš život”. Da li vidite vezu? Bez da zna čovek ili žena može da postavlja zahtev i dobija od Univerzuma ono što ne voli. Oni vide samo odgovor ali ne i ono što izaziva odgovor, šta je to  u njima što ga privlači.. Drugim rečima, ljudi mogu traziti neprilike a da toga nisu ni svesni.. Oni vide samo effekte, ne uzroke. Misliti samo iz efekata je jedna stvar. Tako mehanički ljudi misle. Misliti iz uzroka je druga stvar. To pripada svesnijem mišljenju. Nivo vašeg bića ulazi u zahtev, isto toliko ili više, nego vaše znanje. Možete intelektualno da zahtevate  sreću, a da ne vidite kako činioci koji vladaju vašim bićem, kao na primer ljubav prema vašim negativnim stanjima, skrivene ljubomore, žalopojke, lenjost ustvari traže nešto sasvim drugo i da univerzum odgovara na te faktore u vašem biću koje tajno želite i afirmišete i ne uviđajući da to činite. Morate da shvatite da pun zahtev mora da sadrži oboje i misao i izraz volje i emocionalnu želju. Strana znanja je strana misli i čovek može da misli samo iz svog znanja. Strana bića hoće, a čovek hoće samo ono što želi. Ako volite negativna stanja onda je vaše htenje ovog kvaliteta. Vaša ljubav je vaša volja; ona će privući odgovor koji joj pripada. Jedino ce vas samo-spoznaja učiniti svesnim vašeg stanja bića a ovo počinje samo-posmatranjem. Dovoljno je bilo reći ovde o toj stvari, naime, da čovek može da dobije odgovor koji ne očekuje ili ne želi a da ne vidi da ga sam privlači, jer ga traži a da toga nije ni svestan.

* * *

            Sada ćemo da govorimo o onome sto je u Radu direktno ili indirektno, rečeno o Molitvi.

Učenje o Molitvi u Radu
Samo-sećanje (Pamćenje sebe)

            Deo I – U učenju Rada ideja Molitve i ideja Pamćenje sebe su tesno povezane da jedna ne može biti odvojena od druge.  Bez Pamećenja sebe, Molitva je nemoguća. Pogledajmo šta to znači. Čovek onakav kakav je ne može da se moli. To jest, čovek u svom uobičajenom dnevnom stanju ne može da se moli. Da bi se molio čovek mora biti u stanju Pamćenje sebe. Moliti se onakav kakav je, u svom uobičajenom stanju, je Moliti se u stanju sna, a moliti se u stanju sna je beskorisno. Ništa se ne može dogoditi. Takva Molitva ne može biti uslišena jer takva Molitva nigde ne ide. Setimo se šta je rečeno o stanjima svesti u Radu. Četiri stanja svesti su moguća, ali obično čovek poznaje i živi u, samo dva.  U Radu se oba ova stanja svesti zovu stanje sna. Prvo stanje svesti, ili najniže, je stanje običnog telesnog sna, koje je pasivno stanje u kojem čovek leži u krevetu skoro bez pokreta. U ovom stanju čovek provodi trećinu, ili čak više, svog života. Drugo stanje svesti je stanje u kome ljudi provode ostatak svog života, u kojem se kreću, hodaju, govore, pišu knjige, učestvuju u politici, ubijaju se međusobno, i ovo stanje smatraju aktivnim i nazivaju ga stanjem “jasne svesti ili budnim stanjem svesti”. Nije preterano da se kaže da termini jasna svest ili budno stanje svesti izgleda kao da su dati uz podsmeh  posebno kad kroz lično samo-posmatranje počnete da shvatate šta jasna svest u stvarnosti treba da bude, i šta je ustvari stanje u kome čovek živi i dela. Jer u takozvanom budnom stanju čovek nije svestan ni sebe ni drugoga. On živi i umire u mraku. U izvesnom smislu bi za njega bilo bolje kad bi ostao pasivan u prvom stanju svesti jer ne bi mogao da se kreće i ubija bližnjeg svog.

            Treće stanje svesti je Pamćenje Sebe ili Samo-svest ili stanje  Svesti o samom Sebi. Obično se smatra da smo mi već u tom stanju i da smo uvek svesni sebe i da delamo, mislimo i osećamo sa punom svešću onoga što radimo. Ali Zapadna nauka je previdela činjenicu da mi nemamo ovo stanje svesti. Ne možemo ga  u sebi stvoriti samo pukom željom, ili odlučiti da ćemo od sada uvek živeti u stanju Samo-svesti. Ali ovo treće stanje predstavlja prirodno pravo Čoveka kakav je, a ako ga čovek ne poseduje to je zbog pogrešnih uslova njegovog života. Danas se ovo stanje svesti dešava samo u obliku retkih bljeskova i samo dugotrajnom praksom, pokušajem i pogreškom, čovek može početi da ponovo uspostavlja stanje samo-sećanja u sebi.

 Stanja svesti 

            Pomoć može da stigne samo do trećeg stanja svesti. Ne može da stigne do tame u kojoj ljudi žive svoje svakodnevne živote u kojima su tako često zadovoljni da egzistiraju. Stoga moliti se iz stanja sna – moliti se iz tzv. budnog stanja  – je isto što i sanjati da se čovek moli, jer u tom drugom stanju svesti mi takođe sanjamo i sve je neralno, jedino što ne primećujemo da sve što radimo je u snu dok ne iskusimo momenat svesti koji pripada trećem i četvrtom stanju svesti i vidimo razliku. Jer kad čovek moli on mora da se seti sebe. On mora da oseti značenje svega što kaže i oseća sebe dok to govori. Mora da oseća da je zaista “Ja” u njemu koje se moli a ne grupa malih “ja” ili grupa mehaničkih “ja” fromiranih navikama. I konačno, čovek ne može ni da se moli ni da se seti sebe ako oseća da postoji viši nivo njegovog unutrašnjeg stanja, niti da postoji nešto što je više od njega.

            Moramo da razmotrimo četvrto stanje svesti u vezi sa celim redom molitva koje se mogu nazvati molitvama za prosvetljenje. Kad se čovek moli za prosvetljenje moli se da vidi stvari kakve one stvarno jesu, odvojeno od njegove imaginacije i njegovih subjektivnih ideja. U religijama svih naroda postoje indikacije o mogućnosti takvog stanja svesti koje se zove “Prosvetljenje” i druge slične reči, ali koje se ne može opisati rečima jer prevazilazi sve reči. Kad se čovek moli za prosvetljenje moli se za Objektivnu Svest. Ali on predhodno mora da bude u trećem stanju svesti jer jedino je treće stanje svesti to koje  može biti dodirnuto i može zadržati značenje bilo kog iskustva ili pomoći koja dolazi od onih koji su u četvrtom stanju svesti. Ali morate da shvatite da ako se čovek moli za prosvetljenje, recimo o sebi, moli se da se probudi, a ako je čovek sasvim probuđen u odnosu na sebe i vidi sebe onakvog kakav zaista jeste, to jest objektivno, poludeo bi. Bolje je misliti o molitvi za više razumevanja. Ali to će naravno biti beskorisno ukoliko ne činite bilo kakav napor da sebe razumete bolje. Ako  čovek u Radu ne radi na Liniji Znanja niti na Liniji Bića i samo se moli za više razumevanja, njegov pogled na Univerzum je veoma naivan. Mora da shvati surovost i cenu koja mora biti plaćena da bi se oslobodio detinjastih i sentimentalnih pogleda. Moram da ponovim da moliti se za nešto za šta treba da radite i možete da radite ako biste pokušali, je sasvim nekorisno. Ali ljudi imaju beskorisne poglede i ne mogu da se probude u odnosu na opasnost od samog sebe. Morate se boriti za Rad i boriti se da ga održite a nećete ga održati ako ne skočite da se uhvatite za njegovu nit i insistirate da je se držite.

Filed under: Maurice Nicoll ]]> http://mauricenicoll.wordpress.com/2012/01/06/beleska-o-molitvi/feed/ 0 mauricenicoll http://mauricenicoll.wordpress.com/2011/11/30/psiholoski-komentari-iii-o-bicu-nastavak/ http://mauricenicoll.wordpress.com/2011/11/30/psiholoski-komentari-iii-o-bicu-nastavak/#comments Wed, 30 Nov 2011 18:39:46 +0000 administrator http://mauricenicoll.wordpress.com/?p=326 Continue reading →]]> Psihološki komentar, Berdlip 4 jun 1942
III – O Biću (nastavak) 

Deo I – Svako ko je ovaj Rad uzeo ozbiljno i razmišljao o njegovom smislu i značenju, sredstvima koje svi posedujemo ali slabo koristimo – naime, razmišljanjem svojom glavom – trebalo bi da bude sposoban da svesno uđe u položaj drugih i da ih razume. Ovaj razvoj bića je od suštinskog značaja za nas u Radu. Niko ne može da se razvije sam. Odnos je moguć samo kroz kontakt unutrašnjih svetova. Mi se srećemo kroz naše unutrašnje svetove. Da biste razumeli drugog morate ući u njegov unutrašnji svet, ali to ne možete ako niste ušli u vaš sopstveni svet. Stoga je prvi korak prema svesnom ulaženju u položaj drugog i razumevanju drugog se postiže kroz ulaženje i razumevanje sopstvenog položaja i sve dok ovaj korak nije učinjen, do največeg mogućeg stepena, nema mogućnosti da se uđe u položaj drugog i da se drugi razume. Ulaženje u sebe počinje sa samo-posmatranjem, a razumevanje sebe počinje sa dugotrajnim izučavanjem sebe u svetlosti znanja ovog učenja čiji je krajnji cilj postepeno ali definitivno transformisanje sebe.  Samo iz ovog razloga misliti da je čovek u stanju da se stavi u položaj drugog i da razume položaj drugog, i čak da pomogne, onakav kakav je – a ova iluzija je veoma uobičajena – znači ne razumeti suštinu ljudskog kontakta i univerzalne teškoće koje prate ovaj impuls koji isto tako često završava u propasti i nekoj vrsti kompromisa koji je isto tako plodno tle za gorčinu, uzajamnu kritiku, nepriteljstvo i čak gora emocionalna stanja i tokove misli. Niko, onakav kakav je mehanički, to jest kako je formiran životom i njegovim uticajima  ne može ući u položaj drugog i razuemti ga kakav je i odatle pružiti pomoć, sve dok predhodno već nije upoznao sebe svojim samo-posmatranjem, samo-izučavanjem, i uvidom i radom na sebi. Samo znanjem o sebi znanje o drugima je moguće. Samo uvidevši i razumevši šta je u nama možemo da razumemo šta je u drugome. Jedno od najvećih zala ljudskih odnosa je da ljudi ne pokušavaju da uđu u položaj drugog već samo kritikuju jedan drugog bez ikakvog ustručavanja i nemaju nikakvu unutrašnju zadršku u odnosu na mehaničko kritikovanje usled nepostojanja bilo kakvog uvida u sebe i sopstevenu upadljivu sirovost, greške i nedostatke. Kao rezultat toga ne samo da ne pomažu jedan drugome, nego je normalna ravnoteža stvari poremećena, a ovim mislim na akomulirani pogrešan i loš psihološki sadržaj koji se dnevno formira u ljudskim odnosima i ustvari u životu svakog čoveka, koji nikad nebi postojao kad bi ljudi videli sebe i druge u isto vreme, i na ovaj način neutralisali efekte svog ponašanja dan za danom. Ovaj nedostatak psihološke odgovornosti i prema sebi i prema drugima je možda posebno karakterističan za moderno vreme i predstavlja izvor jednog dela rasprostranjenog modernog nedostatka sreće koja označava sadašnje vreme, u kojem, između ostalog, čak i obična ljudska ljubaznost opada, sa rezultirajućom krutošću koja je među najopsanijim faktorima u odnosu na budućnost, i koja efektivno onemogućava sav mogući pravilni razvoj emocionalnog života.

            Ljudi u Radu koji su imali priliku da se emocionalno razviju, trebalo bi da naročito obrate pažnju na prećutnu ili iskazanu kritiku drugih kao kontinuirani pogrešan faktor u sebi, koji neprekidno u nama stvara pogrešan psihološki materijal i da se pošteno osvrnu na ono šta rade. U mnogim slučajevima, tvrdoglavost i neznanje su temeljni uzroci, iako postoje mnogi uzroci, kao što je neobičan stepen sujete, i samo-zadovoljstva, osećanja da je čovek u pravu, samozasluga, osećanje vrline i superiornosti, i drugi činioci ove vrste koji naravno onemogućavaju put bilo kakvoj unutrašnjoj promeni. Ovde posebno spominjem, u vezi sa mehaničkim osećanjem zasluge i samo-savršnosti, one koji očekuju druge da se menjaju a ne polaze od sebe, i koji čak sude o Radu po efektima na druge, ne shvatajući izgleda da imaju mnogo da Rade na sebi pre nego što će moći da sude drugima, i takođe da i drugi njih sude na baš isti način  na koji oni sude drugima – činjenica koja ih uvek iznenadi. Mehaničko kritikovanje drugih rezultira mnogim psihološkim teškoćama za onog koji kritikuje – to jest, mnogim “ja” koji onemogućavaju njihov unutrašnji razvoj i slobodu. Možda ovo nije jasno. Ono što se želi  reći je da ako dozvoljavate kritikovanje i slobodan razvoj negativnih “ja” u vama, oni će se okrenuti na vas u Radu i onemogućavaće vaše razumevanje i vaš sopstveni razvoj. Ono što činite drugima činite sebi. Sve je uređeno na ovaj način. Sve pogrešno postepeno reaguje na vas u Radu. Posle izvesnog vremena ćete naučiti da ne možete da dozvolite ‘luksuz’ da isuviše spavate i da govorite i postupate mehanički i dozvoljavate da vaš život bude u rukama pogrešnih “ja”. Počećete da uviđate sami za sebe da zaista morate da živite svesnije  u odnosu sa vašim unutrašnjim svetom u kojem svi prošli računi moraju da budu poništeni. Živeti svesnije u vašem unutrašnjem svetu za početak ne znači ići za svojim lošijm “ja”. Zapamtite da ako ste u Radu da se stavljate pod više zakona nego drugi – naime, pod zakone Rada. Stavljate se u položaj u kojem morate da poštujete šta Rad podučava.

