Nove stranice prevoda…

Hvala na strpljenju svima koji cekaju nastavak ovog prevoda. MC Word 10 je znatno usporio progres, ali obecavam da ce se uskoro pojaviti i ostatak knjige. Nadam se da cu imati vremena da nastavim prevod sledeceg toma ove dragocene knjige za sve nas koji imamo zelju i volju za rad na sebi.

Vesna Vojvodic

 

Posted in Maurice Nicoll | Leave a comment

Veliko Delo Morisa Nikola

Zadovoljstvo mi je da onima koji smisao zivota i odgovor na zemaljski zivot traze u radu na sebi ucinim dostupnim prevod prvog od pet tomova Maurice Nicoll-a naslovljen “Psiholoski komentari na ucenje Gurdjieva i Uspenskog”.   Dr. Maurice Nicoll je  bio jedan od vodecih psihologa svog vremena, ucenik C.G Junga, lekar po profesiji. Poslednjih dvadeset godina svog zivota Dr. Nicoll je posvetio prenosenju ideja koje je studirao sa svojim uciteljima. Nakon deset godina izucavanja ideja Gurdjijeva i Uspenskog, po nagovoru Uspenskog, otpoceo rad sa grupom studenata u Engleskoj  kojima je jednom nedeljno odrzavao predavanja. Ovih pet tomova su  stenogrami njegovih predavanja. Vreme obuhvaceno u ovih pet tomova je period od dvanaest godina izmedju 27.3.1941 i 20.8.1953. Ovaj spis je namenjen onima koji su upoznati sa idejama i terminologijom Gurdjijeva i Uspenskog i predstavlja prakticnu primenu tih ideja na svakodnevni zivot i licno iskustvo u radu na sebi.

Nadam se da ce biti onih kojima ce ovaj tekst znaciti putokaz i razjasnjenje  u naporu ka unutrasnjoj transformaciji.

Unapred se izvinjavam zbog mogucih stamparskih gresaka i pozivam predloge i sugestije u pogledu prevoda kljucnih termina.

Vesna Vojvodic

Toronto 2.8.2010.

PS.
Ovih dana ćemo ubacivati dorađeni prevod Nocoll-ove knjige, po poglavljima.
No, na gornjim linkovima imate prevod koji je urađen, ali nije prepravljen, niti dorađen, tako da možete čitati unaprijed ono što sada obrađujemo.
Hvala na razumevanju.

