Ideja transformacije u Radu

Birdlip, 14. avgust 1941
Ideja transformacije u Radu

Deo II – Ličnost, koju svi stičemo, prima impresije života. Ali ih ona ne transformiše jer je mrtva. Ako impresije padnu na Esenciju biće transformisane, zato što bi pale na centre. Ličnost, što je samo izraz koji upotrebljavamo da označimo sve što smo stekli (a  moramo da steknemo ličnost) prevodi impresije iz svakog dela života na ograničen i praktično stereotipan način  shodno svojim kvalitetima i asocijacijama. Ličnost se u tom smislu nekad upoređuje u Radu, sa sekretaricom koja sedi u predvorju, obrađujući sve prema svojim idejama. Ona ima  određeni broj rečnika, enciklopedija i referentnih knjiga, itd. svuda  oko sebe i poziva tri centra – tj. mentalni, emocionalni i fizički centar – shodno svojim ograničenim  idejama.  Rezultat toga je da se skoro uvek pozivaju pogrešni centari. To znači da se ulazni utisaci  šalju na pogrešno mesto i proizvode pogrešne rezultate.

Čovekov život zavisi od sekretarice, koja mehanički proverava stvari u njenom  podsetniku, bez ikakvog razumevanja šta one u stvari znače i prenosi ih na odgovarajući način,  ne obazirući se na to šta se ustvari događa, već samo osećajući da obavlja svoju dužnost.

To je naša unutrašnja situacija. Ono što je važno da se razume u ovoj alegoriji je da ta ličnost, koju svi imamo i moramo da izgradimo, počinje da gospodari našim životom. I nema svrhe zamišljati da se to dešava samo nekima. To se dešava svakome. Ko god da smo kroz Samo-posmatranje zatičemo sebe da smo pod vlašću malog broja tipičnih načina reagovanja u odnosu na  brojne utiske ili impresije života. Ove mehaničke reakcije vladaju nama.

Svakim čovekom upravlja njegov sopstveni skup reakcija na utiske – tj. na život – bez obzira da li je revolucionar ili konzervativac, dobar ili loš u uobičajenom smislu. I ove reakcije su njegov život. Čovečanstvo je, u tom smislu, mehaničko. Čovek je formirao u sebi izvestan broj reakcija koje uzima kao samog sebe i njegovo životno iskustvo  je rezultat tih reakcija. Ako  fizički možete dovoljno da se opustite i da se mentalno odvojite od ideja o sebi (što je mentalna relaksacija), bićete u stanju da vidite na šta mislim. Videćete da postoji mnogo stvari koje su ispod vas – naime,  izvan vas – koje stalno smatrate sobom (posmatrate kao sebe).  U takvom pasivnom stanju  možete ih nejasno videti. Na prvi pogled one izgledaju iznad vas.  U trenutku kada zategnete mišiće i počnete govoriti, vi postajete oni. Oni postaju vi ili vi postajete oni i  krug se nastavlja u nedogled.  Ali, u početku, ne smete ovu vežbu da često praktikujete.