*          *          *

Deo II – Čišćenje emocionalnog života u Radu može se veštački podeliti na dve strane u svrhu praktičnog samo-posmatranja.  Prvo ćemo se baviti emocijama koje nastaju iz lažne ličnosti  ili izmišljenih “ja”, iz onog nestvarnog dela sebe čiju pažnju Rad neprekidno doziva i koji bi morao da bude predmet dnevnog samo-izučavanja i Rada, u svetlosti činjenice da je to izvor velikog svakodnevnog nesporazumevanja, nesreće i napada. Ova stvar, koju sami formiramo, i koja se formira uticajima sredine u kojoj odrastamo, i koja kao obojeni mehur stoji nad površinom našeg psihičkog života, zbunjuje i iskrivljuje naš celokupni unutrašnji svet. Ona formira deo našeg stečenog bića. Osnovni uzroci skoro svih nesporazuma koji nastaju u unutrašnjem svetu čoveka, kao i u sferi zajedničkog života ljudi i svih mogućih odnosa među ljudima je psihički faktor zvani Lažna Ličnost, koja se formira u pripremnoj fazi života. Stimulacija ovog psihičkog faktora u čoveku, kako pre, tako i za vreme odgovornog života, predstavlja osnov emocija sujete i uobraženosti. Ove emocije, koje se rađaju iz stimulacija Lažne Ličnosti, stoje na putu normalnom razvoju Emocionalnog Centra. I može se takođe reći da one stoje na putu razvoju svesti uopšte. One onemogućavaju Treće Stanje Svesti Stanje Samo-svesti. Stepen sreće i samo-svesti koji bi trebalo da postoji u stvarnoj osobi, stvarnom čoveku, kao i u miroljubivoj zajedničkoj egzistenciji ljudi, zavisi skoro u potpunosti od odsustva sujete i uobraženosti u čoveku. Ali ove emocije mogu da imaju veoma suptilne oblike i zahtevaju dugoročno i iskreno unutrašnje posmatranje i veliki samouvid i postepeno samo-ostvarenje. Ali često ljudi čak zamišljaju da ih nemaju, i bez obzira što su često uznemireni onim šta drugi o njima govore ili kako se prema njima odnose oni ne uviđaju da to ima bilo kakve veze sa njihovom sujetom i uobraženošću. Vremenom kako se zakopana svest budi ove emocije se mogu prepoznati po unutrašnjem ukusu. To su nečiste emocije. To je uistinu ono šta se uglavnom misli u religioznim spisima kad se kaže “nečisto” i što se u Jevanđeljima toliko napada kao u slučaju Fariseja, koji sve čine da bi ih ljudi videli – to jest iz pobuda sujete i uobraženosti. Znate da kad činite dobro drugima i kad osećate zaslugu, to je vaše samo-ljublje kojem činite dobro. To je nečistost emocija. Ali ako nešto činite iz čiste ljubavi onda je to čisto. Na žalost to se događa po pravilu samo sa zadovoljavanjem naših apetita. Drugi faktor u vezi pročišćavanja emocionalnog života je kao što svi znate faktor negativnih emocija. Neću sada govoriti o njima osim da vas podsetim da mogu da imaju veoma suptilne oblike. Vremenom mogu biti prepoznate unutrašnjim ukusom. Sve one smrde. Setite se takođe da na rođenju nema Lažne Ličnosti. Ali rođenjem među uspavanim ljudima, koji uživaju sopstvene negativne emocije, one se prenose na dete kao zaraza. Zadovoljstvo koje ljudi imaju bivajući negativnima dete imitira, i istovremeno formiranje Lažne Ličnosti u detetu pomaže proces jer kroz emocije sujete i uobraženosti stvara se način i da se čovek lako vređa u svojoj beskrajnoj raznovrsnosti.

            Naš nivo bića karakterišu nečista stanja emocionalnog života gore opisana. Rad na biću, u odnosu na Emocionalni Centar, stoga zahteva, između ostalog, napor da se posmatra i uvidi postojanje ovih emocija u sebi, da se zapazi njihovo poreklo, pravac njihovog delovanja, i posledice koje stvaraju. Kad smo pravilno svesni nečeg u sebi mi smo na putu da to promenimo. Sama svest o tome ako je potpuna, počeće da ga menja. Jednom kad ste nešto zapazili jasno u sebi, u svom biću, vodiće vas da vidite nešto drugo. Shvatite da biće mora da se promeni u svakom bez izuzetka i mora se promeniti sad i ovde. Religiozni ljudi smatraju da će se oni promeniti na onom svetu: ili zamišljaju da baš kakvi su, sa nivoom bića koje imaju, i svim negativnim emocijama, sujetom, uobraženošću, malicioznim govorom, ljubomorom, neprijatnim radoznalostima i slično će stići do Boga.  Ima mnogo sličnih iluzija, koje za rezultat imaju to da čovek ne vidi nivo svog bića koji zapravo određuje čovekovo mesto na skali svih bića koja vodi ka Svetom Biću. Svako se nalazi negde na toj lestvici. U ovom Radu, na psihološkom aspektu, dato nam je znanje o tome kako da menjamo biće, i to znanje mora da bude primenjeno na vaše sopstveno biće kroz posmatranje sebe shodno onom šta vas znanje podučava da posmatrate. Tako dolazite do saznanja o vašem biću i možete da počnete da radite na svom biću. Ako počnete da posedujete neko stvarno znanje o svom biću i radite na tome, onda ćete biti u stanju da se stavite u položaj drugoga i da mu pomognete – ali samo u meri u kojoj ste poznavalac samog sebe i sopstvenih teškoća. I među ostalim stvarima, bićete u stanju da znate kada govorite iz sujete ili osećaja superiornosti, ili iz negativnog osećanja, želje da povredite ili samo kritikujete i slično. Ukratko, bićete u stanju da bolje razlikujete između čistog i nečistog u sebi i iz tog polazišta da govorite jedan drugome čistije. Ako dok govorite vidite u sebi ono što vidite u drugome govorićete čisto ili čistije, a ono što je čisto u tom smislu ne može povrediti drugog ili ga uvrediti već mu samo pomoći. Ako dok govorite drugom ne znate da li govorite ispravno a ipak govorite iz dvostruke svesti o sebi i o drugoj osobi, što je govorenje iz Stanja Samo-svesti, naime gledajući istovremeno i spolja i unutra, onda ćete znati naknadno po naknadnom ukusu. To jest, Rad će vam pokazati, za sve što ste učinili iskreno, iz osećanja Rada, biće sačuvano za vas i pokazano vam u svom pravom svetlu, ako slušate a ne padate u san.

*          *          *

Deo III.- U tekstu koji smo pročitali prošli put, rečeno je da se u religioznim spisima m mnogo toga govori o biću. Ljudi se dele shodno njihovom stanju bića – u svece i grešnike, dobre i loše ljude i slično. Mnogo toga je rečeno u Jevanđeljima koje se odnose na biće. U Paraboli o Sejaču koji seje Seme Božije Reči među ljudima, različite kategorije ljudi koje se spominju dele se shodno njihovom biću u odnosu na Seme Reči i njihov prijem iste. Na drugom mestu ljudi sa pogrešenim bićem se zovu trnje ili bodlje u odlomku gde Hrist kaže: “Da li ljudi skupljaju grožđe ili trnje, smokve ili bodlje?” Hrist zatim poredi ljude shodno njihovom nivou bića sa drvecem i kaže “Svako dobro drvo rađa dobro voće ali zlo drvo rađa zlo voće.”  Sve ovo znači da je čovekov nivo od najvećeg značaja. Kao što znate neophodno je misliti o nivou čovekovog bića pre nego što se uvede u Rad. Ovde je reč o nečem veoma ozbiljnom i sada bi trebalo da počnete da razumevate šta je to. Današnja tendencija da se kriminalci prave herojima je potpuno pogrešna. Postoje dva  znaka bića u vezi ljudi koje možda želite da uvedete u Rad. To moraju da budu odgovorni ljudi i moraju da imaju neki magnetski centar. Druge stvari su rečene u prošlosti o ovom pitanju i pokušaću da se prisetim nekih od njih. Nezavisno od ideje Dobrog Domaćina  i magnetskog centra, čovek koji stupa u Rad treba da ima prirodni osećaj sramote. Znate da mnogi takozvani “moralno defektni” nemaju osećaj sramote i to je veoma loš znak. I zapazite ovde da bivajući tvrdim i nikada ne osećajuci sramotu, zarobljavate razvoj sopstvenog bića. Ljudi koji ulaze u Rad treba da imaju neki osećaj  religioznosti, neki trag u njihovim životima religioznog impulsa, to jest, naravno povezano sa magnetskim centrom, prošlim utiscima i obrazovanjem. Zatim treba da osećaju ponešto od smrtnosti, da imaju neku svest o sopstvenoj smrtnosti. Svi ovi faktori i nekoliko drugih formiraju  polazišne tačke u njihovom biću iz kojih se ideje i učenje Rada mogu da razviju.

Filed under: Maurice Nicoll ]]> http://mauricenicoll.wordpress.com/2011/11/30/psiholoski-komentari-iii-o-bicu-nastavak/feed/ 0 mauricenicoll http://mauricenicoll.wordpress.com/2011/10/26/psiholoski-komentari-ii-o-bicu/ http://mauricenicoll.wordpress.com/2011/10/26/psiholoski-komentari-ii-o-bicu/#comments Wed, 26 Oct 2011 17:19:58 +0000 administrator http://mauricenicoll.wordpress.com/?p=321 Continue reading →]]> Berdlip Maj 28, 1942
Psihološki komentari – II
O BIĆU 

Deo I. – Večeras cemo govoriti o Znanju i Biću. Da li se sećate nečega što je rečeno ranije o Znanju i Biću? Dozvolite da vas podsetim da ovo učenje koje studiramo kaže da postoje dve strane čoveka i da čovek mora da ih razvija postepeno tokom svoje transformacije: stranu svog Znanja i stranu svog Bića.  Čuli ste mnogo puta da pre svega treba da znate ovaj sistem a to uzmima vreme i napor.  Ali to vodi definitivnom razvoju znanja i istovremeno trebalo bi da vodi samo-saznanju, ako čovek zaista radi. Nije teško shvatiti da postoje različiti nivoi znanja. Ali nije tako lako razumeti da postoje različiti nivoi bića. Hajde da još jednom pokušamo da  razumemo šta je to biće.  Ljudi često mešaju biće sa egzistencijom. Kamen egzistira, biljka egzistira, čovek egzistira, ali njihova egzistencija je sasvim različita. Ovde se susrećemo sa idejom bića. Na primer, biće kamena, biće biljke, biće životinje, biće čoveka i Sveto Biće su  na različitim nivoima. Bice  potice iz porekla ali postojanje od rodjenja, a zametak nastaje pre rodjenja. Uzmimo na primer biće životinje. Sve životinje egzistiraju pre rođenja. Konj postoji, krava postoji, pas postoji. Oni imaju zajedničko postojanje. Ali biće krave, konja, ili psa su različiti i to od začeća a ne od rađanja.

Vratimo se čoveku. Čovek se razlikuje od životinje. Njegovo biće je u stanju da se razvija. On je rođen kao samo-razvijajući organizam i tako je nedovršen i na nižem nivou bića nego što mu je namenjeno  njegovim stvaranjem. Životinje su potpune. Takođe za razliku od životinja čovekov odgoj se proteže kroz dugi period tokom kojeg stiče mnoge stvari u svom biću – obrazovanjem, oponašanjem i običajima. To je jedan od razloga zašto biće jednog čoveka nije slično biću drugog čoveka. Možemo da razumemo da znanje jednog čoveka ne mora biti na istom nivou kao znanje drugog čoveka. Ali ne vidimo tako jasno da nivo bića može takođe biti različit. Sa stanovišta ovog učenja  na čovječanstvo se ne gleda kao da je na istom nivou razvoja. S obzirom na njihovo biće, ljudi nisu isti. Koncept Čoveka u ovom učenju  podeljen je na sedam kategorija bića: Čovek br. 1, čiji je centar težišta u njegovim instinktima i pokretima, u njegovom fizičkom životu, onda Čovek br. 2, čije je težište u njegovom emocionalnom životu, onda Čovek br.3, čije je težište u njegovom intelektualnom životu. Ove tri kategorije formiraju mehaničko čovečanstvo, spoljni krug ljudskog roda, koji jedan drugog ne razumeju. Kao što znate ovo se zove krug zbrke jezika ili krug Babelj. Zatim postoji Čovek br. 4, čije težište nije u Instinktivno-Motoričkom Centru, niti u Emocionalnom Centru, niti u Intelektualnom Centru već je raspoređeno među njima. To je Balansirani Čovek, u kojem razvoj više nije jednostran i koji je počeo da se budi. Postoji i krug svesnog čovečanstva: Čovek br. 5, br. 6, br.7, i to su ljudi koji su prošli različite stepene transformacije ili preporoda ili razvoja – ukratko koji su imali novo začeće. Ovih sedam podela opšteg pojma Čoveka znače sedam stepena ili kategorija bića. Uzmimo čoveka br. 1, 2 i 3. Oni pripadaju mehaničkom krugu čovečanstva ili  “uspavanom čovečanstvu” ali pokazuju velike razlike u svom biću. Sva tri mogu živeti samo pod životnim uticajima, tj. A uticajima, naime uticaji stvoreni u životu kroz istoriju, kroz prošlost, kroz običaje, kroz tok stvari. Ali neki mogu biti dotaknuti i A i B uticajima. Podsetiću vas da B uticaji nisu kreirani životom već dolaze izvan mehaničkog života, iz kruga svesnog čovečanstva, i ponovo ću vas podsetiti da su Jevanđelja primer B uticaja. Ponovo da kažem da neki ljudi mogu biti više pod A nego B uticajima, ili više pod B nego pod A uticajima. Neki su možda došli  i u kontakt sa C uticajima – naime sa onima koji pripadaju svesnom krugu čovečanstva, sa nekim ko je bio iznova rođen, ponovo začet, kao što su Hristovi učenici došli u vezu sa njim. Neki su možda već na putu da postanu Čovek br. 4. Sva ova različita stanja znače različite nivoe bića. Možda ste primetili da ova ideja o čovekovom nivou bića uvek ulazi u religioznu misao i smatrala se važnijom nego bilo šta drugo. Nivo bića sveca drugačiji je od nivoa bića grešnika. Dobar čovek, loš čovek, zao čovek, istinoljubiv čovek, lažov, pošten čovek, strpljiv čovek, hipokrit, uobražen čovek, sujetan čovek itd, su sve termini koji se odnose na stranu bića a ne znanja u čoveku. Danas ljudi dolaze do saznanja da ono što čovek jeste nije od značaja s obzirom na ono šta zna. Čak misle da je čovek kriminalnog bića može biti veliki mislilac i veliki naucnik ili veliki umetnik ili pisac.