Posted in Maurice Nicoll | 1 Comment

Mišljenje iz života i mišljenje iz Rada

Bildrip, 1 februar, 1943
Mišljenje iz života i mišljenje iz Rada
Tekst I

             Tekst koji sledi napisan je nakon razgovora o mišljenju sa nivoa života i mišljenju sa nivoa Rada. Razgovor je otpočeo sa nečim što je rečeno o ljudima koji su posesivni – to jest, identifikovani sa svojim posedovanjem – koji na primer kažu: “Gde je moja knjiga?“ ili “Nisam pojeo svoj doručak”, „Moj miran san“ ili „Udeo koji meni pripada“. To nije samo pitanje posedovanja stvari već osećanje prava da se ima stvar koja je u pitanju. Svi vi znate radnog čoveka[1] koji svoje svetinje stavlja ispred svega – koji kaže: „moram da imam svoju večeru“, usred nekog posla od velikog značaja, i potpuno je uzrujan ceo dan ako mu neko traži da se odrekne svoje večere za tu jednu priliku. I taj isti čovek će, ako neko od njega posudi alatku koja mu ne treba, sve vreme da govori ‘moje dleto’ ‘moj čekić’ i tako dalje. Primer je dovoljno jasan. Ali radi se o tome da čovek pronađe tog “radnog čoveka” u sebi. Tog „ja“ koji insistira na tim svetim stvarima i kaže život„moje“ svemu i koji je tako krut, neinteligentan i rigidan. Zapamtite da je znak inteligencije moć prilagođavanja i da snaga u Radu znači fleksibilnost ne rigidnost. Vaš „jak čovek“ u životu je, iz perspektive Rada, samo čovek kristalizovan u Ličnosti – što bi se reklo – jednostran čovek. Od ovog razgovora prešli smo na mišljenje iz života i mišljenje iz Rada. Misliti iz Rada znači mišljenje zasnovano na idejama koje Rad podučava.  Ako pokušate Raditi na sebi a da predhodno niste usvojili ideje Rada to je slično kao kada bi pokušali da naučite da plivate dok ležite na zemlji. Osnova svih vaših napora je pogrešna.
Ideje Rada treba da vam daju nov način mišljenja. Misliti iz ideja života i truditi se primenjivati Rad znači pobrkati stvari. Morate da naučite da gledate na život i njegove događaje kroz ideje Rada – da re-intrerpretirate život. Ako niste razmišljali i usvojili ideje Rada, nećete imati snagu da odolite delovanju života na vas. Tako će vaš lični rad da gubi na snazi. Svako razmišlja iz svojih uobičajenih ideja ili mišljenja. Ali Rad nam daje nove ideje i nove koncepte. Ako razmišljamo iz ideja Rada mi vidimo život drugačije i naš lični rad će biti potpomognut idejama Rada. Tada će rad na sebi primiti snagu ideja Rada. Ideje imaju snagu. Ideje su najmoćnija od svih stvari. Ali raditi na sebi polazeći od običnih – ideja života- je u krajnjoj liniji nemoguće. Ranije su pominjane parabole o tome sadržane u Jevanđeljima – na primer, sašiti nov komad odeće od starog odela, i sipati novo vino u stare flaše i sl.
Uzmimo večeras jednu od ideja Rada koja nam može pomoći da mislimo na nov način o životu. Podseteiću vas prvo da se u Jevanđeljima stalno govori da čovek mora početi misliti na nov način – reč koja je pogrešno prevedena kao pokajanje. Da biste promenili svoje biće, podgli nivo bića, morate da počnete da mislite na nov nacin. Sve ideje koje vam se u Radu stalno nude su tu zato da vas osposobe da mislite na nov način.
Ideja da Čovek spava je nova ideja, i samo lična primena znači shvatiti da ste vi taj koji spava. Celokupna opšta ideja da čovek može da se razvija u ovom životu, i da je zato stvoren, je takođe nova ideja.
Da li ste razumeli ideju o razvoju kako se ona podučava u Radu? Da li je ona već postala deo vašeg mišljenja? Ukratko, da li ste je uzeli ozbiljno? Ili je ona tek samo nešto neodređeno što postoji u vašem pamćenju? Zapamtite da se ovaj Rad podučava samo neko vreme. Postoji rok.
Evolucija postoji i ne postoji. Za nas pojedinačno ne postoji mehanička evolucija. Ali postoji evolucija svesti, i ezoterično učenje kroz vekove ukazuje na mogućnost svesnog individualnog razvoja. Razvoj svesti se odvija samo kroz svestan napor. Rad se sastoji u tome. Pojedinac može da se razvije.  Ali čovečanstvo ne može da se razvija izuzev u okvirima evolucije planeta. Vi možete sada da se razvijate. Ali ne mogu da se razvijaju svi. Ne postoji kolektivni razvoj: ali postoji individualni razvoj. Naglasak je na vama kao pojedincu i samo-razvijajućem organizmu. Da li razumete učenje Rada na ovu temu? Ovo je jedan i samo jedan primer mišljenja iz ideja Rada. Ako počnete da mislite iz ove ideje primićete snagu za rad na sebi. Ali ako nemate jasne ideje, ili samo ideje života, mislićete pogrešno. Uvašoj glavi će biti pogrešne ideje i stoga kada pokušate da radite na sebi, ono što radite biće u suprotnosti sa vašim običnim mislima. Stoga će vaše uobičajene ideje stajati na putu vaših napora. Ali ako radite na sebi u prisustvu Rada – tj. u skladu sa idejama Rada – vaši napori na sebi će biti pomognuti idejama Rada u vašem umu. Ideje Rada prenose veliku snagu kada se usvoje i postanu deo vašeg mišljenja. Ali ideje života vas iscrpljuju. One čine da se poistovetite sa životom i svim njegovim događajima. Život iscrpljuje ljude. Ideje Rada vas štite od života i pomažu vam da steknete veću snagu. One onemugućavaju da vas život „pojede“- tj. Mesec. One onemogućavaju da vas život „vozi“ – kao mašinu – tj. kao mašinu kojom upravljaju spoljni događaji. Ideje Rada re-interpretiraju život za vas. One vam govore o tome šta je život.
Osvrnimo se sada na uvodni deo teksta – ka čoveku koji kaže „moja knjiga, moj doručak, moja večera“, itd., i koji ima razne ideje o svojim svetim pravima. Takav čovek je u svakom čoveku i taj čovek u čoveku misli iz života. Ali u Radu moramo postepeno da prestanemo da mislimo na taj način. Te lične stvari postaju manje značajne u svetlosti ideja ovog učenja. Ali ako ne možemo da se izbavimo od ovog nivoa ličnog mišljenja, ličnog sebe-ljublja, ličnih patnji i ličnih prednosti, kako možemo očekivati da makar započnemo da mislimo iznad sebe i svojih zahteva? Kada smo moja žena i ja otišli u Institut u Francuskoj, G. je rekao: „Zapamtite da ličnost ima jedva ikakvo pravo da ovde postoji“. Razmislite šta to znači! Kako je teško govoriti ljudima u Radu koji vrednuju sebe, ljudima koji imaju o sebi dragocene ideje. Oni imaju osećanja o sebi i svojim naročitim oblicima sebe-ljublja. Upravo ta osnova sebe-ljublja, uobraženosti, samo-poštovanja treba da bude promenjena – a to je tako teško! Zapazićete da čovek ili žena koji stvarno lepo misle o sebi neće biti u stanju da čuju ideje Rada. Osoba koja ima jak osećaj svoje vrline imaće istovremeno jak osećaj sebe i svog.
Zašto? Zato što takva osoba sve vreme misli od mojoj knjizi, mom doručku, mojoj večeri, o svojim ličnim vrednostima. To je san. To je jedan razlog, jedan od mnogih, zbog čega ideje Rada, čija je svrha da proizvedu mentalnu revoluciju, promenu uma, ukratko, transformaciju, ne mogu da deluju na nas kako treba. Čovek u Radu treba da spozna da je on ništa. Gledamo na dijagrame ili zapisujemo beleške neodređeno. Ili kažemo: „O da, čuo sam već o tome“, i nastavljamo da mislimo kako smo oduvek mislili, često misleći da znamo šta vredimo, i misleći da znamo šta je dobro a šta zlo. Ali ta uspavanost, ta duboka samozaljubljenost sa samim sobom, uobraženost kasnije mora da prestane. Čovek mora da počne da oseća da za njega, osim Rada, ne postoji ništa, i da sam za sebe mora da razmišlja i uvidi značenje svega što svakog dana čuje u Radu. Onda napokon počinje da se budi. Vozač u njemu počinje da se penje u kočiju i uzima uzde. Vozač je um – ne obični um, već um koji počinje da misli ideje Rada. To je probuđeni um. To je mišljenje na nov način. To je ona stvar na kojoj se toliko insistira u Jevanđeljima – metanoiamišljenje na nov način – prvi korak koji vodi promeni bića. To je ono što se u Jevanđeljima zove „čuti“ – “koji god da čuje…“. To znači čuti ideje umom, ne ušima, ne pamćenjem. I samo ta vrsta čujenja (sluha) će probuditi Vozača. To je slušanje, ne reči, nego značenja reči. To znači čuti.

