Psihološki komentari – III – O Biću (nastavak)

Psihološki komentar, Berdlip 4 jun 1942
III – O Biću (nastavak) 

Deo I – Svako ko je ovaj Rad uzeo ozbiljno i razmišljao o njegovom smislu i značenju, sredstvima koje svi posedujemo ali slabo koristimo – naime, razmišljanjem svojom glavom – trebalo bi da bude sposoban da svesno uđe u položaj drugih i da ih razume. Ovaj razvoj bića je od suštinskog značaja za nas u Radu. Niko ne može da se razvije sam. Odnos je moguć samo kroz kontakt unutrašnjih svetova. Mi se srećemo kroz naše unutrašnje svetove. Da biste razumeli drugog morate ući u njegov unutrašnji svet, ali to ne možete ako niste ušli u vaš sopstveni svet. Stoga je prvi korak prema svesnom ulaženju u položaj drugog i razumevanju drugog se postiže kroz ulaženje i razumevanje sopstvenog položaja i sve dok ovaj korak nije učinjen, do največeg mogućeg stepena, nema mogućnosti da se uđe u položaj drugog i da se drugi razume. Ulaženje u sebe počinje sa samo-posmatranjem, a razumevanje sebe počinje sa dugotrajnim izučavanjem sebe u svetlosti znanja ovog učenja čiji je krajnji cilj postepeno ali definitivno transformisanje sebe.  Samo iz ovog razloga misliti da je čovek u stanju da se stavi u položaj drugog i da razume položaj drugog, i čak da pomogne, onakav kakav je – a ova iluzija je veoma uobičajena – znači ne razumeti suštinu ljudskog kontakta i univerzalne teškoće koje prate ovaj impuls koji isto tako često završava u propasti i nekoj vrsti kompromisa koji je isto tako plodno tle za gorčinu, uzajamnu kritiku, nepriteljstvo i čak gora emocionalna stanja i tokove misli. Niko, onakav kakav je mehanički, to jest kako je formiran životom i njegovim uticajima  ne može ući u položaj drugog i razuemti ga kakav je i odatle pružiti pomoć, sve dok predhodno već nije upoznao sebe svojim samo-posmatranjem, samo-izučavanjem, i uvidom i radom na sebi. Samo znanjem o sebi znanje o drugima je moguće. Samo uvidevši i razumevši šta je u nama možemo da razumemo šta je u drugome. Jedno od najvećih zala ljudskih odnosa je da ljudi ne pokušavaju da uđu u položaj drugog već samo kritikuju jedan drugog bez ikakvog ustručavanja i nemaju nikakvu unutrašnju zadršku u odnosu na mehaničko kritikovanje usled nepostojanja bilo kakvog uvida u sebe i sopstevenu upadljivu sirovost, greške i nedostatke. Kao rezultat toga ne samo da ne pomažu jedan drugome, nego je normalna ravnoteža stvari poremećena, a ovim mislim na akomulirani pogrešan i loš psihološki sadržaj koji se dnevno formira u ljudskim odnosima i ustvari u životu svakog čoveka, koji nikad nebi postojao kad bi ljudi videli sebe i druge u isto vreme, i na ovaj način neutralisali efekte svog ponašanja dan za danom. Ovaj nedostatak psihološke odgovornosti i prema sebi i prema drugima je možda posebno karakterističan za moderno vreme i predstavlja izvor jednog dela rasprostranjenog modernog nedostatka sreće koja označava sadašnje vreme, u kojem, između ostalog, čak i obična ljudska ljubaznost opada, sa rezultirajućom krutošću koja je među najopsanijim faktorima u odnosu na budućnost, i koja efektivno onemogućava sav mogući pravilni razvoj emocionalnog života.

            Ljudi u Radu koji su imali priliku da se emocionalno razviju, trebalo bi da naročito obrate pažnju na prećutnu ili iskazanu kritiku drugih kao kontinuirani pogrešan faktor u sebi, koji neprekidno u nama stvara pogrešan psihološki materijal i da se pošteno osvrnu na ono šta rade. U mnogim slučajevima, tvrdoglavost i neznanje su temeljni uzroci, iako postoje mnogi uzroci, kao što je neobičan stepen sujete, i samo-zadovoljstva, osećanja da je čovek u pravu, samozasluga, osećanje vrline i superiornosti, i drugi činioci ove vrste koji naravno onemogućavaju put bilo kakvoj unutrašnjoj promeni. Ovde posebno spominjem, u vezi sa mehaničkim osećanjem zasluge i samo-savršnosti, one koji očekuju druge da se menjaju a ne polaze od sebe, i koji čak sude o Radu po efektima na druge, ne shvatajući izgleda da imaju mnogo da Rade na sebi pre nego što će moći da sude drugima, i takođe da i drugi njih sude na baš isti način  na koji oni sude drugima – činjenica koja ih uvek iznenadi. Mehaničko kritikovanje drugih rezultira mnogim psihološkim teškoćama za onog koji kritikuje – to jest, mnogim “ja” koji onemogućavaju njihov unutrašnji razvoj i slobodu. Možda ovo nije jasno. Ono što se želi  reći je da ako dozvoljavate kritikovanje i slobodan razvoj negativnih “ja” u vama, oni će se okrenuti na vas u Radu i onemogućavaće vaše razumevanje i vaš sopstveni razvoj. Ono što činite drugima činite sebi. Sve je uređeno na ovaj način. Sve pogrešno postepeno reaguje na vas u Radu. Posle izvesnog vremena ćete naučiti da ne možete da dozvolite ‘luksuz’ da isuviše spavate i da govorite i postupate mehanički i dozvoljavate da vaš život bude u rukama pogrešnih “ja”. Počećete da uviđate sami za sebe da zaista morate da živite svesnije  u odnosu sa vašim unutrašnjim svetom u kojem svi prošli računi moraju da budu poništeni. Živeti svesnije u vašem unutrašnjem svetu za početak ne znači ići za svojim lošijm “ja”. Zapamtite da ako ste u Radu da se stavljate pod više zakona nego drugi – naime, pod zakone Rada. Stavljate se u položaj u kojem morate da poštujete šta Rad podučava.

