Četri Čovekova Tela

Berdlip, Januar 9, 1943
ČETRI ČOVEKOVA TELA

Tekst I

Deo I – Budući da je ova tema velika i značajna, i zahteva izlaganje sa različitih polazišta da bi bilo kakav uvid u značenje a da to ne bude shvaćeno na indiferentan ili samo formatorni način, nakon dužeg razmatranja, mislio sam da bi bilo najbolje da se počne sa postepenim pristupom. Učenje je, ukratko, u tome  da Čovek živeći u datom telu, svojim prvim rođenjem, ima mogućnost da razvije tri sledeća tela sačinjena od finijih materija. Ali šta to znači i koje ideje će nam pomoći da to razumemo? Šta, na primer, može da znači da Čovek ima sposobnost da razvije još jedno telo osim tri sledeća tela. Na koji način možemo da zamislimo sledeće ili drugo telo?  Najpre ga možemo shvatiti na sledeći način. Zamislite čoveka koji stoji iza drugog čoveka i kontroliše ga u svemu što ovaj uradi ili kaže. Onaj čovek ispred sluša instrukcije čoveka iza njega. Što znači da inteligencija i volja čoveka iza kontroliše postupke onoga ispred. Možemo uzeti čoveka ispred kao prvo telo a čoveka iza kao drugo telo. Ovo je lako razumeti, jer u bilo kojoj organizaciji u životu,  kao što je vojska ili neki biznis, mora da postoji izvestan stepen kontrole jedne osobe od strane druge koja se nalazi na višem položaju. U slučaju pojedinačne osobe, to je teže shvatiti.

            Šta je to u pojedincu što će kontrolisati nešto u njemu? To je zaista nemoguće razumeti dok god čovek uzima sebe kao jedno – to jest dok god veruje da ono što misli, govori, dela, oseća, voli i mrzi u njemu je uvek jedna te ista stvar. Znate da u Radu postoji fraza koja kaže da dok god čovek ne podeli sebe u dva, u posmatrajuću i posmatranu stranu, nikad se ne može pomeriti sa tačke na kojoj se nalazi. Ovo je polazište za sve ostalo. Ovo je ustvari polazište za drugo telo u smislu da dok ova podela ne počne da se odvija u čoveku, dok god on ne postane predmet sopstvenog posmatranja, ništa u njemu ne može da se razvije što bi ga eventualno kontrolisalo iznutra i načinilo da se sapoljašnji čovek mašina načini poslušnim. To znači, da drugo telo u njemu ne može da se organizuje. Zapazimo ovde da je položaj Posmatrajućeg “ja” uvek unutrašnji u odnosu na ono šta posmatra. Ono što je više spolja ne može da posmatra ono što je više unutra. To znači da ona “ja” koji se nalaze u malim mehaničkim spoljnim delovima centara ne mogu da posmatraju “ja” koji leže u više unutrašnjim svesnim delovima centara. Samo-posmatranje postaje dublje, emocionalnije, stvarnije i nužnije, položaj Posmatrajućeg “ja” postaje više unutrašnji.  Samo-posmatranje prestaje da bude površno. Oko Posmatrajućeg “ja” sakupljaju se ona “ja” u čoveku koji žele da rade i unose red u kuću koja je čovek. Ovo formira Zamenika Nadzornika. Položaj Zamenika Nadzornika je stoga unutrašnji u odnosu na površnog čoveka, čoveka okrenutog životu i vođenog spoljnim okolnostima. Stoga je on,  između ostalog, unutrašnji u odnosu na Lažnu Ličnost. Ako sve to što je više spoljno, više mehaničko u čoveku, počinje da sluša ono što je više interno u njemu, ono interno počinje da razvija kontrolu nad spoljnjim ili čovekom-mašinom i rezultat je da poredak stvari počinje da se obrće. Čovek nije više tako lako vođen životom, spoljnjim uticajima, promenjenim okolnostima, karakterističnim reakcijama njegove ličnosti na život i navikama svog tela. Nije više vođen tako kompletno spolja, nije više rob svoga tela, već u kratkim intervalima počinje da biva kontrolisan iznutra. To se može pokazati na sledeći način:

Ako biste ovu ideju uzeli što je jednostavnije moguće, videćete da u izvesnoj meri posedovanje Drugog Tela znači čoveka različitog od običnog čoveka. On je različit jer običan čovek – čovek-mašina – je funkcija života. Čovek-mašina je  upravljan od života, i uvek djeluje pod njim te je poslušan samom životu. To jest, spoljni delovi njega upravljaju njime i kontrolišu ga. Ali čovek koji je počeo da ima  nešto organizovano unutra, u sebi, nije tako lako vođen spoljnjim životom već ga na momente kontroliše nešto u njemu. To znači, da na momente on radi u obrnutom smeru. Svi možemo da zamislimo da već radimo u obrnutom smeru, ali to je samo imaginacija. Samo malo iskrenog samo-posmatranja će pokazati da smo mi samo funkcije života. Vođeni smo životom i okolnostima i nemamo ništa ili veoma malo što je dovoljno jako da odoli da bude vođeno na ovaj način. Morate naravno da shvatite, da je svaki čovek vođen životom na različit način od drugog čoveka. Ali svi obični ljudi, svi ljudi koji pripadaju krugu mehaničkog čovečanstva, svi ljudi br. 1, 2, i 3 su vođeni izvana, iako oni veruju da nisu. U tom smislu ljudi su ljudi-mašine. To je zato što ništa unutrašnje u njima nije razvijeno do te mere da slede tu unutrašnju stvar i tako odolevaju kaleidoskopu promenljivog života. Ništa u njima nije dovoljno jako da odoli životu – tj. ništa u njima nije dovoljno jako da odoli njihovim uobičajenim reakcijama  na život. Mogu primetiti da svakako ne reaguju na život kao drugi i onda mogu da zamišljaju da mogu da odole životu. To je puka iluzija. Svako reaguje drugačije, na svoj način. Tamo gde jedna osoba reaguje, druga možda neće. Ali to je sve isto. Sve je to mehanički i život ih kontroliše kroz njihove naročite mehaničke, uobičajene reakcije na njega. Dobar čovek zamišlja da je drugačiji od lošeg čoveka, optimista oseća da je drukčiji od pesimiste, pažljiv čovek misli da je drukčiji od nepažljivog itd. Ipak svi su oni mehanički. Svima komanduje život. Bespomoćno su onakvi kakvi su. Ako pokušaju da budu različiti, svi će se suočiti sa istim teškoćama promene koje im se isprečuju. Sve to znači da su oni, psihološki gledano, bez ičeg organizovanog u njima, što može odoleti određenim mehaničkim efektima kojim život deluje nad njima. To znači da oni svi rade, to jest, njima upravlja životna strana. Svi su oni različite mašine koje reaguju ili rade na različite načine, ali su svi vođeni uticajima spoljnjeg života. Oni su mehanički dobri, mehanički loši, mehanički optimiste, mehanički pesimiste, mehanički ovo, mehanički ono.  To je učenje Rada o mehaničnosti, o nerazvijenom čoveku, Čoveku Mašini, koji služi Prirodi. Ali Rad podučava da Čovek može da prestane da bude mašina unutrašnjim razvojem individualnosti, svešću i voljom – to jest, onim kvalitetima koje mehanički čovek zamišlja da već poseduje. U potpuno razvijenom čoveku – čoveku koji poseduje individualnu svest i volju –  život i promenljive spoljne životne okolnosti ne upravljaju njime mehanički. Takav čovek ima nešto organizovano u sebi što može da odoli životu, nešto iz čega on može da deluje. Ukratko, takav čovek može da Djeluje. A to je zato što poseduje više tela nego ono jedno koje je dobio na rođenju.

*          *          *

Deo II –  U vezi ovoga pogledajmo Novi Zavet. U Jevanđeljima Hrist kaže da dok se ne rodi ponovo, čovek ne može ući u Carstvo Nebesko. Rođenje znači telo, a ponovno rođenje znači drugo telo. Biti ponovo rođen znači imati drugo telo. Znamo da je Hrist bio transformisan i pojavio se učenicima u drugom telu. Opet, Sv. Pavle govori o prirodnom i duhovnom telu čoveka. Govoreći o uskrsnuću mrtvih kaže:

            “Ali će vam reći ko: Kako će ustati mrtvi? I u kakvom će telu doći? Bezumniče! To što seješ neće oživeti ako ne umre. I što seješ ne seješ telo koje će biti, nego golo zrno, bilo pšenično ili drugo kako. A Bog mu daje telo kako hoće, i svakom semenu svoje telo. Nije svako telo jedno telo, nego je drugo telo čovečije, a drugo skotsko, a drugo riblje, a drugo ptičije. I imaju telesa nebeska i telesa zemaljska: ali je druga slava nebeskim, a druga zemaljskim. Druga je slava suncu, a druga slava mesecu, i druga slava zvezdama; jer se zvezda od zvezde razlikuje u slavi.  Tako i vaskrsenje mrtvih: seje se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost; Seje se u sramoti, a ustaje u slavi; seje se u slabosti, a ustaje u sili; Seje se telo telesno, a ustaje telo duhovno. Ima telo telesno, i ima telo duhovno.” (Korinčanima XV 35-44)

            U ovom odlomku možete da maglovito vidite dva velika učenja Rada, na Zraku Stvaranja, koja se ovde spominju kao “slava sunca” i “slava meseca” i dalje, a drugo učenje da Čovek ima (ili bolje recimo ovde da može da ima) više tela nego fizičko telo. Jer Pavle govori o Čoveku kao da već ima drugo telo, dok Hrist uči da čovek mora biti ponovo rođen.

*          *          *

Deo III – Od samog početka, Rad govori  čovekovoj Esenciji kao nerazvijenoj. Definiše rast Esencije kao promenu u nivou Bića: i veoma često govori o tome da se Ličnost učini pasivnom tako da Esencija može da se razvija. Posebno govori o Lažnoj Ličnosti i Imaginarnim “ja” i o neophodnosti da se posmatra sebe u odnosu na njih i na odvajanju od njih. Cilj ovoga je da se dozvoli nečem drugom da raste. Esencija može da se razvija. Tu čovek može da raste. U vezi sa rastom Wsencije drugo telo može da raste. Ali ono ne može rasti dok je Ličnost aktivna i kontroliše unutrašnji život.

            Uzmimo ideju  unutrašnje separacije. U mom  slučaju moram posmatrati Nicoll-a i neprekidno pokušavati da se odvojim od Nicollovih reakcija i običaja. U vašem slučaju ako ste Smith, vi morate da se odvojite od Smitha. Kako se vi zovete? Ponovite to tiho sebi. Zatim shvatite da morate da posmatrate i da se odvojite iznutra od svega što vaše ime u vama predstavlja. Da li je to jasno? Predpostavite da u ovoj Grupi Janko, Marko, Ana, Vesna, i tako dalje svi sede ovde. Sve vreme oni su  Janko, Marko, Ana, Vesna na različite načine prijatne i neprijatne. U Radu na  unutrašnjoj separaciji leži celokupni prvi zadatak praktičnog Rada. Janko oseća da je superioran u odnosu na Anu, a ona zauzvrat oseća da je superiorna u odnosu na Janka, i tako u nedogled. Sve ovo je veoma  teško objasniti rečima. Morate imati razumevanje da vidite o čemu je reč. Vi znate da je Ličnost aktivna a da je Esencija pasivna u mehaničkom čoveku a ovo je usled delovanja života koji drži ovaj odnos između Ličnosti i Esencije. Život je Neutralna sila koja drži Ličnost aktivnom a Esenciju pasivnom.

Postoji samo jedna sila koja može da izmeni odnos između Ličnosti i Esencije – sila koja dolazi izvan života. To je Rad, ili uopšteno, svesni uticaji koji dozlaze od Svesnog Kruga Čovečanstva, van mehaničkog života.

Ovaj novi poredak je obrnut od predhodnog  poretka. Preokret znaka se dogodio.  To počinje kada Rad u čoveku počinje da biva jači od života. A to znači da nešto organizovano je nastalo u čoveku i počelo je da ga kontroliše. Jer Rad, koji dolazi iz Svesnih Uticaja, može da formira na pogodnom tlu, prijemni organ kroz  koji čovek može da primi silu – to jest “hleb nasušni”.  I pošto je Esencija najstvarniji deo u čoveku a Ličnost relativno nestvarna, da bi se ovaj organ formirao ispravno, mora da se formira od onoga što je u čoveku najrealnije i najiskrenije. Ne može da se formira na spoljnjem čoveku, niti na hipokriti, u čoveku koji je Lažna Ličnost. Tako da ćete da shvatite da mnoge misli ulaze ovde u vezi odnosa Ličnosti i Esencije, u vezi sa idejom nečeg novog koje se formira kao rezultat razvoja Esencije. Iz ovog razloga razmotrimo još jednom šta Rad kaže o odnosu Ličnosti i Esencije.