*           *           *

            Znamo iz učenja ovog Rada, da je “Sunce” posejalo čoveka na ovu “Zemlju” kao samorazvijajuće seme. Čovek je eksperiment na Zemlji, ekseperiment laboratorije Sunca. Ovo je nova ideja. Nivo Bića i Inteligencije, spolja predstavljen Suncem  i označen kao Zrak Stvaranja notom Sol, stvorio je Čoveka kao eksperiment na Zemlji, predstavljen nižom notom Mi. Zapazite da je Čovek stvoren odozgo, sa višeg nivoa. Nota Sol, spolja predstavljena Suncem, stvorila je Čoveka na zemlji sa ciljem njegovog razvoja u razumevanju do note Sol. Stoga je čovek nekompletan, nerazvijen, neevoluiran – ali sposoban za evoluciju. Ako nivo Bića i Ineteligencije predstavljen notom Sol u Zraku Kreacije ne primi dovoljan broj razvijenih ljudskih bića, koji prelaze nagore od note Mi, ova mala grančica u svekolikom Drvu Kosmosa – tj. naša lična Zemlja i Mesec – mogu biti uništene kao beskorisne.

*           *           *

             Dve vrste evolucije su moguće za Čoveka. Čovek se zatekao na Biću zvanom Zemlja čiji je period evolucije ogroman u poređenju sa Čovekovim životom. Pre nego što Zemlja evoluira do stanja Sunca, mnogi milioni godina našeg vremena moraju proteći. Za Zemlju je to samo njen život. Može se međutim dogoditi da evolucija Zemlje ne uspe, u tom slučaju je razbijena na masu malih delova koji kruže oko Sunca kao minijaturne „planete“ ili „asteroidi“. Takvih ima mnogo Između Marsa i Jupitera.
Evoluciju Zemlje koči njen Mesec. Morate da razumete da je ideja evoluirajuće planete ideja Rada. To nije ideja zasnovana na nauci. Ona menja naš ukupni koncept Kosmosa.  Prema učenju Rada nužni vremenski period za evoluciju planete je nešto iz kategorije 80 hiljada miliona godina čovekovog vremena. Podsetiću vas na Tabelu Vremena. Za samu planetu to je vremenski period od 80 godina u razmeri njenog vremena. Pošto je Zemlja blisko povezana sa svojim Mesecom, njenu evoluciju koči evolucija Meseca. Ustvari uticaji – vibracije i veoma fina materija – neprekidno stižu do Meseca sa Zemlje i hrane ga baš kao što Sunce hrani Zemlju na sličan način. Na primer, sve beskorisne ljudske patnje na Zemlji, negativne emocije, nasilje, hrane Mesec. Zapamtite da sve ima svrhu u kosmosu. Kada bi čovek mogao da evoluira brzo – to jest počeo da se budi – beskorisne patnje i nasilje bi prestali na Zemlji. Ali to nije u interesu Zemlje i Meseca da čovek evoluira nezavisno od njih. Čovekova evolucija mora da prati evoluciju Zemlje i Meseca. Ovo je jedna od dve moguće evolucije za Čoveka. Uvidećete da to zahteva toliko ogromne periode vremena da su za praktične svrhe beznačajni za nas. Oni su bez značaja za naše kratke živote. Zato se u Radu kaže da u ljudskim odnosima nema napredka. Planete zadržavaju Čoveka – drže ga uspavanim. Ovde ću citirati razgovor što je  pre mnogo godina G. imao sa Uspenskim pre nego što mu je pokazao dijagram Zraka Kreacije. G. je predstavio neke osnovne ideje koje vode velikom konceptu Zraka.
Uspenski je zapisao ovaj razgovor:
„Negde u to vreme bio sam veoma iznenađen pričom o suncu, planetama i mesecu. Ne sećam se kako je razgovor počeo. Ali se sećam da je G. nacrtao mali dijagram i pokušao da objasni ono što je on nazivao korelacijom sila u različitim svetovima. To je bilo u vezi sa predhodnim razgovorom – tj. vezom između uticaja koji deluju na čovečanstvo. Ovo je otprilike bila ideja: na čovečanstvo, tačnije, na organski život zemlje, istovremeno deluju uticaji koji dolaze iz različitih izvora i različitih svetova: uticaji planeta, meseca, sunca uticaji sa zvezda. Svi ti uticaji deluju simultano; jedan uticaj prevlađuje u jedom momentu a neki drugi u drugom. Za čoveka postoji izbor uticaja – drugim rečima prelaženje od jednih pod druge.
„Dugo bi trajalo da se objasni kako” rekao je G. “zato ćemo o tome drugi put. Sada želim da razumete jednu stvar: nemoguće je osloboditi se jednog uticaja a ne potpasti pod drugi. U stvari, sav rad na sebi se sastoji u izboru uticaja kojima čovek želi da se podvrgne i podvrgavanju sebe tom uticaju. Za tu svrhu je potrebno unapred znati koji uticaj je korisniji.“
Ono što je interesantno je da G. govori o planetama i mesecu kao živim bićima, koji imaju svoj uzrast, životnu fazu, i mogućnost prelaska na druge nivoe bića. Iz onog što je on rekao proizlazi da mesec nije “mrtva planeta” kao što je obično prihvaćeno, već je naprotiv, kao što se izrazio, “planeta koja se rađa”, planeta u vrlo ranom stepenu razvoja, koja još nije postigla nivo inteligencije koji poseduje zemlja.
„Ali mesec raste i razvija se.“ rekao je G. „ I moguće je da će jednog dana dostići nivo Zemlje. Tada će se u njegovoj blizini pojaviti novi mesec i zemlja će postati njihovo sunce. Nekad je Sunce bilo kao Zemlja. A još ranije je Sunce bilo poput Meseca.“
Ovo je smesta privuklo moju pažnju. Nikada mi ništa nije bilo tako veštačko, nepouzdano i dogmatično kao poznata teorija o poreklu planeta, sunčanog sistema od Kant-Laplasove teorije sve do najnovijih, sa svim varijacijama i dodacima. Opšte mnjenje smatra ove teorije ili bar njihove najnovije verzije naučno dokazanim. Ali u stvarnosti nema niceg što je manje naučno i manje dokazano od tih teorija. Stoga je činjenica da je G.-ov sistem prihvatio jednu sasvim različitu organsku teoriju, koja je zasnovana na potpuno novim principima i koja ukazuje na drugačiji univerzalni poredak, za mene predstavljala nešto veoma interesantno i važno.
