Znanje

Berdlip, Decembar 27. 1942
Znanje

 Uvod 

            Večeras želim prvo da govorim o “Oktavi Rada”. To zvuči kao Do Evaluacije Rada. To znači da ništa ne može da otpočne dok ne postoji vrednovanje. I n tu nema ničeg misterioznog. Ništa nećete početi dok ne mislite da ono vredi, a  vrednovanje stvari je vrednost koju ona predstavlja za vas. Ako nešto ne cenite ono za vas nema vrednost. Ova nota Do neće se nužno odmah čuti kad dođete u kontakt sa Radom. To je samo mogućnost. To znači kad čujete ideje Rada one mogu da padnu na neko već pripremljeno mesto u vama, to jest na Magnetski centar. Možda ćete osetiti da je to ono što ste želeli. To vrednovanje je rezultat akcije neke vrste Magnetnog Centra u vama. U različitim ljudima Magnetski Centar se razlikuje. Ali on leži u emocionalnim delovima centara – to znači leži u mestima gde osećate vrednost , gde osećate vrednovanje, pošto je vrednovanje emocionalno. Ali ova, da tako kažemo, prva ljubav, neće trajati.  To može biti veoma lepo osećanje, ali je ono ipak prolazno, ispunivši svoj zadatak, i vi ste ostavljeni zadatku ponovnog vrednovanja. Jer Magnetni Centar može da dovede čoveka do Rada ali  ga neće zadržati u njemu. Nema sumnje da su svakom poznata prva osećanja ljubavi, ta izuzetna vanzemaljska osećanja koja rano u životu dolaze, koja nisu fizička već posvećena i koja izgledaju kao da su dodirnuta uticajima koji dolaze iz Višeg Emocionalnog Centra. A zatim kasnije dolazi sasvim drugačiji zadatak – onaj iz praktičnih odnosa. Isto je to tako i sa Radom. Često sam pomišljao da našu istoriju života u ljubavi ponavljamo i u samom Radu. U mom ličnom slučaju znam da kad sam se prvi put susreo sa Radom jednako sam osećao istu začuđenost, isti doživljaj misterije, čudesnoga, koje sam osećao u najranijoj mladosti, osećanje koje je zaista izgledalo samo-opštajuće i koje je samo ovlaš bilo povezano sa spoljnim objektom, osobom. No, bez ozbzira na rane emocije koje smo mogli imati u vezi sa idejama rada i otkrićem da takva stvar zaista postoji ona nisu dovoljna. Čak i ako imamo ispravan Magnetski Centar, osećaji i emocije koji iz njega izlaze neće trajati. Moramo da upoznamo predmet naše ljubavi i da se prema njemu praktično postavimo. Ova nota se zove Re u oktavi Rada. Nota Re se oglašava kada čovek počne da izučava ideje Rada i njegovog učenja i počinje  da primenjuje Rad na sebi. Ova nota Re se jos zove “Primena Rada na sebi”. Ako nota Do, oglašena prvo Magnetskim Centrom, ne promeni svoj kvalitet, već ostane jednostavno osećanje čudesnog, nota Re neće zvučati dovoljno jako. Ipak niko ne prolazi kroz Rad bez izvesnog osećanja čudesnog. Što  znači da čovek mora da oseti razliku između života i Rada. U protivnom Rad će pasti na ona mesta na koja život pada u njemu – to jest na one delove centara koji ne mogu da prime i nisu predviđeni da prime Rad. Čovek ima delove centara za život i delove centara za Rad. On je sazdan i za život i za Rad. Bez posedovanja Maganetskog Centra on će ideje Rada uzimati delovima centara koji su za život. Pokušaće da Rad doda direktno životu kao da je to ista stvar. Sipaće mlado vino u stare flaše, zakrpiće svoj stari kaput novom krpom. Funkcija Magnetskog Centra je da to spreči. Magnetski centar je nešto što je definisano kao kapacitet za razlikovanje između A i B uticaja, između životnih uticaja, uticaja stvorenih mehaničkim životom, i uticaja koji dolaze izvan života a koji su utkani u mehanički život. Ukoliko Magnetski centar ne postoji ništa neće biti moguće u odnosu na unutršnju evoluciju. Nikakva transformacija osećaja života ili osećaja sebe neće biti moguća. Ipak, kao što je rečeno, Magnetski centar, jednom kad svoju ulogu odigra, nije više od koristi. On vas uvodi u novi svet. I onda vi sami morate da nađete svoj put. To znači da on može da dovede čoveka do Rada i da mu omogući da vrednuje Rad, ali to je sve. Čovek zatim mora da ponovo proceni Rad za sebe, primenom ideja Rada na sebe i na svoje celokupno stanovište i to će ojačati Do u njemu. To jest nota Re će ojačati notu Do u njemu i promeniće svoj kvalitet u svesno vrednovanje. Uvidevši istinu Rada čovek će ga vrednovati sve više i više na svestan način, i ovo ponovno vrednovanje Rada će ojačati Do i učiniti ga stvarnim Do. Stoga, moramo razmotriti da li je ono Do koje je oglasio Magnetski Centar , zaista svesno oglašeno Do.

