Karma-Yoga

Berdlip, 13 Decembar, 1941
Karma yoga

Predavanje koje je održao  Dr. Nikol

 

Karma-Yoga je nauka  delanja sa ne-identifikovanjem. Ova frazu svi morate da zapamtite. Ne smete je promeniti u “nauka delanja bez identifikovanja”. Suština ideje Karma-Yoge je da se susretnemo jednako i sa prijatnim i neprijatnim stvarima. Znači, praktikovanjem Karma-Yoge, čovek ne teži neprestano da izbegne neprijatne stvari, kao što to ljudi obično čine. Život treba sresti sa ne-identifikovanjem. Kad je ovo postane moguće, život nam postaje učitelj; ni u kakvom drugom smislu život ne može postati učitelj, jer život uzet sam za sebe je besmislen, ali uzet kao vežba on postaje učitelj. Nije život taj koji je učitelj, već čovekov odnos kroz ne-identifikovanje omogućava da život postane učitelj. Ništa ne može toliko promeniti biće kao ova praksa – naime, uzeti neprijatne stvari u životu kao vežbu. Bilo šta što deluje na biće odmah povećava našu snagu. Uzeti život sa ne-identifikovanjem ne znači prazno  postupanje, to znači postupanje iz stvarne osnove, iz Cilja i iz razumevanja ideja Rada i značenja Rada.

Nemoguće je razumeti život njime samim. Uzet sam za sebe to je jedna  ogromna zbrka.  Nešto mora biti prevučeno preko života, sistem ideja kao što je Rad, da bi imao bilo kakav smisao. Karma-Yoga daje značenje životu. Ali samo po sebi to nije dovoljno. Sve ideje Rada su neophodne da se transformiše život u smisao za čoveka.

Kako čovek može da nađe svoj Smisao?

 

Svako je rođen u ovaj svet sa jednom lekcijom koju treba da nauči sa stanovišta Rada, jedan zadatak da obavi u vezi sebe i dok god ne počne to da uviđa, njegov život je zaista besmislen. Moramo da se setimo nečeg što smo svi zaboravili. Život je veoma kratak; izgubimo sebe vrlo rano  u životu. Ne lutajte. Saberite se i upitajte: “Šta ja radim? Gde idem?” Mislite šta morate da uradite pre nego što je prekasno; mislite šta je to važno za vas na čemu treba da radite. Svako mora da razlikuje za sebe na čemu treba da radi, šta je razlog zbog čega živi svoj život. Čovek se rađa na ovoj planeti sa unutršnjim zadatkom i život je tako organizovan da on ne može da nađe sebi smisao života samo kroz život, već samo kroz sagledavanje šta je njegov unutrašnji zadatak. Rad kaže da je svako rođen u, i nalazi se u, najboljim okolnostima u odnosu na njegov zadatak, i da ako čovek sretne Rad, njegovi uslovi su upravo najbolji za svrhu Rada. Ali naravno, svako misli da samo kad bi mu okolnosti bile drukčije, sve bi bilo lakše. To nije slučaj. Rađanje je iz sudbine, a ne slučaja, i  celokupna čovekova sudbina je povezana sa njim i njegovom mogućom evolucijom. Čovek mora da radi uprkos okolnostima u kojima se zatekao. Biti rođen siromašan podrazumeva teškoće, a biti rođen bogat takođe podrazumeva teškoće. Život kakav je, uvek ide drukčije nego što očekujemo i sve ide da tako kažemo unakrst. Da je život po sebi cilj to nebi bio slučaj. Ali kad mislimo o našim životima sa stanovišta da mi kao i svi drugi ljudi imamo  za zadatak da razumemo i trnsformišemo, celo značenje egzistencije se menja. Život je veoma kratak – momenat konfuzije i zbrke – ali čak i  tada moguće je delovanjem Rada da se uhvati odblesak onoga na čemu čovek treba da radi i šta čovekova egzistencija ovde zaista znači. Ovaj Rad, ako se pravilno oseća i primenjuje, postepeno predočava šta čovaek treba da radi, kakvu lekciju ima da uči, koja je glavna stvar (glavna osobina) u njemu koju treba da razume i transformiše. Ovo se zove Glavna Osobina. Ali čovek ne može da stigne do unutrašnje percepcije  Glavne Osobine dok nije spreman za to. Sva njegova odvojena posmatranja i Ciljevi u vezi njegovog Rada na sebi, ako su preduzeti iskreno, će postepeno da se kombinuju  i pokazaće mu šta je to na čemu treba da radi  i daće mu razlog zašto je ovde na zemlji.  To je iznalaženje sopstvenog smisla ili  drugačije rečeno, značenja sopstvene egzistencije. Ali napinjati se da nađete svoju  Glavnu Osobinu direktno, je beskorisno. Morate vrlo pošteno početi da radite na ovoj ili onoj stvari koju ste zapazili i da iskreno želite da je promenite. Ljudi često osećaju Rad iskreno, ali nikad ne pomišljaju da iskreno započnu od nečeg što primećuju u sebi i da rade na tom. Oni hoće sve odjednom i  da ne plate.