Upitao sam: „U kakvom je odnosu inteligencija Zemlje sa inteligencijom Sunca?“
„Inteligencija sunca je sveta“ reako je G. „Ali Zemlja može postati takva, samo to nije zagarantovano, i zemlja može umreti ne postigavši ništa“.
Upitao sam: „Od čega to zavisi?“
G.-ov odgovor je bio veoma neodređen. „Postoji određeni period“ rekao je „za određene stvari da se postignu“. Ako do tog vremena, ono što treba da bude postignuto nije postignuto, Zemlja može uvenuti a da ne postigne ono što je mogla postići.“
„Zna li se taj period?“ Upitao sam.
„Zna se,“ rekao je G, „ali ljudi ne bi imali nikakve koristi da to znaju. To bi čak bilo gore. Neki bi verovali, neki ne bi, neki bi zahtevali dokaze. Zatim bi počeli jedni drugima da razbijaju glave. Sve se tako završava.“
Drugom prilikom, kada je G govorio uopšteno o evoluciji čoveka i o tome kako nju sprečava evolucija planeta govorio je o progresu. Tom prilikom bilo je reči o najnovijim naučnim otkrićima i time naizgled o čovekovom napredku. G. je rekao: „Da, mašine napreduju ali ne Čovek“ Odgovarajući na pitanje da li je čovek napredovao daleko iznad onog što je nekad bio gledajući čak i istorijski, G. je rekao: „Čudno je kako lako verujete u tu reč napredak. Kao da vas je svet hipnotisao, da ne možete da vidite istinu. Čovek ne napreduje. Nema nikakvog napredka. Sve je baš isto kao što je bilo pre hiljadu, destetinu hiljada godina. Samo je spoljna forma izmenjena. Suština se ne menja. To je zbog toga što čovek ostaje u suštini isti. „Civilizovani“ i „kulturni“ ljudi žive i imaju iste interese kao neobrazovani divljaci. Moderna civilizacija je zasnovana na nasilju i ropstvu, koji imaju različite pojavne oblike. Sve te lepe reč o napretku i civilizaciji  su samo reči. Ako je čovek isti život je isti.“
Ovo je, razume se, ostavilo naročito dubok utisak na nas, jer je rečeno 1916, u vreme kad je najnovija manifestacija „napretka“ i „civilizacije“ bila u obliku rata kakav svet još nije video, koji je nastavljao da raste i širi se uvlačeći u sebe sve više miliona ljudi u svoju orbitu.
Sećam se da sam par dana pre tog razgovora video dva ogromna kamiona natovarena do visine prvog sprata kuća, novim neofarbanim drvenim štakama. Prizor tih kamiona me je iz nekog razloga naročito pogodio. Ta brda štaka za noge koje jos nisu otkinute, izgledala su kao neko cinično ruganje svim stvarima kojima se ljudi zanose. Nametnuo mi se prizor sličnih kamiona koji sigurno kruže oko Berlina, Pariza, Londona, Beča, Rima, Konstantinopolja. Kao rezultat moje užasnutosti, svi ti gradovi koje sam većinom dobro znao i voleo baš zbog njihovih međusobnih razlika, su mi sada izgledali neprijateljski, i međusobno zavađeni, odvojeni jedni od drugih zidovima mržnje i zločina.
Govorio sam o ovim tovarima štaka i o mojim mislima o tome.
„Sta očekujete,“rekao je G. „Ljudi su mašine. Mašine su slepe i nesvesne; one ne mogu biti drugačije, i sve njihove radnje su u skladu sa njihovom prirodom. Sve se dešava. Niko ništa ne čini. „Progres“ i „civilizacija“ u pravom smislu reči mogu nastati samo kao rezultat svesnog napora. Samo pojedinac može da preduzme svestan napor. Ali to niko ne želi da radi. Napredak je jedino moguć u svakom čoveku pojedinačno. On ne može biti rezultat nesvesne mehaničke akcije. A kakav je svestan napor moguć u mašini? I kako je jedna mašina nesvesna tako su i hiljade, desetine hiljada ili milioni. Nesvesna akcija miliona mašina mora nužno rezultirati u  masovnom razaranju i masovnom uništavanju. Celokupno zlo počiva baš u tom nesvesnom prinudnom ličnom manifestovanju.
Ovim je koliko se sećam razgovor završen.

*           *           *

            Ali nezavisno od evolucije čoveka u razmerama nesrazmernog planetarnog vremena, postoji druga evolucija moguća za čoveka. Oduvek je postojalo posebno učenje o Čoveku koje je u vezi njegove neposredne evolucije. Samo nekoliko fragmenata Hristovog učenja koje je predstavljeno u Jevanđeljima odnosi se na znanje o toj evoluciji. Celokupno učenje o čovekovom  unutrašnjem, mogućem razvoju može se nazvati ezoteričkim učenjem. Ezoterični čovek je unutrašnji. Ezoterično znači unutrašnje. Ezoterično učenje je učenje o unutršnjoj evoluciji – o unutrašnjem čoveku- ne o spoljašnjoj životnoj strani čoveka. Celokupan Rad je o neposrednoj unutrašnjoj evoluciji koja je dostupna čoveku. I upravo ovde leži druga velika ideja koju podučava Rad, u vezi sa Zrakom Kreacije i bočnom oktavom od Sunca. Čovek je posejan na Zemlju sa note Sol sa mogučnošću unutrašnjeg razvoja. Učenje ovog Rada, Hristovo učenje, kao i mnoga druga učenja, postoje isključivo zbog toga što je čovek stvoren kao organizam sposoban za unutrašnji razvoj i unutrašnju evoluciju, koja je potpuno nezavisna od evolucije planeta.
            Počećete da mislite u okvirima Rada ako možete da pojmite ova dva velika koncepta Čoveka – s jedne strane kao čovečanstva u širem smislu koga koče planetarni razlozi i kako u isto vreme, s druge strane, za one koji žele da se probude postoji otvoren put.


