Kometar o naporu (2)

Berdlip, 3. Januar, 1942.
Komentar o naporu

Deo II. – Kroz celokupan Rad, na svakoj njegovoj strani, mora se preduzimati napor sećanja. Sećanje leži u sva tri centra. Pretpostavimo da čovek dostiže stanje u Radu u kojem oseća neophodnost da odredi Cilj, na osnovu onog što je zapazio u sebi. On postavlja Cilj i onda odlučuje da ga se drži. Ali da bi ga se držao, mora da se seti. Ne samo da mora se seti šta je njegov Cilj, nego mora da zna zašto je taj Cilj sebi postavio i šta ga je navelo da odluči da ga zadrži. Ako ga se samo seća svog cilja, kao reči, kao iskaza – naime, da je njegov cilj da ovo ili ono ne radi, da ne reaguje na ovaj ili onaj način  – jer naši ciljevi prvo vreme treba da se odnose na uzdržavanja od činjenja – nije dovoljno. On se samo seća u malom delu svog Intelektualnog Centra. Setiti se na stvarni način znači morati ići nazad i re-kreirati situaciju u kojoj je stvorio svoj Cilj i misliti o njegovom značenju i re-osetiti okolnosti kad je doneo odluku da se drzi cilja, itd. Puno sećanje je pitanje rada sva tri centra zajedno i cilj uključuje sva tri. Jer ako čovek  namerava da radi protiv nečeg u sebi, ta stvar, ma koja da je, biće predstavljena u Intelektualnom Centru, i u Emocionalnom Centru i u Motoričkom Centru, i održavanje cilja uključuje sva tri, i sećanje će takođe da uključuje sva tri centra.

Čineći napor u nekom delu sebe, kao što je određena vrsta negativnosti, zapamtite da se sve u čoveku odvija u ciklusima – tj. sve dolazi na red u određenim intervalima. Ne radi se o tome da su ti intervali regularni, nego da se stvari ponavljaju ili vraćaju, interno, nekad ranije, nekad kasnije. Radi se o tome da posmatranjem, čovek zapaža i pamti da je to tako, i u tom smislu može da stekne određeno predviđanje i da sebi zada šok pre nego sto neko stanje ili raspoloženje, u njemu  zapravo otpočne. Ovo pripada ideji o činjenju napora u pravom trenutku. Jednom kad određeno stanje ili raspoloženje, itd., stekne dovoljno snage, teško je ili nemoguće zaustaviti ga – tj. suviše je kasno. Ali ako je samo-posmatranje razvilo to posebno sećanje sebe koje rezultira iz njega (i može samo odatle da rezultira) onda, ako je to novo sećanje dovoljno jako, onda imate uporište iz kojeg se može činiti napor nad nekim beskorisnim stanjem, kad počne da se vraća. Tj. prepoznajete ga. Ako stvarno počinje da vam se gadi, onda ćete imati jednu emociju koja će pomoći vašem pamćenju i mišljenju. To će pomoći, a takođe će vam pomoći da se posmatrate više – naime, da stanja počinju ranije nego što mislite, u nekim sitnicama koje ranije niste dovodili u vezu sa tim, kao što je početak korišćenja određenih fraza ili u laganoj promeni osećanja prema drugima i slično.

