Četri Čovekova Tela – Tekst II

Berdlip, 17. Januar,  1943
ČETRI ČOVEKOVA TELA 

Tekst II

            Već smo sa više polazišta obrađivali temu o telima Čoveka osim fizičkog tela. Noćas ćemo čuti, ono što može da se nazove, čisto formalnim učenjem o Četiri Čovekova Tela kako ga je G. originalno dao. Ali morate da razumete da forma u kojoj ga je dao, je da tako kažem,  veoma zugusnuta. To je prvi pogled na celu materiju i dat je u dva navrata. Ali jasno je rečeno da mnoge druge ideje ulaze u ovu prvu prezentaciju i da su mnoge modifikacije neophodne da bi se ova velika tema shvatila. Razumećete da u izlaganju teme koja je teška ljudima koji o tome ništa ne znaju, opšte crte celokupnog koncepta moraju prvo biti izložene. Na primer, ako putnik treba da izloži predavanje o nepoznatoj zemlji koju je  posetio, on prvo mora da da uopštene crte ili uvod. Ovo predavanje o Četiri Tela, koje je pre mnogo godina dao G. a zapisao Uspenski, mora biti uzeto kao opšti pregled. Mnogi dodaci su kasnije usledili i mnogo je bilo naknadnih modifikacija ovog originalnog predavanja. Sa ovim ćemo da se pozabavimo u kasnijim tekstovima ali mislim da je sada najbolje da imate opšti pregled u vezi Četiri Tela Čoveka dat na čist formalan način  tako da kasnije mogu da se pozovem na ovaj tekst znajući da ste ga svi čuli.

            Ovde ću vas podsetiti ponovo da u Jevanđljima ima mnogo definitivnih dokaza činjenice da čovek mora da stekne drugo telo. To je izražno tako što čovek mora biti ponovo rođen pre nego što vidi Carstvo Nebesko. Čovek se jednom rodi u fizičkom telu, ali čovek koji živi u fizičkom telu mora steći drugo, ili psihološko telo. A onda, kad ga stekne, on je ponovo rođen. Svi vi shvatate da čovek nije samo njegovo fizičko telo. Ono što čovek stvarno jeste je psihološki čovek koji živi u fizičkom telu. Formiranje daljih tela odnosi se na psihološkog, a ne na fizičkog čoveka. Odnosi se na centre u Čoveku koji su psihološki. Organizacija centara stvara osnovu za formiranje daljih tela koja mogu da prežive smrt fizičkog tela. Kada je čovek psihološki u haosu onda ništa, izuzev njegovog fizičkog tela, u njemu nije organizovano. Ako čovek nije ništa drugo do masa kontradiktornih “ja” onda on u sebi ne poseduje nepromenjivo  “ja”.

            Ali moram da vas upozorim da u razumevanju ove materije ima mnogo teškoća sa  kojima se morate suočiti. Veliko znanje nije lako shvatiti. Ali podsetiću vas ovde šta je rečeno u predhodnom tesktu – naime, da ako vaj Rad postane stvaran i živeći u čoveku, i tako dobro organizovan u njemu da on postupa iz Rada, i seća se sebe u dnevnom životu da postupa iz Rada a ne više iz sebe, onda je u njemu nešto organizovano a to je Drugo Telo. Ali da bi se ovo dogodilo čovek nikad ne sme da zaboravi šta radi u Radu. On mora, kao što je G. jednom rekao, dostići takvo stanje da, bez obzira u kom pravcu da ga okrećete i zavrćete, kako god loše da ga tretirate, on nikad ne zaboravlja Rad, i nikad ne deluje izuzev kroz medijum Rada.

            Svi znate da Rad stvara nešto novo u vama da bi vam dao nov način gledanja na stvari i nov način kako da mislite o životu. To je sav cilj Rada. Celokupan cilj Rada je da stvori nešto novo u vama – novog čoveka na mestu gde je bio stari čovek. Ako vidite o čemu je ovde reč onda ćete bolje razumeti šta znači stvaranje Drugog Tela.