[1] Misli se na ljude koji su zaposleni u nekoj firmi, ono što bi se kod nas nazvalo radnik, radnik u fabrici, radnik u butiku i slično, dalje u tekstu: radnik.

Posted in Maurice Nicoll | 1 Comment

Četri Čovekova Tela – Tekst III

Berdlip, Januar 23, 1943
ČETRI ČOVEKOVA TELA 

Treći tekst – Četiri puta

            Uspenski govori kroz celo ovo poglavlje.
            Na sledećem sastanku G. je otpočeo tamo gde je zastao predhodnog puta.             “Prošli put sam rekao”, nastavio je, “da besmrtnost nije karakteristika sa kojom se čovek rađa. Ali čovek može da stekne besmrtnost. Svi postojeći i opšte poznati putevi u besmrtnost mogu biti podeljeni u tri kategorije;

  1. Put Fakira,
  2. Put Monaha,
  3. Put Jogija.

            Put fakira je put borbe sa fizičkim telom, put borbe sa prvom sobom. To je dugačak, težak i nesiguran put. Fakir teži da razvije fizičku volju, moć nad telom. To se postiže metodom strašne patnje, mučenjem tela. Celokupni put fakira sastoji se od različitih, neverovatno teških, fizičkih vežbi. Fakir, ili stoji nepokretan u istom položaju satima, danima, mesecima ili godinama; ili sedi sa ispurženim rukama na golom kamenu na suncu, kiši ili snegu; ili muči sebe vatrom, gura noge u mravinjake i tome slično. Ako se ne razboli ili umre pre nego što se u njemu razvije ono što se može nazvati fizičkom voljom, onda stiče četvrtu sobu, ili mogućnost formiranja četvrtog tela. Ali druge funkcije, emocionalna, intelektualna itd., ostaju nerazvijene. Stekao je volju ali nema ništa na šta može da je primeni; ne može da je iskoristi za sticanje znanja ili za samo-usavršavanje. Po pravilu suviše je star da bi otpočeo novi rad.

            Ali tamo gde su škole fakira tu su i škole jogija. Jogini drže fakire na oku. Ako fakir stekne ono čemu teži pre nego što je suviše star onda ga uzimaju u školu jogija, gde ga prvo leče i uspostavljaju mu moć kretanja, a zatim počinju da ga uče. Fakir mora da nauči da hoda i da govori kao beba. Ali sada on poseduje volju koja je prevazišla neviđene teškoće na svom putu i ta volja će mu pomoći da prevaziđe teškoće drugog dela puta, naime, teškoće razvijanja intelektualnih i emocionalnih funkcija.

            Ne možete ni zamisliti teškoće kroz koje fakir prolazi. Ne znam da li ste videli stvarnog fakira ili ne. Ja sam video mnoge: na primer, video sam jednoga u unutrašnjem dvorištu hrama u Indiji i čak sam i spavao pored njega. Dan i noć, tokom 20 godina, on je stajao na vrhovima prstiju nogu i ruku. Više nije bio u stanju da se ispravi. Njegovi učenici su ga nosili sa jednog mesta na drugo, nosili su ga na reku da bi ga okupali kao da je bezživotni predmet. Ali ovo se ne postiže odjednom. Zamislite sta je on morao da prevaziđe, kroz kakve muke je morao da prođe da bi stigao dotle.

            I on nije postao fakir  zato što razume mogućnosti i rezultate ovog puta i zbog religioznih osećanja. U svim istočnim zemljama gde fakiri postoje običaj je među običnim ljudima da obećaju da u fakire daju dete nakon nekog srećnog događaja. Osim toga, fakiri obično usvajaju siročad ili od siromašnih roditelja kupuju dete. Ova deca postaju njihovi  učenici i imitiraju ih, neki samo spolja a neki od njih postaju i sami fakiri.

            Uz ove, neki ljudi postaju fakiri tako što su sreli nekog fakira koji ih je dojmio. Uz svakog fakira u hramovima mogu se videti ljudi koji ga imitiraju, koji sede ili stoje u istom položaju – ne za dugo naravno, ali i dalje povremeno po nekoliko sati. A nekad se događa da čovek koji je slučajno otišao u hram na dan svečanosti i počeo da imitira neke fakire koji su ga posebno dojmili ostane tu i ne vrati se više kući već se pridruži grupi fakirovih učenika i kasnije vremenom i sam postane fakir. Morate razumeti da reč ‘fakir’ upotrebljavam pod navodnicima. U Persiji ‘Fakir’ znači prosjak; u Indiji mnogi mađioničari se zovu fakirima. U Evropi, naročito u učenoj Evropi, ime fakir često se daje jogijima kao i monasima različitih redova. Ali u stvarnosti put fakira, put monaha i put jogija su sasvim različiti. Do sada sam govorio o fakirima. To je Prvi Put.

