Pismo gospodinu Bush-u 2

Berdlip, Gloster 27 April 1941

Dragi Bus,

S obzirom da smo na sastanku ovde u Berdlipu u Subotu razgovarali o temi koja je važna, želeo bih da Vam malo pišem o tome. Radi se o načinu na koji ljudi tretiraju ovaj rad i kako i u kom duhu rade na sebi.

Počeću od sebe. Vaspitan sam u odnosu na religiozne ideje tako da je jedino osuda greha značajna. Ukratko sve je bilo greh. Shodno tome, religija je bila veoma sumorna stvar i ja lično sam je se grozio. Moral je jedino bio seksualni moral. Vrlina je bila samo uzdržavanja, itd. I uopšte greh i osećaj da si grešnik bila je osnovna ideja religije. Ništa drugo nisam shvatio u vezi religije, kao dečak, i tako sam bio ili uplašen ili zabrinut ili sam mrzeo celu stvar. Počeo sam strašno da mucam. Slušao sam odlomke iz Biblije, uglavnom Stari Zavet, što je uvek zvučalo neopisivo strašno. Bog je bio nasilan, ljubomoran, zao, optužujući, itd. A kad sam čuo Novi Zavet nisam razumeo značenje parabola, i niko nije znao niti je mario za to šta one znače. Ali jednom, na času Grčkog Novog Zaveta, koje je nedeljom držao direktor, usudio sam se da pitam, uprkos svom mucanju, šta je jedna parabola značila. Odgovor je bio toliko konfuzan, da sam ustvari doživeo svoj prvi momenat svesti – tj. odjednom sam shvatio da niko ništa ne zna. To je bio definitivan doživljaj i moj prvi doživljaj samo-sećanja, sledeće je bilo da sam odjednom shvatio da niko ne zna na šta sam ja mislio, i od tog momenta počeo sam da razmišljam sam za sebe ili tačnije shvatio sam da to mogu. Kao što znate, svi istinski momenti samo-sećanja stoje izdvojeni zauvek u unutrašnjem životu čoveka, i čovekov život nisu spoljni događaji već unutrašnja stanja.
Jasno pamtim učionicu, visoke prozore zidane tako da ne možemo da vidimo kroz njih, klupe, platformu na kojoj je sedeo Direktor, njegovo učeno uzano lice, nervozna navika njegove mimike i gestikulacije – i iznenada ovo unutrašnje otkriće da znam da on ne zna ništa – tj. niočemu što ima nekog značaja. To je bilo moje prvo unutrašnje oslobođenje od sila spoljašnjeg života. Od tog vremena znao sam zasigurno – a to znači zauvek da unutrašnjom ličnom autentičnom percepcijom, koja je jedini izvor pravog saznanja – da je sva moja odbojnost prema religiji, i načinu kako su mi je predstavili, bila ispravna. I iako čovek uvek pada ponovo u san posle momenta samo-sećanja, i često na višegodišnji period, da su to ipak takvi momenti svesnog stanja koji stoje u višem delovima centara, i ostaju i čekaju sledeće momente spoznaje, mnogo svesnije, šta život zapravo jeste – što znači, nisu nikad izgubljeni i iako zaboravljeni u nekom smislu, stoje u pozadini bića i izlaze u prvi plan u kritičnim momentima da nas zaštite.

Sada želim da govorim o tome kako čovek da radi na sebi, i u kom duhu da pristupi radu. Ne može se jednostavno raditi iz običnih religioznih uverenja i stanja. Sećate se izreke o novom vinu u starim flašama. Ovaj rad, sistem učenja, ove ideje koje izučavamo, su najlepša stvar koju možete da zamislite – i to je sve novo za nas. Jedino zbog čega možete biti okrivljeni je što spavate. U toj osudi nema nikakvog greha. Samo ste nežno usmjereni da posmatrate sebe. I na vama samima ostaje da se prosudite. Uzmimo jednu od ideja ovog učenja – idaje o esenciji. Ovo učenje nam govori da esencija svakog od nas dolazi od Zvezda (Autor misli na Svijet 6 u Zraku Kreiranja ili Svijet svih Svijetova (Galaksija).). Setićete se Zraka Kreiranja. Esencija silazi sa note La (Zvezdana Galaksija) i prolazi kroz notu Sol (Sunce) zatim nota Fa (planetarna zona) ulazi na zemlju. Nismo samo rođeni od naših roditelja; naši roditelji stvaraju aparat za prijem te esencije koja dolazi sa Zvezda. Sav rad, bilo lični rad, rad sa drugima u radu, ili rad radi samog rada – i to su tri neophodne linije rada za bilo koga ko želi da ostane u ovom radu – vodi nas tamo odakle smo izvorno došli. Svako je od nas ovde, na ovoj mračnoj planeti, tako nisko u Zraku Kreiranja, zato što ima nešto posebno u sebi, neki specijalan činilac, ili glavnu Osobinu koju mora da uvidi, posmatara, da je postane svijestan te da osjeti odbojnost prema njoj i stoga krene da radi na njenom otklanjanju. To može biti zlobnost, okrutnost, lažljivost, gordost, strah, neznanje, itd. I ako čovek ili žena umre, a da nisu uvidjeli zašto su ovde i šta je pravi razlog njihovog postojanja, može li se to nazvati bilo kako drukčije osim tragedijom? Svako od nas je ovde, na ovoj zemlji, jer sa stanovišta Rada ima nešto posebno i nešto vrlo važno da vidi u sebi i da se bori protiv toga svim veštinama i znanjem, celom snagom svog uma i volje, svojom dušom, srcem i telom. Ali naravno, ako se dičimo svojim vrlinama, šta se može dogoditi izuzev samo-zadovoljstva, tako da se lažna ličnost uvečava svakim danom; a rezultat će biti taj da se kristalizujete u uzanim pogledima i stavovima i postajete mrtvi ljudi. Čuli ste me kako govorim o mrtvima u Jevanđeljima – na primer Hristova primedba: „Neka mrtvi sahrane svoje mrtve“. Mrtvi su oni što su mrtvi za svaku mogućnost rada na sebi i samim tim menjanja sebe.