*          *          *

Deo II – Čišćenje emocionalnog života u Radu može se veštački podeliti na dve strane u svrhu praktičnog samo-posmatranja.  Prvo ćemo se baviti emocijama koje nastaju iz lažne ličnosti  ili izmišljenih “ja”, iz onog nestvarnog dela sebe čiju pažnju Rad neprekidno doziva i koji bi morao da bude predmet dnevnog samo-izučavanja i Rada, u svetlosti činjenice da je to izvor velikog svakodnevnog nesporazumevanja, nesreće i napada. Ova stvar, koju sami formiramo, i koja se formira uticajima sredine u kojoj odrastamo, i koja kao obojeni mehur stoji nad površinom našeg psihičkog života, zbunjuje i iskrivljuje naš celokupni unutrašnji svet. Ona formira deo našeg stečenog bića. Osnovni uzroci skoro svih nesporazuma koji nastaju u unutrašnjem svetu čoveka, kao i u sferi zajedničkog života ljudi i svih mogućih odnosa među ljudima je psihički faktor zvani Lažna Ličnost, koja se formira u pripremnoj fazi života. Stimulacija ovog psihičkog faktora u čoveku, kako pre, tako i za vreme odgovornog života, predstavlja osnov emocija sujete i uobraženosti. Ove emocije, koje se rađaju iz stimulacija Lažne Ličnosti, stoje na putu normalnom razvoju Emocionalnog Centra. I može se takođe reći da one stoje na putu razvoju svesti uopšte. One onemogućavaju Treće Stanje Svesti Stanje Samo-svesti. Stepen sreće i samo-svesti koji bi trebalo da postoji u stvarnoj osobi, stvarnom čoveku, kao i u miroljubivoj zajedničkoj egzistenciji ljudi, zavisi skoro u potpunosti od odsustva sujete i uobraženosti u čoveku. Ali ove emocije mogu da imaju veoma suptilne oblike i zahtevaju dugoročno i iskreno unutrašnje posmatranje i veliki samouvid i postepeno samo-ostvarenje. Ali često ljudi čak zamišljaju da ih nemaju, i bez obzira što su često uznemireni onim šta drugi o njima govore ili kako se prema njima odnose oni ne uviđaju da to ima bilo kakve veze sa njihovom sujetom i uobraženošću. Vremenom kako se zakopana svest budi ove emocije se mogu prepoznati po unutrašnjem ukusu. To su nečiste emocije. To je uistinu ono šta se uglavnom misli u religioznim spisima kad se kaže “nečisto” i što se u Jevanđeljima toliko napada kao u slučaju Fariseja, koji sve čine da bi ih ljudi videli – to jest iz pobuda sujete i uobraženosti. Znate da kad činite dobro drugima i kad osećate zaslugu, to je vaše samo-ljublje kojem činite dobro. To je nečistost emocija. Ali ako nešto činite iz čiste ljubavi onda je to čisto. Na žalost to se događa po pravilu samo sa zadovoljavanjem naših apetita. Drugi faktor u vezi pročišćavanja emocionalnog života je kao što svi znate faktor negativnih emocija. Neću sada govoriti o njima osim da vas podsetim da mogu da imaju veoma suptilne oblike. Vremenom mogu biti prepoznate unutrašnjim ukusom. Sve one smrde. Setite se takođe da na rođenju nema Lažne Ličnosti. Ali rođenjem među uspavanim ljudima, koji uživaju sopstvene negativne emocije, one se prenose na dete kao zaraza. Zadovoljstvo koje ljudi imaju bivajući negativnima dete imitira, i istovremeno formiranje Lažne Ličnosti u detetu pomaže proces jer kroz emocije sujete i uobraženosti stvara se način i da se čovek lako vređa u svojoj beskrajnoj raznovrsnosti.

