Čovek nije jedno već mnoštvo

Čovek nije jedno već mnoštvo

1) Ako čovek sebe uzima kao jedno, nikakva borba  u njemu ne može da se razvije.  Ako se u njemu ne razvije borba, on ne može da se menja.

Zašto je to tako?

2) Ako čovek predpostavi da u njemu postoji samo jedna stvar koja dela, misli i oseća – tj. jedno “ja” – on onda ne može da razume da mora da postoji jedna stvar koja komanduje, a druga koja se pokorava.

To znači, da ako čovek  sebe smatra za jedno, ništa ne može u njemu da se promeni. Rad kaže: ” Ukoliko se čovek ne podeli na dvoje, on ne može da se pomeri sa mesta gde se nalazi” – tj. on ne može biti različit u sebi.

3) Ako je čovek toliko hipnotiziran i stoga tako uspavan da misli da je jedno, on ne može da primi ideje ovog Rada. Koji je cilj praktičnog dela Rada – tj. ideja i instrukcija koje se odnose na Rad po sebi? Taj cilj je da učini da čovek Radi na sebi tako što će podeliti sebe na radnu stranu i na mehaničku stranu – tj. da posmatra sebe iz ugla ideja Rada. U tom slučaju, posmatrajuća strana gleda na posmatranu stranu. Tako čovek postaje dva – posmatrajuća strana i posmatrana strana.

4. Ako čovek misli da je jedan i jedinstven, i da je uvek isto “ja” kad dela i kad misli, kako može da posmatra sebe? Ne može, jer on zamišlja da je jedan i tako nema šta da posmatra u sebi. U tom slučaju, čovek često veruje da posmatranje znači posmatranje nečeg van njega – npr. autobusa, ulica, ljudi, prizora, itd. Ali Samo-posmatranje nije učinjeno putem spoljašnjih čula koja pokazuju samo šta čovek nije – tj.  spoljašnji svet.

5.  Ukoliko Rad u čoveku nije utemeljen putem  Posmatrajućeg “ja”, ništa se u njemu ne može promeniti.  Posmatrajuće “ja” ima viši, unutrašnji smisao od života. Ali ako Posmatrajuće “ja” nije podstaknuto  dubinom kontinuiranog i obnavljajućeg razumevanja Rada, ono slabi i pod stresom, spoljašno-životnih okolnosti, bledi – onda se čovek prosto nađe  ponovo u životu i ako je život udoban u odnosu na njegove lične interese, on ne pati.

6)  Cilj stvaranja Posmatrajućeg “ja” je da pomogne čoveku da ima osećaj nečeg mnogo više unutrašnjeg, tako da on može da posmatra ono što je više “spoljašnje” u njemu samom (spoljašnje ne u smislu  spoljašnjeg života, nego nešto u njemu, u njegovoj ličnosti, u Džonsonu, ako se zove Džonson). Dok god Posmatračko “ja” nije  utemeljeno – tj. god dok čovek  nema volju da posmatra sebe (i to “sebe” ne kao nešto u spoljašnjem, čulno-opažajnom životu, njegovu kuću, njegov nameštaj, njegov novac, njegove večere, njegovu baštu, njegov posao, njegov društveni položaj, njegova odlikovanja, njegov pedigre, njegovu odeću, itd.) – dok god ne započne  ovaj unutrašnji čin, ništa u njemu ne može da se promeni. On ostaje ista osoba.

7. Posle duže vremena u Radu, unutrašnji sistem, koji počinje voljnim Samo-posmatranjem – tj. iz voljnog Posmatrajućeg “ja” – počinje čin i kontrola mehaničkog čoveka. On to postiže tako što oko tog Posmatrajuceg “ja” počinje da okuplja sva ona “ja” u Ličnosti  koja žele i mogu da rade.  Ta faza je poznata kao Zamjenik Nadzornika. Ako ovo potraje uprkos iskušenjima, nešto vrlo neobično počinje da se događa. Iskušenja, u ovoj prvoj fazi Rada, su jedino borbe sa sumnjama, zlim interpretacijama, uvredama,  neodlučnošću, traženjem greške, postavljanjem zahteva, itd.  nikakva druga iskušenja ne postoje u ovoj fazi. To je ono gde čovek mora prvo biti iskušan da se vidi da li je uopšte podoban za neko dalje buđenje. Posmatrajuće “ja” skuplja se oko onih „ja“ koja mogu da rade i razumeju Rad. Ona formiraju malu grupu “ja” koja se zove Zamenik Nadzornika, koji mora da se bori, ne samo sa Lažnom Ličnošću, nego i sa nerazvijenom Esencijom. Ako Zamenik Nadzornika, uprkos nebrojenih poraza, postane dovoljno jak, “Nadzornik” se približava. “Nadzornik” pripada nečemu što je iznad čoveka. Prvo dolazi u bljeskovima i često kad se približi, ljudi imaju velike  spoljašnje teškoće ili teškoće sa borbom protiv negativnih stanja u obliku bolesti, itd. “Nadzornik” dolazi sa drugog nivoa. Da bi primio “Nadzornika” čovek mora da prođe kroz unutrašnju preraspodelu, novi raspored u  njegovom umu, ili čak i preraspodelu njegovih moždanih ćelija.  Ali ovo se uvek događan na najpovoljniji mogući način  koji čovek može da podnese. Rad se sastoji u dolaženju u  dodir sa višim centrima. Ali oni rade na svoj način  i tome prethodne nužne promene u čoveku. Čovek ne može  sam da stvori te promene jer on ništa ne zna o novim vezama koje su neophodne.

Promene u njemu se događaju kroz individualni Rad i kroz borbu Zamenika Nadzornika u njemu – tj. ono što  u čoveka pokušava da uđe “odozgo”, donosi ove promene kada dođe vreme za to. Jednom kad se ta promena dogodi, čovek više nije isti čovek. Njegovo osećanje “Ja” je drugačije. Njegove ideje i misli, njegovo razmišljanje i njegove akcije, su  drugačije.  On je podvrgnut skrivenoj unutrašnjoj samo-evoluciji. On se “ponovo rodio” kao što kaže Jevanđelje.

Ali sve to nije moguće  ukoliko čovek u sebi ne uspostavi Posmatrajuće “ja”, koje  pomaže Radu putem samostalnog razumevanja, što znači grupisanja drugih “ja” oko Posmatrajućeg  “ja”, tako da je mala grupica  “ja” zvana “Zamenik Nadzornika” okupljena u haosu unutrašnjeg života.

Ali naravno, ako čovek ostane u uverenju da je jedno i da samo može biti jedno, i da je zauvek jedno koji radi, oseća, misli, govori, itd., sve što je rečeno gore ostaje neostvarivo.

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s