Komentar o značenju

Berdlip, 21.  September 1941.
Komentar o značenju

Deo I. –  Mi jedni druge možemo toliko da zamorimo da izgubimo svako značenje  jedni za druge.  Muškarac i žena  mogu jedno drugo da zamore da prestanu jedno drgom da znače bilo sta. Čoveka može da smori neka stvar toliko da izgubi svaki značaj za njega.  Osoba može revnosno da obavlja svoje dnevne obaveze godinama sve dok one jednog dana  ne izgube svaki smisao za njega. Čovek može da traga za novim avanturama sve dok one ne izgube svaki  smisao za njega da više i ne zna šta radi.

Upitajmo se o značaju  smisla i  izvoru značaja. Razmotrimo pre svega da li je  značaj  važan ili ne. Ako ipak odlučimo da je  smisao važan, onda se upitajmo šta je to što želimo. Jedna veoma dobra formulacija onog što želimo je sledeća: “Želim da otkrijem  smisao svega”, ili “Potrebno mi je više  smisla” ili “Užasavam se stanja besmisla i molim se da otkrijem više značenja (smisla) u svom životu” itd. Pre više godina razgovarao sam sa  Mr. O. (Ouspensky) o  Cilju. Razgovor je bio o mogućnosti  ponavljanja života (ideja Vječnog Vraćanja – prim. prev.) – tj. življenju života iznova. To je mogućnost, i ako se ništa ne promeni u nasoj esenciji – tj. u našem najdubljem i najstvarnijem delu – onda ponavljanje čovekovog života, ako do toga dođe,  će biti identično životu kroz koji je prošao. Čovek će živeti isti život, možda čak više puta iznova, i neće imati nikakvo sećanje na to. To znači da se u momentu smrti čovek vraća u onaj deo Vremena gde je rođen, i rađa se u istom okruženjenju, itd., i živi ponovo isti život – u stvari, živi  uvek iznova isti život jer ništa se u njemu nije izmenilo.

Mr. O me upitao šta je moj Cilj u vezi sa ovom mogućnošću da ponovo proživim svoj život i ja sam rekao: “Razmišljajući o svom životu, u meri u kojoj ga se sećam, vidim da sam  uzeo vrlo malo od njega. Bio je kao san. Imao je vrlo malo  smisla, i ustvari čitave godine su zamagljene u mom sećanju. Voleo  bih da mogu da osećam moć smisla u raznim iskustvima koja sam imao kada bih ponovo živeo svoj život”. On je odgovorio: “Da, to je tačno. Po pravilu nismo prisutni. Kao što je  Mr. G.  nekom rekao: ‘On nikad nije kod kuće’. Zatim je nastavio nešto u smislu sledećih reći: ‘I to, u stvari, važi za sve nas. Nikad nismo kući ili smo samo kući veoma retko. Skoro uvek smo izvan. Tako naša iskustva imaju tako malo smisla za nas’. Rekao sam: “Ali siguran sam da, Vi na primer, pamtite Vaš život daleko bolje nego što ja pamtim svoj, i da Vaš život ima dublji smisao”. Odgovorio je: “Da, ali ne baš u tom smislu kao što kažete. Primećujem koliko ste mnogo zaboravili. U mom slučaju, kao dete, nisam se igrao sa igračkama. Bio sam manje pod uticajem imaginacije (zamišljanja).  Dosta rano sam video kakav je život”. Rekao sam na to: “U mom slučaju, moram priznati, da nikad nisam mislio o životu kao o nečem o čemu se misli. Uzimao sam ga zdravo za gotovo”. On je odgovorio: “Da, zato vam život ima malo smisla. Život vas je jednostavno nosio kao reka a vi ste mislili da vodi negde – ka nekom jasnom cilju. Samo onda kad shvatite da vas život nigde ne vodi,  tada on počinje da ima smisao za vas”.

U to vreme,  o ovom razgovoru sam mislio kao o nečem veoma čudnom. Predočio sam ga onako kako ga se sećam u vezi ideja koje su izrazene. Dva jasna utiska su ostala u meni: jedan je bio, da pravilno furmulišete svoj Cilj u odnosu na mogućnost ponovnog rođenja, tj. proživljavanja istog života nakon smrti, u skladu sa željom da vaš život ima više smisla, i drugi je bio da ako ne  vidite prirodu života ne možete  naći više misla, prosto, živeći ga.

Shvatio sam da je odgovorio na pitanje koje nisam postavio – naime, “Kako život može da ima više smisla?”

Uzmimo ovaj razgovor kao temelj u pokušaju da razgovaramo o Smislu.

