Psihološki komentari – I

Birdlip, 21 Maj, 1942
Psihološki komentari
I

Ovaj Rad je psihološki. Sastoji se iz činjenja brojnih specifično definisanih psiholoških napora namenjenim određenom cilju. Svako ima i psihologiju (psihu) i telo. Cilj Rada je da podigne čoveka sa psihološke osnove na kojoj počiva. Porazgovarajmo sada o tome.

Svako priznaje da ima telo koje može biti u boljem ili lošijem stanju. Telo je predmet čula, a kao što znate, svi smo skloni da uzmemo samo ono što se našim čulima prikazuje kao stvarno. Ali svako ima i psihologiju (psihu). Ovo ljudi ne prihvataju tako lako jer ne mogu da vide ili dodirnu njihovu sopstvenu ili nečiju psihologiju putem spoljnih čula. Staviše čovek je naročito nerad da primeti da ima posebnu vrstu psihologije. Definitivnu vrstu tela – da. Psihologija – ne. Složiće se da njegovo telo moze da bude u pogrešnom stanju – ali ne njegova psihologija. Jedan rezultat toga je da se ne retko dešava da čovek u Radu ne zna u kom pravcu  da čini napore. Kad bi se Rad sastojao u određenom broju  fizičkih  vežbi, svako bi znao gde i u kom pravcu napor može biti učinjen i ako bi ko uradio vežbu pogrešno, bio bi viđen kako radi pogrešno i ispravljen. Čovek bi onda znao kako napreduje po broju fizičkih vežbi koje bi mogao da konkretno obavi, i mogao bi da oseća zadovoljstvo bivajući sposoban da uradi više nego ostali i tako dalje. Kao što znate postoje škole učenja koje rade samo sa telom. Postoje škole koje rade sa Prvim Putem – Putem Čoveka br 1. Kontrola tela razvijanjem volje nad telom kao objektom. Fakir koji sedi sa ispruženim rukama godinama je jedan primer. On razvija volju nad telom. Ali po sebi je beskorisan. U nekim slučajevima, ako je to moguće, on može biti uzet u školu druge vrste i njegove ruke izlomljne, i dato mu učenje da se razvije psihološki. On ima volju nad telom ali ne razumevanje, a volja bez razumevanja je beskorisna tj. gora od beskorisnog. I takav čovek neznalica i glupak može se kristalizovati svojim neverovatnim naporima – tj. u njemu se ne može ništa promeniti i zauvek će ostati neznalica i glupak,  uzeli ga  u neku drugu školu ili ne. Ali takvi primeri nam govore jednu stvar. Pokazuju nam nivo napora na sebi koji  je moguć među ljudima na istoku i to nam može pomoći da razumemo zašto ezoterično učenje uvek dolazi sa Istoka. Ovo učenje, koje sada pokušavamo da razumemo, ne pripada Prvom putu, Putu fakira niti Drugom putu, Monaha, niti Trećem putu, putu Yogija. Ovo se zove Četvrti Put, i ovde ću pomenuti jednu od velikih karakteristika Četvrtog Puta uskoro, ali ću ovde reći da je jedan od njegovih opštih ciljeva da ujedini mudrost istoka i znanost zapada. Ali njegovo lično polazište je psihološko, ne fizičko, i kao što je rečeno, njegov cilj je da podigne čoveka sa psihološke osnove na kojoj počiva. To jest njegov cilj je da promeni osobu ne fizički, nego psihološki. Napori koje zahteva u ličnom radu nisu pirmarno, fizički napori, iako i ovi dolaze na svoje mesto, nego psihološki napori, prvi od kojih je Samo-posmatranje. Posmatrati sebe je psihološki napor, i jedino Samo-posmatranjem postajete svesni da imete psihologiju. Svi znate da to nije lak napor. Daleko je teži nego činiti fizički napor, kao npr. uraditi neke vežbe, ili čistiti šerpe i lonce, ili mešati beton, ili raditi kao daktilograf, ili zaista raditi bilo sta što je povezano sa spoljnim svetom, koji leži u prostoru, i spram kojeg pre svega treba da uspostavimo odnos. Ali zapamtite da  svako od nas živi u dva sveta, jedan spoljni, vidljiv u prostoru, i drugi unutrašnji, nevidljivi i onaj koji nije u prostoru. Naša tela jesu u prostoru ali naša psihologija nije. Ali za razliku od životinja, mi smo tako stvoreni da možemo da gledamo napolje u spoljni svet u prostoru gde stoje naša tela, i u  unutrašnji svet gde stoji naša psihologija. I baš kao što smo uvek negde u spolješnjem svetu, isto tako smo uvek negde u unutrašnjem svetu. Ideja u Radu je da baš kao što možemo da promenimo položaj u spoljnem svetu fizičkim naporom, isto tako možemo da promenimo položaj u unutrašnjem svetu psihološkim naporom. I baš kao što čovek može biti na boljem ili lošijem mestu u spoljnem svetu, može biti takođe na boljem ili lošijem mestu u unutrašnjem svetu. Ali pošto je teško gledati u unutrašnji svet i videti gde čovek stoji u njemu, ljudi se puštaju unutra, da tako kažemo, bilo gde, iako ni za trenutak nebi pomišljali da  budu bilo gde napolju.