*          *          *

Deo II. – Pređimo sad na znanje ovog Rada i njegov odnos prema našem biću. Ovaj Rad je dat kao znanje i tako mora biti naučen, kao bilo kakva druga vrsta znanja koja mora biti naučena. Ali Rad dolazi od Višeg Uma. To nije obično znanje. To je znanje o transformaciji, baš kao što su Jevanđelja znanje o ponovnom rođenju, ili biti rođen ponovo, preporod, i da li to zovemo transformacijom ili ponovnim rođenjem nema razlike. To je znanje koje dolazi od onih koji su postigli pun unutrašnji razvoj i dostigli rastom i transformacijom njihovog bića, stanje svesti zvano Objektivna Svest. Znanje koje se stiče u ovom Radu mora postepeno postati vaše znanje – tj. ono što Rad podučava, pre svega,  mora postati vaše znanje, a za to je potrebno vreme i napor. Ali pošto ovo znanje dolazi od nivoa čovečanstva koje je daleko iznad našeg nivoa bića, puno razumevanje ovog znanja neće biti moguće dok naš nivo bića ne odgovara sa nivoom znanja koje Rad podučava. Kao što znate, jedinstvo između znanja i bića je neophodno pre nego što usledi razumevanje. Stoga znanje koje izučavate mora biti primenjeno na vaše  biće – a sigurno ga ne biste primenjivali kad ne biste vrednovali ideje Rada. Uporedni razvoj znanja i bića je neophodan. To jest, morate da radite na svom  biću saglasno znanju koje izučavate da podignete nivo vašeg bića. Sa nivoom bića koje posedujete sada možete da razumete znanje Rada do određene tačke. Ako u vašem biću ima nešto dobra, bićete u stanju i da razuemete nešto od Rada a ne da samo imate saznanje o tome. Postoji izreka u Radu da morate da imate zlato da biste dobili zlato. To se odnosi na kvalitet bića koje čovek ima. Ako u njemu postoji dobro on već ima malo zlata. Niko ne može da razume izvan nivoa njegovog bića.

Videćete zašto čovek sa lošim bićem, degenerik, lažov, moralna gnjida, kriminalac, itd. ne može da razume Rad, i takođe ćete videti zašto je rečeno u odnosu na nove ljude koji ulaze u Rad da moraju da budu na nivou Dobrog Domaćina. Ali čak i tako oni moraju da budu ljudi koji traže nešto, ljudi koji  nemaju potpuno poverenje u život i osećaju da mora da postoji nešto drugo, neko drugo značenje naše egzistencije na ovoj planeti.

*          *          *

Deo III. – Toliko stvari je rečeno o ovom učenju o biću da je nemoguće o tome govoriti samo na jednom mestu. Dozvolite da spomenem jednu stvar koja je rečena o biću a koja je mene veoma zainteresovala kad sam prvi put čuo za Rad. Izreka kaže: Vaše biće privlači vaš život. Ova izreka mi je najednom učinila jasnim da postoji veza između onog što je spoljnje i onog što je unutrašnje. Na primer, u opštim razmerama, nivo bića čovečanstva privlači rat.  Da je nivo čovečanstva na malo višem nivou rat kakav je sada, bio bi nemoguć. U individualnim razmerama, čovekovo biće privlači njegov život. Uvek će privlačiti iste vrste stvari, iste situacije, istu vrstu prijatelja, istu vrstu ljudi, iste probleme itd. bez obzira gde se osoba nalazi ili gde ide. Promeniti biće znači promeniti čovekov život. Ali promeniti jednu formu života za drugu  ne znači promenu bića jer menjajući svoje spoljnje uslove, nećete promeniti vas život, jer će vaše biće nastaviti da privlači određenu vrstu života. Konj privlači na sebe određenu vrstu života koja je različita od života krave ili psa i ovo možete da razumete da je to zbog njihove razlike u biću. Menjajući oblik života krava se neće promeniti. Ne biste želeli da sedite sa kravom pored kamina ili da bude u vašem krevetu, ne samo zbog toga što bi to bilo nepraktično, već i zato što je njeno biće toliko različito od bića psa. Uopšteno govoreći, vidite da biće životinja povezuje njih sa određenim životom. Lasica je privučena životom lasice, zmija životom zmije, i tako dalje. Ali ne vidimo na sličan način  kako zakon koji kaže da ”naše biće privlači nas život” predstavlja malu razliku u biću kod ljudi. Naravno vi treba da izučavate vaše biće, da uvidite da imate određenu vrstu bića, i da izučavate vaš život, da uvidite da imate određeni život. Ljudi ne uviđaju lako da imaju sasvim određene i ograničene okvire. Oni misle da su slobodni i nesputani. Misle da mogu da budu šta god bi želeli i da rade šta god žele, i da žive kako izaberu. Ali ako čovek počne da izučava svoje biće – i istovremeno svoj život – čovek će otkriti da ima određenu vrstu bića. To je veoma dugotrajan zadatak. Rad kaže da je izučavanje našeg bića apsolutno neophodno.

*          *          *

Znate da Rad kaže da smo mi mašine vođene spoljnim utiscima. Dok god čovek nema znanje o svom biću, on je zasigurno mašina. Mašina ne može da poznaje samu sebe. Kad bi mogla nebi bila mašina. Ali čovek-mašina može da zna sebe. Kad čovek počne da saznaje sebe nije više mašina. Može zaista čak postati čovek. Ali to uzme dugo vremena i mnogo napora. Zahteva se različita vrsta napora od onog koji je potreban da se stekne znanje o Radu. To jest Rad na liniji bića i Rad na liniji znanja zahtevaju različite napore. Čovek ne može da upozna sebe dok ne posmatra sebe sa unutrašnjom pažnjom, i ne može da posmatra sebe inteligentno osim ako nije stekao definitivno znanje o tome  šta da posmatra i uviđa razlog zašto je to tako. Postoje određeni posebni faktori u našem biću  koji sprečavaju njegov razvoj.  Jedan na primer su negativne emocije, kao što su samo-sažaljenje, itd. Ovi posebni faktori se moraju pre svega poznavati kao stvar znanja.  Stoga prvo učite znanje Rada. Zatim morate da ga primenite tako da steknete aktuelno znanje vašeg bića u svetlosti ovog učenja. Znanje vašeg bića je samo-spoznaja. Ali u ovom učenju to je naročita vrsta samo-spoznaje jer ovo učenje upućuje na određene stvari u čovekovom biću koje moraju biti zapažene i napokon promenjene kroz uvećanje volje da se izmene. Ali nije dovoljno samo znati da su negativne emocije loše i da nas drže na našem nivou bića. Često se dešava da ljudi ne posmatraju sebe na način  kako se podučava; ili uzimaju za gotovo sve što kažu, urade ili misle i ne vide da tu ima bilo šta da se posmatra. Kako, onda, čovek može da očekuje da se menja kad sve u sebi uzima za dato? Onda je čovek mašina a ne čovek. Šok je neophodan. Ali šok često čoveka čini negativnim. Ipak tada nešto primećuje.

*          *          *

Deo IV. – Svako postupa iz osećanja dobrog, iz onoga što on smatra dobrim. Niko ne postupa iz zla. Ali čovek postupa po onom što misli da je dobro shodno svom nivou bića, to jest, iz onog što se njemu pojavljuje kao dobro. Lopov krade zato što oseća da je dobro krasti. Revolucionar ubija jer misli da je to dobro. Kao što je znanje relativno tako je i dobro relativno. Dobro je relativno shodno nivou bića. Ono što ljudi smatraju dobrim razlikuje se od slučaja do slučaja. Možda ste primetili da ono što ste nekad smatrali dobrim danas više ne smatrate. To znači da se vas nivo bića promenio. Ako se nivo bića promeni samo malo, smesta imate novu percepciju o onom što je dobro. Na primer, možda ne volite da budete negativni onako kako ste nekad bili. To je zbog male promene u nivou bića.

Znanje ovog Rada je o ostvarivanju višeg nivoa bića i tako drugačijeg života ovde. Ali to mora biti naučeno i provereno u primeni na čovekovo biće kroz samo-posmatranje i kroz lično razmišljanje o tome. Kad istinu o tome počnete da uviđate za sebe, vozač ili um u vama počinje da se budi iz  životnog sna. Kad počinjete da uviđate dobro živeći i čineći Rad, vaše biće počinje da se menja. Kad uvidite da je dobro setiti se  sebe, da jedobro da se zaustavi unutrašnje samouvažavanje, da je dobro u tome da se izađe iz smešnih iluzija i slika o sebi, iz sujete, samozadovoljstva lažne ličnosti, da je dobro da se ne vole negativna stanja, da je  dobro da se uvidi sopstvena ništavnost s vremena na vreme, da je dobro da se bori protiv stalnog identifikovanja, da je dobro da se misli o svemu što Rad podučava, da je dobro da se to vrednuje, sve ove i mnoge druge stvari, onda stičete novu percepciju dobrog, a to znači da se nivo vašeg bića menja i dobro višeg unutrašnjeg nivoa zamenjuje predhodni nivo dobrog.

Ovaj Rad je psihološki. Sastoji se iz činjenja brojnih specifično definisanih psiholoških napora namenjenim određenom cilju. Svako ima i psihologiju (psihu) i telo. Cilj Rada je da podigne čoveka sa psihološke osnove na kojoj počiva. Porazgovarajmo sada o tome.

Svako priznaje da ima telo koje može biti u boljem ili lošijem stanju. Telo je predmet čula, a kao što znate, svi smo skloni da uzmemo samo ono što se našim čulima prikazuje kao stvarno. Ali svako ima i psihologiju (psihu). Ovo ljudi ne prihvataju tako lako jer ne mogu da vide ili dodirnu njihovu sopstvenu ili nečiju psihologiju putem spoljnih čula. Staviše čovek je naročito nerad da primeti da ima posebnu vrstu psihologije. Definitivnu vrstu tela – da. Psihologija – ne. Složiće se da njegovo telo moze da bude u pogrešnom stanju – ali ne njegova psihologija. Jedan rezultat toga je da se ne retko dešava da čovek u Radu ne zna u kom pravcu  da čini napore. Kad bi se Rad sastojao u određenom broju  fizičkih  vežbi, svako bi znao gde i u kom pravcu napor može biti učinjen i ako bi ko uradio vežbu pogrešno, bio bi viđen kako radi pogrešno i ispravljen. Čovek bi onda znao kako napreduje po broju fizičkih vežbi koje bi mogao da konkretno obavi, i mogao bi da oseća zadovoljstvo bivajući sposoban da uradi više nego ostali i tako dalje. Kao što znate postoje škole učenja koje rade samo sa telom. Postoje škole koje rade sa Prvim Putem – Putem Čoveka br 1. Kontrola tela razvijanjem volje nad telom kao objektom. Fakir koji sedi sa ispruženim rukama godinama je jedan primer. On razvija volju nad telom. Ali po sebi je beskorisan. U nekim slučajevima, ako je to moguće, on može biti uzet u školu druge vrste i njegove ruke izlomljne, i dato mu učenje da se razvije psihološki. On ima volju nad telom ali ne razumevanje, a volja bez razumevanja je beskorisna tj. gora od beskorisnog. I takav čovek neznalica i glupak može se kristalizovati svojim neverovatnim naporima – tj. u njemu se ne može ništa promeniti i zauvek će ostati neznalica i glupak,  uzeli ga  u neku drugu školu ili ne. Ali takvi primeri nam govore jednu stvar. Pokazuju nam nivo napora na sebi koji  je moguć među ljudima na istoku i to nam može pomoći da razumemo zašto ezoterično učenje uvek dolazi sa Istoka. Ovo učenje, koje sada pokušavamo da razumemo, ne pripada Prvom putu, Putu fakira niti Drugom putu, Monaha, niti Trećem putu, putu Yogija. Ovo se zove Četvrti Put, i ovde ću pomenuti jednu od velikih karakteristika Četvrtog Puta uskoro, ali ću ovde reći da je jedan od njegovih opštih ciljeva da ujedini mudrost istoka i znanost zapada. Ali njegovo lično polazište je psihološko, ne fizičko, i kao što je rečeno, njegov cilj je da podigne čoveka sa psihološke osnove na kojoj počiva. To jest njegov cilj je da promeni osobu ne fizički, nego psihološki. Napori koje zahteva u ličnom radu nisu pirmarno, fizički napori, iako i ovi dolaze na svoje mesto, nego psihološki napori, prvi od kojih je Samo-posmatranje. Posmatrati sebe je psihološki napor, i jedino Samo-posmatranjem postajete svesni da imete psihologiju. Svi znate da to nije lak napor. Daleko je teži nego činiti fizički napor, kao npr. uraditi neke vežbe, ili čistiti šerpe i lonce, ili mešati beton, ili raditi kao daktilograf, ili zaista raditi bilo sta što je povezano sa spoljnim svetom, koji leži u prostoru, i spram kojeg pre svega treba da uspostavimo odnos. Ali zapamtite da  svako od nas živi u dva sveta, jedan spoljni, vidljiv u prostoru, i drugi unutrašnji, nevidljivi i onaj koji nije u prostoru. Naša tela jesu u prostoru ali naša psihologija nije. Ali za razliku od životinja, mi smo tako stvoreni da možemo da gledamo napolje u spoljni svet u prostoru gde stoje naša tela, i u  unutrašnji svet gde stoji naša psihologija. I baš kao što smo uvek negde u spolješnjem svetu, isto tako smo uvek negde u unutrašnjem svetu. Ideja u Radu je da baš kao što možemo da promenimo položaj u spoljnem svetu fizičkim naporom, isto tako možemo da promenimo položaj u unutrašnjem svetu psihološkim naporom. I baš kao što čovek može biti na boljem ili lošijem mestu u spoljnem svetu, može biti takođe na boljem ili lošijem mestu u unutrašnjem svetu. Ali pošto je teško gledati u unutrašnji svet i videti gde čovek stoji u njemu, ljudi se puštaju unutra, da tako kažemo, bilo gde, iako ni za trenutak nebi pomišljali da  budu bilo gde napolju.