            Vi svi znate kako je izuzetno učenje Rada o Ličnosti  i Esenciji. On kaže da pre svega Ličnost mora da se pravilno formira, i dok nije, Esencija ne može da raste van određene ograničene tačke. Esencija raste malo a zatim Ličnost mora da se formira oko nje. Zatim Esencija može da raste koristeći hranu od Ličnosti, to jest, čineći Ličnost pasivnom. Stoga vidite da je Čovek, pravilno shvaćen, niz eksperimenata nad sobom. Loše formirana Ličnost, u podudaranju sa detinjastom Esencijom, hendikepira čoveka. Ideja se sastoji u tome da čovek mora da ide van sebe u život i da se opet vrati –  pokret sličan onome od grešnog sina (deo iz Jevanđelja). Život mora da potpuno deluje na čoveka pre nego što Esencija može da raste iza svoje prirodne tačke. Ono što je izuzetno je da ljudi često misle da Esencija može da raste sama od sebe. Rad kaže da ne može. Može da raste do određene tačke gde je i dalje detinjasta. Onda prestaje. Ličnost mora da stvori potencijal, eventualnu hranu za Esenciju i zbog koje Ličnost mora biti formirana i da postane aktivna. Čovek mora da nauči sve o životu u kojem je rođen na ovoj zemlji. Kasnije, ako ima magnetski centar, i ako želi, može da nađe načina da svoju razvijenu Ličnost učini pasivnom dugotrajnim unutrašnjim radom.  Postupajući tako, ona hrani Esenciju, kroz svoju unutrašnju borbu. Tako Rad, koji je čovekovo pravo, drugo obrazovanje, počinje činjenjem Ličnosti pasivnom  unutrašnjom separacijom, ne-identifikovanjem, samo-sećanjem i tome slično.

            Formiranje drugog tela je povezano sa rastom Esencije, koja je unutrašnja u odnosu na Ličnost. Drugo telo nije sačinjeno od materije od koje je sazdana Ličnost, koja je grubo rečeno H 48, već od planetarne supstance, koja je grubo rečeno H 24. Ali čovek ne može da počne od Esencije. Esencija mora biti naučena da se razvije. Rad ne počinje od Esencije. Počinje od čoveka koji ima magnetski cedntar, od onih “ja” u njemu koji žele da rade, i oni formiraju  “Zamjenika Nadzornika”. To je prva tačka u Radu koja se stvara u čoveku. Ona može da se slomi ili da ojača. Ta “ja” moraju da poduče Esenciju – to jest Ličnost mora prvo da poduči Esenciju. Ali kako Esencija raste – to jest, kako Rad postaje sve više i više realan i esencijalan u čoveku – Rad Zamjenika Nadzornika prelazi na Nadzornika. Ovo može biti izrazeno u dijagramu:

Što je isto kao i u sledećem dijagramu (2)

Primetite da Više u Dijagramu 2 postaje u Dijagramu 1 unutrašnje. Ono što je više je internije u čoveku od onog što je niže i više spolja. Zamjenik Nadzornika mora onda da se bori ne samo sa pogrešnim i neznalačkim “ja” u Ličnosti, već i sa pogrešnim mentalnim i emocionalnim navikama, sa Lažnom Ličnošću, sa snom, sa imaginacijom, sa unutrašnjim uvažavanjem, sa samo-pravdanjem i tome slično, ali i sa nerazvijenom i detinjastom Esencijom. Jer evolucija čoveka zavisi od njegove Esencije: a razvoj Esencije je povezan sa formiranjem u njemu “drugog tela”.

*          *          *

Deo IV – Pogledajmo sada ukratko dijagram Četiri Tela u Čoveku. Kad su sasvim razvijena:

Čovek, u kojem su se razvila sva ova tela, je u ispravnom poretku unutrašnji (unutrašnji čovek). Unutrašnje stvari vladaju spoljašnjima. Koristeći Hrišćansku terminologiju, Nebesko ili Sveto Telo vlada Duhovnim Telom;  koje vlada Prirodnim Telom; a Prirodno Telo vlada Fizičkim, Materijalnim Telom. Sledeći put govorićemo ovim telima.

 

 

 

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s