Komentar o naporu (4)

Berdlip, 17 Januar, 1942
Komentar o naporu

TRI BELEŠKE

(1)  Cilj u Radu se odnosi na vertikalnu liniju. Životni-cilj se odnosi na horizontalnu liniju. Čovek može da postigne svoj životni cilj. (Kad to postigne on je obično na gubitku i ne zna šta da radi). Vrhunska formulacija Cilja u Radu je iz Jevanjđelja gde kaže: “Potraži prvo Carstvo Božije i njegovu ispravnost; i sve će vam se stvari prikloniti.”  ( Po Mateju VI 33). Carstvo Nebesko je iznad čoveka, ne u vremenskoj budućnosti, nego sada. To je stanje čoveka, postignuto iznutra, i tako je rečeno da je “u tebi”.

Celokupno učenje Jevanđelja je o Carstvu Nebeskom – tj. cilj se sastoji u tome da se izdignete u vertikalnoj liniji. Ovde leži mogućnost da čovek postane svestan čovek i to je njegovo skriveno značenje – tj. čovek može da se podiže na vertikalnoj skali. On se nalazi gde jeste na vertikalnoj skali i tako ima jedan život, ali može da menja svoj položaj u Univerzumu. Život ne sadrži neiscrpna značenja, ali vertikalna linija sadrži neiscrpno značenje – stoga “vertikalni cilj” nikad ne može biti ispunjen kao što “životni- cilj” može.

(2)  Vertikalna linija predstavlja liniju transformacije, i ova linija preseca pod pravim uglom horizontalnu liniju Vremena, koja je linija promene. Ovo se mora objasniti. Linija transformacije je pod pravim uglom u odnosu na liniju promene. Svesni ste da je Vreme promena. Ništa u vremenu ne ostaje isto – čak se i planine menjaju. Ali ova promena koja pripada Vremenu, nije transformacija. Protok vremena ništa ne transformiše. Menja, modifikuje, stvara i na primer propada i troši se. Sve stvari stare vremenom. Ali to nije transformacija. Transformacija ne leži duž horizontalne linije, već je nužno u vertikalnoj liniji.

U ovom Radu, izraz “promena Bića” u krajnjoj liniji znači transformaciju Bića. Ali mnoge promene moraju da se dogode u Vremenu pre nego što transformacija bilo kog stepena može da se dogodi. Unutrašnji poredak čoveka mora da se promeni – tj. niži centri u čoveku moraju Radom biti pripremljeni pre nego što transformišući uticaji iz viših centara mogu da počnu da ga dostižu. Sile transformacije deluju vertikalno. One deluju na supstance koje leže u horizontalnoj liniji vremena. Ako su ove supstance u pravom stanju – tj. ako su njihovi kvaliteti i kvanititeti i poretci pravi, transformacija će da usledi. Pronađimo neki primer. Znate da u kosmosu ispod Čoveka, svet živih ćelija, neke od tih ćelija su neke nedovršene u njihovoj unutrašnjoj strukturi, jer su sposobne da se razviju u ljudsko biće. To je transformacija. Striktno govoreći, transformacija je stvarno značenje evolucije. Ove ćelije imaju, po njihovom jedinstvu, neophodne supstance, i pod određenim uslovima prolaze kroz transformaciju. Kroz jedinstvo ovih ćelija nastaje ljudsko biće. Ali to takođe i traje u vremenu, pre svega u unutrašnjem poretku u minijaturnom svetu dve ćelije posle sjedinjavanja, gde su određene supstance izabrane a neke odbačene iz sjedinjenih ćelija, a zatim u odnosu na njihovu podelu i razmnožavanje a potom i čudesno dovođenje u red. Ali sve ove promene u vremenu su kontrolisane vertikalnim silama transformacije a rezultat je prelazak živog bića iz jednog kosmosa u drugi – iz kosmosa ćelija  ka Kosmosu Čoveka. Kao što znate, slična i jos neobičnija transformacija se događa u svetu insekata gde izgleda da su mnogi eksperimenti u transformaciji načinjeni.

Ali ljudsko biće, čovek, je opet nepotpun, i tako oseća želju za jedinstvom. One ćelije u njemu koje su nepotpune komuniciraju njihovu želju za upotpunjavanjem i to formira jednu želju za jedinstvom. Ali čovek nije samo refleksija kosmičkih ćelija. On se oseća nedovršenim i na druge načine, ako poseduje magnetski centar. Razumećete da je u ovoj vertikalnoj liniji, ako možemo da pomerimo bilo šta na gore, to bi smesta bilo transformisano. A ako bismo pomerili stvar u vremenu ona bi se samo promenila – tako što bi bila mlađa ili starija shodno smeru u kojem bi se kretali.

