Četri Čovekova Tela – Tekst III

Berdlip, Januar 23, 1943
ČETRI ČOVEKOVA TELA 

Treći tekst – Četiri puta

            Uspenski govori kroz celo ovo poglavlje.
            Na sledećem sastanku G. je otpočeo tamo gde je zastao predhodnog puta.             “Prošli put sam rekao”, nastavio je, “da besmrtnost nije karakteristika sa kojom se čovek rađa. Ali čovek može da stekne besmrtnost. Svi postojeći i opšte poznati putevi u besmrtnost mogu biti podeljeni u tri kategorije;

  1. Put Fakira,
  2. Put Monaha,
  3. Put Jogija.

            Put fakira je put borbe sa fizičkim telom, put borbe sa prvom sobom. To je dugačak, težak i nesiguran put. Fakir teži da razvije fizičku volju, moć nad telom. To se postiže metodom strašne patnje, mučenjem tela. Celokupni put fakira sastoji se od različitih, neverovatno teških, fizičkih vežbi. Fakir, ili stoji nepokretan u istom položaju satima, danima, mesecima ili godinama; ili sedi sa ispurženim rukama na golom kamenu na suncu, kiši ili snegu; ili muči sebe vatrom, gura noge u mravinjake i tome slično. Ako se ne razboli ili umre pre nego što se u njemu razvije ono što se može nazvati fizičkom voljom, onda stiče četvrtu sobu, ili mogućnost formiranja četvrtog tela. Ali druge funkcije, emocionalna, intelektualna itd., ostaju nerazvijene. Stekao je volju ali nema ništa na šta može da je primeni; ne može da je iskoristi za sticanje znanja ili za samo-usavršavanje. Po pravilu suviše je star da bi otpočeo novi rad.

            Ali tamo gde su škole fakira tu su i škole jogija. Jogini drže fakire na oku. Ako fakir stekne ono čemu teži pre nego što je suviše star onda ga uzimaju u školu jogija, gde ga prvo leče i uspostavljaju mu moć kretanja, a zatim počinju da ga uče. Fakir mora da nauči da hoda i da govori kao beba. Ali sada on poseduje volju koja je prevazišla neviđene teškoće na svom putu i ta volja će mu pomoći da prevaziđe teškoće drugog dela puta, naime, teškoće razvijanja intelektualnih i emocionalnih funkcija.

            Ne možete ni zamisliti teškoće kroz koje fakir prolazi. Ne znam da li ste videli stvarnog fakira ili ne. Ja sam video mnoge: na primer, video sam jednoga u unutrašnjem dvorištu hrama u Indiji i čak sam i spavao pored njega. Dan i noć, tokom 20 godina, on je stajao na vrhovima prstiju nogu i ruku. Više nije bio u stanju da se ispravi. Njegovi učenici su ga nosili sa jednog mesta na drugo, nosili su ga na reku da bi ga okupali kao da je bezživotni predmet. Ali ovo se ne postiže odjednom. Zamislite sta je on morao da prevaziđe, kroz kakve muke je morao da prođe da bi stigao dotle.

            I on nije postao fakir  zato što razume mogućnosti i rezultate ovog puta i zbog religioznih osećanja. U svim istočnim zemljama gde fakiri postoje običaj je među običnim ljudima da obećaju da u fakire daju dete nakon nekog srećnog događaja. Osim toga, fakiri obično usvajaju siročad ili od siromašnih roditelja kupuju dete. Ova deca postaju njihovi  učenici i imitiraju ih, neki samo spolja a neki od njih postaju i sami fakiri.

            Uz ove, neki ljudi postaju fakiri tako što su sreli nekog fakira koji ih je dojmio. Uz svakog fakira u hramovima mogu se videti ljudi koji ga imitiraju, koji sede ili stoje u istom položaju – ne za dugo naravno, ali i dalje povremeno po nekoliko sati. A nekad se događa da čovek koji je slučajno otišao u hram na dan svečanosti i počeo da imitira neke fakire koji su ga posebno dojmili ostane tu i ne vrati se više kući već se pridruži grupi fakirovih učenika i kasnije vremenom i sam postane fakir. Morate razumeti da reč ‘fakir’ upotrebljavam pod navodnicima. U Persiji ‘Fakir’ znači prosjak; u Indiji mnogi mađioničari se zovu fakirima. U Evropi, naročito u učenoj Evropi, ime fakir često se daje jogijima kao i monasima različitih redova. Ali u stvarnosti put fakira, put monaha i put jogija su sasvim različiti. Do sada sam govorio o fakirima. To je Prvi Put.

