Razlika između Posmatranja i Samo-posmatranja

Berdlip 24. jul 1941
Razlika između Posmatranja i Samo-posmatranja

Posmarati i posmatrati sebe su dve različite stvari. Obe zahtevaju pažnju. U posmatranju pažnja je usmerena spolja kroz čula. U Samo-posmatranju pažnja je okrenuta unutra i za ovo ne postoji organ čula. To je jedan od razloga što je Samo-posmatranje teže od Posmatranja.

U modernoj nauci se samo ono sto je posmatrano uzima za stvarno. Ono što ne može biti predmet posmatranja putem čula ili uz pomagala kao što su teleskop, mikroskop i drugi delikatni optički, električni i hemijski instrumenti, se odbacuje. Ponekad se kaže da je jedan od opštih ciljeva Rada da ujedini nauku zapada sa mudrošću istoka. Ako definišemo polazište zapadne nauke sa njegove praktične strane kao podobno za posmatranje, kako možemo da definišemo polazište Rada?  Polazište Rada možemo definisati kao Samo-posmatranje.  Rad počinje, sa praktične strane, sa Samo-posmatranjem.

Ova dva različita polazišta vode u dva sasvim različita pravca.

Čovek može provesti ceo život u posmatranju pojavnog sveta – zvezda, atoma, ćelija, itd. Može da stekne veliko znanje ove vrste – naime, znanje  spoljašnjeg sveta – tj. tog ukupnog aspekta univerzuma koji može biti opažen čulima uz pomagala ili bez njih. Ovo je jedna vrsta znanja putem kojeg mogu nastati promene. Promene su u  spoljašnjem svetu.  Spoljašnjim čulima doživljeni uslovi mogu se popraviti. Mnoge vrste pogodnosti, olakšica i rešenja mogu biti pronađene. Sve to znanje, ako je primenjeno na pravilan način, može samo biti od koristi čovečanstvu menjajući njegovo  spoljašnje okruženje u svoju korist. Ali ova vrsta znanja o  spoljašnjem, može samo da menja ono što je  spoljašnje. Ono ne može menjati čoveka unutar njega samog.

Vrsta znanja koja može da menja čoveka iznutra ne može se steći samo  pomoću posmatranja. Ono se ne nalazi u tom pravcu – tj. u pravcu spolja usmerenih čula. Postoji druga vrsta znanja dostupna čoveku koje počinje samo-posmatranjem. Ova vrsta znanja se ne stiče kroz čula, jer kao što rekosmo, mi ne posedujemo nikakv organ čula koji možemo okrenuti ka unutra i uz pomoć kojeg možemo da posmatramo sebe onako lako kao što posmatramo sto ili kuću.

Dok prva vrsta znanja može da menja spoljne uslove života za čoveka, druga vrsta može da promeni samog čoveka.  Posmatranje je sredstvo promene-sveta, da tako kažem, samo-posmatranje je sredstvo promene-sebe.

Ali iako je to tako, da bi bilo šta naučio, čovek mora da počne od znanja kao takvog i znanja bilo koje vrste putem čula. Znanje ovog sistema učenja počinje sa tim da se o tome prvo čuje – tj. ono dolazi kroz čula. Čovek treba da sazna da treba da posmatra sebe, i u kom pravcu da posmatra sebe i šta god čuje ili pročita sa tim u vezi mora pre svega da prođe kroz njegova čula. Sa ove tačke gledišta vrsta znanja o kojem Rad govori počinje sa ravni onoga što se može videti, što se da videti, kao što počinje i učenje bilo koje nauke. Čovek mora početi ukazivanjem  spoljašnje pažnje Radu. Mora da posmatra šta se govori, šta može o tome da pročita, itd. Drugim rečima, Rad dotiče plan čula. Zato može lako da bude pomešan sa vrstom znanja kakvo samo može da dođe kroz izučavanje onog što čula pokazuju, i što im je dostupno ili ono čime su čula zagušena. Dok god čovek ne poseduje moć razlikovanja prirode i kvaliteta znanja koje ovaj Rad izučava i znanja o kojem govori nauka – tj. sve dok se u njemu ne  kristališe magnetski centar, koji može da razlikuje kvalitete znanja – ovo mešanje dve ravni ili dva poretka znanja u njemu će da stvara konfuziju. I ova konfuzija će ostati iako osoba nastavlja da radi,  dok god osoba ne učini napor da dopusti Radu da dođe na mesto koje mu pripada u njemu samom. Tj. sudiće o Radu samo na osnovu onoga što vidi, po drugim ljudima oko njega, itd. Rad će tako ostati na nivou čula. Koja je  onda to vrsta napora koju čovek treba da učini u vezi sa tim? On mora, u svom umu, da uzrokuje odvajanje između dva reda stvarnosti koje se u njemu susreću. Čovek stoji između dva sveta –  spoljašnjeg vidljivog sveta koji ulazi kroz čula i koji svi dele: i unutrašnjeg sveta koji niko svojim čulima ne susreće, u kome niko drugi ne učestvuje – tj. pristup njemu je jedinstveno individualan, jer iako svi drugi ljudi mogu da vas vide, samo vi možete da vidite sebe. Ovaj unutrašnji svet je druga stvarnost i nevidljiv je.