Punije zapažanje može da nam pomogne da prepoznamo stanja depresije i da ih razlikujemo od negativnih stanja. Depresija se razlikuje od negativnosti. Pokušajte da uvidite istinu o ovome sami za sebe. Zapazite da je to tako. Ta razlika posebno je istaknuta u predhodnom tekstu, i ako niste primetili da postoji razlika između depresije i bivanja negativnim, onda ne možete da vidite šta se ovde misli. Depresija se često događa ljudima koji žele da misle da su neprekidno radosni, veseli i srećni. U svakom slučaju, to nije isto što i biti negativan. Samo-posmatranje i sećanje na čovekovo stanje depresije je najvažnije, jer dok god čovek ne prepoznaje depresiju  kao ono što ona jeste, može da ulaže pogrešnu vrstu napora. Samo putem razumevanja takvih stanja čovek može da radi na njima na pravi način. Depresija je često rezultat bolesti, ili ustvari, kad je čovek bolestan mugućnost da je i depresivan je prisutna. Biti bolestan smanjuje vitalnost. To nije prava depresija ali je zbog činjenice da kad Instinktivni centar, koji reguliše unutrašnji rad organizma i njegove hemije, treba da se suoči sa bolešću, uzima od drugih centara, baš kao što i u ratu novac dolazi sa raznih strana. Svi ste čuli kako Instinktivni centar pozajmljuje uglavnom prvo iz banke “Pokretačkog (Motiričkog) centra”, onda od Emocionalnog centra a onda od Intelektualnog centra. Ali ovo nije nužno samo za sebe depresija; to je deprimirana vitalnost, i ako je čovek oprezan i ostane pasivan u odnosu na to i da se ne poistoveti sa tim kad započne, ako čovek ništa ne očekuje i miran je i mali u sebi, ne mora da bude depresija – tj. gubitak nade, i tome slično – ali samo u stanju u kojem čovek ne sme da misli, i mora da ostane miran i tih u sebi. Postoje, naravno, ritmične izmene u telu koje vode depresiji. Čovek mora da nauči da u bolesti i takvim stanjima promenjene vitalnosti vidi gde se u sebi nalazi, i šta može da učini, šta je zatvoreno, a šta je otvoreno. Očekivati da se bude kao i obično kad je čovek bolestan će učiniti čoveka deprimiranim. To je pogrešan stav. Biti unutra miran, prestati zamišljati, prestati se žaliti, opustiti se, shvatiti da si bolestan i da imas malo raspoložive energije je pravi pristup.

Za razliku od depresije, negativnu emociju uvek uzrokuje druga osoba. Druga osoba ne mora biti prisutna. U čoveku postoji imaginacija koja deluje umesto. Imaginacija nas čini negativnima – sećanje nas čini negativnim – ali uvek je to ili imaginacija ili sećanje na neku osobu. Kad se negativna emocija rađa iz imaginacije ili sećanja to je obično ponavljanje onog što je već osećano ranije  kad je neka osoba u pitanju, i posle nekog vremena moguće je posmatrati  to čim se prvi put pojavi, u tom slučaju može biti odvojeno pre nego što dostigne svoju punu snagu. Kad ste “divlje negativni” kao što neko reče, ne može se učiniti mnogo. Zašto? Zato što ne želite i većina nas voli da bude divlje negativna u momentu. Morate da razumete da ljudi vole da su negativni, da osećaju da pate, i tome slično. To je sve što možemo da kažemo. Ali morate to da vidite. Veliko trenje je potrebno tokom dugog perioda da biste počeli da ne volite da ste negativni. Tako je lako biti negativan – u tome je problem. Samo vi sami, u vašim najdubljim mislima, razumevanju i osećanju možete da se izvučete iz rupe negativnih stanja, svetlošću svesti i Ciljem. Jedno od najozbiljnijih negativnih stanja može biti rezultat dugoročnog samo-sažaljenja, koje posebno može da vodi gubitku snage  u ulaganje napora. Čak i najblaže samo-sažaljenje je negativno po boji. Može da se pretvori u ljubav sa sobom ali je negativno i ima boju i ukus negativne emocije, ako čovek pokuša da ga posmatra. Kad smo moja žena i ja bili u Francuskoj, G. je reako: “Ako ne budete sažaljevali sebe, ja ću da vas sažaljevam”. Pas kad se nekad opere sažaljeva samog sebe. Šta radi? Koristi priliku – skoči na vaš krevet iako zna da ne sme. Bio je jedan pas u Francuskoj zvani “Kakvas”- to jest, “kakav si” (“kako si”). Treba shvatiti  da svako ima sklonost da žali sebe, bogat ili siromašan, u braku ili slobodan, uspešan ili propao. Kad čovek žali sebe on oseća da su mu dužni – kao pas. Ako mislite da vam je neko dužan onda nikad nećete stvarno početi da Radite na sebi. Kako biste mogli? Morate da osećate da dugujete. Da bi ste učiniti napor da Raditi na sebi vi morate zapravo da osećate da nešto nije u redu sa vama.  Obično prođu godine i godine pre nego što čovek čak počne da vidi ovo sa bilo kakvim uverenjem. Rad mora da prodre kroz slojeve i slojeve sujete, neznanja, samozadovoljstva, samozaborava, samoljublja, samozasluge i slično. Ipak on može da prodre. Ali pre nego što se to dogodi, prvi znak je obično da čovek odjednom počinje da shvata da Rad govori o nečem stvarnom i pokazuje znake da se o idejama razmišlja. Prva promena je u razumu – tj. misliti drugačije. To je Metanoja – u Jevanđeljima pogrešno prevdena kao “pokajanje”. To se zove “Buđenje Vozača” u Radu. Počinje sa uviđanjem sopstvene situacije. Morate da shvatite da ovo nije ubičajeno. Ljudi retko zapravo misle o Radu sami za sebe – mislim, kao da im život od toga zavisi. To je zato što oni ne osećaju tako često da nešto nije u redu sa njima, iako su sigurni da drugi greše. To je kao čovek koji je postao kratkovid i odbija da nosi naočare, govoreći da ništa nije s njim, ali je nevolja u tome što su od nedavno papiri tako loše odstampani. Govorim o koraku koji se mora preduzeti.