Iako ljudi nužno ne shvataju, oni žive po određenom smislu, i kada stvari postanu besmislene, osećaju beznađe i beskorisnost. Život daje određeni smisao, inače bi bili nemoćni da živimo ili bi osjećali da je samoubistvo mnogo bolji izlaz. Smisao života nije trajno dat. Verujem da ste svi to primetili. Imaginacija (zamišljanje) povećava smisao, ali realnost teži da ga iscrpi. Naravno, ne postoji korespodencija između zamišljanja i realnosti. Ne može se preći iz jednog u drugo, zato što su to posve različite stvari. Ljudima treba dosta vremena da bi ovo uvideli – naime, mašta ne može da se ostvari u realnosti. Mašta je na jednog ravni, realnost na drugoj. Međutim, većina ljudi crpi veliki deo smisla isključivo  iz mašte. Mašta hrani smisao. To je jedan izvor smisla. Ali smisao koji je formiran akcijom mašte, imaginacije, nije u vezi sa realnošću. S druge strane, realnost sama po sebi ima svoj smisao, odvojen od smisla mašte. Naprimer, dobra večera je “realnost” ne imaginacija. Ona ima svoj smisao. Ako pokušate da razdvojite smisao izveden iz mašte i značenje izvedeno iz života – tj. iz realnosti, govoreći u uobičajenom smislu te riječi – počećete uviđati veliku razliku između ta dva izvorišta smisla.

Uzmimo ovu frazu: “Uništio si sve moje iluzije.” Ova fraza se koristi u smislu patnje, da je nanešena nepravda, da je neko nekog ozbiljno oštetio, ili kako bismo rekli, uništen od nekoga. Iluzije leže u imaginaciji, zamišljanju. Ako je uništen smisao koji dobijate iz imaginacije, da li je to gubitak? Odgovor je: Da i Ne. Sasvim je moguće uništiti nečiji smisao na nasilan način povređujući ga. Ipak, smisao dobijen iz imaginacije vjerovatno će zakomplikovati život i kasnije će često sprečiti bilo kakvu realnu situaciju i odnos za nečiji razvoj. Kad sam napravio svoj prvi debi u životu – tj. kada sam prvi put napredovao, više ili manje samostalno (kako sam pretpostavio) u svijetu – nisam imao apsolutno nikakve ideje da je moja imaginacija o životu i ljudima na bilo koji način drugačija od mugoćnosti koju mi realnost nudi i cini dostupnim. Naravno, to nije ništa neobično. Ne smatram se izuzetkom u tom stavu. U to doba sam živio uglavnom u imaginaciji.  Hoću reći, moj smisao je uglavnom izveden iz tog izvora. Kao rezultat toga moje iskustvo je bilo “kao san”. Pod ovim pojmom mislim, da realnost nije korespondirala sa imaginacijom, i dok sam bio u imaginaciji, sve je bilo “kao san”. U stvari, sanjario sam. Nisam bio tamo. Nisam bio kod kuće. Stalno sam bio napolju. Jer ako je vaš smisao formiran imaginacijom vi celo vreme živite u imaginaciji, zamišljanju, tako da je život neka udaljena neugodna stvar. Realnost nije realna. U stvari, ne možete doći u kontakt sa smislom koji vam realnost nudi. Često puta ste me čuli kako kažem da svi imaju svoju ženu iz snova, ili svog muškarca iz snova. Takvi snovi su danas pojačani na razne načine – filmovima, romančićima, i slično. Ali takva “stvorenja iz sna” formirana imaginacijom, se samo  hrane  vašom energijom, jer je vaša vlastita energija  potrebna kako bi ih održali u životu. Sve takve forme imaginacije izvlače snagu iz vas. Ali svasvim je ispravno reći, da se sve ovo dešava većini ljudi, često kroz celi njihov život, i iscrpljuje ih na mnoge načine, čineći ih neprilagođenima za realne odnose ili ispravne kontakte sa stvarnim ljudima. Kao što znate, Rad kaže da je imaginacija, zamišljanje jedna od stvari protiv koje moramo da se borimo i protiv koje borba mora biti kontinuirana. I postoje neke, pomalo drastične, Radne-parabole o imaginaciji koje ste možda zapamtili. Daću ih na nekom drugom mestu.