            Drugi Put je put Monaha. To je put posvećenja veri, put religioznih osećanja, religioznih žrtvovanja. Samo čovek veoma jakih religioznih osećanja i jake religiozne imaginacije može postati ‘monah’ u pravom smislu reči. Put monaha je takođe veoma dug i težak. Monah provodi godine, desetine godina boreći se sa sobom, ali sav njegov rad je koncentrisan na ‘drugoj sobi’ na drugom telu, to jest na osećanjima. Podvrgavajući sva svoja osećanja jednom osećanju, to jest posvećenosti veri, on razvija jedinstvo u sebi kao volju nad svojim emocijama, i na ovaj način stiže do četvrte sobe. Ali njegovo fizičko telo i njegove intelektualne sposobnosti ostaju sasvim nerazvijene. Da bi bio sposoban da upotrebi ono što je dostigao mora da razvije upotrebu i kontrolu nad svojim telom i svojom sposobnošću mišljenja. Ovo se može postići samo putem novih žrtava, novih teškoća  i novih odricanja. To jest, monah mora da postane jogi i fakir, a samo malo njih stigne dotle.

            Treći Put je put jogija. To je put znanja, put uma. Put jogija sastoji se u radu na ‘trećoj sobi’ i u težnji da se stigne do ‘četvrte sobe’  putem znanja. Jogi dostiže ‘četvrtu sobu’ razvojem svog uma i kontrolom svojih misli, ali njegovo telo i emocije mogu ostati nerazvijene i, poput fakira i monaha, on je nesposoban da iskoristi rezultate koje je postigao. U ovom slučaju, međutim on ima prednost da razume svoj položaj, znajući šta mu nedostaje, šta mora da uradi i u kom pravcu mora da ide.

            Ali svi ovi putevi, put fakira,  monaha i jogija imaju jedno zajedničko. Oni svi počinju sa najtežom stvari, koja je potpuna promena života, odricanje od stvari sveta. Čovek se mora odreći svog doma, svoje familije, svojih prijatelja, odreći se svih zadovoljstava, veza i obaveza života, da ode u pustinju, ili manastir, ili školu jogija. Od prvog dana, od prvih koraka na ovom putu, on mora da umre za ovaj svet; samo tako može da se nada da će postići bilo šta na nekom od ovih puteva.

            Četvrti Put je različit od tri puta koje smo razmotrili jer Četvrti Put ne zahteva povlačenje u pustinju, niti zahteva da čovek odbaci sve i odrekne se svega sa čim je do tada živeo. Četvrti Put počinje mnogo dalje nego što počinje put jogija. To znači da čovek mora da bude pripremljen za Četvrti Put, a ta priprema obuhvata mnoge različite strane i zahteva mnogo vremena. Nadalje, čovek mora da živi u uslovima povoljnim za Rad na Četvrtom Putu ili bar u uslovima koji ga  ne čine nemogućim.  Morate shvatiti da i u unutrašnjim i u spoljnim uslovima čoveka mogu postojati uslovi koji čine nepremostive prepreke Četvrtom Putu. Nadalje, Četvrti Put nema definitivnu formu kao putevi fakira, monaha i jogija. On pre svega mora biti pronađen. To je prvi test. U isto vreme, početak Četvrtog Puta je lakši nego početak puta fakira, monaha ili jogija. Na Četvrtom Putu moguće je raditi  i slediti taj put i ostati u uobičajenim uslovima života, nastavljajući da obavljate svoj uobičajeni posao, održavajući ranije odnose sa ljudima, i bez odricanja ili odbacivanja ičega. Naprotiv, uslovi života u kojima se čovek nalazi na početku njegovog rada, u kojim ga, da tako kažem, Rad zatiče su najbolji mogući za njega, u svakom slučaju na početku rada. Ovi uslovi su prirodni za njega. Ti uslovi su čovek sam, jer čovekov zivot i njegovi uslovi korespondiraju sa tim šta je on sam.  Bilo koji uslovi različiti od onog što je život stvorio za njega bili bi veštački uslovi koje Rad ne bi mogao da dodirne, svaku stranu njegovog bića istovremeno.

            Zahvaljujući ovome Četvrti Put pogađa istovremeno svaku stranu čovekovog bića. To je Rad u sve tri sobe istovremeno. Fakir radi samo u prvoj sobi, monah u drugoj, a jogi u trećoj. Stižući do četvrte sobe fakir, monah i jogi ostavljaju mnoge stvari nedovršene za sobom i ne mogu da načine punu upotrebu onog što su postigli, jer nisu usavršili sve njihove funkcije. Fakir je gospodar svog tela, ali ne svojih emocija ni uma, koji ostaju nerazvijeni, monah je gospodar svojih emocija ali ne i svog tela i uma, a jogi je gospodar svog uma ali ne i svog tela i svojih emocija.

            Dalje, Četvrti Put se razlikuje od ostalih jer je glavni zahtev od čoveka  u tome da trazi razumevanje. Čovek ne sme da radi nista što ne razume, izuzev eksperimenta pod nadzorom i instrukcijama učitelja. U Četvrtom Putu što više čovek razume ono što radi, bolji će biti rezultati njegovih napora. To je fundamentalni princip Četvrtog Puta. Rezultati Rada u njemu su srazmerni svesti i razumevanju Rada. Nikakva ‘vera’ se ne zahteva u četvrtom putu; naprotiv, vera bilo koje vrste je suprotna četvrtom putu. U četvrtom putu čovek mora da vidi za sebe. Mora sam da uvidi istinu o kojoj mu se govori. A dok nije zadovoljan ne treba ništa da radi.

            Metod Četvrtog Puta sastoji se u Radu u jednoj sobi i odgovarajućem Radu u druge dve sobe, što znači radeći na fizičkom telu radi istovremeno na svojim emocijama i na umu, a dok radi na emocijama radi istovremeno na svom telu i na umu. Ovo može biti postignuto zahvaljujući činjenici da je u Četvrtom Putu moguće da se koriste određena znanja nedostupna putu fakira, monaha i jogija. Ovo znanje omogućava da se radi na tri pravca simultano. Čitava paralelna serija fizičkih, mentalnih i emocionalnih napora i vežbi služe toj svrsi. Šta više u Četvrtom Putu moguće je da svaki čovek može da individualizuje Rad – što znači da svaki čovek može da radi ono što je za njega neophodno, a ne beskorisno. To je stoga što Četvrti Put odbacuje velik deo onog što je površno i samo tradicijom zadržano u ostalim putevima.