Dok god čovek misli na isti način  i oseća na isti način, čovek  je mehaničan. Čovek je mašina,  znate – ali čovek zamišlja drukčije. Naš život nije akcija kakvu zamišljamo, već reakcija; i reagujemo na stvari na isti mehanički način svaki put ponovo. Samo ako čovek vidi da je mašina, prvo u ovom malom smislu, onda u nekom drugom malom smislu, tako da čovek može da stekne pravu emociju da mu pomogne da menja. Srećom u nama ima nešto što mrzi mehaničnost ali to je uspavano našom imaginacijom da smo mi sasvim svesni i da uvek postupamo iz volje, i svesti i jednog postojanog “ja” i uvek znamo šta radimo i govorimo i mislimo i tome slično. Samo svesnim naporom čovek može da uvidi svoju mehaničnost, i ovaj napor mora biti uložen ka jasnoj stvari, jasnoj reakciji, nešto praktično i jasno i određeno. Uzeti ga kao teoriju je gore od beskorisnog. Kad čovek jednom shvati da je mehaničan u nekom određenom smislu, to ustvari zadaje šok – ustvari, to je momenat Pamćenja Sebe. Raditi protiv mehaničnosti zahteva napor samo-posmatranja. Razlog zbog kojeg reagujemo na stvari na isti mehanički način svaki put ponovo je zbog veza i asocijacija u našim centrima i  između njih. Ali mi toga nismo svesni dok ne posmatramo naše centre. Da bi se čovek promenio neophodno je da se postigne da centri rade na novi način. Uzmimo jedan primer: pretpostavimo da se uvek iznervirate kad ne možete nešto da nađete. Da li je to mehanično ili ne? Da to je mehanička reakcija koja će se uredno ponavljati dok je ne osvetlite svetlošću svesti. Svest je ta koja nas menja. Prvo je napor samo-posmatranja potreban. Pretpostavimo da zapažate kako postajete negativni ako ne možete nešto da nađete. To je prvi napor i on pripada genralnom naporu samo-posmatranja – to jest, postajanja svesnijim, primećivanjem sebe, a ne samo uvek uzimati sebe kao datost. Sledeće, posmatrajte svoje misli. Koja vam misao dolazi uvek u pamet kad tražite nešto što ne možete da nađete. Onda posmatrajte osećanje; primetite ga; osetite njegov ukus. Obratite pažnju na svoje kretnje, izraze, itd. Sledeći put će biti teže reagovati mehanički kad nešto izgubite. Šta će vam pomoći? Rad koji ste predhodno obavili na toj mehaničkoj reakciji – naime, napor da budete više svesni. Sve što uradimo svesno ostaje za nas; sve što radimo mehanički je izgubljeno za nas.

*                   *                 *

Pošto ćemo da govorimo o kosmološkoj strani Rada, moram nešto da kažem unapred o odnosu svesnog napora, ili napora u Radu, sa mehaničkim naporom, ili naporom u životu. Rad je vertikalan u odnosu na život. Svi Radni napori su da čoveka podignu na viši nivo, a viši nivo je njemu vertikalan – tj. iznad njega. Uzmimo ovaj simbol, koji čoveku daje značenje Krsta.