            Treća nota u Oktavi Rada, nota Mi se zove “Uviđanje ličnih teškoća”. Lako ćete razumeti da ovo ima više različitih aspekata, mnogo različitih značenja za svakog čoveka. Ima na primer ličnih teškoća koje se pojavljuju u odnosu na čovekovo biće. A postoje i teškoće koje se pojavljuju u odnosu na čovekovo znanje – to jest, u prihvatanju određenih ideja Rada kao znanja. Postoje mnoge neobične ideje koje se odnose na znanje kao stranu Rada – ideje koje smo čuli mnogo puta, ali koje nismo još počeli da usvajamo. U ovom Radu moramo da počnemo da mislimo na novi način. To je samo moguće kroz novo znanje, jer uvek ćete misliti na isti način sem ako niste stekli novo znanje. Novo mišljenje zahteva novo znanje, ali vas novo znanje neće dovesti do mišljenja na nov način sem ako novo znanje ne usvojite. Ipak morate biti u stanju da mislite na nov način, jer u suprotnom, nikad nećete videti svoj život i nikad nećete videti značenje Rada. Rad na znanju je jednako težak kao i Rad na biću. Čak je i teži. Sve ovo pripada uviđanju ličnih teškoća – noti Mi.

            Mnoge teške stvari su rečene u Radu. To znači da su mnoge stvari rečene koje se sudaraju sa našim uobičajenim oblicima znanja. Sa ovim ćete se sresti u svakom obliku ezoteričnog učenja. Na primer Hrist je rekao svojim učenicima mnogo puta: “Ako možete da podnesete”. A to znači da znanje – veliko znanje – znanje o čoveku i njegovoj situaciji na zemlji i njegovim mogućnostima – nije nešto što možete da prihvatite na svakodnevni način, ili udružite sa običnim znanjem ili smatrate glupavim jer ne korespondira sa vašim misljenjem. Veliko znanje zahteva veliku žrtvu i dugotrajnu borbu sa sobom. Večeras želim da vam dam učenje Rada o znanju kao takvom, što uopšte nije lako prihvatiti i mora se izučavati dugo vremena da bi postalo deo čovekovog uma.

 ZNANJE

             Mr. Ouspenski govori:

            “Tokom jednog razgovora sa G. u našoj grupi koja je počela da postaje trajna, upitao sam: Zašto ako je antičkio znanje sačuvano i  ako, govoreći uopšteno, znanje koje je oduvek postojalo odvojeno od naše nauke i filozofije, ili ga čak prevazilazilo, zašto je ono tako pažljivo prikriveno? Zašto nije učinjeno opštim dobrom? Zašto su ljudi koji poseduju ovo specijalno znanje nevoljni da ga prepuste u široki opticaj, u ime bolje i uspešnije borbe sa zabludom, prevarom, zlom i neznanjem?

            Čini mi se da je to pitanje koje se obično javlja u svačijem umu kad se prvi put sretne sa idejama ezotericizma.