            Naš nivo bića karakterišu nečista stanja emocionalnog života gore opisana. Rad na biću, u odnosu na Emocionalni Centar, stoga zahteva, između ostalog, napor da se posmatra i uvidi postojanje ovih emocija u sebi, da se zapazi njihovo poreklo, pravac njihovog delovanja, i posledice koje stvaraju. Kad smo pravilno svesni nečeg u sebi mi smo na putu da to promenimo. Sama svest o tome ako je potpuna, počeće da ga menja. Jednom kad ste nešto zapazili jasno u sebi, u svom biću, vodiće vas da vidite nešto drugo. Shvatite da biće mora da se promeni u svakom bez izuzetka i mora se promeniti sad i ovde. Religiozni ljudi smatraju da će se oni promeniti na onom svetu: ili zamišljaju da baš kakvi su, sa nivoom bića koje imaju, i svim negativnim emocijama, sujetom, uobraženošću, malicioznim govorom, ljubomorom, neprijatnim radoznalostima i slično će stići do Boga.  Ima mnogo sličnih iluzija, koje za rezultat imaju to da čovek ne vidi nivo svog bića koji zapravo određuje čovekovo mesto na skali svih bića koja vodi ka Svetom Biću. Svako se nalazi negde na toj lestvici. U ovom Radu, na psihološkom aspektu, dato nam je znanje o tome kako da menjamo biće, i to znanje mora da bude primenjeno na vaše sopstveno biće kroz posmatranje sebe shodno onom šta vas znanje podučava da posmatrate. Tako dolazite do saznanja o vašem biću i možete da počnete da radite na svom biću. Ako počnete da posedujete neko stvarno znanje o svom biću i radite na tome, onda ćete biti u stanju da se stavite u položaj drugoga i da mu pomognete – ali samo u meri u kojoj ste poznavalac samog sebe i sopstvenih teškoća. I među ostalim stvarima, bićete u stanju da znate kada govorite iz sujete ili osećaja superiornosti, ili iz negativnog osećanja, želje da povredite ili samo kritikujete i slično. Ukratko, bićete u stanju da bolje razlikujete između čistog i nečistog u sebi i iz tog polazišta da govorite jedan drugome čistije. Ako dok govorite vidite u sebi ono što vidite u drugome govorićete čisto ili čistije, a ono što je čisto u tom smislu ne može povrediti drugog ili ga uvrediti već mu samo pomoći. Ako dok govorite drugom ne znate da li govorite ispravno a ipak govorite iz dvostruke svesti o sebi i o drugoj osobi, što je govorenje iz Stanja Samo-svesti, naime gledajući istovremeno i spolja i unutra, onda ćete znati naknadno po naknadnom ukusu. To jest, Rad će vam pokazati, za sve što ste učinili iskreno, iz osećanja Rada, biće sačuvano za vas i pokazano vam u svom pravom svetlu, ako slušate a ne padate u san.

*          *          *

Deo III.- U tekstu koji smo pročitali prošli put, rečeno je da se u religioznim spisima m mnogo toga govori o biću. Ljudi se dele shodno njihovom stanju bića – u svece i grešnike, dobre i loše ljude i slično. Mnogo toga je rečeno u Jevanđeljima koje se odnose na biće. U Paraboli o Sejaču koji seje Seme Božije Reči među ljudima, različite kategorije ljudi koje se spominju dele se shodno njihovom biću u odnosu na Seme Reči i njihov prijem iste. Na drugom mestu ljudi sa pogrešenim bićem se zovu trnje ili bodlje u odlomku gde Hrist kaže: “Da li ljudi skupljaju grožđe ili trnje, smokve ili bodlje?” Hrist zatim poredi ljude shodno njihovom nivou bića sa drvecem i kaže “Svako dobro drvo rađa dobro voće ali zlo drvo rađa zlo voće.”  Sve ovo znači da je čovekov nivo od najvećeg značaja. Kao što znate neophodno je misliti o nivou čovekovog bića pre nego što se uvede u Rad. Ovde je reč o nečem veoma ozbiljnom i sada bi trebalo da počnete da razumevate šta je to. Današnja tendencija da se kriminalci prave herojima je potpuno pogrešna. Postoje dva  znaka bića u vezi ljudi koje možda želite da uvedete u Rad. To moraju da budu odgovorni ljudi i moraju da imaju neki magnetski centar. Druge stvari su rečene u prošlosti o ovom pitanju i pokušaću da se prisetim nekih od njih. Nezavisno od ideje Dobrog Domaćina  i magnetskog centra, čovek koji stupa u Rad treba da ima prirodni osećaj sramote. Znate da mnogi takozvani “moralno defektni” nemaju osećaj sramote i to je veoma loš znak. I zapazite ovde da bivajući tvrdim i nikada ne osećajuci sramotu, zarobljavate razvoj sopstvenog bića. Ljudi koji ulaze u Rad treba da imaju neki osećaj  religioznosti, neki trag u njihovim životima religioznog impulsa, to jest, naravno povezano sa magnetskim centrom, prošlim utiscima i obrazovanjem. Zatim treba da osećaju ponešto od smrtnosti, da imaju neku svest o sopstvenoj smrtnosti. Svi ovi faktori i nekoliko drugih formiraju  polazišne tačke u njihovom biću iz kojih se ideje i učenje Rada mogu da razviju.

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s