Vratimo se sada ovoj ideji koju je rekao Mr. O.: “Osoba je obično napolju. Ona je retko kod kuće.” Ako je osoba u imaginaciji i smislu koji ona daje, osoba je uvijek napolju. Ona nije kod kuće. Takva osoba ne vidi vas. Ona vidi san o vama, svoju imaginaciju vas, svoju iluziju vas. To nije zadovoljavajući temelj bilo kakvog realnog odnosa. Osoba mora doživeti strahovit šok kako bi prešla iz smisla dobijenog imaginacijom do smisla koji nudi realnost. Stvarnost je u ovom smislu, na prvi pogled, mala jadna stvar u usporedbi sa bogatim smislom koji osoba, danju i noću, dobija iz imaginacije.

Znate, da je u Radu rečeno da morate da se trudite vidjeti sebe odvojenim od svoje slike o sebi.  Ovo je dug, veoma težak i bolan zadatak. Možete misliti da ste šarmantni ali ne i primetiti da ste obično poprilično primitivni i uvek lenji. I u isto vreme, morate se truditi da vidite druge izvan vaše imaginacije, vašeg zamišljanja. I ovo je isto tako teško. Imaginacija, zamišljanje je ono što nas sve i u svim pravcima zaslepljuje. Cijelo čovečanstvo čini slepim. Svi ste čuli jednu od izreka u Radu, o imaginaciji u odnosu na čovečanstvo u celini. Ona uspoređuje čovečanstvo sa ljudima u dvorani  ogledala što se okreću. Ta ogledala su aranžirana tako da svi misle da idu napred ka nekom cilju. Zapravo, ogledala se okreću i ljudi celo vreme idu iz kruga u krug u istom, večno-ponavljajućem krugu. Imaginacija čini da ljudi veruju u progres. Pogledajte samo ovaj vek! Ova imaginacija ima svoje korenje u imaginaciji svakog pojedinačnog čoveka i njegovoj slici koju ima o sebi i potpuno lažnom smislu koje proizilazi is njihove mašte. Imaginarni ljudi upoznavaju imaginarne ljude. Imaginarni ljudi se oblače kako bi sreli druge imaginarne obučene ljude. Imaginarni ljudi pristojno razgovaraju sa imaginarnim ljudima. Imaginarni ljudi vjenčavaju se sa imaginarnim ljudima. Imaginarni ljudi ubijaju imaginarne ljude, i tako dalje. I budući da se ljudi zasnivaju na lažnoj ličnosti, koja je potpuno sastavljana od mašte, nije čudo što je takav slučaj. Sav njihov smisao, u stvari, smisao po kojem ljudi u većini žive, je izvučena iz lažne osobnosti, lažne ličnosti, i samim tim iz mašte.  Stvarni smisao postoji odvojen od smisla dobijenog iz maštanja. Ali ga je teško naći bez pomoći nečega što nije zasnovano na mašti. Djelovanje ovog Rada se zasniva na postepenom uništavanju zamišljenog smisla i njegovoj zamjeni sa stvarnim smislom. Rad na sebi označava, između ostalog, uništavanje mašte, pošto Rad čini da stvarna strana osobe postane aktivna i raste, a da lažna strana osobe slabi i postaje pasivna. Ovo se zove buđenje iz sna.

Pričali smo o smislu dobijenom iz maštanja, imaginacije i smislu dobijenom iz realnosti, stvarnosti. Sada ćemo pričati o smislu dobijenom iz Rada.

*          *          *

Deo II. – Cijeli Rad, sve ideje povezane sa Radom, sve to govori o čovekovom snu, o mogućnosti ljudskog buđenja, o životu, o mehaničnosti, o ljudskim unutrašnjim stanjima, o naporima, o svesnosti, o bivanju, o novom načinu razmišljanja, novim načinima razumevanja, o novim pogledima na stvari – sve ovo može postati najveći izvor smisla koji čovek može posedovati. Smisao koji Rad – tj. značenja koja Ezoterično i nepromenjivi koncepti o čoveku i njegovom ponovnom unutrašnjem rođenju – može dati, pripadaju redu ideja koje mogu da transformišu sav smisao koji nam daje život. Ako čovek počne uzimati život kao Rad, tada sav njegov odnos sa postojanjem počinje da se menja, zato što se smisao života za njega menja. On vidi život u drugačijem svetlu, ne kao kraj, već kao sredstvo, koje mu omogučava da se ne identifikuje sa životnim zbivanjima, kao što je to činio. On nužno ne mora očekivati da će ga život odvesti negdje, ali zna ako on uzme život u svetlu Rada, on mu postaje Učitelj. Tj. Rad mu postepeno pokazuje kako da uzme ono što se dešava u životu, tako da on uči od života i sve se to dešava u (svakodnevnom) životu te na taj način život mu postaje Učitelj. Šta god da se desi, on ima Rad za oslonac, i zna da objašnjenja koja dobija iz Rada o realnom značenju njegovog ličnog života, sam život ne može ničim to da uništi. Ali ako on uzima život kao kraj, u tom slučaju će biti drugačije: on tada nikad neće razumeti Rad i nikad neće imati bilo kakav novi smisao. Sa tačke gledišta Rada, tada, život je sredstvo, i Rad uči da je lična evolucija istinski kraj. Naravno, ovo nije lako razumeti, niti smemo pretpostaviti da je lako uzeti život kao rad. Kada se u životu desi neprijatna situacija, čovek teško može da je sagleda sa tačke Rada, naročito ako ona dodirne smisao nas samih kroz koji osjećamo zadovoljstvo a koji proizilazi iz mašte i lažne licnosti, i kojeg se lako pridržavamo kao da smo to mi. Naravno, niko ne razume Rad. Mi o njemu znamo jako malo. Ali samo nekoliko nas ga je primenilo u svom bivanju. Tj. Rad nije Treća Sila za nas. Samo na neodređen  način  povremeno i putem nečije pomoći, Rad postaje  Treća Sila za bilo koga – tj. Neutrališuća Sila koja je jača od Neutrališuće Sile života i oblika mašte izvedenih  iz života.