Pokušajmo da zamislimo šta to znači da svaki od nas ima psihologiju i da je neophodno da je posmatramo. Naša psihologija je, s jedne tačke gledišta, tamo gde smo i gde često idemo u našem unutrašnjem svetu. Baš kao što živimo negde i često se vraćamo određenom spolješnjem prostoru, tako isto živimo i često se vraćamo određenom unutrašnjem mestu. Razlika je u tome da se u unutrašnjem svetu ne bavimo mestima i prostorima nego psihološkim stanjima. Baš kao što vas telo dovodi u kontakt sa fizičkim mestom, tako i vaša psihologija ta koja vas dovodi u vezu sa psihološkim stanjima. U svakom se trentutku nalazite negde fizički kao što se nalazite psihološki. Spoljna posmatranja pokazuju vam gde ste fizički, unutrašnja posmatranja, tj. samo-posmatranje, vam pokazuje gde ste psihološki. Biti psihološki u lošem stanju je isto što i biti u tamnom uglu sobe, sedeći tamo zatupljeni i odsutni, iako možete da pomerite svoj položaj lako i da stojite u svetlosti. Praksa Samo-posmatranja u Radu je da nas učini svesnim gde smo psihološki u bilo kom trentuku i da se eventualno pomerimo iz svog položaja. To vodi samo-svesti koja pripada trećem stanju svesti, stanju gde pomoć moze da stigne do nas.  Gde smo psihološki u nekom trentuku je ono što smo u tom trentuku, osim ako smo svesni toga i unutra smo odvojeni od toga. Ako se poistovetite sa svim vašim unutrašnjim stanjima, sa vašim negativnim emocijama, sumornim mislima i slično, kao sto ljudi čine u životu ako su sasvim uspavani, onda će to gde ste psihološki biti ono što jeste u određenom trenutku. Bićete vaše stanje u tome trenutku. Samo-posmatranje nije monotona vežba koju čovek treba da radi zato što je tako rečeno. To je čin praktične inteligencije. To je jednako praktično inteligentno kao i primetiti kuda vozite auto. Ako u sebi nikad ništa ne posmatrate ne samo da nikad nećete izbeći ništa u sebi i tako ponavljati svoj život dan za danom i uvek upadati u ista stanja, ali ćete misliti da su vaša unutrašnja stanja normalna i prirodna i jedina moguća i uzećete ih za gotovo. Očekivaćete samo da se život promeni a ne i vi sami. U tom smislu nećete biti voljni da mislite da imate psihologiju uopšte, u bilo kom smislu reči, iako ćete priznati da imate telo koje ima svoje karakteristike. Znate sta ovaj Rad uči o životu – kako se on događa- kakva je to tamna tačka u svemiru gde se mi nalazimo. Ipak predpostavljam da svi mislite da ono što se sad dešava da je to izuzetno.

Ništa nije korisnije ili interesantnije nego cimnuti se iznenada i primetiti gde ste iznutra, i gde idete. Ako ovo činite, počećete da vidite kakvu psihologiju imate i kakve tendencije pripadaju tu i sa čime vas to povezuje. Počećete da primećujete gde ste i kuda smerate iznutra. Ako ovo sve možete da vidite  ne kao vas same – ne kao “ja” – nego kao vašu psihologiju, počećete da se odvajate od toga i da se menjate. Ali ako ne možete da priznate da imate psihologiju uopšte i da kažete “ja” svakom  stanju u koje vas dovodi, nigde nećete stići.

Promenimo tačku gledanja za momenat. Zamislimo razgovor pod sledećim okolnostima. Predpostavimo da vam neko u Radu kaže: “Nalazim da mi je teško da posmatram sebe i ne mogu sasvim da vidim u kom smislu imam psihologiju”. Vi mu kažete: “Pa vi ne volite X zar ne?” On odgovara: “Pa naravno da ga ne volim. On je vrlo nefer.” Vi kažete: “Neki ljudi ga vole”. On odgovara: “Žao mi je, ali ja ga ne volim”. Vi kažete: “Pa, to je deo vaše psihologije, znate nešto u vezi sa vašim mehaničkim nezadovoljstvima”. On odgovara: “Ne mogu da se složim sa vama, ja ne volim X i to je kraj priče, i to nema nikakve veze sa mojom psihologijom. To je činjenica”. Vi kažete: “Iskreno govoreći neki ljudi misle da vi niste fer”. On odgovara: “Ali to je apsurdno. Ako postoji nešto u šta mogu biti perfektno siguran to je da sam uvek fer. I oduvek sam bio.” Vi kažete: “Možda svejedno, tu ima nešto da se posmatra.” A on kaže “Ne vidim šta tu ima da se posmatra. Meni je to jasno kao dan. I mislim da je veoma nefer da sugerišeš da ja nisam fer. Ustvari, istinu govoreći mislim da ste vi vrlo često nefer.” Vi kažete: „Ja nisam nefer. To je poslednja stvar koja mi se može ili bi mi se mogla pripisati. Ustvari ljudi često kažu kako sam ja uvek fer. Vidim da me ne razumete.” Na ovom mestu najbolje je da ostavimo ovaj imaginarni razgovor. Da li verujete da ovde nema “psihologije” ? Oba ova zamišljena sagovornika postaju neznalice kad ne vide da lična psihologija ulazi u situaciju koja se između njih rađa i uzrokuje je. Ni jedan od njih ne uviđa da naglašava sliku o sebi kao o fer čoveku. Ni jedan od njih ne uviđa da govori iz lažne ličnosti, i nijedan od njih ne uviđa da laže. Zapazimo na ovom mestu jednu stvar: kad znamo da je nešto o nama istinito, i uvažimo to u sebi, optužba nas nikad ne može učiniti uvređenim. Možda nas može ražalostiti. Uvređenost se uglavnom ispoljava iz lažne ličnosti iz zamišljenih “ja” i slika o sebi – mislim na uvređenost povodom sebe, i kako ljudi čoveka tretiraju i šta kažu. To je od pripisivanja sebi onog što ustvari nismo. U vezi sa ovom činjenicom nije li istina da smo vrlo osetljivi na kritiku, cenzuru bilo koju vrstu jasnog dokaza da imamo i psihologiju pored toga što imamo fizička tela? I nije li ta naša nevidljiva psihologija više stvarna za nas i nas veći izvor patnje nego naša fizićka tela, osim kada je u pitanju znatan bol?

Ustanovimo sad rezulate ovog tipičnog razgovora koji smo zamislili. Oba ova čoveka uključena su i uvređena su kad im je rečeno da nisu fer. Oni su to, ustvari, odbacili baš kao što bi i mi sami. Predpostavljamo da su oboje u Radu i da su oboje negativni. Šta će se sad desiti psihološki? Obojica će početi da se pravdaju. Znate da je jedan od specifičnih napora koje treba da činimo  je napor protiv samo-opravdavanja. Samo-opravdavanje je komplikovan i interesantan proces unutrašnjeg i spoljašnjeg laganja u kojem smo mi ispravni. Ono pripada našem psihološkom nivou – našem nivou bića – i to je jedna od stvari koje nas drže na određenom nivou. Negativne emocije, samo-opravdanje, identifikovanje, i sve velike i centralne stvari koje Rad podučava u vezi sa praktičim naporima na sebi su stvari koje nas drže tamo gde smo. One nas drže na psihološkoj osnovi na kojoj počivamo. One ne dozvoljavaju nikakvu promenu, nikakvu evoluciju u nama. Zato su posebno pomenute i definisane kao stvari sa kojima se treba boriti i kojima se treba suprotstavljati. Ne smete da mislite da je loše samo-pravdati se samo zato što Rad kaže tako. Nije pogrešno u moralnom smislu, ali je beskorisno za Rad na sebi baš kao što je beskorisno mešati hleb sa betonom. Sigurno prođe izvesno vreme dok sami ne sagledamo zašto Rad navodi određene posebne stvari protiv kojih se napor mora uložiti. Ali ako kažete: “Ne smem da se pravdam zato što Rad kaže da ne smem”, opet nećete nigde stići jer ništa nećete činiti iz sebe iz vašeg razumevanja – a raditi iz sopstvenog razumevanja je jedna od velikih karakteristika Četvrtog Puta. Kad iz sopstvenog samo-posmatranja vidite jasno da vas samo-opravdavanje drži tamo gde ste i da je proces koji baš to ima za cilj, tako da vi možete uvek biti u pravu, na račun bilo kakve promene  ili evolucije u sebi, i ako vam je istovremeno cilj da se promenite, imaćete daleko veću moć da to zaustavite, jer vi ćete tada razumeti i želećete da uradite tako iz sopstvenog razumevanja. Videćete da tako postupiti dobro. Tada je moguće činiti prave napore. Jer ako ćete uvek biti u pravu onda nikad ne grešite, a ako nikad ne greštite nikad se nećete promeniti. Osećati da ste uvek u pravu je zaprečiti put bilo kakvoj samo-promeni.

Predpostavimo da ona dva zamišljena čoveka dozvole da mehanički proces samo-pravdanja prolazi neproveren i da nijedan od njih ne primećuje da se to dešava u njemu, već su obojica potpuno identifikovani, sasvim zauzeti time, u stvari sasvim u tome uživaju bez ikakvog traga uvida o sebi. Počeće da konstruišu takozvane negativne sisteme u sebi, jedan protiv drugoga. Jednom kad ovo ozbiljno otpočne između dvoje ljudi veoma je teško da se stvari isprave. Oni će se sećati samo negativnih stvari jer kad se čovek oseća negativno prema nekome, njegovo pamćenje, rad na asocijacijama, priziva samo neprijatne stvari, koje samo-opravdavanje rado upotrebljava. I tako će se nastaviti, baš kao i u životu, iznutra neobuzdano, a spolja kontrolisano strahom od kazne, zakona, klevete, uvrede, straha od gubljenja reputacije, od podsmeha, itd., – ukratko, spoljašnjim ograničenjima koji kontrolišu ljude i koji ako bi bili uklonjeni preobratili bi ih u sasvim druge ljude. Znate šta se dešava u ratu. Znate šta ljudi mogu postati kad se spoljne granice sklone.

Sada predpostavimo da su ona dva zamišljena čoveka već stekla neku unutrašnju obazrivost i uzdržavanja razvijena Radom su takva  da se svaki od njih na neki način dozove – mislim malo omekša, postane malo više svestan i pređe u Radno “ja” i počne da posmatra sebe iz osećaja Rada i njegovih uticaja, koji su sasvim različiti od uticaja života. On primećuje da se pravda (samo-opravdava). Primećuje da se seća samo negativnih stanja u vezi drugoga i ničeg dobrog, i oseća da u nekoj meri to, najblaže rečeno, nefer. Misli o onom što mu je rečeno i šta je rekao. Traži kroz ono sećanje koje se u njemu formiralo od samoposmatranja i traži primere sebe kako je nefer u prošlosti i nalazi nekoliko koje je zapazio. Iznenada sva njegova uvređenost otpada od njega. On više ne brani svoju lažnu ideju o sebi svoju lažnu sliku sebe. On vidi istinu – da je on često nefer. Samo-opravdavanje ne može da radi u prisustvu priznate istine. Proces laganja drži veliku centralnu laž u nama živu i zdravu- to jest lažnu ličnost. Predpostavimo da se ova dva čoveka sretnu sutradan. Odmah će znati da je svaki radio na sebi bez da jedan drugom kažu reč o tome, i cela stvar je gotova. Nije više u prošlosti. Otkazana je. Obojica su slobodni.

Sve o čemu smo govorili je psihologija i psihološki rad  na sebi iz tačke gledišta ovog učenja i njegovog psihološkog metoda u odnosu na primenu na sebe.

            Sada ćemo da govorimo o posmatranju veza između centara u obliku raznih “ja”. Kao što znate Rad počinje Samo-posmatranjem jer je njegov predmet ona nevidljiva stvar zvana “taj neko” koga obično uzimamo kao datost, i koju samo svako sam za sebe može da posmatra individualno. Pre svega treba shvatiti da vi niste jedna te ista osoba bilo u različito ili isto vreme. U prvoj praksi Samo-posmatranja rečeno vam je da zapazite kako imate sasvim različite centre i umove u sebi koji rade simultano. Imate misli, osećanja i pokrete, uzimajući samo ta tri centra, naime Intelektualni centar, Emocionalni centar i Motorički centar. To su potpuno tri različite stvari. Svaka osoba je saborni centar svojih “ja”. Različita “ja” u vama  zastupljena su u sva tri centra u manjoj ili većoj meri. To znači da je svako “ja” u vama zastupljeno u sva tri centra ili uma i predstavljeno je različito u svakom centru – u stvari, toliko različito da vam treba dosta vremena pre nego što možete da vidite manifestaciju nekog “ja” u sva tri njegova oblika.

            Iako postoje i drugi centri, recimo par reči ovde o Intelektualnom, Emocionalnom i Motoričkom Centru. Svako “ja” u čoveku je predstavljeno u ova tri centra.

Ljudska mašina kao tri centra

U pokušaju da se kontroliše neko posmatrano “ja”, morate zapamtiti da je to nešto što misli, oseća i kreće se, tj. njegova zastupljenost u svakom centru se razlikuje. Kontrola ljudske mašine je teška stoga što sve što je u njoj formirano psihološki – naime kao neko “ja” – je predstavljeno na tri potpuno različita načina, koji na prvi pogled izgledaju nepovezani. Na primer, mrštite se. To je u Motoričkom Centru. Ali mrštenje je predstavljeno i u Emocionalnom Centru kao osećanje, predstavljeno je i u Intelektualnom centru kao misao ili gramofonski zapis – tj. serija misli koje idu ukrug mehanički. Puno posmatranje nekog “ja” je posmatranje njegovog nastajanja u sva tri centra simultano.

            Uzmimo sad neki primer za generalnu diskusiju. Uzmimo “Brige”.

Pitanje: Šta je briga? Da li Rad kaže nešto o brigama? Kako ih možemo zaustaviti?