            Tako da kad čovek stekne volju u Četvrtom Putu on može da je koristi zato što je neophodnim razvojem stekao takođe nužni razvoj kontrole telesnih, emocionalnih i intelektualnih funkcija. A sem toga uštedeo je mnogo vremena radeći na sve tri strane svog bića simultano.

            Četvrti Put je nekad nazvan putem lukavog čoveka. ‘Lukavi čovek’ zna neke stvari koje fakir, monah i jogi ne znaju. Kako je ‘lukavi čovek’ naučio tu tajnu – to je njegova tajna. Možda je to našao u nekoj staroj knjizi, možda je nasledio, možda je ukrao, možda je kupio. Nema razlike. ‘Lukavi čovek’ zna tajnu i pretiče fakira, monaha i jogija.

            Od sva četiri fakir dela na najgrublji način; zna veoma malo i razume veoma malo. Predpostavimo da za ceo mesec intenzivne torture razvije u sebi određenu energiju, određenu supstancu koja proizvodi izvesne promene u njemu. On to čini apsolutno slepo, sa zatvorenim očima, ne znajući ni cilj, ni metod ni rezultate, jednostavno imitirajući druge.

            Monah zna malo bolje šta želi; njega rukovodi religiozno osećanje, želja za postignućem, za spasenjem; veruje svom učitelju koji mu govori šta da radi i veruje da su njegovi napori i žrtve ‘mili Bogu’. Predpostavimo da je nedelja posta, kontinuirane molitve, uzdržavanja itd., osposobljava ga da postigne ono što fakir u sebi razvije za mesec dana samo-torture.

            Jogi zna znatno više. On zna šta želi, zna zašto mu to treba i kako to da stekne. On na primer zna da je za njegovu svrhu neophodno da u sebi proizvede određene supstance. Zna da to može da se stvori u telu za dan određenim mentalnim vezbama, ili koncentracijom svesti. Tako on zadržava pažnju na tim vežbama ceo dan ne dozvoljavajući sebi jednu misao van toga i postiže ono što želi. Na ovaj način jogi provede samo jedan dan na istoj stvari u poređenju sa mesec dana koliko je potrebno fakiru i nedelju koja je potrebna monahu.

            Ali u Četvrtom Putu znanje je čak još tačnije i savršenije. Čovek koji sledi četvrti put zna sasvim sigurno koje supstance su mu potrebne za njegove ciljeve i zna da ove supstance mogu biti proizvedene u telu za mesec dana fizičke patnje, nedelju dana emocionalnog trpljenja ili za dan  mentalnih vežbi – i takođe da mogu biti unete u organizam spolja ako zna kako to da učini. I tako umesto da provede ceo dan vežbajuci kao Jogi, nedelju u molitvi kao monah ili mesec dana mučeći sebe kao fakir, on jednostavno pripremi i proguta malu pilulu koja sadrži sve supstance i na taj način, bez da gubi vreme, obezbedi očekivane rezultate.

            “Mora se još znati,” rekao je G. “da uz ove ispravne i legitimne načine, postoje takođe veštački načini koji mogu dati samo privremene rezultate, i takođe pogrešni načini koji mogu dati trajne rezultate. Na ovaj način čovek takođe traži ključ četvrte sobe i ponekad je nađe. Ali šta će naći u četvrtoj sobi još se ne zna. Takođe je moguće da vrata četvrte sobe budu otvorena kalauzom. I u oba ova slučaja može se pokazati da je soba prazna.”
G. je ovde stao.

 

 

 

Posted in Maurice Nicoll | Leave a comment

Četri Čovekova Tela – Tekst II

Berdlip, 17. Januar,  1943
ČETRI ČOVEKOVA TELA 

Tekst II

            Već smo sa više polazišta obrađivali temu o telima Čoveka osim fizičkog tela. Noćas ćemo čuti, ono što može da se nazove, čisto formalnim učenjem o Četiri Čovekova Tela kako ga je G. originalno dao. Ali morate da razumete da forma u kojoj ga je dao, je da tako kažem,  veoma zugusnuta. To je prvi pogled na celu materiju i dat je u dva navrata. Ali jasno je rečeno da mnoge druge ideje ulaze u ovu prvu prezentaciju i da su mnoge modifikacije neophodne da bi se ova velika tema shvatila. Razumećete da u izlaganju teme koja je teška ljudima koji o tome ništa ne znaju, opšte crte celokupnog koncepta moraju prvo biti izložene. Na primer, ako putnik treba da izloži predavanje o nepoznatoj zemlji koju je  posetio, on prvo mora da da uopštene crte ili uvod. Ovo predavanje o Četiri Tela, koje je pre mnogo godina dao G. a zapisao Uspenski, mora biti uzeto kao opšti pregled. Mnogi dodaci su kasnije usledili i mnogo je bilo naknadnih modifikacija ovog originalnog predavanja. Sa ovim ćemo da se pozabavimo u kasnijim tekstovima ali mislim da je sada najbolje da imate opšti pregled u vezi Četiri Tela Čoveka dat na čist formalan način  tako da kasnije mogu da se pozovem na ovaj tekst znajući da ste ga svi čuli.