            U tesktu koji sledi morate razumeti šta Mr. Uspenski govori.

*          *          * 

            Na sastanku grupe jedan od prisutnih je upitao G.-a: “Može li se reći da čovek poseduje besmrtnost?”
“Besmrtnost je jedan od kvaliteta koji pripisujemo ljudima sa dovoljnim razumevanjem značenja besmrtnosti”, rekao je G. “Drugi kvaliteti te vrste su ‘individualnost’, u smislu unutrašnjeg jedinstva, ‘postojano i nepromenljivo “ja”‘, ‘svest’ i ‘volja’. Svi ovi kvaliteti mogu pripadati Čoveku  (podvukao je reč ‘mogu’) ali to sigurno ne znači da oni pripadaju njemu ili da pripadaju svakome.

            Da bismo razumeli šta Čovek jeste u sadašnjem trenutku –  tj., na sadašnjem nivou razvoja – neophodno je zamisliti u izvesnoj meri šta može da postane – to jest, šta može da dostigne. Samo razumevanjem, ispravnog redosleda mogućeg razvoja, ljudi će prestati da pripisuju sebi ono, što u sadašnjem trenutku ne poseduju i ono, što možda može biti stečeno samo uz veliki napor i veliki Rad.

            Shodno jednom drevnom učenju, čiji tragovi se mogu naći u mnogim sistemima, starim i novim, čovek koji je dostigao pun razvoj moguć za Čoveka, čovek u punom smislu reči, sastoji se od četri tela. Ova četri tela sačinjena su od supstanci koje su finije i finije, međusobno se prožimaju i formiraju četri nezavisna organizma, koji stoje u određenom odnosu jedan prema drugome, ali sposobna na nezavisnu akciju.

            Razlog zbog čega je moguće da četiri tela postoje je što ljudski organizam, pod određenim uslovima, može iznutra da raste omogućavajući mnogo podobniji i osetljiviji instrument za aktivnost svesti nego fizičko telo. Svest koja se u novom telu manifestuje je sposobna da upravlja i ima punu kontrolu nad fizičkim telom. U drugom telu, pod određenim uslovima, treće telo može da raste, opet sa svojim karakteristikama. Svest manifestovana u trećem telu ima punu moć i kontrolu nad prva dva tela; a treće telo poseduje mogućnost sticanja znanja nedostupnog bilo prvom ili drugom telu. U trećem telu, pod određenim uslovima, četvrto telo može da raste koje se od trećeg razlikuje isto koliko treće od drugog i drugo od prvog. Svest razvijena u četvrtom telu ima punu kontrolu nad predhodna tri tela i nad sobom.

            Ova četiri tela su definisana u različitim učenjima na različite načine.

            G. je nacrtao dijagram reprodukovan u figuri 1 i rekao:

            “Prvo je fizičko telo, u Hrišćanskoj terminologiji ‘grešno’ telo; drugo telo u Hrišćanskoj terminologiji je ‘prirodno’ telo; treće je ‘duhovno’ telo; a četvrto u terminologiji Ezoteričnog Hrišćanstva je ‘sveto’ telo.

U terminologiji određenih Istočnih učenja prvo telo je kočija (telo), drugo telo je konj (osećanja, želje), treće vozač (um) i četvto gospodar (‘ja’ svest, volja).

            Takva poređenja i paralele mogu se naći u većini sistema i učenja koja prepoznaju nešto više u Čoveku nego fizičko telo. Ali skoro sva ta učenja, u manje više sličnoj formi, definicije i podele drevnog učenja, zaboravljaju ili izostavljaju njegovu najznačajniju karakteristiku, koja je da se Čovek ne rađa sa finijim telima, i da ona mogu samo biti veštački kultivisana,  ako postoje povoljne okolnosti, kako unutrašnje tako i spoljne.

            ‘Drugo telo’ nije neophodni sastojak Čoveka. Čovek može živeti sasavim dobro bez drugog tela. Njegovo fizičko telo poseduje sve neophodne funkcije za život.