Pokušajmo da zamislimo šta to znači da svaki od nas ima psihologiju i da je neophodno da je posmatramo. Naša psihologija je, s jedne tačke gledišta, tamo gde smo i gde često idemo u našem unutrašnjem svetu. Baš kao što živimo negde i često se vraćamo određenom spolješnjem prostoru, tako isto živimo i često se vraćamo određenom unutrašnjem mestu. Razlika je u tome da se u unutrašnjem svetu ne bavimo mestima i prostorima nego psihološkim stanjima. Baš kao što vas telo dovodi u kontakt sa fizičkim mestom, tako i vaša psihologija ta koja vas dovodi u vezu sa psihološkim stanjima. U svakom se trentutku nalazite negde fizički kao što se nalazite psihološki. Spoljna posmatranja pokazuju vam gde ste fizički, unutrašnja posmatranja, tj. samo-posmatranje, vam pokazuje gde ste psihološki. Biti psihološki u lošem stanju je isto što i biti u tamnom uglu sobe, sedeći tamo zatupljeni i odsutni, iako možete da pomerite svoj položaj lako i da stojite u svetlosti. Praksa Samo-posmatranja u Radu je da nas učini svesnim gde smo psihološki u bilo kom trentuku i da se eventualno pomerimo iz svog položaja. To vodi samo-svesti koja pripada trećem stanju svesti, stanju gde pomoć moze da stigne do nas.  Gde smo psihološki u nekom trentuku je ono što smo u tom trentuku, osim ako smo svesni toga i unutra smo odvojeni od toga. Ako se poistovetite sa svim vašim unutrašnjim stanjima, sa vašim negativnim emocijama, sumornim mislima i slično, kao sto ljudi čine u životu ako su sasvim uspavani, onda će to gde ste psihološki biti ono što jeste u određenom trenutku. Bićete vaše stanje u tome trenutku. Samo-posmatranje nije monotona vežba koju čovek treba da radi zato što je tako rečeno. To je čin praktične inteligencije. To je jednako praktično inteligentno kao i primetiti kuda vozite auto. Ako u sebi nikad ništa ne posmatrate ne samo da nikad nećete izbeći ništa u sebi i tako ponavljati svoj život dan za danom i uvek upadati u ista stanja, ali ćete misliti da su vaša unutrašnja stanja normalna i prirodna i jedina moguća i uzećete ih za gotovo. Očekivaćete samo da se život promeni a ne i vi sami. U tom smislu nećete biti voljni da mislite da imate psihologiju uopšte, u bilo kom smislu reči, iako ćete priznati da imate telo koje ima svoje karakteristike. Znate sta ovaj Rad uči o životu – kako se on događa- kakva je to tamna tačka u svemiru gde se mi nalazimo. Ipak predpostavljam da svi mislite da ono što se sad dešava da je to izuzetno.

Ništa nije korisnije ili interesantnije nego cimnuti se iznenada i primetiti gde ste iznutra, i gde idete. Ako ovo činite, počećete da vidite kakvu psihologiju imate i kakve tendencije pripadaju tu i sa čime vas to povezuje. Počećete da primećujete gde ste i kuda smerate iznutra. Ako ovo sve možete da vidite  ne kao vas same – ne kao “ja” – nego kao vašu psihologiju, počećete da se odvajate od toga i da se menjate. Ali ako ne možete da priznate da imate psihologiju uopšte i da kažete “ja” svakom  stanju u koje vas dovodi, nigde nećete stići.