            Postoje dva odgovora na to, rekao je G. Pre svega, ovo znanje nije sakriveno; a drugo ono ne može s obzirom na njegova svojstva postati opšte dobro. Prvo ćemo razmotriti ovaj drugi iskaz. Dokazaću vam kasnije da je znanje (naglasio je ovu reč) daleko pristupačnije onima sposobnim da ga asimiluju nego što se to obično predpostavlja; a cela nevolja je u  tome da ljudi ili ne žele ili ne mogu da ga prime. Ali pre svega druga stvar mora biti shvaćena, naime, da znanje ne može da pripada svima, čak ne ni mnogima. Takav je zakon. Vi ovo ne razumete jer ne razumete da je znanje, kao i sve ostalo na svetu, materijalno. Materijalno je i znači da poseduje sve odlike materijalnosti. Jedna od prvih karakteristika materijalnosti je da je materija na datom mestu i pod  datim uslovima ograničena. Čak je i pesak u pustinji i voda u moru određena i nepormenljiva količina. Tako da ako je znanje materijalno, onda to znači da je njegova količina određena u određenom trenutku. Može se reći da tokom određenog vremena, recimo stoleća, čovečanstvo ima na raspolaganju određenu količinu znanja. Ali znamo čak i iz običnog posmatranja života da materija znanja poseduje sasvim drukčije kvalitate shodno tome da li se uzima u malim ili velikim količinama.  Uzeta u velikim količinama na datom mestu, to jest, od strane jednog čoveka, recimo ili od strane manje grupe ljudi, daje veoma dobre rezultate; uzeta u malim količinama, (to jest, pojedinačno od velikog broja ljudi), ne daje nikakve rezultate uopšte; ili može da da negativne rezultate, suprotne od onih očekivanih. Stoga je ako određena definitivna količina znanja distribuirana  među milionima ljudi, svaki pojedinac će da primi veoma malo i ova mala količina znanja neće ništa promeniti ni u njegovom životu ni u njegovom razumevanju stvari. I bez obzira kako velik broj ljudi koji su primili malu količinu znanja, to neće promeniti ništa u njihovim životima, izuzev, možda što će ih učiniti još težim.

            Ali, obrnuto, ako je velika količina znanja zgusnuta u malom broju ljudi, onda ovo znanje može da da velike rezultate. Sa ove tačke gledišta daleko je bolje da znanje bude sačuvano među malim brojem ljudi a ne reasplinjeno među masom.

            Ako uzmemo određenu količinu zlata i odlučimo da pozlatimo izvestan broj predmeta njime, moramo da znamo, ili proračunamo, koliko tačno predmeta može biti pozlaćeno sa tom količinom zlata. Ako pokušamo da pozlatimo veću količinu predmeta, oni će biti neujednačeno pokriveni zlatom, u zakrpama, i izgledaće mnogo gore nego da na sebi nemaju nikakvo zlato, a mi ćemo u stvari izgubiti zlato.

            Raspodela znanja zasnovana je baš na istom principu. Ako je znanje dato svima, niko neće dobiti ništa. Ako je sačuvano među pojedincima, svako će primiti ne samo dovoljno da zadrži već i da uveća ono što je primio.

            Na prvi pogled ova teorija izgleda veoma nepravedna, jer je položaj onih koji su, da tako kažem, uskraćeni za znanje zato da bi drugi mogli da prime više, da tako kažem, tužan i nezasluženo teži nego što treba da bude. U stvari to uopšte nije tako; i u raspodeli znanja nema ničeg nimalo nepravednog.

            Činjenica je da ogromna većina ljudi ne želi nikakvo znanje uopšte, oni odbijaju njihov udeo, i ne žele da prime ni ono što im je dodeljeno opštom raspodelom za svrhu života. Ovo je naročito evidentno u periodu masovnog ludila kao što su ratovi, revolucije itd., kad ljudi iznenada izgube i ono malo zdravog razuma što imaju i pretvore se u potpune automate prepuštajući se masovnom uništavanju u ogromnom broju, drugim rečima gubeći čak i instinkt samo-održanja. Usled toga velike količine znanja ostaju, da tako kažemo, nezauzete i mogu se raspodeliti među onima koji shvataju njegovu vrednost.

            U tome nema ničeg nepravednog jer oni koji primaju znanje ne uzimaju ništa što pripada drugima, ništa drugima ne uskraćuju; oni uzimaju samo ono što su drugi odbacili kao beskorisno i što bi u svakom slučaju bilo izgubljeno kad ga oni ne bi uzeli.

            Sakupljanje znanja jednih zavisi od odbacivanja znanja drugih.

            Postoje razdoblja u životu čovečanstva, koja se generalno preklapaju sa početkom pada kultura i civilizacija, kada mase nepovratno gube razum i počinju da uništavaju sve što su stvorili vekovi i milienijumi kulture i civilizacije. Takva razdoblja masovnog ludila, se često poklapaju sa geološkim kataklizmama, klimatskim promenama i sličnim fenomenima planetarnog karaktera, oslobađaju ogromnu količinu materije znanja. Ovo zauzvrat nameće rad na skupljanju ove materije znanja koje bi u protivnom bilo izgubljeno. Stoga Rad na skupljanju rasparčane materije znanja često koincidira sa početkom uništavanja i padom kultura i civilizacija.