            Drugi Put je put Monaha. To je put posvećenja veri, put religioznih osećanja, religioznih žrtvovanja. Samo čovek veoma jakih religioznih osećanja i jake religiozne imaginacije može postati ‘monah’ u pravom smislu reči. Put monaha je takođe veoma dug i težak. Monah provodi godine, desetine godina boreći se sa sobom, ali sav njegov rad je koncentrisan na ‘drugoj sobi’ na drugom telu, to jest na osećanjima. Podvrgavajući sva svoja osećanja jednom osećanju, to jest posvećenosti veri, on razvija jedinstvo u sebi kao volju nad svojim emocijama, i na ovaj način stiže do četvrte sobe. Ali njegovo fizičko telo i njegove intelektualne sposobnosti ostaju sasvim nerazvijene. Da bi bio sposoban da upotrebi ono što je dostigao mora da razvije upotrebu i kontrolu nad svojim telom i svojom sposobnošću mišljenja. Ovo se može postići samo putem novih žrtava, novih teškoća  i novih odricanja. To jest, monah mora da postane jogi i fakir, a samo malo njih stigne dotle.

            Treći Put je put jogija. To je put znanja, put uma. Put jogija sastoji se u radu na ‘trećoj sobi’ i u težnji da se stigne do ‘četvrte sobe’  putem znanja. Jogi dostiže ‘četvrtu sobu’ razvojem svog uma i kontrolom svojih misli, ali njegovo telo i emocije mogu ostati nerazvijene i, poput fakira i monaha, on je nesposoban da iskoristi rezultate koje je postigao. U ovom slučaju, međutim on ima prednost da razume svoj položaj, znajući šta mu nedostaje, šta mora da uradi i u kom pravcu mora da ide.

            Ali svi ovi putevi, put fakira,  monaha i jogija imaju jedno zajedničko. Oni svi počinju sa najtežom stvari, koja je potpuna promena života, odricanje od stvari sveta. Čovek se mora odreći svog doma, svoje familije, svojih prijatelja, odreći se svih zadovoljstava, veza i obaveza života, da ode u pustinju, ili manastir, ili školu jogija. Od prvog dana, od prvih koraka na ovom putu, on mora da umre za ovaj svet; samo tako može da se nada da će postići bilo šta na nekom od ovih puteva.

            Četvrti Put je različit od tri puta koje smo razmotrili jer Četvrti Put ne zahteva povlačenje u pustinju, niti zahteva da čovek odbaci sve i odrekne se svega sa čim je do tada živeo. Četvrti Put počinje mnogo dalje nego što počinje put jogija. To znači da čovek mora da bude pripremljen za Četvrti Put, a ta priprema obuhvata mnoge različite strane i zahteva mnogo vremena. Nadalje, čovek mora da živi u uslovima povoljnim za Rad na Četvrtom Putu ili bar u uslovima koji ga  ne čine nemogućim.  Morate shvatiti da i u unutrašnjim i u spoljnim uslovima čoveka mogu postojati uslovi koji čine nepremostive prepreke Četvrtom Putu. Nadalje, Četvrti Put nema definitivnu formu kao putevi fakira, monaha i jogija. On pre svega mora biti pronađen. To je prvi test. U isto vreme, početak Četvrtog Puta je lakši nego početak puta fakira, monaha ili jogija. Na Četvrtom Putu moguće je raditi  i slediti taj put i ostati u uobičajenim uslovima života, nastavljajući da obavljate svoj uobičajeni posao, održavajući ranije odnose sa ljudima, i bez odricanja ili odbacivanja ičega. Naprotiv, uslovi života u kojima se čovek nalazi na početku njegovog rada, u kojim ga, da tako kažem, Rad zatiče su najbolji mogući za njega, u svakom slučaju na početku rada. Ovi uslovi su prirodni za njega. Ti uslovi su čovek sam, jer čovekov zivot i njegovi uslovi korespondiraju sa tim šta je on sam.  Bilo koji uslovi različiti od onog što je život stvorio za njega bili bi veštački uslovi koje Rad ne bi mogao da dodirne, svaku stranu njegovog bića istovremeno.

            Zahvaljujući ovome Četvrti Put pogađa istovremeno svaku stranu čovekovog bića. To je Rad u sve tri sobe istovremeno. Fakir radi samo u prvoj sobi, monah u drugoj, a jogi u trećoj. Stižući do četvrte sobe fakir, monah i jogi ostavljaju mnoge stvari nedovršene za sobom i ne mogu da načine punu upotrebu onog što su postigli, jer nisu usavršili sve njihove funkcije. Fakir je gospodar svog tela, ali ne svojih emocija ni uma, koji ostaju nerazvijeni, monah je gospodar svojih emocija ali ne i svog tela i uma, a jogi je gospodar svog uma ali ne i svog tela i svojih emocija.