Ali ako počnete da emocionalno osećate da želite da spoznate svoju Glavnu Osobinu  i zaista želite da  je upoznate, možda ćete početi da hvatate njene odbleske.  Nekad možete da vidite Glavnu Osobinu u drugim ljudima. Upitajte se: “Šta je to u ovoj osobi što bi je učinilo različitom kad bi se promenila?” Nekad možete da vidite to u nekom drugom. I kad biste samo mogli da vidite kako grešite u sopstvenom životu, kako uvek reagujete na isti način u određenim okolnostima, kad biste iznenada uhvatili sliku ovoga, onda imate Cilj koji neizostavno vodi do  Glavne Osobine. Videćete da je to nešto o čemu ste uvek znali i sumnjali, ali nikad niste zapravo prepoznali  kao baš tu stvar. Možda ćete je videti na trenutak i pomisliti: “Znači to je to ustvari, ipak to.” Oduvek ste znali ali niste pogodili da je to ta stvar koju treba promeniti. I onda ćete  videti da ako možete da promenite baš tu stvar, bićete u stanju da promenite i druge stvari. Nakon prvog uvida možda neko vreme nećete biti u stanju da je ponovo vidite. Onda ćete videti opet. To je osovina oko koje se vaša ličnost   okreće, i to je pogrešna osovina,  ukoliko ne izgradite nešto iza vaše ličnosti, ne možete da nađete sebe.  Ali ako možete da uhvatite trag stvarnog “ja” povrh Glavne Osobine, videćete šta vaš život čini pogrešnim. I ako osećate da je to otkriće stvarni smisao  života za vas, onda život ne moze više nikad postati besmislen.

Ispravno i Pogrešno.

 

Ljudima je teško, naročito ljudima koji su kristalizovani u njihovom smislu ispravnog i pogrešnog, da shvate da ne postoji apsolutno pogrešno i ispravno, nego da je ispravno i pogrešno relativno. Ljudi se uvrede kad im ovo kažete, naročito ljudi koji su dovoljno sujetni da misle da su u pravu. Ispravno i pogrešno zavise od trećeg faktora. Sami po sebi, oni su samo suprotnosti, koja jedna drugu isključuju. Treći faktor je Cilj. Ako je vaš Cilj da idete u Edimburg, onda je ispravno da idete na sever a pogrešno da idete na jug. Ali ako je vaš Cilj da idete u Brajton ispravno je da idete južno, a ne severno.  Ali ljudi vole da im se kaže da je uvek ispravno učiniti ovo ili ono – tj. ići severno – i da je uvek pogrešno ići južno. Mnoge nefleksibilne ideje ove vrste dominiraju ljudskim umom i čine njihov razvoj sterilnim. Generalna formulacija ispravnog i pogrešnog u Radu je da je ispravno sve što vas budi. Ali ova formulacija zahteva veliko razumevanje da bi bila shvaćena.

Pamćenje Sebe

 

Ljudi misle o Pamćenju Sebe, ali ga ne sprovode u delo. Neophodno je zaustaviti lanac automatskih asocijacija svaki dan. Ovo se može učiniti unutrašnjim zaustavljanjem – tj. zaustavljanjem svega, svih misli, itd. To je početak Pamćenja Sebe. Ali ljudi, kao što rekoh, i dalje misle o Pamćenju Sebe, ali ga nikad ne čine. Da bi se čovek setio sebe, on mora da zaustavi sve i da se izdigne u potpunu tišinu i potpuni nestanak svih običnih doživljaja sebe.  Za ovo je potrebno malo vremena.  Ali većina ljudi ne može da odvoji ni jedan minut da to učini zato što su robovi svojih mašina, i tako zarobljeni i  zalepljeni uz neprekidni i beskorisni tok mehaničkih misli, negativnih emocija, ličnih računa, itd. Velika je šteta, posebno danas, kad je spoljni hipnotizam života tako jak, da ljudi čak misle takve stvari kao što je misao da će rat da poboljša sve, da ljudi ne daju sami sebi Prvi Svesni Šok. Pomoć može da stigne čoveka samo kao rezultat ovog šoka.  Ona ne može dopreti do njega od poplave njegovih ličnih misli, problema i emocija. Pomoć koja stiže iz pravca Viših Centara, ne može da dosegne do Drugog Stanja Svesti; ona može  dostići samo do Trećeg Stanja Svesti. Danas, kad je toliko mnogo ljudi hipnotizovano ratom, ima više snage dostupne u svetu nego u druga vremena za one kojima je  potrebna, kad bi je samo mogli dostići. Ali ona ne može biti dosegnuta asocijativnim mišljenjem koje samo drže čoveka na istom nivou  tako da stalno ponavlja: “moram da skočim”, ne shvatajući da ako želi da stigne do višeg nivoa on uistinu mora da skoči. Nema svrhe ponavljati “moram da  pamtim sebe”.  Morate zapravo da se setite sebe.

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s