Odgovor: Briga je jedan oblik Identifikovanja. U bukvalnom smislu, reč ima značenje cepanja i uvrtanja, davljenja i stezanja; izvorno je bila povezana sa rečju “zavrnuti” i još se koristi u frazi “kršiti ruke”, što je jedan od spoljnjih znakova brige. Zapamtite da svako psihološko ili unutrašnje stanje nalazi neku spoljnu manifestaciju kroz centar pokreta – tj. predstavljeno je u naročitim mišićnim pokretima, kontrakcijama i sl. Možda ste primetili da je stanje brige često reflektovano u mrštenju čela i kršenju ruku. Stanja radosti nikad nemaju ovu manifestaciju. Negativna stanja brige, straha, anksioznosti, ili depresije, predstavljena su u mišićnim kontrakcijama, pogurenosti, dok su suprotna emocionalna stanja reflektovana u pokretskom centru kao širenje, stajanje uspravno, izduženost udova, opuštanje napetosti i osećanje snage. Da bi prestao da brine, ljudi kada su zabrinuti mršte čelo, stišću šake ili skoro da prestaju da dišu, čovek treba da počne ovde – opuštanjem mišića, izražavanjem emocionalnog stanja, i oslobađanja daha. Opuštanje uopšteno ima iza sebe, ezoterički rečeno, ideju prevencije negativnih stanja. Negativna stanja su manje u stanju da se manifestuju kad je osoba u stanju opuštenosti. Zato se kaže tako često da je neophodno praktikovati svaki dan, usmeravanjem  pažnje duž tela i namernim opuštanjem zategnutih mišića.

            Kontrola Emocionalnog Centra teško se sprovodi direktno, delimočno zato što on tako brzo radi 30,000 puta brže od formatornog dela Intelektualnog Centra tako da čovek postaje zabrinut i negativan pre nego što to uopšte može da zna. Ali Emocionalni Centar se nekad u Radu poredi sa nekontrolisanim divljim slonom sa dva kontrolna slona sa svake strane – naime Intelektualni i Motorički Centar. Pogrešna emocionalna stanja, uobičajena stanja brige, ljutnje, itd, moraju prvo biti primećena u sebi. Po pravilu ljudi ne vide svoja stanja nego postaju ta stanja. Sledeće, jedan od kontrolisanih slonova mora biti iskorišćen. Razmotrimo šta znači koristiti Intelektualni Centar u ovom smislu. To znači da morate da primetite misli koje prolaze kroz Intelektualni Centar kada se zabrinuti, kada brinete. Mi imamo određenu količnu volje ili kontrole nad Intelektualnim Centrom – da možemo da kontrolišemo misli u malim razmerama. Zaustavljanjem ili ne povođenjem za njima, ne verovanjem, ne uvažavanjem briga, jedan slon, da tako kažemo, je priveden s jedne strane nekontrolisanog Emocionalnog Centra. Drugi slon koga je moguće kontrolisati je Motorički Centar, nad kojim imamo kontrolu ako usmerimo pažnju na njega. Možemo da opustamo mišiće i tome slično. Kao što znate u uputstvima datim u Radu o relaksiranju, rečeno je da mali mišići treba da budu opušteni – mali mišići lica, mišići izraza naročito, To uključuje mišiće oka, mišiće oko usta i brade, jezik grlo i slično.

            Da se vratimo na brige. Brinuti se, je pogrešan rad Centara. To je uvek beskorisno. To je oblik unutršnjeg pridavanja značaja – tj. identifikovanja. To je neprekidno mešanje negativne imaginacije sa nekoliko činjenica i čini samo pogrešne veze u centrima. To je vrsta laganja, među mnogim drugim oblicima laganja koji se odvijaju u nama i brkaju naše centre. Uvek je lako brinuti se, pošto to daje olakšanje i neka je vrsta samo-opravdanja. Blisko je samo-sažaljenju i nasilju. Brinuti se nije isto što i razmišljati. Um kad je vođen brigom, kao emocionalnim stanjem, je zamagljen. Pažnja usmerena na bilo šta drugo uvek pomaže, jer naša usmerena pažnja vodi u svesnije delove centara. Briga nije mišljenje o drugima. To nije  spolješnje pridavanje značaja (uviđajnost okrenuta ka spolja). Briga je izmešana je sa unutrašnjim u čoveku i uzme dugo vremena dok se dobro ne sagleda. Izučavanje kako da živimo sa stanovišta Rada, tako da možemo da živimo svesnije u životu tj. da živimo u Radu  unutar života, a ne samo u životu bez ičega između nas i života, pokazuje nam kako je zabrinutost samo jedna od stvari koju ako posmatramo dovoljno dugo i bez kritikovanja, će  nam pokazati nešto o nama. Ali ne smete da mislite da je suprotnost brižnosti indiferentnost. Trebalo bi, i morali biste da osećate “anksioznost” zbog toga što je neko drugi u opasnosti – da osećate mešavinu nade i straha – ali zabrinutost je nešto sasvim drugo, jer tada mašta stupa na scenu. Bivanje zabrinutim postaje navika, baš kao i druga negativna stanja,  ljudi čak zamišljaju da su bolji od drugih zato što brinu, i osećaju zaslugu u bivanju zabrinutim. Ljudi čak misle da je ispravno brinuti se o svemu, o prošlosti i budućnosti, o sebi, o drugima itd. To jednostavno nije ništa dugo do ozbiljna negativna bolest teška za lečenje, jer kad čovek jednom postane ništa drugo nego ka sebi okrenuta mašina za brigu, razne vrste pogrešnih veza se uspostavljaju i sve radi na pogrešan način, i pošto je jedina stvar u kojoj uživa briga, uskratiti mu to, gde je moguće, značilo bi uništiti njegov glavni interes. U vezi sa tim, setićete se jedne od izreka Rada, – da se od vas iznad svega traži jedna stvar a to je da napustite vas specifični oblik patnje. To zvuči lako. Pokušajte. Razlog zbog čega je to teško je zato što postupiti tako znači uništiti čitav sistem “ja” u sebi koji uživa da vas muči, a da vi mislite da patite.

            Da se vratimo na pitanje: šta je zabrinutost? Pošto je to oblik identifikacije to znači da je rezultat toga gubitak snage. Ljudi koji se mnogo brinu iscrpljuju se, prazne se od snage. Ako primetite sami sebe kad brinete, to je zaista kao da se unutra kidate i trzate i rvete se iznutra, korespondirajući sa spoljnim mišićnim pokretima koji su ranije opisani. Nema gravitacionog centra. Nema pravca ni jasnog cilja; sve je u neredu; sve ide svojim putem u čoveku u svakom pravcu. To je kao da su različita “ja” u čoveku ustala i ustrčala se unaokolo u čoveku, kršeći ruke i govoreći bilo šta što mu negativna mašta, koja dominira scenom, sugeriše. Ne kažem da je moguće nikad ne brinuti se. Postoje situacije, posebno danas, gde je ponekad nemoguće prestati brinuti se. Ja više govorim o tendencijama navike da se o svemu brine i da se sve uzima kao izvor brige. Formulisati jasno šta će čovek da radi – imati neko usmerenje – pomaže prevenciji ovog nereda, koji je kako je rečeno, vrsta unutrašnjeg a ne spoljnjeg uvažavanja. Unutrašnje uvažavanje (pridavanje značaja – konsideracija) je uvek mehaničko. Spoljnje uvažavanje je uvek svesno – to je svesno stavljanje sebe u nečiji položaj i pošto ovo zahteva usmerenu pažnju izvodi vas van briga. Ako obratite pažnju primetićete da mali oblici zabrinutosti počinju vrlo rano ujutro. Veoma je dobra stvar, koju vredi praktikovati, raditi na sebi rano ujutro, pre nego, što bi se reklo, spuštanja u život i obaveze. Malo svesnog rada u to vreme, primećivanje malih oblika briga ili negativnih misli ili samo-sažaljenja, itd., rad na ne-identifikovanju znači  kazati tome “ne” - izdići se iznad toga- ne smatrati  kao da ste to vi – sav taj napor ili Rad na  neidentifikovanju sa određenim mehanizmima, određenim “ja” u rano jutro, može da izmeni ceo dan. Napor na tome neidentifikovanju pripada ideji oprosta dugova, otpuštanja svih unutrašnjh računa sa ljudima – ako je moguće. Onda nešto novo i sveže počinje dan, i ustajalost života je tako onemogućena, što je ustvari ustajalost samog sebe koji uvek reaguje na isti način  na sve. Rad na sebi može da ima čudesne rezultate – ako se setite da ste u životu u Radu a ne u životu od kojeg vas ne deli ništa između. Rad treba da transformiše naš odnos prema životu. Sve praktične stvari rečene u Radu imaju to za cilj. To znači Raditi na Sebi. To je biti u Radu unutar života – ne u životu. Šta je vas zadatak? Zašto ste ovde? Šta ovde treba da promenite? Šta treba da naučite o sebi, toj stvari koju uzimate zdravo za gotovo, toj stvari koja je vaš aparat za življenje. Dobro je početi uviđati da ste vi ustvari definisani kao onaj način  na koji uzimate život. Da li vam vaš aparat za življenje daje rezultate koje želite? Vi, vaša ličnost, je aparat koji koristite za življenje. Treba početi uviđati da vaš način  na koji uzimate život jeste vaš život – i da možete da počnete da radite na način u na koji uzimate život – a to znači raditi na sebi i vašim mehaničkim reakcijama na sve što se događa. Jer vaše mehaničke reakcije na život ste vi sami i to čini vašu nesreću ili sreću i ta stvar koja se zove “vi sami” je aparat za življenje života koji ste načinili i koji je načinjen u vama hiljadama zaboravljenih uzroka. To je stvar koju iskotrljamo svako jutro da se sretnemo da danom. To je ista stvar o kojoj govori rad u svakoj svojoj fazi – stvar na kojoj može da se radi i da se menja. Pokušajte da mislite da nije život ono što možete da menjate, nego ste to vi u vašoj reakciji na život. Tu počiva prva ideja o tome šta znači Rad na sebi. Jednom kad uvidite tu ideju, onda, kakvi god da su uslovi života, imate na dohvat moć od neprocenjive vrednosti . Počinjete da shvatate biser mudrosti, šta život na zemlji zaista znači.

            Veoma dugo apsorbujemo svaku vrstu negativne emocije, identifikujući se sa njom i uzimajući je kao nas same, tretirajući je kao nužnu, istinitu, i pokušavajući da radimo na njoj onda kad se već formirala. Ali doći će dan kada više neće sama od sebe nastajati. Efekat ne povođenja sa mehaničkom reakciom u sebi i osećanje da smo se  oslobodili od nje je potpuno magičan. Zapazićete šta se dogodilo. To je veoma interesantno ali je to u domenu ličnog iskustva. Možda ćete tada shvatiti da Rad nije samo tupi kuluk. To je naročiti unutrašnji napor  koji ima samo-oslobađajući efekat iznutra i zove se Rad na sebi.

Tokom Marta i Aprila 1942 Dr. Nicoll je pisao seriju radova o Jevanđeljima.

Deo X. – Neophodno je da svako formira neki svoj određeni koncept u vezi sa Oktavom od Sunca. U obliku dijagrama, ova oktava predstavlja čovekovu mogućnost razvoja. Možemo da razumemo ovu oktavu bukvalno, u fizičkim razmerama, ili psihološki.

Fizički, možemo da vidimo za sebe da život na zemlji zavisi od toplote i svetlosti od Sunca i možemo, predpostavljam, da verujemo da je na neki način fizičko vidljivo Sunce stvorilo organski život na zemlji. Možemo da uzmemo tri Note La, Sol, Fa, oglašene Suncem na Zemlji koje formiraju osetljivu materiju na zemlji, da predstavljaju, naprimer, ljudski, životinjski i biljni svet. Možemo uzeti notu Mi koja prelazi u Zemlju kao mineralni otpad od nekad živih oblika – mrtva tela zakopana u zemlju, naslage uglja, krečnjačke stene, koralni sprudovi, itd. koji su svi nekad bili živa bića. I možemo da uzmemo notu Re oglašenu na Mesecu kao neku razmenu vrlo fine energija – materije, elektrona, atoma, molekula – kako prelaze između Zemlje i Meseca, jer znamo da u slučaju Zemlje stotine tona veoma fine energija/materije padaju svaki dan na zemlju iz svih delova Svemira. Ali nezavisno od ovog bukvalnog razumevanja, postoji i drugi oblik razumevanja nazvan sistem psihološkog razumevanja. Kad se kaže da je Čovek u Univerzumu i da je Univerzum u Čoveku, prva fraza znači da čovek stoji u bukvalnom spoljnjem vidljivom Univerzumu. A ako uzmemo Zrak u ovom smislu onda ga uzimamo kao spoljašnji u smislu čula, tj. u smislu objekata vidljivih teleskopom. Ali druga fraza – Univerzum je Čovek- može biti samo shvaćena psihološki. Baš kao što je Univerzum spolja na različitim nivoima – jer je očigledno da Galaksija uzeta kao jedan ceo fizički organizam Sunaca stoji na višem nivou nego bilo koje pojedinačno Sunce koje je samo jedan beskrajno mali  do njega – tako je Univerzum uzet iznutra, kao u čoveku, na različitim nivoima.  To jest, Čovek, imajući Univerzum u sebi  (približno) ima u sebi različite nivoe, i ovi nivoi u njemu su nivoi bića, nivoi znanja, nivoi razumevanja tj. psihološke stvari postignute samo u njemu iznutra. Čovek koji dostiže nivo Sunca u tom smislu stiže do nivoa predstavljenog spolja fizičkim Suncem a iznutra Inteligencijom koja pripada tom nivou. To jest, on dostiže sveti nivo, jer je Inteligencija Sunca za nas sveta. Za nas je to relativno govoreći Apsolut. Na ovom nivou moramo da stavimo Svesnog Čoveka  br. 7. Na ovom mestu moramo da stavimo centralnu temu Jevanđelja – Carstvo Nebesko – to jest, potpuno razvijenog čoveka.  I od ovog nivoa moramo da razumemo da celokupno ezoteričko učenje silazi ka Čoveku na Zemlju. Jer je cilj celokupnog ezoteričnog učenja da podigne Čoveka na njegov viši nivo, jer Čovek je stvoren radi ove svrhe. Ako mislimo o Sunčevoj Oktavi na ovaj način – to jest, psihološki – onda možemo da razumemo kako svaka nota ove oktave predstavlja moguće stanje Čoveka. Čovek može da se uzdiže ili pada duž ove skale između Sunca i Meseca. On može biti pod više ili manje zakona i da se zatekne u zatvoru daleko lošijem od Zemlje – zatvor od 96 redova zakona, a može da se uzdigne dok ne podpadne pod poredak od 24 zakona, i konačno pod poredak od 12 zakona. Ako je Dobar Domaćin na Zemlji biće pod 48 zakona. Ako prevaziđe ličnost biće pod planetarnim zakonima, tj. 24 reda zakona, jer esencija je pod 24 reda zakona. Ako se esencija razvije, podpašće pod 12 redova zakona i biti na nivou Snage, Inteligencije i Bića predstavljenog Suncem.

