Komentari II – O dodatnim načinima Samo-posmatranja

Komentari II – Birdlip, 06. jun 1941
O dodatnim načinima Samo-posmatranja

Prvi deo – Ovo što sledi je komentar, koji se odnosi na ideju različitih “ja” u nama. Kao što znate, u ovom sistemu učenja, čovek se ne smatra jedinstvenim (Celovitim). Nedostatak jedinstva u čoveku je izvor svih njegovih nevolja i teskoća. Čovekovo telo je jedinstveno i radi kao jedna organizovana celina, sem kada je bolesno. Ali čovekov unutrašnji život nije jedinstven, nema organizaciju i ne funkcioniše harmonično kao celina. Čovek je, u odnosu na svoja unutrašnja stanja, mnoštvo, i iz jednog ugla ovog učenja, o ovom unutrašnjem mnoštvu se govori kao o različitim “ja” ili razlicitim’Ego-formacijama’ u njemu. Čovek nema postojano “ja” nego se u  njemu nalazi mnoštvo različitih “ja” koja svakog momenta uzimaju kontrolu nad njim i govore iz njega u njegovo ime; i sa ove tačke gledišta, čovek se može uporediti sa kućom u neredu u kojoj nema domaćina, nego postoji gomila sluga koji govore u ime odsutnog domaćina. Kao što ste verovatno ranije čuli, najveća je greška podrazumevati da  mi ili neko drugi ima postojano, nepromenljivo “ja” – ili ego – u sebi.  Čovek nikad nije isti neko duže vreme. On se neprekidno menja. On zamišlja da ako se čovek zove Džems on je uvek Džems. To uopšte nije tačno. Čovek koga znamo kao Džemsa ima u sebi i drugih “ja” drugih ego-a, koji uzimaju kontrolu nad njim u različitim momentima, i iako mozda Džems ne voli da laže, drugi ’ja’ u njemu – nazovimo ga Petar – voli da laže, itd. Uzimati stalno neku osobu, kao jednu te istu osobu, i predpostaviti da je ona  jedno “ja”, jeste  činjenje nasilja nad njom i u isto vreme  činjenje nasilja prema samom sebi. Mnoštvo različitih ljudi živi u svakom od nas. Sve ovo su sve različita “ja” koja pripadaju ličnosti, koju je neophodno posmatrati i pokušati  je upoznati, u suprotnom nikakvo znanje o sebi nije moguće – tj. ako čovek zaista traži znanje o sebi a ne maštu i uobrazilju o sebi. Ni jedan od vas prisutnih nema postojano i nepromenljivo “ja”. Niko od vas ovde ne poseduje Istinsko jedinstvo bića.  Svako od vas je samo gomila različitih ljudi, neki bolji i neki lošiji, i svako od tih ljudi u vama – tih “ja” u vama – u određenim mometima uzima kontrolu nad vama i čini da govorite ili radite kako taj “ja” želi,  i osećate i mislite ono što ono želi da oseća i misli.  Ali, sve ovo vi već znate i  želim da govorim detaljnije o ovoj doktrini o više “ja” u čoveku i  i da vam sugerišem nešto o dubljem značenju i značaju ove doktrine. Ako neki od vas ne mogu da razumeju šta sledi, to je zbog toga što: ili još nemate dovoljno prakse u samo-posmatranju, i u tom slučaju morate da budete strpljivi i sačekate još malo, ili ako ste duže u Radu, još uvek niste počeli da ozbiljnije posmatrate sebe – tj. niste počeli da Radite na sebi i  verovatno nikad niste dovoljno ozbiljno mislili šta to znači. U ovom drugom slučaju, mogu samo da kažem da morate da učinite napor da razumete šta to znači, kroz aktuelno Samo-posmatranje i to što je moguće pre, jer se vreme računa u Radu i prilike, same po sebi, postaju ređe i ako ih čovek ne iskoristi kad je moguće, može  se desiti da bude prekasno da se sa sobom bilo šta učini u smislu unutrašnje promene, koja je jedino moguća kroz Samo-posmatranje i  Znanje o samom sebi koje iz toga proizlazi.