Rad može samo da se obavlja u duhu sopstvene lepote i svetlosti, u duhu njegove prave poruke i značenja. Život na zemlji nije ništa drugo do polje za Rad na samom sebi, tako da čovek može da se vrati tamo odakle je došao. Uzeti život kao cilj sam po sebi je nerazumevanje Rada, i to može da uzrokuje pogrešan stav, što može biti izvor mnogih negativnih emocija i beskorisnih napora učinjenih u negativnim stanjima. Jer raditi na negativan način je beskorisno. Samo kroz odredjenu vrstu zanosa, osećanja radosti i zadovoljstva ili neke izvorne sklonosti ili želje, čovjek može raditi na sebi i samim tim izazvati određene promene svog bića. Strah na primer neće delovati tako. Čovek može imati neka saznanja istine ali sve dok god on ne vrednuje tu istinu, dok god ne oseća oduševljenje u njoj, ona ne može imati uticaja na njega. Ne može da deluje na njega jer se čovek sa istinom ujedinjuje samo kroz ljubav i na taj način njegovo biće se menja. Ali ako je negativan, onda je njegova ljubav – tj. njegova emocionalna strana – u pogrešnom stanju, i neće biti isto ako je u stanju straha i oseća se prinuđenim da učini nešto protiv svoje volje. Učiniti nešto voljno, iz zanosa da se to učini, će proizvesti promenu u čoveku. I kad čovek počne da nosi svoj sopstveni “krst” – tj. teret neke određene poteškoće u njemu, koju je napokon počeo da posmatra – i to radi u takvom duhu, onda će dobiti određene rezultate. Ali ako to radi sa osećanjem težine, iz uverenja da je to greh, iz toga neće isprasti ništa dobro, posebno ako pokazuje drugima što čini, i želi da izgleda tmurno, tužno i jadno. I u vezi sa tim setićete se šta je Hrist rekao o postu – naime, da ako postiš treba da miropomazujes svoju glavu i da opereš lice, “da te ne vide kako postiš”. Raditi na sebi iz osude greha stavlja rad u negativne delove centara, a raditi na negativan način može da vodi u još gore stanje čoveka nego da uopšte ništa ne radi. Neki imaju sklonost da rad uzimaju na ovakav način . Ali niko ne može da dokuči oduševljenje s kojim ljudi sebe čine jadnima i uživaju u negativnim stanjima. Svi znate i često ste čuli kako govorim da negativni delovi centara ne stvaraju ništa. Kada sam prvi put čuo Gosp. Uspenskog kako govori da negativni delovi ne mogu ništa da stvore i da ljudi koji se trude da rade na teži, sumorniji, negativniji način mogu samo da učine sopstveno stanje mnogo gorim nego što je bilo – mislim da sam tada skoro doživeo svoj drugi prodor u stanje Svesnosti (Svest o samom Sebi). Shvatio sam da ono što sam osećao u vezi religije bilo ispravno. Iznenada se formulisalo i objasnilo. Ovaj rad, ako želis da ga slušaš i da ga čuješ u svom srcu, je ubedljivo najlepša stvar koja uopšte može da se čuje. On ne govori o grehu, nego o bivanjem u uspavanom stanju, baš kao što i Jevanđelje ne govori ustvari o grehu nego promašenom znamenju – što u stvari znači ta grčka reč. Možemo li da čujemo Rad? Imam jednu staru knjigu koju je napisao čovek koji tada bio u Radu. Na naslovnici se nalazi čovek u dubokom snu koji spava na zemlji sa merdevinama koje se penju ka nebu i anđelima koji duvaju trube, gotovo u njegovo uho. Ali on i dalje ne čuje ništa. On spava u životu – mozda je milioner ili neka veoma poznata osoba ili običan zlostavljani službenik, ili zabrinuta majka i tome slično.

Ovaj rad je divan kad vidiš zašto postoji i šta znači. Radi se o oslobađanju. Tako je lepo kao kad bi na primer, bio zatvoren u zatvoru, i naiđe čovek da ti ponudi ključ od brave ka slobodi. Ali ti ga možeš odbiti, zato što si stekao zatvoreničke navike i zaboravio na svoje poreklo, a ono je od Zvezda. Ali da li ćeš ikada više biti u stanju da se setiš sebe sa svojim zatvoreničkim mislima i interesovanjima, i preokrenuti ga naglavačke neumrljavši ga negativnim emocijama i svim oblicima samoidentifikovanja? Tada bi najprirodnije bilod a odbiješ ključ koji ti je ponuđen i koji će otključati sva vrata tvog zatvora, jedna po jedna, zbog toga što više voliš zatvor u kojem se nalaziš – tj. stanje u kojem se nalaziš. Ili još gore, možada ćeš biti ozlojađen i možda ćeš pokušati da ubiješ stranca koji ti je ponudio ključ i možda ćeš se boriti za svoju tamnicu, čak i žrtvovati svoj život u pokušaju da ostaneš u zatvoru.

Vaš,
Moris Nikol

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s