            Ovaj aspekt pitanja je jasan. Gomila niti želi niti traži znanje, a vođe gomile u njihovom sopstvenom interesu, pokušavaju da ojačaju njen strah i odbojnost prema svemu novom i nepoznatom. Ropstvo u kojem čovečanstvo živi je zasnovano na ovom strahu. Teško je čak i zamisliti sav užas ovog ropstva. Mi ne razumemo šta ljudi gube. Ali da bi se razumeo uzrok ovog ropstva dovljno je videti kako ljudi žive, u čemu se sastoji njihov cilj, o čemu misle, šta govore, čemu služe i šta svetkuju. Uzmite u obzir na šta troši novac kulturno čovečanstvo našeg vremna, šta postiže najvišu cenu, gde su najveće gomile. Ako za momenat razmislimo o ovim pitanjima, postaje jasnije da čovečanstvo kakvo je danas sa interesovanjima koji ga rukovode ne može očekivati da ima bilo šta drugo od onog što ima. Ali kao što sam  već rekao, drukčije ne može biti. Zamislite da je  čitavom čovečanstvu dodeljeno pola kilograma znanja godišnje. Kad bi ovo znanje bilo rasporedjeno na svakog, svako bi dobio toliko malo da bi ostao ista budala kao što je i bio. Ali zahvaljujući činjenici da je tako malo onih koji žele da steknu ovo znanje oni koji ga uzmu, dolaze do njega recimo, po zrno svaki, i stiču priliku da postanu inteligentniji. Ne mogu svi da postanu inteligentniji  čak i ako žele, i kad bi čak i postali inteligentiji to im ne bi promenilo ništa na stvari. Postoji opšta ravnoteža koja ne može biti uznemirena.

            To je jedan aspekt. Drugi, kao što sam rekao već, sastoji se u činjenici da niko ne prikriva ništa; nema misterije bilo kakve vrste. Ali sticanje i prenošenje pravog znanja zahteva veliki Rad i veliki napor jednako od onoga koji prima i onoga koji daje. A oni koji poseduju znanje čine sve što mogu da ga prenesu i saopšte što je moguće većem broju ljudi, da ljudima omoguće pristup njemu i da ih osposobe da se pripreme da prime istinu. Ali znanje nikom ne može biti dato silom, i kao što sam već rekao jedan pogled bez predrasude na život običnog čoveka, šta ispunjava njegov dan, šta ga interesuje, pokazaće najednom da li je moguće optužiti ljude koji poseduju znanje da ga prikrivaju, da ne žele da ga prenesu ljudima ili da ne žele da podučavaju ljude onome što sami znaju.

            Onaj koji želi znanje mora sam da učini iniciajlni napor da nađe izvor znanja i da mu pristupi koristeći priliku pomoći i indikacija koje su svima date, ali koje ljudi ne vide ili ne prepoznaju. Znanje ne može doći ljudima bez napora s njihove strane. To je svima jasno u odnosu na obična znanja, ali u slučaju velikog znanja, kada priznaju mogućnost njegovog postojanja, nalaze da je mogućim da očekuju nešto različito. Svako zna veoma dobro da ako na primer, čovek želi da nauči Kineski, uzeće nekoliko godina intenzivnog rada;  svako zna da je pet godina neophodno da se shvate principi medicine, a možda dvostruko više za studije slikanja ili muzike. A ipak postoje teorije koje afirmišu da znanje može da stigne ljudima bez ikakvog napora s njihove strane, da ga mogu steći čak i u snu. Samo postojanje takvih teorija konstituiše dodatno objašnjenje zašto znanje ne može da dođe ljudima. Istovremeno esencijalno je shvatiti da čovekov nezavisni napor da dostigne bilo šta u ovom pravcu može ostati bez rezultata. Čovek može samo da stekne znanje uz pomoć onih koji ga imaju. Ovo mora biti shvaćeno od samog početka. Čovek mora da uči od onog ko zna.

 

 

 

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

One Response to Znanje

  1. Lilly Tatic says:

    Reblogged this on BELEŽNICA and commented:
    Mr. Ouspenski govori:

    “Tokom jednog razgovora sa G. u našoj grupi koja je počela da postaje trajna, upitao sam: Zašto ako je antičkio znanje sačuvano i ako, govoreći uopšteno, znanje koje je oduvek postojalo odvojeno od naše nauke i filozofije, ili ga čak prevazilazilo, zašto je ono tako pažljivo prikriveno? Zašto nije učinjeno opštim dobrom? Zašto su ljudi koji poseduju ovo specijalno znanje nevoljni da ga prepuste u široki opticaj, u ime bolje i uspešnije borbe sa zabludom, prevarom, zlom i neznanjem?

    Čini mi se da je to pitanje koje se obično javlja u svačijem umu kad se prvi put sretne sa idejama ezotericizma

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s