            Dalje, Četvrti Put se razlikuje od ostalih jer je glavni zahtev od čoveka  u tome da trazi razumevanje. Čovek ne sme da radi nista što ne razume, izuzev eksperimenta pod nadzorom i instrukcijama učitelja. U Četvrtom Putu što više čovek razume ono što radi, bolji će biti rezultati njegovih napora. To je fundamentalni princip Četvrtog Puta. Rezultati Rada u njemu su srazmerni svesti i razumevanju Rada. Nikakva ‘vera’ se ne zahteva u četvrtom putu; naprotiv, vera bilo koje vrste je suprotna četvrtom putu. U četvrtom putu čovek mora da vidi za sebe. Mora sam da uvidi istinu o kojoj mu se govori. A dok nije zadovoljan ne treba ništa da radi.

            Metod Četvrtog Puta sastoji se u Radu u jednoj sobi i odgovarajućem Radu u druge dve sobe, što znači radeći na fizičkom telu radi istovremeno na svojim emocijama i na umu, a dok radi na emocijama radi istovremeno na svom telu i na umu. Ovo može biti postignuto zahvaljujući činjenici da je u Četvrtom Putu moguće da se koriste određena znanja nedostupna putu fakira, monaha i jogija. Ovo znanje omogućava da se radi na tri pravca simultano. Čitava paralelna serija fizičkih, mentalnih i emocionalnih napora i vežbi služe toj svrsi. Šta više u Četvrtom Putu moguće je da svaki čovek može da individualizuje Rad – što znači da svaki čovek može da radi ono što je za njega neophodno, a ne beskorisno. To je stoga što Četvrti Put odbacuje velik deo onog što je površno i samo tradicijom zadržano u ostalim putevima.

            Tako da kad čovek stekne volju u Četvrtom Putu on može da je koristi zato što je neophodnim razvojem stekao takođe nužni razvoj kontrole telesnih, emocionalnih i intelektualnih funkcija. A sem toga uštedeo je mnogo vremena radeći na sve tri strane svog bića simultano.

            Četvrti Put je nekad nazvan putem lukavog čoveka. ‘Lukavi čovek’ zna neke stvari koje fakir, monah i jogi ne znaju. Kako je ‘lukavi čovek’ naučio tu tajnu – to je njegova tajna. Možda je to našao u nekoj staroj knjizi, možda je nasledio, možda je ukrao, možda je kupio. Nema razlike. ‘Lukavi čovek’ zna tajnu i pretiče fakira, monaha i jogija.

            Od sva četiri fakir dela na najgrublji način; zna veoma malo i razume veoma malo. Predpostavimo da za ceo mesec intenzivne torture razvije u sebi određenu energiju, određenu supstancu koja proizvodi izvesne promene u njemu. On to čini apsolutno slepo, sa zatvorenim očima, ne znajući ni cilj, ni metod ni rezultate, jednostavno imitirajući druge.

            Monah zna malo bolje šta želi; njega rukovodi religiozno osećanje, želja za postignućem, za spasenjem; veruje svom učitelju koji mu govori šta da radi i veruje da su njegovi napori i žrtve ‘mili Bogu’. Predpostavimo da je nedelja posta, kontinuirane molitve, uzdržavanja itd., osposobljava ga da postigne ono što fakir u sebi razvije za mesec dana samo-torture.

            Jogi zna znatno više. On zna šta želi, zna zašto mu to treba i kako to da stekne. On na primer zna da je za njegovu svrhu neophodno da u sebi proizvede određene supstance. Zna da to može da se stvori u telu za dan određenim mentalnim vezbama, ili koncentracijom svesti. Tako on zadržava pažnju na tim vežbama ceo dan ne dozvoljavajući sebi jednu misao van toga i postiže ono što želi. Na ovaj način jogi provede samo jedan dan na istoj stvari u poređenju sa mesec dana koliko je potrebno fakiru i nedelju koja je potrebna monahu.

            Ali u Četvrtom Putu znanje je čak još tačnije i savršenije. Čovek koji sledi četvrti put zna sasvim sigurno koje supstance su mu potrebne za njegove ciljeve i zna da ove supstance mogu biti proizvedene u telu za mesec dana fizičke patnje, nedelju dana emocionalnog trpljenja ili za dan  mentalnih vežbi – i takođe da mogu biti unete u organizam spolja ako zna kako to da učini. I tako umesto da provede ceo dan vežbajuci kao Jogi, nedelju u molitvi kao monah ili mesec dana mučeći sebe kao fakir, on jednostavno pripremi i proguta malu pilulu koja sadrži sve supstance i na taj način, bez da gubi vreme, obezbedi očekivane rezultate.

            “Mora se još znati,” rekao je G. “da uz ove ispravne i legitimne načine, postoje takođe veštački načini koji mogu dati samo privremene rezultate, i takođe pogrešni načini koji mogu dati trajne rezultate. Na ovaj način čovek takođe traži ključ četvrte sobe i ponekad je nađe. Ali šta će naći u četvrtoj sobi još se ne zna. Takođe je moguće da vrata četvrte sobe budu otvorena kalauzom. I u oba ova slučaja može se pokazati da je soba prazna.”
G. je ovde stao.

 

 

 

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s