To je voma teško promeniti i nema nikakve šanse sve dok je život i mašta izvor našeg smisla. Razmišljati na novi način je početna tačka unutrašnjeg razvoja. I to je, kao što znate, tačno ono što Jevanđelja govore. Jevanđelja su također “Ezoteričko učenje” – tj. učenje o mogućoj unutrašnjoj evoluciji čoveka. Jevanđelja kažu: “Sve dok čovek ne počne da misli na nov način, ne može dostići Carstvo Nebesko”. Ovo je nažalost prevedeno kao: ” Sve dok se čovek ne pokaje.”Misliti na nov način znači nači novi smisao, i dati nove ideje znači imati nove misli. Ali ljudi ne vidi sasvim jasno što to znači. Oni slušaju o Radu ali i dalje misle na isti način kao i pre. Oni veruju da su mnoge ideje Rada čudne i neobične. A takvi su zapravo oni sami.  Koliko dugo nam treba, i koliko treba teških i užasnih iskustava  da nam se desi pre nego što počnemo uviđati činjenicu da Rad, i Jevanđelja, i celokupno Ezoterično Učenje, ne govore ništa čudno i neobično, već u stvari govore nešto sasvim realno i apsolutno neophodno za nas.

Jednom kada postanemo svesni ovoga, pomoću ličnog iskustva, novi smisao ulazi u nas, i odjednom naš odnos prema životu se menja pomalo. Stari smisao pomalo gubi svoju snagu. Psihološki, mi živimo u svetu različitih značenja i i novi smisao u nas ulazi samo onda kada stara značenja umru. Uviđate li da ne možemo služiti stari smisao i očekivati da imamo novi smisao? Ali sve ovo je veoma teško uvideti. Svi vi imate svoj smisao – smisao koji sledite. Možda čak verujete da je vaš smisao jedini, i da je apsolutno ispravan:  ili verujete da postoji fiksni smisao za sve – u stvari standardni smisao? Naravno, to nije tako. Smisao svake pojedine stvari može da se promeni. Razmislite o nekim generalnim promenama u smislu od kada je počeo rat. Stvari mogu da izgube svako značenje za vas; tada su one beznačajne, besmislene, i tada nećete imati nikakav odnos prema njima. Vi ste u odnosu na neku osobu kroz njeno ili njegovo značenje prema vama. Ako se ovaj smisao promeni, vaš odnos se menja.

Smisao (značenje) nas dovodi u relaciju sa stvarima ili osobama i ako sav smisao izbljedi, onda više nama odnosa. Ali to će da ovisi o izvoru vašeg smisla. Život razdvaja ljude: Rad ljude ujedinjuje.

Ako čovek uzme život kao Rad, svako može da dobije novi smisao. Kao rezultat novog smisla (značenja), dodirnuti su novi delovi centara i napravljene su nove unutrašnje veze, i moguće su nove interpretacije. Tj. čovek postaje malo slobodniji, manje mehaničan. Ali sve dok ga ne dodirne izvor novog smisla kroz ideje Rada, ova promena ovisi o tome koliko oseća ideje, koliko vrednuje Rad. Stoga, morate misliti o značenju Rada i što vrednovanje Rada znači, kao bi bolje razmeli ovaj treći nepresušni izvor smisla (značenja), čije poreklo leži iza mehaničkog života, u Svesnom krugu čovečanstva.

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s