Prva tačka na koju skrećem vašu pažnju u vezi doktrine mnogih “ja” u čoveku je, da dok god čovek uzima sebe kao  jedno, on ne može da se menja. Ali da li ste razmišljali, sami  za sebe – tj.  u vašem ličnom razmišljanju – zašto je to tako?  Svi znate da ovaj Rad pokušava da nauči čoveka da misli sam za sebe, ali ako sluša ideje ovog sistema bez sopstvenog razmišljanja o njima čineći ih tako delom sebe, to je onda veliko gubljenje vremena. Rad nije nešto spolja, nego iznutra, i oni ljudi koji zamišljaju da je Rad, kao neka  spoljašnja ogranizacija koja će da ih nosi i vodi, žalosno greše u pogledu značenja Rada.  Činjenica da Rad počinje Samo-posmatranjem sigurno je dovoljna da pokaže da se zahteva lični napor na strani svakog čoveka pojedinačno. Samo vi sami možete da posmatrate sebe i niko drugi to ne može da učini umesto vas.  Samo kroz napor Samo-posmatranja čovek može da vidi, sam za sebe, da nije jedno i razbije iluziju da je on stalna, nepromenjiva individua. Jer, sve dok god čovek ima iluziju da je on jedna te ista osoba, on ne može da se promeni – a kao što znate,  Cilj Rada je da omogući postepenu promenu čovekovog unutrašnjeg života. Ustvari, sav ovaj Rad je zasnovan na ideji da je,  promena sebe ili unutrašnja transformacija, definitivna mogućnost svakog čoveka i da je to pravi cilj postojanja. Ali početna tačka  ove promene sebe ostaje skrivena dok god je čovek pod iluzijom da je  on jedno.  Čovek mora razumeti, sam za sebe, da on nije jedno već mnoštvo i ovo razumevanje može doći samo kroz ne-kritikujuce (ovaj mi izraz vise ukazuje na pravu sustinu koju Nicoll ovde zeli da naglasi) posmatranje samog sebe. Ali dugo vremena, iluzija da je on uvek  jedna te ista osoba, će se boriti sa njegovim pokušajem da se posmatra bez samo-kritikovanja i otežavaće mu  razumevanje značaja njegovih zapažanja. Naći će za sebe izgovore i pravdanja i tako će se držati ideje da je on uistinu jedno i da ima postojanu ličnost, da uvek zna šta radi,  razmišlja i govori, da je uvek svestan sebe i da se kontroliše u svakom trenutku.  Za njega će biti veoma teško da sebi prizna ta to nije tako. A s druge strane,  potpuno će biti beskorisno ako se pravi i veruje da on nije jedno a da istinu toga sam za sebe ne uvidi. Deo  znanja ovog sistema učenja je da čovek nije jedno već mnoštvo.  Ali prosto kao znanje (informacija), ono leži samo u čovekovoj memoriji.  Ukoliko čovek ne uvidi istinu ovog znanja primenjivanjem na sebe, radom na sopstvenom biću,  ono ne može da pređe u razumevanje. Čovek  može reći: “Znam da nisam jedno već mnoštvo – tako Rad kaže”. Ali to  ne znači ništa.  Znanje za čoveka ostaje izvan njega. Ali ako  znanje praktično primenjuje i kroz dug period Samo-posmatranja počinje da uviđa istinu u tome, onda će reći: “Razumem da nisam jedno već mnoštvo” – i to je sasvim različita stvar.  Znanje će sazreti u njemu, i neće biti više samo znanje, nego  Razumevanje, zato što je čovek primenio znanje na sebe tako što je Radio na svom biću. I setićete se da je  u ovom sistemu veliki naglasak stavljen na razliku između Znanja i  Razumevanja i koliko često se kaže  da današnje savremeno znanje ide daleko iznad razumevanja, jer  čovek je do sada razvio samo stranu znanja ali ne i odgovarajuću stranu bića. Kada čovek počinje da posmatara sebe iz ugla da nije jedno već mnoštvo, on počinje Rad na svom biću. On ne može to da Radi ako ostaje pod  ubeđenjem da je jedno, jer onda neće biti u stanju da odvoji sebe od sebe, jer će uzeti sve u sebi, svaku misao, svako raspoloženje, osećanje, impuls, emociju, itd. kao sebe – tj. kao “ja”. Ali ako počne da posmatra sebe, onda će, u tom momentu postati dva – posmatrajuća strana i posmatrana strana.