Vertikalna linija je linija koja predstavlja različite nivoe bića, ne samo Čoveka, nego i samog Svemira. Horizontalna linija, povučena pod pravim uglom,  kao što je AB, presecajući vertikalnu liniju u C, će predstavljati čovekov život u vremenu na nivou bića predstavljenom u tački C. Napor koji činimo iz Uzroka i Posledice u vremenu – tj. mehanički napor – leži duž AB. Vertikalna linija predstavlja pravac napora različit od  onih napravljenih u Vremenu. Čuli ste da su viši centri svesti bezvremeni – tj. bez ikavog osećaja za Vreme. Pokret duž vertikalne linije je izvan vremena. Više stanje čoveka ne leži duž linija AB, već iznad čoveka – neime, na vertikalnoj liniji. Ova linija je ono što daje smisao svim stvarima. Ona predstavlja večnu skalu značenja.

Pristupajući kosmološkoj strani ovog učenja, moramo da razumemo da je to jedan esencijalni deo mentalnog aparata ovog sistema i bez njega učenje ne bi moglo da se pravilno formira i poveže u različitim delovima uma kao instrumenta za prijem uticaja koji dolaze iz viših centara. Ali nameravam da vam pomognem koliko god je to  moguće, u formi komentara, da vam kosmološku stranu približim tako da neka značenja počnu da utiču na vas. Kosmološka strana je vrlo moćna stvar, ali ako nema pokušaja da  se o njoj  razmišlja, njena sila  neće uticati na osobu i on tako neće osećati Rad mnogo izvan svog ograničenog samo-interesa.

Pokšajte da mislite o ovoj vertikalnoj strani. Možemo da razumemo Uzrok i Posledicu u Vremenu. U Vremenu Uzrok uvek dolazi  pre Posledice. Ali Uzrok nije samo u prošlom Vremenu. Uzrok može biti iznad i ispod nas. U primeru uzmimo Tablicu Kosmosa od Zemlje naniže.

Vidite kako Čovek nije slobodan, jer je minijaturni deo Kosmosa Organskog Života i sačinjen je od minijatuirnih delova koji pripadaju Kosmosu Čelija, koji je sačinjen od minijaturnih delova – naime molekula i tako dalje.

Čovek je sačinjen od ćelija, koje pripadaju sopstvenom kosmosu. Ali čovek je deo Organskog Života. Ako Organski Život umre, čovek, koji je njegov deo, će umreti. A ako kosmos ispod čoveka – mnoštvo ćelija umre – čovek će prestati da postoji.

Ovaj vertiklni poredak je stalan. To je vertikalni uzrok i posledica. Ili možete ga nazvati trajnim poretkom, trajnim odnosom, ili uzajamnim uklapanjem svih stvari. Da li kažete poredak, trajni aranžman, ili odnos itd., za sada nije od značaja. Ono što treba da uvidite je da poredak nije u Vremenu već da se Vreme kreće kroz poredak.

Dozvolite da vam pokažem kako “vertikalni” Uzrok može biti posmatran. Ako počnete da  razmišljate o “vertikalnom” Uzroku, videćete da postoje dve vrste i dva porekla onog što zovemo “Uzrok”. Uzmimo na primer ciglu. Šta je vertikalni Uzrok cigle?

Cigla ne bi bila načinjena kad nebi bilo ideje kuće, stoga, u vertikalnom značenju, kuća je uzrok cigle. Ali u vremenskom značenju (horizontalnom u Vremenu) ciglana je uzrok.

Cigla pravi kuću u Vremenu. Ali kuća čini ciglu u vertikalnoj skali značenja.

Čovek, kao što je rečeno, stoji tako, u centru Krsta. On ima vertikalno značenje i vremensko značenje. Vremenski uzrok Čoveka je prošlost  u Vremenu: vertikalni uzrok čoveka je njegovo značenje, a njegovo značenje će biti nivo bića kojem pripada.

Čuli ste da vas nivo bića privlači vaš život. To znači vaš život će biti primeren vašem nivou bića. Nivoi bića mogu biti predstavljeni kao tačke na vertikalnoj liniji koje formiraju život na horizontalnoj liniji. Ako se vaš nivo bića menja, horizontalna linija će proći kroz drugu tačku na vertikalnoj liniji. Želim da uvidite opšti princip koji je sadržan u ovim ilustracijama, ne da ih poredimo, već da shvatimo ideju iza njih. Nastavićemo o ovom pitanju sledeći put.

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

One Response to Kometar o naporu (2)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s