Promenimo tačku gledanja za momenat. Zamislimo razgovor pod sledećim okolnostima. Predpostavimo da vam neko u Radu kaže: “Nalazim da mi je teško da posmatram sebe i ne mogu sasvim da vidim u kom smislu imam psihologiju”. Vi mu kažete: “Pa vi ne volite X zar ne?” On odgovara: “Pa naravno da ga ne volim. On je vrlo nefer.” Vi kažete: “Neki ljudi ga vole”. On odgovara: “Žao mi je, ali ja ga ne volim”. Vi kažete: “Pa, to je deo vaše psihologije, znate nešto u vezi sa vašim mehaničkim nezadovoljstvima”. On odgovara: “Ne mogu da se složim sa vama, ja ne volim X i to je kraj priče, i to nema nikakve veze sa mojom psihologijom. To je činjenica”. Vi kažete: “Iskreno govoreći neki ljudi misle da vi niste fer”. On odgovara: “Ali to je apsurdno. Ako postoji nešto u šta mogu biti perfektno siguran to je da sam uvek fer. I oduvek sam bio.” Vi kažete: “Možda svejedno, tu ima nešto da se posmatra.” A on kaže “Ne vidim šta tu ima da se posmatra. Meni je to jasno kao dan. I mislim da je veoma nefer da sugerišeš da ja nisam fer. Ustvari, istinu govoreći mislim da ste vi vrlo često nefer.” Vi kažete: „Ja nisam nefer. To je poslednja stvar koja mi se može ili bi mi se mogla pripisati. Ustvari ljudi često kažu kako sam ja uvek fer. Vidim da me ne razumete.” Na ovom mestu najbolje je da ostavimo ovaj imaginarni razgovor. Da li verujete da ovde nema “psihologije” ? Oba ova zamišljena sagovornika postaju neznalice kad ne vide da lična psihologija ulazi u situaciju koja se između njih rađa i uzrokuje je. Ni jedan od njih ne uviđa da naglašava sliku o sebi kao o fer čoveku. Ni jedan od njih ne uviđa da govori iz lažne ličnosti, i nijedan od njih ne uviđa da laže. Zapazimo na ovom mestu jednu stvar: kad znamo da je nešto o nama istinito, i uvažimo to u sebi, optužba nas nikad ne može učiniti uvređenim. Možda nas može ražalostiti. Uvređenost se uglavnom ispoljava iz lažne ličnosti iz zamišljenih “ja” i slika o sebi – mislim na uvređenost povodom sebe, i kako ljudi čoveka tretiraju i šta kažu. To je od pripisivanja sebi onog što ustvari nismo. U vezi sa ovom činjenicom nije li istina da smo vrlo osetljivi na kritiku, cenzuru bilo koju vrstu jasnog dokaza da imamo i psihologiju pored toga što imamo fizička tela? I nije li ta naša nevidljiva psihologija više stvarna za nas i nas veći izvor patnje nego naša fizićka tela, osim kada je u pitanju znatan bol?