I dok god ne podeli sebe na ovaj način  i bori se da ovu podelu u sebi učini jos značajnijom, nikad neće biti u stanju da se pomeri sa mesta gde se nalazi, jer  će sve što se dešava unutar njega uvijek uzimati kao sebe samog, i reći će  svemu “ja” i tako će sve  u njemu biti “ja”, i  identifikovanjem sa svim što se u njemu događa i uzimajući sve to kao “ja”, učiniće promenu nemogućom, jer  će se sve sakriti iza iluzije o “ja” i nastaviće da u njemu živi. U stvari, cela gomila ljudi u čoveku – gomila odvojenih “ja” u njemu – i korisnih i beskorisnih –  imaće,  moglo bi se reći, ista prava i uživaće jednaku zaštitu  jer on neće biti u stanju da ih razlikuje jednog od drugog  pošto će ih sve uzimati kao sebe. Ovo je samo jedan način da se predoči situacija čoveka  koji je ubeđen da je on jedno. Čovek ne može početi da se menja sve dok god nije u stanju da na osnovu Samo-posmatranja  kaže: “Ovo nisam ja”.  Čim bude u stanju da ovo kaže unutar sebe onom što posmatra, on se počinje odvajati od toga.  Tj. on počinje da izdvaja osjećaj “ja” iz toga i eventualno, posle duže borbe, rezultat je da ono što je posmatrano počinje da se udaljava od njega i samim tim prelazi u udaljenu distancu u njegovom unutrašnjem životu.  Ali ovo je nemoguće ukoliko čovek misli da je on ono što posmatra u sebi, jer će to i dalje biti “ja” u njemu a “ja” ne može da promeni “ja”, jer tada odvajanje neće biti moguće i on će ostati sjedinjen sa onim što posmatra mišljenjem da je to “ja” – tj. on sam – umesto da to uzme samo kao neko “ja” u njemu samom.

Kad čovek misli, on veruje da to on misli. Ali naše misli dolaze slučajno sem ukoliko ne razmišljamo duboko i sa pažanjom, što je veoma retko. Misli koje prolaze kroz našu glavu dolaze od različitih “ja” u nama. Pretpostavimo da čovek primećuje da ima negativne misli o Radu, ili o nekoj osobi, ili o nečem što se dogodilo. Pretpostavimo da čovek  uzme te misli kao njegove – kao sebe tj. kao “ja” – i pretpostavimo da oseća izvesnu nelagodu u vezi toga. On kaže sebi: “Ne smem da razmišljam na ovaj način”. To može ili ne mora da ima neki rezultat.  Poenta ovog je da on greši – naime, greška je u tome što sve što se dešava u njemu uzima kao sebe, tj. kao jedno “ja”. Ako  ispravno posmatra sebe, primetiće ove misli, ne kao sebe, nego kao nešto što dolazi od negativnog “ja” u njemu, o  kojem možda već  nešto zna. Pretpostavimo da mu je to ’ja’ već poznato. Pretpostavimo  da već jako dobro proznaje to “ja”.  Odjednom prepoznaje da to “ja” govori u njemu i komunicira sa njim putem misli kroz mentalni centar i u isto vreme uzrokuje neku određenu vrstu negativne emocije. Ni jednog trenutka ne uzima negativno ’ja’ kao sebe,  već to vidi kao nešto u sebi odvojeno od njega samog. Kao rezultat, ono što to ’ja’ kaže nema moć nad njim, jer je on odvojen od  njega. Ali ako  u sebi padne u san – tj, ako prestane da bude svestan onog šta se u njemu događa i koja ’ja’  su mu bliska – pada pod  njihovu moć i postaje identifikovan sa  njima, zamišlja da  da je on sam taj koji misli na taj način. Radeći tako, on pojačava snagu ovog negativnog “ja” nad sobom – zato, kao što znate, sve ono s čim god da se poistovetimo ima moć nad nama i što se češće poistovećujemo sa nečim, sve više tome robujemo. U odnosu na  sam Rad naš izazov leži tačno tamo gde su negativna “ja” – tj. u onim “ja” koji mrze Rad jer je njihov život u nama ugrožen Radom. Ta negativna “ja” stvaraju određenu vrstu misli  kroz akciju mentalnog centra i koriste materijal koji je tamo zapisan u formi rolne. Ako idemo  za tim mislima – tj. sa tim negativnim “ja” koji u nekom trenutku rade u nama – nismo u stanju da se otarasimo njihovog efekta. Njihov prvi efekat  je da učine da osjećamo gubitak snage. Kad god imamo jak osećaj gubitka snage, to je praktično uvek zbog akcije negativnih “ja” koje počinju sledom misli iz naših sećanja, pažljivo biranim materijalom, predstavljaju nešto u pogrešnom svetlu – i mora se  zapamtiti da sva negativna “ja” mogu samo da lažu, kao što i sve negativne emocije mogu samo da sve iskrivljuju, kao npr. emocija sumnje.  Ukoliko ne posmatramo Rad negativnih “ja” u mentalnom centru, one će imati moć nad nama. Imaće momentalnu moć ako ih uzmemo  kao “ja” –  kao sebe. Ali ako ih vidimo kao  kao neko “ja” koje djeluje u nama, onda ne mogu da imaju tu moć. Ali da bi  shvatili da je to samo neko “ja” u nama, moramo postati sigurni, praktičnim Radom na sebi, da mnoga različita “ja” postoje u nama, i da nismo jedno, nego mnoštvo.

