Ideja transformacije u radu (3)

Birdlip, 12 septembar 1941
Ideja transformacije u radu

Deo IV. Glava I. – Uzmimo ideju o Radu na Sebi.  Kao što vam je poznato do sada,  tu stvar koju nazivamo sobom – tj. mene, tebe – shvatamo kao jednu stvar. Mi mislimo da mi jesmo ono sto nazivamo „ja“ da smo to mi sami.

Rad na Sebi je stoga potpuno nemoguć. Kako možete da radite na sebi, ako vi i onaj “sebe” na kome radite,  jeste jedno te isto? Ako ste vi i sebe jedna te ista stvar, Rad na Sebi je nemoguć. Razmislite za momenat – ako ste vi identični sa sobom – tj. jedno te isto – kako vi možete da posmatrate sebe? Zar to nije nemoguće? Stvar ne može samu sebe da posmatra. Kako bi to bilo moguće?  Ako uzmete sebe kao vas same i vas same kao sebe, i mislite da je ja i sebe isto, onda kako mislite da počnete da posmatrate sebe? Vi ćete pokušati da posmatrate sebe – i  kako možete posmatrati sebe? Stvar ne može da posmatra samu sebe.  Stvar identična sama sa sobom ne može da vidi samu sebe, zato što su identične, a stvari koje su identične ne mogu imati polaznu tačku odvojenu od sebe, iz koje bi posmatrale samu sebe

Sve ovo govorim   kako bi naglasio koliko je ljudima teško početi Raditi na sebi.  Razlog tome je što sebe uzimaju kao Sebe. Ako čovek uzme sebe kao Sebe, on ne može da posmatra sebe. Sve je on. On svemu kaže “ja”.  Ako čovek kaže “ja” svemu u sebi, onda je sve u njemu “ja”, i kako onda može da posmatra sebe. Kako “ja”  može da posmatra “ja”, ako je to jedna te ista stvar? U jednom momentu je  razdražljiv i grub, a u sledećem ljubazan i učtiv. Ali on  svemu tome kaže “ja”. I tako ne može  videti sve to.  Sve to je za njega jedno.  On ne može da vidi, odvojeno od sebe, da su on i “on sam” jedno te isto u njegovom umu – tj. u njegovom načinu posmatranja. Ovaj masivni kamen spoticanja leži na svačijem putu i njegovo dugo, dugo prevazilaženje je cilj Rada na sebi.  I koliko vremena prođe pre nego što čovek počne uviđati šta to sve znači, i šta Rad celo vreme govori. Posmatrao sam ljude u Radu, često tokom mnogih godina, koji  još nisu uhvatili ni jedan bljesak  onog što Samo-posmatranje znači – tj. ljudi koji i dalje  posmatraju sve što im se dešava kao “ja” i koji kažu “ja” svakom raspoloženju, svakoj misli, svakom impulsu, svakom osećanju, svakoj senzaciji, svakoj kritici, svakoj ljutnji, svakom negativnom stanju, svakoj primedbi, svakom  nedopadanju, svakoj mržnji, svakoj  utučenosti, svakoj depresiji, svakom uzbuđenju, svakoj sumnji, svakom strahu. Svakom  nizu unutrašnjeg govora kažu “ja”, svakom negativnom monologu kažu “ja”, svakoj sumnji kažu “ja”, svakom obliku mašte kažu “ja”, svakom potezu koji učine kažu “ja”. Svemu što se dešava u njima kažu “ja”. U takvom slučaju Rad može biti samo nešto što se čuje spolja, nešto što čuju da im je rečeno, reči koje  hoće ili neće zapamtiti, u zavisnosti od slučaja. Ali nemaju ideju o tome šta Rad na sebi znači, zato što nemaju ideju da postoji takva stvar kao  što je “sebe”.  Gledaju ka spolja sa svoja dva oka, slušaju sa svoja dva uha, i vide i čuju ono što je izvan njih. Gde je, u tom slučaju, ona stvar koju nazivaju “sobom”? Zar nije sve izvan njih, izuzev  nečega što nazivaju “ja”? Zar život nije mnogo stvari  spolja,  plus ono što uzimaju kao “ja” – tj. sebe?  A sko se ovaj Rad ne bavi sa  spoljašnjim stvarima, koje mogu  čuti, videti i dodirnuti,  čime se on zapravo bavi? Jer sigurno  ne postoji ništa osim  spoljašnjeg sveta i onoga što nazivamo “ja”. Istovremeno oni  mogu emotivno osećati Rad.  Oni mogu osećati da se on bavi nečim neobičnim, istinskim i realnim. Ali  ne mogu tačno videti što je to.  Nastavljaju da govore isto kao što uvek govore i svemu u sebi kažu “ja”. Nastavljaju da osećaju i misle kako su uvek osećali i mislili i svemu kažu “ja”. Svim svojim manifestacijama, svim svim svojim mehaničnostima, svom celokupnom unutrašnjem životu kažu “ja”.  I pošto je sve “ja”, na čemu se može raditi? Ovo je sasvim tačno.  Jer ako je sve u odnosu na osobu, u spoljašnjoj manifestaciji i unutrašnjem životu, povezano sa “ja”, i ako postoji samo “ja”, ako je sve povezano sa tim “ja”, onda nema na čemu da se radi. Jer, ko može da radi na “ja” ako je sve “ja”? Šta može  posmatrati “ja” ako je sve “ja”?  Naravno, odgovor je da niko ne može. Stvar ne može da posmatra sebe.  Nešto u njoj mora biti drugačije da bi mogla da se posmatra. I u našem slučaju, kao i u svačijem slučaju, ako nema ništa u nama što je različito od nas, kako možemo da posmatramo sebe i da radimo na sebi?   Da bi radili na sebi, neophodno je da počnemo da posmatramo sebe. Ali ako  su “ja” i “sebe” jedno te isto, kako  bi to uopšte bilo moguće?   Nemam na čemu da radim, zato što sve JA radim, sve JA kažem, sve JA osjećam, sve JA mislim, sve je to “ja”, tako da ako govorite meni “o meni” uzeću to kao da govorite meni samom – tj. onom što ja uzumam kao “ja” – i što god da kažete “o meni”, ja ću to uzeti kao samog sebe, tj. kao “ja” – jer u načinu na koji razmišljam, “ja” i “o meni” su identični. U mom načinu razmišljanja to je jedna te ista stvar.

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s