(3)  U ovoj horizontalnoj liniji koja predstavlja naše živote mi živimo i krećemo se. Ali tamo gde ova horizontalna linija preseca vertikalnu liniju stoji tačka našeg nivoa bića i ono što doživljavamo u Vremenu je rezultat našeg nivoa bića. Biće je vertikalno u odnosu na vreme i predstavlja čovekov uzrast. Ima jedna interesantna izreka u Delima o toj ideji. Pavle je rekao da bog nije daleko od bilo kog od nas: “Jer” rekao je “u njemu živimo, krećemo se i imamo naše biće”.  Živimo i krećemo se u vremenu ali imamo naše Biće u toj vertikalnoj liniji koja silazi sa najvišeg ka najnižem. Mi obično mislimo da naše poreklo leži u horizontalnoj liniji, u Vremenu – naime, u prošlosti – i mi ne razumemo da je naše poreklo takođe vertikalno u odnosu na ovu liniju. Čuli ste za izraz da suština dolazi od zvezda i kada budemo govorili o Zraku Kreiranja videćete jasno da zvezde označavaju poredak svetova daleko iznad zemlje u vertikalnoj skali. To znači da, esencija u svom poreklu – a morate da znate da smo na rođenju samo esencija – leži iznad nas. Tačka gde  ulazi u Vreme je momenat našeg rođenja. Tačka u kojoj izlazi iz Vremena je momenat smrti. Između te dve tačke je naš život u vremenu gde je razvoj esencije moguć i gde nezavisno od toga dolazi do neizbežnog formiranja ličnosti. To jest, ličnost  se formira u Vremenu i pripada Vremenu, dočim esencija ulazi u Vreme i napušta Vreme. Esencija je van Vremena. Kvalitet esencije pripada vertikalnoj liniji povučenoj pod pravim uglom u odnosu na Vreme – to jest, tu pripada esencijalno biće. Govoreći uopšteno čovekovo biće je sačinjeno od svega u njemu, ali čovekovo esencialno biće zavisi od razvoja njegove esencije – onog što je stvarno u njemu.  To je ono što on jeste. U izrazu napred citiranom iz dela kada se kaže: “U Njemu imamo naše biće“. Grčka reč εσμέ znači mi jesmo – to jest, “U Njemu jesmo”. Biće je ono što jesmo, i kao što sam prošli put rekao, vertikalna linija predstavlja gde se stvar nalazi u celokupnom Univerzumu značenja. Stvar je tamo gdje je ona esencijalno. Bivanje je izvedenica od glagola biti koji označava biće. To je ono što jeste. U Starom Zavetu bog je definisan kao “Ja sam onaj koji Jeste”. Kad je Mojsije upitao za ime božje odgovor je bio “Ja sam onaj koji Jeste”. U životu pokušavamo da budemo nalik na nešto: stalno pokušavamo da budemo kao nešto, neprekidno nešto imitirajući, stalno pokušavajući da budemo nešto što nismo. Da bi čovek pronašao stvarno “Ja” u sebi, koje leži vertikalno iznad njega na skali bića, on više ne bi bio nalik bilo čemu, već bi bio taj on, ono što Jeste. Na ovoj vertikalnoj skali leži biće svega, biće kamena, biće drveta, biće psa, biće organskog života, biće zemlje, biće sunca, biće zvezdanih galaksija. To nema veze sa Vremenom. Ali svakom nivou bića odgovara skala dodeljenog vremena, jer perfekcija bića leži u Vremenu. Imamo nama dodeljeni period života u Vremenu odgovarajući promeni našeg bića. Jer kao što znate, sa stanovišta ovog Rada, ceo svemir na svakoj skali i na svakom stepenu evoluira. Ovaj Rad ne podučava da živimo u umirućem kosmosu vec u evoluirajućem, i sve u njemu, u svakom svetu ili kosmosu, teži evoluciji – to jest, teži da se uzdigne više i više na nivou bića. I u svakom kosmosu nešto radi. Znamo direkno da u kosmosu čoveka kome mi pripadamo, nešto radi. Ovaj Rad po sebi je znak toga. Celokupna ideja ezoteričnog je znak toga. Rečeno je da je Čovek samo -evoluirajući organizam, da postoji i oduvek je postojala posebna vrsta učenja koja podučava da postoje ljudi koji su dostigli ovu moguću unutrašnju evoluciju.

Razmotrimo sada kosmos ćelija koji se nalazi ispod kosmosa čoveka, kako bismo videli da li tu ima nešto slično. Tri vrste ćelija koje se međusobno vidno razlikuju postoje u čoveku:

  1. Moždane ćelije
  2. Polne ćelije
  3. Telesne ćelije – naime, ćelije od kojih se sastoje organi, koža, mišići, koje su sve različite ali isto tako u izvesnom smislu slične.

(I) Ćelije mozga su odvojene od tela na poseban način sa koštanim tvorevinama  (lobanja i kičmeni pršljenovi) od udara su zaštićeni vodenim jastučićima, potpuno izolovane od telesnih organa, dobijaju najbolju ishranu i u izgladnjivanju pokazuju najmanje promene. Moždane ćelije žive koliko i čovek – u poređenju sa životnim vekom običnih ćelija koji je otprilike  24 časa, one su da tako kažemo besmrtne. Što znači da one žive 80 godina čovekovog vremena, što je 2,400,000 godina njihovog vremena. One se mogu uporediti sa krugom svesnog čovečanstva, sa onima koji su dostigli besmrtnost.

(2) Polne ćelije – su u izvesnom smislu nepotpune i imaju sudbinu sasvim različitu od ćelija Tela.

(3) Telesne ćelije, ćelije koje sačinjavaju jetru, stomak, itd., se neprekidno dele u intervalima kraćim ili dužim od 24 časa ili mesec dana – ali tog poretka vremena. Ove ćelije se mogu uporediti sa mehaničkim čovečanstvom, koje je pod određenim zakonima i  na ovaj ili onaj način  mora da im se podvrgne.

Ove ćelije možemo urediti u vertialnom poretku na sledeći način :

Moždane ćelije
|
Polne ćelije
|
Telesne ćelije

kao što smo i čoveka stavili u vertikalnii poredak, svesni Čovek, Balansirani Čovek i Mehanički Čovek. U ovom momentu želim samo da vam skrenem pažnju na ovaj odnos između kosmosa Čoveka i kosmosa ćelija. Razgovaraćemo o kosmosu atoma i posebnim vrstama atoma kasnije. Ono što želim da naznačim ovde je da “nešto radi” u svakom kosmosu, ili ako želite, da ono što postoji u kosmosu Čoveka mora na neki korespondirajući način da postoji i u kosmosu ispod njega, jer je svaki kosmos pod istim zakonima.

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s