*          *          *

Deo II – Vratimo se iluziji koju svako od nas ima, da je  jedno, jedna licnost. Ova iluzija postoji u svakom od vas. Ona može da se otkrije postepeno, ličnim posmatranjem. Svako od vas sebi pripisuje posedovanje individualnosti, i ne samo individualnosti već takođe prisustvo pune svesti i volje. Ali kao što znate ovaj sistem ideja koji studiramo podučava da čovek nije jedan, nego mnoštvo,  – tj. da nije jedna individua nego mnogo različitih ljudi – i takođe, da nije  ispravno Svestan nego da je uvek u snu, u snovima, u mašti, u  fantaziji, u pridavanju značaja, u negativnim emocijama itd., i kao rezultat toga  nema Pamćenje Sebe (Samo-sjećanje; Svesnost) i tako gubi i uništava svoj unutrašnji život, i živi u nekoj vrsti mraka i konačno on ne poseduje volju već ima više različitih volja koje  su u međusobnom sukobu i deluju u različitim pravcima. Da je čovek  u jedinstvu umesto što je u mnoštvu, imao bi istinsku individualnost. Bio bi jedno i imao bi jednu volju. Stoga, iluzija koju čovek ima o sebi da je jedan,odnosi se na mogućnost. Čovek može postići jedinstvo bića. On može dostići svoju pravu individualnost. Ali upravo ta iluzija stoji na putu čovekovog  postizanja ove mogućnosti. Jer sve dok god čovek zamišlja da ima nešto, on to neće tražiti. Zašto da čovek nečemu teži, ako nikad nije sumnjao, čak ni za momenat, da to već ne poseduje. To je jedan od efekata  fantazije, koji ispunjava ono što nedostaje ili čini privid da smo ovakvi ili onakvi, kad je  očigledno sve suprotno. U ovom Radu, neprekidno se ponavlja da moramo da se borimo sa fantazijom i moramo da razumemo da se ovo takođe odnosi na  fantaziju o nama samima. Neophodno je boriti se sa sopstvenom  fantazijom o nama samima, ne samo zbog toga što nas to stavlja u lažna iskustva, izveštaćena osećanja i često smešne situacije, nego zato što to zaustavlja svaku mogućnost unutrašnjeg rasta. I sada je lako videti zašto je to tako iz onoga što je već rečeno. Jer ako zamislimo da već imamo kvalitete bića koje ni izdaleka nemamo, ne možemo očekivati da ćemo ih steći. Naša mašta će nadoknaditi šta nedostaje. Ustvari, nikad nećemo znati da nam išta nedostaje u našem biću, i mislićemo da  jedina stvar koja nam nedostaje jeste cenjenost, slava, novac, prilika ili neka druga spoljna stvar, ali što se  tiče nas samih, ništa nam ozbiljnije ne nedostaje. To je moć te iluzije i kaže se, u jednoj od parabola Rada o ovcama i čarobnjaku, da je čovek kroz svoju maštu hipnotisan i da je pod iluzijom da je lav ili orao, a ustvari je ovca, i u isto vreme, kao ovca ima moć da se otrgne od čarobnjaka, koje je suviše lenj  ili suviše škrt da izgradi ogradu i zatvori ovce.