Deo VIII. – U životu, mnoge stvari započnu koje se kasnije okrenu na nešto sasvim drukčije od onog šta se od njih očekivalo. Početak bilo čega može biti predstavljen notom Do. Sledeća faza u njegovom razvoju može biti izražena  notom Re, a sledeća notom Mi. Kad bi razvoj stvari bio lak ne bi bilo nikakvog razloga da bilo koja stvar ne dostigne svoj potpuni razvoj. To jest, oktava bi bila kompletirana. Ali ovo sprečavaju dva faktora. Pre svega, prolaz između note Do i Re i između Re i Mi zahteva napor da se održi pravac razvoja u pravilnom poretku sa početnom tačkom. Uzmimo neki primer. Kad se nešto započne, recimo neko međnarodno društvo za očuvanje mira, ili nešto takve vrste, početna tačka zvuči notu Do. Ali kako se razvoj ovog društva odvija, zbog nerazumevanja i neslaganja i mnogih drugih faktora, originalna linija nije sasvim održana. Počinje da se odstupa u jednu ili drugu stranu od svog originalnog pravca. Umesto da se razvije u pravu liniju kao na (Fig. 1) njegov pravac počinje da zaokreće kao na (Fig 2).

Rezultat je da stvari u životu započete sa jednim ciljem mogu da se okrenu i da daju sasvim kontradiktorne rezultate – tj. društvo za mir može da postane izvor rata. Drugi faktor u sprečavanju punog i uspešnog razvoja stvari je tačka suženja ili usporenja između nota Mi i Fa. Kad se bilo šta razvije do faze Mi, neizostavno se dolazi do mesta prepreke i ako spolja ne nastane šok oktava se neće nastaviti.  To znači da dalje razvojne faze te stvari neće biti dostignute. Tako, pored tendencije ka devijaciji takođe postoji tačka gde zastoj ili smetnja nastaje, takozvano mesto šoka. Sve se razvija u fazama, ali može da se razvije pravilno samo ako ispunjava Zakon Sedam. Devijacija ne nastaje po zakonu i stati na mestu šoka je neuspeh. Svaka nota mora biti oglašena u  potpunosti na svakoj fazi. Na primer, da bi govorilo, čitalo i pisalo dete mora da nauči slova pre nego što nauči reči.  Reči mora da nauči pre nego što nauči fraze, i onda će dobiti šok od života jer je okružen ljudima koji svi govore čitaju i pišu. Onda će preći u Fa. Ali ako nije pravilno oglasio notu Do, nikad neće pravilno naučiti svoja slova, ili ako Re nije dovoljno dobro oglasio, neće naučiti reči pavilno iz svojih slova itd., njegova moć da govori čita i piše biće shodno tome ograničena. Svi znate amatera koji svoj predmet nikad do kraja ne zna, a s druge strane svi razumemo šta se misli kad se kaže da je čovek dobro zaokružen. Kad čovek razvije svoju veštinu ispravnim fazama u punu veštinu i prođe kroz šok koji mu zadaje učitelj, onda imate razvoj koji se odvija u harmoniji sa Zakonom Sedam i pravilno se povezuje zajedno.

            U slučaju čudesnog razvoja čoveka iz jedne jedine ćelije, na određenim mestima se daje šok u progresivnoj evoluciji različitih delova i tela kao celine. Jedna ćelija deljenjem na dve, na četiri , četiri u šesnaest, dok se ne dostigne 50 faza deobe u 9 meseci, proizvede 100 000 000, 000, 000 živih ćelija. Proces deobe je rezultat Zakona 3. Uređenje organizacija i povezivanje celog razvijajućeg čoveka živih ćelija sa šokovim datim u određenim trenucima kontroliše Zakon Sedam. Prvi šok u prvoj oktavi je naravno dat samim procesom oplođenja.

Ima mnogo načina na koje se može sagledati kako su stvari dostigle određenu fazu i ne mogu da idu dalje bez pomoći spolja – tj bez šoka.  Da li ste ikad razmisljali da priroda dovede stvari do određene tačke i stane? Ali čovek može da zada šok i da ih uzme dalje u njihov razvoj. Mislite o žitu na primer. Vekne hleba ne rastu u polju žita. Razmislite o svrhama za koje čovek koristi sirovine.

Razmere

Deo IX. – Porazgovarajmo za momenat o dijagramu. Dijagram je samo sredstvo razumevanja. To je kao mapa. Mapa je dijagram zemlje koja daje položaj i odnose stvari. Ceo Zrak Kreacije uključujući i Oktavu sa Sunca je mapa. Ali to je vrlo čudna mapa. Obične mape su ili u ovoj ili onoj razmeri. Možete imati mapu grada u kome živite koja pokazuje položaj vaše kuće. Ili možete imati kartu zemlje u kojoj živite koja pokazuje vaš grad ali ne i vašu kuću. Ili možete imati kartu sveta koja ne pokazuje ni vaš grad, ni vašu zemlju.  Možete imati kartu solarnog sistema u kojoj se svet pojavljuje kao jedna tačkica. O tome mislimo kad kažemo različite razmere. Ali Zrak Stvaranja je jedna posebna mapa zato što nije u  jednoj razmeri već u mnogo različitih razmera.  Uzmimo notu Si (koja stoji za Sidera ili zvezde) u Velikom Zraku. Ova nota se zove “Svi mogući sistemi zvezdanih svetova”. Ako uzmemo Zrak u njegovom fizičkom ili spoljnem značenju ova nota Si predstavlja kartu koja pokazuje sve zvezdane sisteme. Prečnik fizičkog svemira kako se vidi sa 100 in. teleskopu je 600 miliona svetlosnih godina i u ovom nepreglednom prostoru 100 miliona ogromnih zvezdanih sistema postoji i svaki u sebi sadrži stotine hiljade miliona sunaca. Sledeća nota La u našem Zraku je samo jedan od tih zvezdanih sistema, u našem slučaju Mlečni Put (La = Mlečni put Galaksije). Ova nota je na daleko manjoj skali. Sledeća Nota Sol predstavlja samo jedno od hiljada miliona sunaca u našoj Galaksiji – naime, naše Sunce, itd. sve do našeg malog Meseca. Svaka nota predstavlja kartu na određenoj skali i ovaj poredak skala na različitim nivoima je usled delovanja Zakona Sedam koji nam omogučava da nađemo  položaj naše Zemlje u svemiru. Zato se za Zakon Sedam ili Zakon Oktave može reći i da je to zakon koji određuje odnos dela prema celini. Ali za ovaj zakon, kreativno delovanje Tri Sile neće biti povezane ni u kakav fiksni ili čvrst poredak – to jest, nisu uređene već prosto nagomilane. Morate razumeti da je svemir jedan nepregledan živi ko-ordinirani Organizam. I sve što je stvoreno, stvoreno je na određenoj tački u u određenoj razmeri u ovom nepreglednom organizmu u kojem je sve povezano i ništa nije nezavisno i izolovano. Sve je stvoreno i povezano zajedno sa visina i dubina svemira dvostrukim delanjem Zakona Tri i Zakona Sedam. 

Ovde dolazimo do onoga šta se misli u Radu kad se kaže “relativno razumevanje”.  Da bi bilo šta razumeli pravilno morate da znate nešto o celini pre nego što ćete moći da razumete deo. Na primer, ne možete da razumete Zemlju polazeći od nje same. Morate nešto da razumete o Solarnom sistemu, i onda o Galaksiji i tako dalje, da biste imali pravo razumevanje o Zemlji. Na isti način  ne možete da razumete grad u kojem živite ako ne znate ponešto i o zemlji u kojoj se nalazi, i o kontinentu i konačno o svetu u kome živite.  Objasniti stvar njome samom kao nešto izolovano, je nemoguće, jer je povezana sa nečim drugim i što opet zavisi od nečeg drugog, jer je ceo Univerzum povezan. Ovo je osnova onoga što  u Radu zovemo relativno razumevanje. Možete da znate veoma malo o celini da biste razumeli deo o kojem možete da znate daleko više ali dok ne počnete da razmišljate relativno vaše razumevanje će biti pogrešno. Beskorisno bi na primer bilo da pokušavate da razumete svećice u motoru ako ne znate ništa o kolima kao celini i o elektricitetu i o Čoveku i njegovim potrebama. To je ono što nauka danas otkriva, naime, da je svaki deo nauke povezan i da se ništa ne može razumeti odvojeno, a to je posebno slučaj sa medicinom, jer svaki deo tela zavisi od drugog dela, sve je povezano, i formira čovekovo telo kao jedinstvenu celinu. I kad dostignemo tu tačku, razumećemo Čoveka  samog i  značaj njegovog postojanja na Zemlji.

            Zrak Stvaranja u okviru Sunčeve Oktave daje nam relativno razumevanje čoveka. To je relativan dijagram i kao takav mora da bude shvaćen. Primetio sam da neki od vas misle da ima samo jedan Zrak Stvaranja.  To je naravno sasvim pogrešno. Ima ih neograničen broj. Govorimo o našem Zraku Stvaranja, onom u kojem se mi nalazimo. Njime mi nalazimo naš položaj u odnosu na ceo Univerzum. Zamislite veliko drvo. Nepodeljeno stablo je Apsolut, prve velike grane su nota Si “svi mogući sistemi”. Treba da zamislite 100 miliona velikih grančica na kraju. Onda uzmemo našu veliku granu, našu Galaksiju. Svaka velika grana deli se u 10,000 miliona manjih grančica. To su sunca. Uzmemo naše Sunce i tako najzad dođemo do grančice gde mi obitavamo u ovom gigantskom drvetu Sveta i na kraju naše grančice pupoljak zvani Mesec. Ali sigurno ne možete da zamislite da je ovo jedina grancica i pupoljak, i da Apsolut završava kreaciju na našem usamljenom Mesecu.

Sunčeva Oktava

Deo IV. – Danas ćemo da govorimo o maloj oktavi između Sunca i Meseca. Ova oktava stvorena Inteligencijom Sunca oglašava tri note na Zemlji, La, Sol, Fa, koje predstavljaju živu mašinu zvanu Organski Život Zemlje, od kojih je Čovek deo. Sada nećemo govoriti o značenju različitih nota ove male oktave. Ono što pre svega moramo da shvatimo je da se čovek ne pojavljuje na velikoj oktavi stvaranja, već u maloj bočnoj oktavi koja kreće od Sunca. Čovek je posebno stvorenje u okviru Zraka. Pokušajmo sada da shvatimo zašto se čovek pojavljuje i zašto je mala oktava neophodna.

Razlog zbog čega Sunčeva Inteligencija stvara ovu malu oktavu je da ispunu rupu ili razmak do “nedostajućeg polu-tona” između Fa i Mi u Velikom Zraku, shodno prirodi Zakona Sedam. Jedino ako na ovom mestu nešto nastane na ovoj tački sila koja se spušta od Apsoluta moći će da nastavi put slobodno ka Zemlji i Mesecu. Na ovoj tački šok je neophodan, zbog prirode Zakona Sedam. Ovaj zakon upravlja poretkom stvaranja i u određenim tačkama stvara uslove gde nešto mora da se doda po prirodi šoka. Zakon Sedam je stoga nekad imenovan i kao Zakon Šokova. Jedno morate jasno da shvatite: na određenim mestima su potrebni određeni šokovi u odvijanju ili napredovanju evolucije bilo čega.

Inteligencija Zemlje ili Planeta nije dovoljno velika da stvori bilo šta što će delovati kao šok na ovom mestu. Potrebna je Inteligencija Sunca. Ali Sunce u stvaranju male oktave, ima dva cilja što je suštinski važno da se shvati i uvidi jasna razlika između njih.

Jedan cilj je da stvori osetljivu prenosnu mašinu između velikih Nota Fa i Mi u Velikom Zraku, da omogući da sila prođe do Zemlje i Meseca prilikom prekida Zraka. Sa ove tačke gledišta Organski život, uključujući Čoveka, postoji samo za svrhu Zraka i njegov nastanak je samo zbog delovanja Zakona Sedam, koji stvara određene teške ili uzane prostore u poretku stvaranja. Kad bio ovo bio jedini cilj, Čovekova situacija bi bila ta u kojoj kao deo te prenosne mašine on mora da služi Zraku i njegovoj evoluciji, koja se odvija tokom jako dugog perioda.

Drugi cilj je povezan sa samim Suncem. Stvaranjem male oktave, Sunce ne stvara samo radi Zraka da popuni nedostajuće mesto, već takođe deluje i za sebe. Sunce  teži nečem nezavisno od potreba Zraka Stvaranja. Na ovom mestu se nalaze mogućnosti za čoveka. Razmislimo sada o toj ideji koja je od tako fundamentalne važnosti za razumevanje Rada. Inteligencija Sunca želi nešto za sebe u stvaranju čoveka na zemlji, sasvim nezavisno od potreba Velikog Zraka. Šta želi? Želi da se čovek uzdigne sa nivoa zemlje na nivo Sunca. Iz tog razloga stvara Čoveka kao nešto nedovršeno, kao nedovršeno biće. U kom smislu nedovršeno?