U stvari,  one su nalik malim grabljivim mašinama koje nameću svoju kontrolu nad vama i zahtevaju da, ponovo i ponovo, uđete u njih. Pokreće ih ona “sekretarica” – tj. uobičajeni, naviknuti način,  na koji “sekretarica’ odgovara na  utiske. I reakcije, koje slede, mi posmatramo kao život. Naše uobičajene reakcije na utiske mi uzimamo kao sam život. Našu reakciju na osobu uzimamo kao tu osobu samu. Ceo život –  tj. spoljašnji život, ono što obično podrazumevamo da je “život” – naime, ono što vidimo i čujemo – je za svaku osobu njegova reakcija na utiske koji dolaze iz života. I kao što sam na poslednjem predavanju rekao, velika je greška misliti da je ono što zovemo “život” fiksirana stvar, ista za  svakog. Niko nema iste utiske o životu. Život  je naš utisak o njemu i oni moze biti transformisan. Ali kao što smo rekli,  ovu ideju je teško shvatiti, jer je  hipnotisanost čulima veoma moćna. Ne možemo, a da ne mislimo, da nam stvarnost dolazi samo putem čula. Tako naš unutrašnji život – naš stvarni život od misli i osećanja – ostaje  nejasan za naše mentalne  koncepte.  A u isto vreme  mi jako dobro znamo da se tu odvija naš život: u našim mislima i osećanjima.  Da bi se ustanovila polazišna tačka u Radu, da bi se on učinio realnijim od života, moramo posmatrati sebe i učniti  naš unutrašnji život od misli i osećanja,  moćnijim od bilo kakve “činjenice” date našim čulima. To je početak transformacije. Čovek ne može ništa da transformise u sebi ako je zalepljen za čula. Kao što sam rekao u poslednjem predavanju, Rad nas uči da ako ste negativni, to je vaša greška.  Čulna tačka gledišta kaže nam da je greška kod te osobe, koju čujete svojim ušima ili vidite svojim očima. Ta osoba, kažete, je kriva jer  govori ili postupa na određeni način. Ali ustvari,  ako ste postali negativni, ono na čemu vi treba da radite, što vi treba da posmatrate je negativna emocija koja  prodire u vaš unutrašnji život – tj. u unutrašnji nevidljivi “prostor”  gde vi u stvari živite. Vaše stvarno biće je u vašem unutrašnjem, nevidljivom svetu. Da li želite da diskujute o ovoj točki? Dakle, da li su misli i osećanja i emocije i nade i očajanja koja imate, manje stvarni  od stola i stolice u vašoj dnevnoj sobi? Da li vi živite u toj dnevnoj sobi? Možda ste veoma poistovećeni sa vašim  određenim stolom i stolicama , ali čak i tada, zar nije vaš osećaj o tim  stolovima i stolicama ono što  je stvarnost za vas. Predpostavimo da ste bolesni i da osećate da vam se bliži smrt, da li biste i tada  brinuli o tim stvarima? Naravno da ne. A zašto? Zato što nemate više nikakvih osećaja za njih. Vaša osećanja i vaš način  identifikovanja su ono što čini da su vam određene stvari važne. To nisu same stvari, koje  vidite  svojim fizičkim očima. Predpostavimo da osoba primećuje da je identifikovana, na primer, sa svojim nameštajem: da li mislite da mora da se otarasi tog nameštaja da bi se promenila? Naravno da ne. To bi bilo  besmisleno. Ono što može da promeni je da ne bude toliko identifikovana. Ako radi na tome, ako počne da transformiše svoje reakcije, ona će i dalje uživati u nameštaju, ali ako izgori u požaru  ona neće izvršiti samoubistvo zbog toga. Vidite li razliku? Ne može transformisati život ali može da počnete da transformišete način na koji uzimate zivot. Prvi Svesni Šok znači Rad na sebi u opštem smislu. Suština ovog Rada je da sebi pokušamo da damo taj Prvi Svesni Šok. Sve čemu nas ovaj sistem podučava sa praktične strane, pripada Prvom Svesnom Šoku – ne-identifikovanje, ne- pridavanju značaja, itd. To može da vodi do stvarnog momenta  Pamćenja Sebe – kao nagrada.  Tada čovek ima uvid u ono što mora da uradi i uviđa istinu o Radu.

Ali Rad na sebi mora biti obavljan u duhu ideje Rada – tj.  u smislu i osećanju i vrednovanju Rada. To mora biti  deo svakog napora u Radu, jer niko ne može  raditi sam za sebe, u suprotnom rezultati idu samo u lažnu ličnost i nisu od vrednosti. Čovek mora da radi iz ljubavi prema Radu. To dovodi Vodonik 12  na mesto ulaska utisaka. Ulazni utisci su Vodonik 48. Oni ne mogu preći u Vodonik 24 bez Vodonika 12 kao aktivne sile.   Ukoliko je ovaj Vodonik prisutan  u mestu prijema utisaka – tj. na mestu gde smo svesni – Vodonik 48, koji  ulazi kao pasivna sila, prelazi na Vodonik 24,  i trijadu  završava Ugljenik 12. Vodonik 12  ne postoji prirodno na ovom mestu u ljudskoj mašini. On mora  biti doveden u tu tačku.  Ako čovek  posmatra život na ubičajen način, na običan način – tj. uvek prima  utiske na isti mehanički način, govori iz njih na isti mehanički način i  djeluje iz njih na isti mehanički način –  onda ništa ne može da se menja u čoveku. Takvi ljudi ne mogu da  evoluiraju. Oni ne vide  u čemu je smisao Rada na sebi. Oni misle da je Rad nešto van njih. Čovek mora da dovede veoma moćan Vodonik na mesto gde  ulaze utisci. To je Vodonik 12.

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s