Ono što moramo da razumemo iz svega ovoga je da je iluzija nešto vrlo stvarno i jasno određena u svojim posledicama. Mašta nije tek ništa – “ništa osim mašte”, kao što  ponekad kažemo. To je nešto zaista moćno. To je jedna univerzalna sila koja deluje na čovečanstvo i drži ga u stanju sna, bez obzira da li je primitivan ili civilizovan. I  ukoliko čovek ne počne da shvata šta znači setiti se samog sebe tj. Pamtiti Sebe – tj.  ostvariti treće stanje svesti – sila koja se manifestuje kao  fantazija ili iluzija u dva niža sanja svesti ne nalazi svoj pravi smer i tako deluje protiv  njega samog. Kao što smo videli, čovek zamišlja da je jedno i zbog ove iluzije ne može da se pomeri sa mesta gde  se nalazi u sebi. Svako se nalazi na određenom  stepenu i niko ne može da se pomeri iz tog stepena gde se nalazi  sve dok god ne vidi jasno, i za sebe, da nije jedna te ista osoba, već mnoštvo različith ljudi i da je nastaviti misliti da je čovek jedan i jedinstven, predstavlja iluziju.

Ova relizacija, ova unutrašnja percepcija, menja čovekov osećaj samog sebe. Menja ili počinje da menja njegov osećaj “ja”. Dok god živi u iluziji da je jedno, ima pogrešan osećaj sebe. Ali on to ne zna: niti zna da zbog toga ne samo da je sav njegov život i odnos sa drugima pogrešan, već je njegova evolucija nemoguća. Jer, čovek ne može da se menja dok god sebi pripisuje jedinstvo bića, jer u tom slučaju sve u njemu je on sam. On će  sebi pripisati sve dobro ili loše u sebi.  Biće odgovoran za svaku misao, svako raspoloženje kroz uzimanje svega toga kao samog sebe, jer ako veruje da sve što misli, radi i govori, da on sam misli, radi i govori, onda će to biti njegovo jer on sve to čini svojim sa pripisivanjem svega toga samom sebi. Iluzija da je  on uvek jedna te ista osoba i da je sasvim svestan svega, i da ima volju, a  samim tim da ima kontrolu samog sebe, će ga sasvim zaslepeti za činjenicu da nije ni svestan porekla svega što misli, čini ili govori. Samoposmatranje će mu pokazati da on praktično nema kontrolu nad svojim mislima i da ne može čak ni da  zaustavi misli ako pokuša da to učini, da  svakakve misli dolaze i odlaze u njegovoj glavi bez obzira da li ih je on želeo ili ne.  A isto je tako i sa osjećanjima, raspoloženjima, njegovim rečima i njegovim akcijama. Ali ako ne može sebi da prizna da je nešto sasvim drugo a ne biće svesno svega što kaže ili učini, i da  nema potpunu kontrolu nad svojim raspoloženjima i osećanjima, i da nije uvek jedna te ista osoba, ako to sebi ne može da prizna,  sve ovo će ostati skriveno, prikriveno od njega samog snagom njegove sopstvene  fantazije i njegovim ukupnim osećajem za sebe,  njegovim ukupnim osjećajem za “ja” i njegov odnos prema njegovim unutrašnjim stanjima  biće lažan. Ali ako čovek, kroz pratkično i iskreno samo-posmatranje, više ne veruje da je jedno i ne pripisuje tom zamišljenom jednom čoveku sve što postoji i sve što uđe u njegov unutrašnji svet, stvara sebi mogućnost promene. Jer čovek može da primi pomoć samo kroz ono u šta veruje. Ako veruje da je jedno,  pomoć ne može da dopre do njega, jer sve pripisuje sebi, i tako ne samo da je kriv za sve već je  potpuno ispunjen sobom, i nema mesta ni za šta drugo. Ali ako čovek uvidi da nema prava da misli o sebi kao o jednome i da  je tu veoma mnogo različitih ljudi  i da čak i neke veoma neprijatne osobe postoje u njemu, te da ni na koji način ne poseduje potpunu svesnost i individualnost, iako je sve to suprotno njegovoj sujeti i bolno je za  njegov ponos (gordost), to je početni momenat promene njegovog bića.

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s