            To još više važi za treće telo, i četvrto telo. Običan čovek ne poseduje ta tela niti njihove korespondirajuće funkcije. Razlog ovome je, prvo, činjenica da fizičko telo radi sa istim supstancama od kojih su viša tela sačinjena, jedino te supstance nisu kristalizovane u njemu i tako ne pripadaju njemu; i drugo, ima sve funkcije analogne onima od viših tela, iako se naravno one znatno razlikuju. Glavna razlika između čoveka koji poseduje fizičko telo i drugih nerazvijenih funkcija i čoveka koji poseduje funkcije sva četiri tela je u tome što u prvom slučaju fizičko telo upravlja svim drugim funkcijama – drugim rečima, svime upravlja telo koje je zauzvrat vođeno spoljnim uticajima života: takvim čovekom upravlja život. U drugom slučaju, komanda ili kontrola dolazi iz viših tela i tako čovekom više ne vlada spoljni život.

Funkcije fizičkog tela mogu se predstaviti paralelnim razvijenim i kristalizovanim funkcijama četiri tela na sledeči nacin.”

            G. je nacrtao drugi dijagram (fig. 2) predstavljajuci paralelne funckije čoveka fizičkog tela i nerazvijenih funkcija i čoveka četiri tela u kojem su sve funkcije razvijene.

“U prvom slučaju”, rekao je G. “to jest, u odnosu nerazvijenih funkcija čoveka samo fizičkog tela, automat, ili čovek mašina zavisi od spoljnih uticaja a sledeće tri funkcije zavise od fizičkog tela i spoljnih uticaja koje prima. Promenljive želje, averzije “želim”, “ne želim”, “volim”, “ne volim” –  to jest, funkcije koje zauzimaju mesto drugog tela zavise od slučajnih udaraca i uticaja. Mišljenje, koje korespondira sa funkcijama trećeg tela, sasvim je u mehaničkom procesu. ‘Volja’ je odsutna u običnom mehaničkom čoveku – on ima samo želje; a veća ili manja postojanost želja i htenja se zove jača ili slabija volja.”

            U drugom slučaju – to jest, u odnosu na razvijene funkcije četiri tela – rad fizičkog tela zavisi od uticaja drugih ili viših tela. Umesto neusaglašene i često kontradiktorne aktivnosti različitih želja, postoji samo jedno “ja”, celo, nepodeljeno i trajno; postoji individualnost, koja dominira fizičkim telom i njegovim željama, sposobna da prevaziđe jednako njegovu neodlučnost i njegov otpor. Umesto mehaničkog procesa mišljenja postoji svest. I postoji volja – to jest moć, ne samo sastavljena od različitih, često kontradiktornih želja, koje pripadaju različitim ‘ja’ već ona koja proizlazi iz svesti i vođena individualnošću ili jednim postojanim ‘ja’. Samo takva volja može biti nazvana ‘slobodnom’ jer je nezavisna od slučaja i ne može biti izmenjena ili upravljana spolja.

            Jedno istočnjačko učenje opisuje funkcije četiri tela, njihov postepen rast i uslove njihovog rasta na sledeči način:

            Zamislimo posudu ili retortu ispunjenu sa različitim metalnim prahovima. Prahovi nisu ni na koji način medjusobno povezani i svaka slučajna promena položaja retorte ili posude, svaki slučajni udarac koji ona zadobije, menja relativan položaj ovih slobodnih prahova. Ako se retorta promučka ili udara prstom, prahovi sa vrha mogu da padnu na dno ili na sredinu, a oni sa dna mogu da se popnu na vrh. Nema ničeg postojanog u položaju tih prahova i pod tim uslovima ništa ne može biti trajno. To je tačna slika našeg psihičkog života, koja se svakog momenta menja. Svakog sledećeg momenta novi uticaji mogu da izmene položaj prahova koji su na dnu i da na njihovo mesto dođu oni koji su na vrhu a da na njihovo mesto dođu oni koji se nalaze na sasvim suprotnom mestu. Nauka zove ovo stanje prahova stanjem mehaničke smese.  Osnovna karakteristika međusobnih odnosa ovih prahova je u vrsti smese, i nestabilnosti i varijabilnosti tih međuodnosa.