U smislu bivanja delom Organskog Života, služeći potrebama, Zraka Stvaranja on je kompletan i ništa se više ne traži od njega nego život koji obično živi. On može da živi na zemlji onakav kakav jeste. Onda se za njega kaže (u Radu) da služi Prirodi. Ali s obzirom na njegovo poreklo iz Oktave sa Sunca, on ima drugu sudbinu utkanu u njemu. U odnosu na tu sudbinu Čovek je nedovršen, nepotpun, zato što ga je Inteligencija Sunca stvorila iz drugog razloga i stavila je u njega, nezavisno od onoga što je potrebno da bi služio Prirodi, druge snage i mogućnosti. To jest, Čovek ima u sebi mnogo više nego što je neophodno radi svrhe da služi Prirodi. Govoreći o Prirodi ovde se misli na Život na Zemlji – sve što vidimo oko nas na Zemlji, život biljaka, životinja, drveće, ribe i takođe život čovečanstva, sa svim svojim borbama, ubijanjima, bolom, rađanjem, smrću, što sve zajedno čini ovaj neprekidni rad mašine zvane Organski Život stvoren od Sunca da prenese uticaje iz viših delova Zraka Stvaranja.

U odnosu na drugi cilj Sunca, Čovek je stvoren na Zemlji kao nedovršen da bi mogao da se razvije do nivoa bića predstavljenog Suncem. U tom smislu se za čoveka kaže da je samo-razvijajuci organizam. Čovek je tako eksperiment Sunca stavljen na Zemlju. On može da ostane uspavan i da služi Organskom Životu: ili može da se probudi i služi Suncu. Da je stvoren sa istim bićem i inteligencijom kao sunce ne bi bio na zemlji. Čovek stoga ima dva objašnjenja. Stvoren je da služi prirodi – tj. da bude deo Organskog Života, i u tom smislu nije u interesu Prirode da se Čovek razvija i da tako prestaje da služi svrsi prirode. Ali čovek je takođe stvoren da se razvija dok ne stigne nivo Sunca. Ako biste uložili napor da mislite, kad bi ste se stvarno potrudili da razumete značenje Zraka Stvaranja i Oktavu sa Sunca, mnoge neobjašnjive i naizgled nepomirljive stvari bi vam postale jasnije u glavi. To jest, bili bi ste u stanju da počnete pravilno da mislite o životu na Zemlji, i o Čovekovoj situaciji – to jest, o svojoj sopstvenoj situaciji.

*          *          *

Deo V. – Govoreći na spoljašnji način o Zraku Stvaranja, sasvim je očito da fizički život na Zemlji zavisi od fizičkog Sunca. Ali da nije fizičke svetlosti i toplote Sunca nikakav život na zemlji ne bi postojao. Svaki zeleni list, svaka vlat trave, svaki oblik alge koji plovi morem, je minijaturna solarna mašina, koja prima enrgiju od Sunca i svojim sredstvima stvara iz vazduha, vode i minerala, hranljive supstance kojima se sva živa bića hrane. Ali kad govorimo o inteligenciji Sunca govorimo o drugoj svetlosti koja samo iznutra može biti viđena umom – svetlost Inteligencije – i tako govorimo o Zraku Stvaranja u unutrašnjem smislu kao o vertikalnoj skali Inteligencije i biću rastućeg kvaliteta kako se uzdižemo. U tom smislu Inteligencija Sunca je sveta u odnosu na Inteligenciju Zemlje. U nepreglednoj evoluciji samog Zraka, na nepojamnim dimenzijama Vremena, Inteligencija Zemlje može dostići nivo Sunca. To nije garantovano. Zemlja može nestati pre nego što se bilo šta postigne. Na isti način Mesec može a i ne mora dostići Inteligenciju Zemlje. Mi ne možemo da sagledamo Sunce, Zemlju i Mesec kao bića i Inteligencije. Jedan od razloga je što ih vidimo kao tačke presecanja sa njima samima, kao krugove na nebu, baš kao što bi dvo-dimenzionalna bića čiji svet je ograničen na veliki komad papira videla čoveka onako kako ga vidimo u udžbenicima Anatomije. Ali sa gledišta ovog učenja Mesec je rastuće i razvijajuće biće i vremenom može dostići isti nivo kao Zemlja. Onda će se pored njega pojaviti drugi mesec i Zemlja će postati Sunce. Jednom je Sunce bilo kao Zemlja a Zemlja je bila kao Mesec. A još ranije Sunce je bilo kao Mesec. Rad uči da se ceo svemir razvija a to znači da se naš Zrak sa našim Mesecom, našom Zemljom, Planetama i Suncem razvija kao i neograničeni broj drugih Zrakova. Ali delovi našeg zraka mogu da propadnu, u dodeljenom im periodu vremena, ne dostignu neophodnu fazu razvoja i tako budu uništeni. Kao što je rečeno, kad bi od evolucije čoveka zavisila evolucija čitavog Zraka Stvaranja koji nas stiže, njegove šanse bi bile slabe. U meri u kojoj je čovek deo Organskog Života, a Organski Život služi svrsi Zraka, njegova evolucija će biti zadražana sve dok svi procesi kosmičke evolucije meseca Zemlje i drugih Planeta i Sunca iznad nas ne budu ispunjeni. Ali čovek ima druge šanse – posebne šanse – koje postoje zahvaljujući maloj oktavi od Sunca u kojoj je on nastao, jer čovekov nastanak je poseban. U ovoj maloj oktavi on može da se uzdigne ili padne. Može da dostigne nivo Sunca ili da padne na nivo Meseca. Potpuno razvijen čovek tj. Čovek br. 7 dostigao je Inteligenciju Sunca. Dostigao je svoj puni razvoj i podleže delovanju samo 12 zakona, i tako za njega postoji sloboda. Jer se sva sloboda stiče izdizanjem u vertikalnoj skali od stvaranja i tako podleže manjem broju zakona. U isto vreme Čovek br. 7 je postigao besmrtnost na skali života od Sunca. Već ste mnogo puta čuli da postoje različiti nivoi Čoveka. Govoriti o Čoveku nije dovoljno. Na kog Čoveka mislite? Ljudi koji žive na zemlji mogu da pripadaju različitim nivoima Čoveka. Baš kao što postoje različiti nivoi čoveka tako postoje i različiti nivoi svetova viđenih kao vertikalna skala bića ili skala inteligencije. Inteligencija Sunca je sveta nama na zemlji. Uticaji sunca koji dolaze do nas kroz male oktave su od višeg poretka nego one koje dolaze od planetarnog sveta koje su nadalje više od onih što dolaze sa nivoa Zemlje ili Meseca. Čovek može biti pod uticajem Sunca, uticajem Planeta ili Zemlje ili pod uticajem Meseca. I za čoveka postoji mogućnost da izabere određeni uticaj – drugim rečima da prelazi od jednog uticaja na drugi. Na primer, ako čovek počne da se bori sa negativnim osećanjima počinje da izmiče jednoj vrsti uticaja sa Meseca. Ako se čovek seti sebe počinje da biva prvo pod Planetarnim uticajima a zatim potpada pod uticaj Sunca. Ali mora da nauči da pravi unutrašnji izbor a da bi to učinio mora da zna dosta o sebi, o svojim raznim “ja” u njemu i o delovima centara. Uticaj Sunca stiže do Viših Centara. Ali kad čovek živi u mehaničkim delovima Centara on je pod uticajem znatno nižih uticaja. Morate da razumete jednu stvar: nemoguće je postati slobodan od nekih uticaja a da se ne podpadne pod druge. Sav Rad na sebi sastoji se od biranja uticaja kojima želite da se podvrgnete i zapravo podvrgavanju pod te uticaje. I ovde nakon dugog posmatranja morate da znate šta u tom smislu želite.

*          *          *

Deo VI. – Mašina zvana Organski Život na Zemlji ne samo da prenosi sile niz zrak Stvaranja, već stvara u sebi određene sile koje prelaze na rastući Mesec i pomažu njegov razvoj. Mesec se hrani organskim životom, pored sila koje ga dostižu od Zraka. Na primer, sva beskorisna patnja na Zemlji je hrana za Mesec, kao što su negativne emocije. Bol je hrana za Mesec i zato se nekad kaže da je Organski Život fabrika Bola. Bol i smrt hrane Mesec, i određena količina je potrebna. Iz tog razloga u drevnim vremenima žrtvovanja su inicirali u prošlim vremenima oni koji su to razumeli. Mnogo se ovde može reći, uzimajući Organski Život samo sa gledišta mašine zainteresovane za određenu tačku u Zraku radi određene svrhe – naime, da posluže Zraku. Morate da razumete da za Zrak čovek nema značaja osim kao deo Organskog Života. Ali u odnosu na Sunce, koje ga je stvorilo, čovek ima najveći značaj ako se odluči da ga nađe. Ovde mu se otvaraju vrata – ne uz gigantski sam Zrak, nego duž odvojene lestvice pored njega. To je jedno značenje parabole o Grešnom Sinu: Čovek može da se vrati svom ocu.

Mnoge druge značajne stvari rečene su u Novom Zavetu koje su u vezi sa Sunčevom Oktavom. Videli ste već da i Sunce ima nešto za sebe u stvaranju Čoveka na Zemlji. Čovek nije samo stvoren radi Zraka već je stvoren i zbog sunca kao jedan eksperiment u samo-evoluciji. Dok se ova samo-evolucija Čoveka ne ispuni u dovoljnoj meri Sunce neće primiti šta sve želi i neće biti zadovoljno. Uzmimo samo jednu od mnogih parabola u vezi sa Jevanđeljima:

“Neki čovek imađaše smokvino drvo u svom vinogradu. I dođe da traži njegov plod, i ne nađe ga. I reče vinogradaru, pogledaj, ove tri godine tražim plod na tom drvetu i ne nalazim ga: iseći ću ga da ne tereti zemlju? I odgovarajući reče m, Gospod, ostavi ga i ove godine, dok ne okopam oko njega i ne nađubrim ga, i ako od tad donosi plod, dobro, ali ako ne, poseci ga.”
(Luka: 13 6-9)

Ne pokušavajte da ovu parabolu shvatite bukvalno. Shvatite je psihološki i videćete da se misli da čovek ima određene mogućnosti koje mogu dozreti i, ukoliko neki plod nije načinjen, Čovek će biti odsečen.

*          *          *

Deo VII. – Sve što je do sada rečeno, ma kako sažeto, o stvaranju Univerzuma, kroz delovanje Zakona 3 i Zakona 7, i o oktavi od Sunca bi moralo biti dovoljno za bilo kog od vas da ne može više da kaže: “Ako postoji bog, zašto dozvoljava da se na Zemlji događaju stvari koje se događaju?” Ali ćete morati da učinite sopstveni lični napor da razmislite u vezi sa svim što je rečeno o stvaranju i značajnim idejama i dijagramima koji su predočeni, da biste odgovorili na pitanje jasno i čvrsto iz sopstvenog novog razumevanja.  Jer sve dok ne budete u stanju da povežete vaše misli oko ovog pitanja koje je tako zbunjujuće i takav je kamen spoticanja za većinu ljudi, pravilne veze u vašoj glavi u vašem Intelektualnom Centru neće biti uspostavljene. Prema jednoj drevnoj izjavi “Bog mora biti opravdan“. Gledajući oko sebe u životu videćete da je to teško ukoliko ne razumete stvaranje. Nećete videti teškoće i restrikcije koje su neizbežno uključene u nastajanje, niti ćete videti otvorena vrata, i tako ćete održavati nedefinisano tajno osećanje ali negativno u karakteru dovoljno da vas zadrži od bilo kakvog razvoja u višem razumevanju. Morate da pravilno shvatite stvari u glavi a to nećete moći ukoliko ne shvatite pravilno ograničenja i uslove stvaranja. Problem je u tome da čak i kad ljudi dođu u kontakt sa ezoteričnim učenjem oni ga ne slede, ili ako ga slede, ne razumeju ga u suštini, kao na primer, šta znači uhvatiti se za njega, kao što se na primer drži za konopac. Dovoljno je samo da iskreno pogledamo sebe i da shvatimo koliko je teško raditi i koliko smo u dubokom snu. A ipak stvarni, i najintenzivniji smisao čoveka na Zemlji leži u Oktavi od Sunca u kojoj može da raste iznutra i dospe pod druge uticaje. U našem slučaju moramo se podvrgnuti uticajima Rada i držati ih se. Jednom kad čovečanstvo izgubi sve veze sa Inteligencijom Sunca, biće neizostavno uništeno, a to je posebno opasnost danas. I isto je to i na skali čoveka kao pojedinca. Jednom kada izgubi kontakt sa boljim “ja” u sebi, jednom kad izgubi svu veru, celokupno značenje, sve afirmacije, celo dublje razumevanje, on je uništio sebe. A kad život okrene zlim tokom čovek brzo slabi. Ali ako je Rad izgrađen u njegovom umu, tako da iz njega razmišlja o svim  stvarima, ništa ga ne može oslabiti.

            Razmotrimo sada još zakon koji ograničava nastajanje: Zakon Sedam. Stvaranje napreduje uvećavanjem restrikcija. Zakon Trojstva nužno stvara uvećanje restrikcije, ali Zakon Sedam dodaje još ograničenja. Već je rečeno da se Zemlja nalazi na veoma lošem položaju u procesu Stvaranja, i da je pod 48 redova Zakona i da samo jedan stepen ili nivo postoji ispod nje, predstavljen Mesecom. To znači da je pozicija Zemlje u procesu Stvaranja veoma loša, i samo još jedna gora pozicija postoji, gde je broj restrikcija duplo veći. Ali gledano sa stanovišta drugog fundamentalnog zakona iza svih stvari, naime Zakona Sedam, položaj zemlje je još više nezavidan. Pokušajmo da razumemo šta to znači. Zakon Sedam primenjuje se na poredak manifestovanja Kreacije i baš u toj reči poredak naći ćemo njegovo prevashodno značenje. Neophodno je ovde shvatiti da je zakon poretka odvojen od zakona  stvaranja. Stvaranje je uređeno poretkom i uređeno je na određeni način. Na određenim tačkama ovog poretka pojavljuju se teškoće i Zemlja se nalazi na jednoj od tih tačaka gde se  teskoće u uređenju faza stvaranja neizostavno pojavljuju. Već je rečeno da primarne Tri Sile stvaranja slede iz Apsoluta kao njihovog Izvora i zauzvrat stvaraju sile koje slede. Možemo zamisliti da te Sile idu ka dole bez zastoja. Ali to nije slučaj. One se zaustavljaju na dva mesta razlozima sadržanim u Zakonu Sedam.