Ako sumnjate da ova druga realnost postoji pitajte sebe sledeće pitanje: jesu li, moje misli, osećanja, senzacije, strahovi, nade, razočaranja, radosti, tuge,  stvarne u meni?  Naravno, ako kažete da nisu i da  su samo sto ili kuća, koje vidite svojim očima, stvarni, onda samo-posmatranje za vas  neće biti od bilo kakvog značaja. Da vas ovo pitam: u kojem svetu realnosti živite i gde je vaše biće? U svetu van vas, koji vam prikazuju čula ili u svetu koji niko ne vidi i samo vi ga posmatrate – u unutrašnjem svetu? Mislim da ćete se složiti da je to unutrašnji svet u kojem stvarno živite sve vreme, i u kojem osećate i patite.

Oba sveta su eksperimentalno utvrdiva  –  spoljašnji svet koji možemo da  posmatramo i unutrašnji svet koji možemo da samo-posmatramo. Možete da dokažete stvari u  spoljašnjem svetu i da dokažete stvari u unutrašnjem svetu. U jednom slučaju posmatranjem a u drugom slučaju samo-posmatranjem. U vezi drugog slučaja, sve što ovaj Rad uči da moramo da primetimo i  opazimo iznutra može biti  verifikovano samo-posmatranjem.

I što više otvarate taj unutrašnji svet zvani “sopstveni”, više ćete razumeti da živite u dva sveta, i dve realnosti, u dve sredine, spoljašnjoj i unutrašnjoj, i da baš  kao što morate da  učite o  spoljašnjem svetu (tj. da je opažajan) kako da hodate u njemu, kako da ne prekršite norme i običaje, kako da se ne udružujete sa zlim ljudima, kako da se ne  otrujete, itd., sredstvima ovog Rada i njegovom primenom, počinjete da učite kako da hodate u unutrašnjem svetu, koji je otvoren metodama samo-posmatranja.

Uzmimo jedan primer dve različite stvarnosti kojima sasvim različiti oblici istine pripadaju. Predpostavimo da je čovek na  organizovanoj večeri. Sve što čuje, vidi, okusi, dodirne, omiriše, pripada prvoj stvarnosti; sve što oseća, misli, dopada mu se, ne dopada mu se, itd., pripada drugoj stvarnosti. On pohađa dve različite  večere zapamćene različito, jedna  spoljašnja i jedna unutrašnja. Sva su naša iskustva, u ovom smislu, ista. Postoji  spoljašnje iskustovo i naša unutrašnja reakcija na to. Koje  je stvarnije? Koji zapis ukratko, formira nase lične živote?, – spoljašnju i unutrašnju realnost? Da li je istina kad se kaže da je to unutrašnji svet? To je unutrašnji svet u kojem se uzdižemo i padamo, u kojem se neprekidno ljuljamo ka nečemu i bivamo odgurnuti od nečega, svet u kojem smo žrtve najezde rojeva negativnih misli i raspoloženja, u kojima gubimo sve, i sve se pokvari, kojem posrćemo i padamo a da i ne shvatamo da postoji jedan unutrašnji svet u kojem sve vreme živimo. Ovaj unutrašnji svet možemo samo da upoznamo samo-posmatranjem. Tada, i samo tada, možemo da počnemo da shvatamo da smo ceo život činili jednu izuzetnu grešku. Sve što smo uzimali kao “sopstveno”, usvari, otvara  ovaj svet. U tom svetu, prvo naučimo kako da  vidimo, i za ovu svrhu svetlost je neophodna.  Samo se metodom Samo-posmatranja, stiče ova svetlost.

Dodatna Nota

Da ovo prikažemo dijagramom. Dijagrami su korisni jer ih se lako možemo setiti i samim tim oni mogu djelovati  na nas u smislu prisjećanja ideja o kojima pričamo.

Što se tiče unutrašnjeg sveta, ono što blokira naš kontakt sa njim je sve ono što rad uči i sa čime se moramo boriti – sa Lažnom Ličnošću, i slično. Sve ove pogrešne stvari u nama uzimaju oblik gustog oblaka koji nam onemogucava istinski kontakt sa uticajima koji dolaze iz unutrašnjeg sveta. Kada Rad oformi polazište, (uporište) ili “organizam” koji radi,  uspostavlja se odnos sa “unutrašnjim svetom”. To ću sada da nazovem “crkvom”. To se može usporediti sa onim što moramo formirati u odnosu na spoljašnji život – naime, ono što ovdje zovem “tvrđavom”. Ovo je dodato zahvaljujući razgovoru koji je usledio nakon čitanja na sastanku koji smo imali poslednje subotu u Birdlipu. Najvažnija stvar je shvatiti da mi živimo u različitim realnostima ili svetovima, jedan koji vidimo putem čula, a drugi koji se može otkriti samo kroz Rad na sebi – kroz pročišćenje emocija od Lažne Ličnosti i kroz ispravno uređenje uma kroz ideje Rada, tako da se relativno razmišljanje učini mogućim i da se pravilan sistem mišljenja  izgradjuje.

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s