            Nemoguće je stabilizovati međuodnose prahova u stanju puke mehaničke smese. Ali prahovi mogu biti sjedinjeni; priroda prahova čini to mogućim. Da bi se ovo postiglo naročita vrsta vatre mora biti zapaljena pod retortom, koja ih grejanjem i topljenjem napokon sjedinjuje.  Sjedinjeni na ovaj način oni prestaju da budu mehanička smesa, već se nalaze u hemijskom jedinstvu. Sada više ne mogu biti odvojeni običnim metodima koji su ih razdvajali i činili da oni menjaju mesta dok su bili u stanju mehaničke smese. Sadržaje retorte postao je neodvojiv, individualizovan fuzijom. To je slika formiranja drugog tela. Vatra kojom je fuzija postignuta nastala je trenjem koje za uzvrat nastaje u čoveku borbom izmedju ‘da’ i ‘ne’ u njemu. Ako čovek popušta svojim željama i raspoloženjima, svojim promenljivim mislima, neće biti unutrašnje borbe u njemu, neće biti trenja a tako ni vatre. Ali, ako se u cilju postizanja definitivnog cilja, on  bori sa sobom, ako se bori sa mislima i željama  koje ga koče, onda će stvoriti vatru koja će postepeno transformisati njegov unutrašnji svet u jednu jedinstvenu celinu.

            Vratimo se našem primeru. Hemijska jedinjenja dobijena sjedinjavanjem prahova u retorti, poseduju određene kvalitete, uporedive sa određenim specificnim težinama, sa određenom električnom provodljivošću i tome slično. Ovi kvaliteti predstavljaju karakteristike supstance u pitanju. Njihovim radom određeni broj ovih karakteristika može se uvećati, to jest, istopljena legura  može steći nove karakteristike koje primarno nije imala. Moguće je da se stvore unutrašnje promene u njima,  mogu se magnetizovati,  postati radioaktivni i slično.

            Proces uvođenja novih svojstava u istopljenu leguru korespondira sa procesom formiranja trećeg tela i sticanjem novih znanja i sila uz pomoć trećeg tela.

            Kada je treće telo formirano i steklo ova svojstva, sile i znanja moguća za njega, ostaje problem fiksiranja i usmeravanja ovih znanja i sila jer uvođenjem određenih uticaja oni mogu biti oduzeti istim ili drugim uticajima. Metodom posebnog rada stečena svojstva mogu biti učinjena trajnim i neotuđivim svojstvom trećeg tela. Proces fiksiranja stečenih svojstava odgovara procesu formiranja četvrtog tela kroz koje ‘Gospodar’ deluje.

            Samo čovek koji poseduje četiri, u potpunosti razvijena, tela može biti nazvan čovekom u punom smislu reči. Ovaj čovek poseduje mnoga svojstva koja običan covek nema a jedno od tih svojstava je besmrtnost.  Sve religije i sva antička učenja sadrže ideju da sticanjem četvrtog ili svetog tela Čovek stiče besmrtnost; i svi oni sadrže indikaciju kako se stiče četvrto telo – to jest, besmrtnost.

            U vezi sa tim određena učenja upoređuju Čoveka sa kućom od četiri sobe. Čovek živi u jednoj sobi, najmanjoj i najsiromašnijoj od njih svih, i dok o tome ne sazna on ni ne sluti o postojanju drugih soba koje su pune blaga. Kada o tome sazna počinje da traži ključeve tih soba, a posebno četvrte najvažnije od svih. A kada čovek nađe svoj put u te sobe onda zaista postaje gospodar svoje kuće, jer samo tada ta kuća pripada njemu, u celosti i zauvek.

            Ova četvrta soba daje Čoveku istinsku besmrtnost i sva religiozna učenja teže da pokažu put ka tome. Postoje mnogi putevi, neki kraći, neki duži, neki teži, neki lakši, ali svi bez izuzetka, vode ili teže ka tome da vode ka jednom pravcu, a to je besmrtnost.“

 

 

 

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s