Ustanovimo sad rezulate ovog tipičnog razgovora koji smo zamislili. Oba ova čoveka uključena su i uvređena su kad im je rečeno da nisu fer. Oni su to, ustvari, odbacili baš kao što bi i mi sami. Predpostavljamo da su oboje u Radu i da su oboje negativni. Šta će se sad desiti psihološki? Obojica će početi da se pravdaju. Znate da je jedan od specifičnih napora koje treba da činimo  je napor protiv samo-opravdavanja. Samo-opravdavanje je komplikovan i interesantan proces unutrašnjeg i spoljašnjeg laganja u kojem smo mi ispravni. Ono pripada našem psihološkom nivou – našem nivou bića – i to je jedna od stvari koje nas drže na određenom nivou. Negativne emocije, samo-opravdanje, identifikovanje, i sve velike i centralne stvari koje Rad podučava u vezi sa praktičim naporima na sebi su stvari koje nas drže tamo gde smo. One nas drže na psihološkoj osnovi na kojoj počivamo. One ne dozvoljavaju nikakvu promenu, nikakvu evoluciju u nama. Zato su posebno pomenute i definisane kao stvari sa kojima se treba boriti i kojima se treba suprotstavljati. Ne smete da mislite da je loše samo-pravdati se samo zato što Rad kaže tako. Nije pogrešno u moralnom smislu, ali je beskorisno za Rad na sebi baš kao što je beskorisno mešati hleb sa betonom. Sigurno prođe izvesno vreme dok sami ne sagledamo zašto Rad navodi određene posebne stvari protiv kojih se napor mora uložiti. Ali ako kažete: “Ne smem da se pravdam zato što Rad kaže da ne smem”, opet nećete nigde stići jer ništa nećete činiti iz sebe iz vašeg razumevanja – a raditi iz sopstvenog razumevanja je jedna od velikih karakteristika Četvrtog Puta. Kad iz sopstvenog samo-posmatranja vidite jasno da vas samo-opravdavanje drži tamo gde ste i da je proces koji baš to ima za cilj, tako da vi možete uvek biti u pravu, na račun bilo kakve promene  ili evolucije u sebi, i ako vam je istovremeno cilj da se promenite, imaćete daleko veću moć da to zaustavite, jer vi ćete tada razumeti i želećete da uradite tako iz sopstvenog razumevanja. Videćete da tako postupiti dobro. Tada je moguće činiti prave napore. Jer ako ćete uvek biti u pravu onda nikad ne grešite, a ako nikad ne greštite nikad se nećete promeniti. Osećati da ste uvek u pravu je zaprečiti put bilo kakvoj samo-promeni.

Predpostavimo da ona dva zamišljena čoveka dozvole da mehanički proces samo-pravdanja prolazi neproveren i da nijedan od njih ne primećuje da se to dešava u njemu, već su obojica potpuno identifikovani, sasvim zauzeti time, u stvari sasvim u tome uživaju bez ikakvog traga uvida o sebi. Počeće da konstruišu takozvane negativne sisteme u sebi, jedan protiv drugoga. Jednom kad ovo ozbiljno otpočne između dvoje ljudi veoma je teško da se stvari isprave. Oni će se sećati samo negativnih stvari jer kad se čovek oseća negativno prema nekome, njegovo pamćenje, rad na asocijacijama, priziva samo neprijatne stvari, koje samo-opravdavanje rado upotrebljava. I tako će se nastaviti, baš kao i u životu, iznutra neobuzdano, a spolja kontrolisano strahom od kazne, zakona, klevete, uvrede, straha od gubljenja reputacije, od podsmeha, itd., – ukratko, spoljašnjim ograničenjima koji kontrolišu ljude i koji ako bi bili uklonjeni preobratili bi ih u sasvim druge ljude. Znate šta se dešava u ratu. Znate šta ljudi mogu postati kad se spoljne granice sklone.

Sada predpostavimo da su ona dva zamišljena čoveka već stekla neku unutrašnju obazrivost i uzdržavanja razvijena Radom su takva  da se svaki od njih na neki način dozove – mislim malo omekša, postane malo više svestan i pređe u Radno “ja” i počne da posmatra sebe iz osećaja Rada i njegovih uticaja, koji su sasvim različiti od uticaja života. On primećuje da se pravda (samo-opravdava). Primećuje da se seća samo negativnih stanja u vezi drugoga i ničeg dobrog, i oseća da u nekoj meri to, najblaže rečeno, nefer. Misli o onom što mu je rečeno i šta je rekao. Traži kroz ono sećanje koje se u njemu formiralo od samoposmatranja i traži primere sebe kako je nefer u prošlosti i nalazi nekoliko koje je zapazio. Iznenada sva njegova uvređenost otpada od njega. On više ne brani svoju lažnu ideju o sebi svoju lažnu sliku sebe. On vidi istinu – da je on često nefer. Samo-opravdavanje ne može da radi u prisustvu priznate istine. Proces laganja drži veliku centralnu laž u nama živu i zdravu- to jest lažnu ličnost. Predpostavimo da se ova dva čoveka sretnu sutradan. Odmah će znati da je svaki radio na sebi bez da jedan drugom kažu reč o tome, i cela stvar je gotova. Nije više u prošlosti. Otkazana je. Obojica su slobodni.

Sve o čemu smo govorili je psihologija i psihološki rad  na sebi iz tačke gledišta ovog učenja i njegovog psihološkog metoda u odnosu na primenu na sebe.

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s