            Pokušajmo da razumemo ove tačke zaustavljanja metodom vizuelne predstave. Zamislimo cev od neke elastične supstance sa dva suženja u njoj i predpostavimo da se u tu cev odozgo naliva voda. Tu cev možemo da predstavimo na sledeći način :

Videćete da prolazak vode, koji možemo da uzmemo da predstavlja silu, biva zadržan na dva mesta na svom prolazu kroz cev.

            Primenimo sliku Zraka Stvaranja kako je do sada data na sledeći način, dodajući istovremeno note: Do, Si, La itd.

Primetićete da se prvi ton na skali, naime, Do, nalazi na mestu Apsoluta, drugi ton Si na nivou Sveta 3, ton La na nivou Sveta 6, i tako dalje, sve dok se ne dođe do Re koje se nalazi na nivou Meseca. Ako bi velika skala bila uzeta dva su mesta formirana u njoj gde intervali između tonova nisu pune note već polu-tonovi. Ove tačke korespondiraju sa Do-Si i Fa-Mi. Ustvari velika skala je konstruisana da ilustruje Zrak Stvaranja od strane nepoznatih ljudi koji pripadaju istoj nepoznatoj skoli. Konstruisana je da pokaže Zakon Sedam ili Zakon Oktave. U okvirima muzičke skale, možemo da govorimo  o intervalu između Do i Si kao o mestu nedostajućeg polu-tona i na isti način o intervalu između Fa i Mi. Ceo Zrak može biti nazvan oktavom u kojoj Apsolut zvuči kao prvi Do, ali ne znamo o postojanju nižeg Do. Mesec nam je uvek okrenut istom stranom, iako se okreće, a mi ne znamo šta je sa druge strane. Prvo “suženje” (konstrikcija) ili mesto gde nedostaje polu-ton pojavljuje se između Apsoluta i Sveta 3 – to jest, između Do i Si – a drugo “suženje” se pojavljuje između Sveta 24 i Sveta 48 to jest između Fa i Mi. To znači da je prolaz sile zadržavan na ova dva mesta zbog prirode Zakona Sedam i ovde je šok neophodan. Između Si i Fa sila prolazi slobodno i ponovo između Mi i Re, ali između Do i Si dešava se zastoj i između Fa i Mi dešava se drugi zastoj. To je u prirodi stvari – tj. rađa se iz jednog od dva fundamentalna zakona iza svih stvari. Tu se ne postavlja pitanje zašto; to je jednostavno tako.  Zato što fundamentalni zakon znači zakon koji ne može biti dalje redukovan, u odnosu na sve ostalo. To je kao kad kažemo da je reč o pozitivnom i negativnom električnom naboju. To nije pitanje zašto. To je jednostavno tako i za zakon Tri i zakon Sedam može se reći da oni  jednostavno postoje. Morate shvatiti da ako u krajnjoj liniji niceg nema, onda ništa ne može da postoji. Nešto fundamentalno mora biti kako bi bilo sta postojalo. Stolicu na kojoj sedite možete da objasnite kao jednostavno drvo, i drvo u smislu ćelija, i ćelije u smislu molekula, i molekule u smislu atoma, i atome u smislu pozitivnog i negativnog električnog naboja. Ali ne možete ići dalje jer ovde dosežete do jedne od dve sile koje pripadaju Zakonu Tri sile, a taj Zakon je osnovni (fundamentalan). To je tako i iza toga nema ništa sem Apsoluta, koji je van ljudskog razumevanja. Redukovati Univerzum na jedan zakon, što je san nauke, bilo bi razumeti um Apsoluta. Rad redukuje Univerzum na dva zakona, istovremeno naznačavajući postojanje jednog zakona.

            Zakon Sedam neizbežno stvara poredak stvorenih stvari i stvara  istovremeno dve tačke suženja u odgovarajućem poretku u silaženju niz Zrak Stvaranja. Kako se ovi zastoji ili sužanja prolaze? Prvo suženje, između Apsoluta i Sveta 3, je prevaziđeno šokom Volje Apsoluta. Zato se kaže da je kreacija po Volji Apsoluta kroz  primarne Tri Sile. Ali u slučaju drugog mesta zastoja u Zraku, stvari se razlikuju. Volja Apsoluta ne doseže ovu tačku i zato nešto mora biti stvoreno na ovoj tački da deluje kao šok. Ovde se pojavljuje čovek.

            Već je rečeno da se Čovek ne pojavljuje u Zraku Kreacije kao datost u gigantskim razmerama. Samo se Zemlja pojavljuje. Ali da bi se omogućilo da sile koje se spuštaju niz Zrak prođu lako do Zemlje i Meseca mora biti kreiran aparat između nota Fa i Mi, to jest između Planeta ako celine i Zemlje uzete kao deo. Za ovu svrhu kreirana je mala oktava iz tog nivoa kreacije predstavljena Suncem. Na nivou Sunca ova oktava zvuči Notu Do, ili Sunce zvuči (odjekuje kao/vibrira) Notu Do. Na nivou Planeta  zvuči (odjekuje/vibrira) Notu Si. Između Planeta i Zemlje zvuči tri Note: La, Sol, Fa. Onda prolazi u Zemlju kao Nota Mi i dostiže Mesec kao Nota Re. Tri Note La, Sol, Fa, koje se oglašavaju između Planeta i Zemlje dolaze od Organskog Života. Organski Život je senzitivni živi film koji prekriva Zemljinu površinu i deluje kao transmiter sila koje prolaze između gornjeg i donjeg dela Zraka Stvaranja. Čovek je deo Organskog Života i u  ovom posebno stvorenom aparatu za transmisiju pojavljuje se  u samom Zraku. Organskim Životom se smatra svaki oblik života na Zemlji – ljudska rasa, sve životinje, ptice, reptili, insekti, ribe, drveće, biljke, svi oblici vegetacije sve do najmanjih živih organizama. Ovaj osetljivi film, koji skuplja uticaje iz viših delova Zraka i prenosi ih na Zemlju i Mesec, je kreiran sa nivoa Sunca i njegova pojava u velikom Zraku Stvaranja je zahvaljujući tački suženja gde je šok potreban između Nota Fa i Mi, javljajući se iz same prirode Zakona Sedam.

*          *          *

            Deo II. – Kad se ovaj sistem predstavlja  u čisto formalnom smislu, Zrak Stvaranja je predstavljen u okvirima spoljeneg Univerzuma. Ali Zrak je princip koji kada se primeni na spoljni Univerzum daje različite nivoe od zvezdanih masa, sunca, planeta, i meseca, u njihovom silaznom redu. To je jedan način kako može biti shvaćen. Kad se, na primer, kaže da Sunce stvara malu oktavu koja formira Organski Život na Zemlji, to može biti shvaćeno bukvalno. Ali Zrak predstavlja nivoe Bića i jednako je unutrašnji kao i spoljni. To jest, Sunce predstavlja,   u spoljašnjem značenju Zraka, aktuelno Sunce. U unutrašnjem značenju predstavlja Biće na tom nivou vertikalne skale bića. Ali možete to da shvatite za početak kako želite – tj. bukvalno i psihološki – tj. različiti nivoi spoljneg Univerzuma su predstavljeni različitim nivoima inteligencije koja je unutrašnja ili psihološka. Ako govorimo o Inteligenciji Sunca, shvatićemo da je veća nego inteligencija Zemlje jednostavno zbog spoljašnje predstavljenosti, jer Sunce ima beskonačno mnogo više energije i zračenja nego Zemlja. Ali Zrak bi trebalo da bude shvaćen u oba smisla jer unutrašnje i spoljno su u odnosu jer sve unutrašnje ima nešto odgovarajuće spoljašnje – to jest, različiti nivoi spoljnog univerzuma su prestavljeni različitim nivoima inteligencije što je unutrašnje ili psihološko. Možemo to da primetimo u korišćenju jezika. Govorimo o unutrašnjim ili psihološkim stvarima u okvirima spoljnih ili vidljivih stvari. Lukavog čoveka zovemo lisicom, hrabrog lavom, i slično. Pošto spoljnje i unutrašnje imaju sličan izvor oni stoga mogu da predstavljaju jedno drugo, jer kao što se kaže, fundamentalni zakoni, Zakon 3 i Zakon 7, se nalaze i u čoveku i u Prirodi. Stoga kompleksne psihološke ideje mogu biti predstavljene vizuelnim slikama, izvučenim iz spoljnih objekata kao što je to slučaj sa parabolama. I iz istog razloga uzeti čoveka van Univerzuma u kome je  rođen je greška. Univerzum je makrokosmos, a čovek mikrokosmos. Čovek je u Univerzumu i Univerzum je u Čoveku. Stoga reći da Univerzum umire a da se čovek razvija je apsurd sa stanovišta Rada.

 *          *          *

             Deo III. – Zrak Stvaranja predstavlja  silaznu oktavu. Ona silazi u sve veću i veću tamu i kompleksnost i restrikcije su veće kako silazi od Apsoluta. Ideja uzlazne oktave od Apsoluta je nemoguća, jer je Apsolut sva dobrota i sva savršenost, a uzlazna oktava bi značila povećanje perfekcije.

            Recimo sada par reči o Zakonu Sedam  ili o Zakonu Oktave sa psihološke strane. Čovek može da posmatra oktavu u sebi – ili čovek može da posmatra početak oktave. Sve što smislite da uradite može da  bude početak oktave. Kad nešto odlučite vi zvučite Do. Ako je to Do zvuči slabo ništa se neće desiti. Ali ako zvuči jače možete stići Notu Re čak i Notu Mi. I ovde stižete do “mesta nedostajućeg polu-tona” i ovde je neophodan šok da vas osposobi da stignete Notu Fa. Ovo se retko dešava. Može se desiti slučajno. Ali se po pravilu ne dešava. Zato se u ovom Radu kaže da je život pun razbijenih oktava. Ljudi nešto počnu pa odustanu. Ali morate se setiti da je Čovek načinjen kao samo-razvijajući organizam a to znači da se samo razvija naporima, jer je evolucija čoveka svesna – to jest, svesnim naporima. Nema mehaničke evolucije. I ne trebaju nas iznenaditi mnoge teškoće. Zakon 7 čini stvari teškima po prirodi. Ali o tome ćemo više drugi put.

 UVOD

            Svi nalazite da imate malo snage za razmišljanje o kosmološkim idejama Rada.  Osoba živi u svom malom kosmosu, njenom ili njegovom, i koji je njen ili njegov svet, i tim veoma malim svetom vladaju uglavnom samo-interesi. Ljudi čak i ne žive u ovom svetu – ovoj maloj planeti zvana Zemlja. To je zbog nedovoljno razvijene svesti, zbog čega su i mnoge druge nevolje na Zemlji. Svest je kod većine ljudi, zarobljena u njihovom veoma malom svetu i svetu njihovih interesa. Jedva da imamo bilo kakvu ispravnu svest jedni o drugima. Možemo samo da primimo što nas interesuje i ako je čovek zainteresovan samo za sebe i one koji pripadaju njihovim samo-interesima, sve što je rečeno o Kosmosu ima malo ili nimalo značenja, jer to zahteva mišljenje iznad sebe. Čovek je zalepljen za svoj život – stoga, po pravilu, poseduje vrlo malo slobodne sile u sebi da misli iznad sopstvenih neposrednih životnih interesa. U tom slučaju, samo najspoljnija strana njegovih centara radi, i one apsorbuju njegove energije. To je senzualni čovek (iz Novog Zaveta), čovek živ samo u onim delovima koji su okrenuti ka spoljnim čulima, prema životu. Ali u svakome ko ima magnetski centar, ostaje nešto iza, nešto unutrašnje, što želi da razume više  jer ustvari čovek ima mnogo više unutrašnjih čula  nego spoljnih. Ali ova unutrašnja čula traže da se razvijaju i to počinje sa samo-posmatranjem koje je jedno od unutrašnjih čula koje se obično ne koristi. Stvarni ili esencijalni deo čoveka (kome je ovaj Rad upućen) leži iza spoljne čulno-kontrolisane strane. Samo ga unutrašnja čula dostižu. Kad čovek počne da vrednuje Rad, to je znak da iza lažne čovekove ličnosti, koje je život čula stvorio u njemu, postoji jedna prava stvar, neiskvarena životom: to je Esencija. Misli iz ličnosti  možda izgledaju daleko pametnije i učenije nego misli iz Esencije, koje su misli koje su iz naše najjednostavnije i najizvornije strane nas. Ali kvalitet misli iz Esencije je daleko veći po poretku nego onaj iz ličnosti. Stoga pokušavajući da mislite o stvorenom i uredovanom svemiru, to su najjednostavnije misli koje mogu da počnu da prave kontakt sa svojim značenjem.

            Uzmite vrlo jednostavnu misao: Da li vam se desilo na bilo kakav živopisan, stvaran i lični način  da ste na zemlji samo za jedno kratko vreme? Opet, da li ste imali jednostavnu misao o tome da je Zemlja deo Solarnog sistema – deo Sunca? To je tako jednostavna živopisna neobična misao koja počinje da nas povezuje sa Zrakom Stvaranja.

            Kosmološke ideje Rada moraju prvo da padnu na najspoljnije delove Intelektualnog Centara i da ih on  registruje.   To jest, morate da učite dijagrame kroz održanje pažnje. Svako to mora da uradi. To je zadatak koji Rad nalaže. Ali dijagrami mogu biti shvaćeni samo kad dostignu više ili emocionalne delove Intelektualnog Centra za početak, i onda pređu u Emocionalni Centar za sebe. Kad čovek usvoji nešto što je njegov formatorni centar registrovao i čudi se o tome jer želi emocionalno da da tako postupi, onda dijagrami počinju da rade u njemu i čine da misli za sebe o kosmoloskoj strani. To je prvi cilj Rada; da poveže čoveka sa višim delovima običnih centara, i konačno sa samim Višim Centrima. Ovaj postepeni proces se zove buđenje. Ako čovek odriče svako značenje Univerzumu, njegovi viši delovi centara su blokirani tim stavom. Univerzum je onda ono što on misli da jeste – tačno onako kakav je njegov stav prema tome – i onda čovek jeste ono što misli. Ali ovaj Rad treba da čoveka načini da misli na nov način. Jer dok god čovek ne počne da misli na drugi način  ne može se promeniti. To je dovoljno očigledno ako pogledate ljude. Ali da bi mislio na nov način  čovek mora da ima nove ideje, nove koncepte, da ih usvoji, i da misli iz njih.