            Ovde ću vas podsetiti ponovo da u Jevanđljima ima mnogo definitivnih dokaza činjenice da čovek mora da stekne drugo telo. To je izražno tako što čovek mora biti ponovo rođen pre nego što vidi Carstvo Nebesko. Čovek se jednom rodi u fizičkom telu, ali čovek koji živi u fizičkom telu mora steći drugo, ili psihološko telo. A onda, kad ga stekne, on je ponovo rođen. Svi vi shvatate da čovek nije samo njegovo fizičko telo. Ono što čovek stvarno jeste je psihološki čovek koji živi u fizičkom telu. Formiranje daljih tela odnosi se na psihološkog, a ne na fizičkog čoveka. Odnosi se na centre u Čoveku koji su psihološki. Organizacija centara stvara osnovu za formiranje daljih tela koja mogu da prežive smrt fizičkog tela. Kada je čovek psihološki u haosu onda ništa, izuzev njegovog fizičkog tela, u njemu nije organizovano. Ako čovek nije ništa drugo do masa kontradiktornih “ja” onda on u sebi ne poseduje nepromenjivo  “ja”.

            Ali moram da vas upozorim da u razumevanju ove materije ima mnogo teškoća sa  kojima se morate suočiti. Veliko znanje nije lako shvatiti. Ali podsetiću vas ovde šta je rečeno u predhodnom tesktu – naime, da ako vaj Rad postane stvaran i živeći u čoveku, i tako dobro organizovan u njemu da on postupa iz Rada, i seća se sebe u dnevnom životu da postupa iz Rada a ne više iz sebe, onda je u njemu nešto organizovano a to je Drugo Telo. Ali da bi se ovo dogodilo čovek nikad ne sme da zaboravi šta radi u Radu. On mora, kao što je G. jednom rekao, dostići takvo stanje da, bez obzira u kom pravcu da ga okrećete i zavrćete, kako god loše da ga tretirate, on nikad ne zaboravlja Rad, i nikad ne deluje izuzev kroz medijum Rada.

            Svi znate da Rad stvara nešto novo u vama da bi vam dao nov način gledanja na stvari i nov način kako da mislite o životu. To je sav cilj Rada. Celokupan cilj Rada je da stvori nešto novo u vama – novog čoveka na mestu gde je bio stari čovek. Ako vidite o čemu je ovde reč onda ćete bolje razumeti šta znači stvaranje Drugog Tela.

            U tesktu koji sledi morate razumeti šta Mr. Uspenski govori.

*          *          * 

            Na sastanku grupe jedan od prisutnih je upitao G.-a: “Može li se reći da čovek poseduje besmrtnost?”
“Besmrtnost je jedan od kvaliteta koji pripisujemo ljudima sa dovoljnim razumevanjem značenja besmrtnosti”, rekao je G. “Drugi kvaliteti te vrste su ‘individualnost’, u smislu unutrašnjeg jedinstva, ‘postojano i nepromenljivo “ja”‘, ‘svest’ i ‘volja’. Svi ovi kvaliteti mogu pripadati Čoveku  (podvukao je reč ‘mogu’) ali to sigurno ne znači da oni pripadaju njemu ili da pripadaju svakome.

            Da bismo razumeli šta Čovek jeste u sadašnjem trenutku –  tj., na sadašnjem nivou razvoja – neophodno je zamisliti u izvesnoj meri šta može da postane – to jest, šta može da dostigne. Samo razumevanjem, ispravnog redosleda mogućeg razvoja, ljudi će prestati da pripisuju sebi ono, što u sadašnjem trenutku ne poseduju i ono, što možda može biti stečeno samo uz veliki napor i veliki Rad.

            Shodno jednom drevnom učenju, čiji tragovi se mogu naći u mnogim sistemima, starim i novim, čovek koji je dostigao pun razvoj moguć za Čoveka, čovek u punom smislu reči, sastoji se od četri tela. Ova četri tela sačinjena su od supstanci koje su finije i finije, međusobno se prožimaju i formiraju četri nezavisna organizma, koji stoje u određenom odnosu jedan prema drugome, ali sposobna na nezavisnu akciju.

            Razlog zbog čega je moguće da četiri tela postoje je što ljudski organizam, pod određenim uslovima, može iznutra da raste omogućavajući mnogo podobniji i osetljiviji instrument za aktivnost svesti nego fizičko telo. Svest koja se u novom telu manifestuje je sposobna da upravlja i ima punu kontrolu nad fizičkim telom. U drugom telu, pod određenim uslovima, treće telo može da raste, opet sa svojim karakteristikama. Svest manifestovana u trećem telu ima punu moć i kontrolu nad prva dva tela; a treće telo poseduje mogućnost sticanja znanja nedostupnog bilo prvom ili drugom telu. U trećem telu, pod određenim uslovima, četvrto telo može da raste koje se od trećeg razlikuje isto koliko treće od drugog i drugo od prvog. Svest razvijena u četvrtom telu ima punu kontrolu nad predhodna tri tela i nad sobom.

            Ova četiri tela su definisana u različitim učenjima na različite načine.

            G. je nacrtao dijagram reprodukovan u figuri 1 i rekao:

            “Prvo je fizičko telo, u Hrišćanskoj terminologiji ‘grešno’ telo; drugo telo u Hrišćanskoj terminologiji je ‘prirodno’ telo; treće je ‘duhovno’ telo; a četvrto u terminologiji Ezoteričnog Hrišćanstva je ‘sveto’ telo.

U terminologiji određenih Istočnih učenja prvo telo je kočija (telo), drugo telo je konj (osećanja, želje), treće vozač (um) i četvto gospodar (‘ja’ svest, volja).

            Takva poređenja i paralele mogu se naći u većini sistema i učenja koja prepoznaju nešto više u Čoveku nego fizičko telo. Ali skoro sva ta učenja, u manje više sličnoj formi, definicije i podele drevnog učenja, zaboravljaju ili izostavljaju njegovu najznačajniju karakteristiku, koja je da se Čovek ne rađa sa finijim telima, i da ona mogu samo biti veštački kultivisana,  ako postoje povoljne okolnosti, kako unutrašnje tako i spoljne.

            ‘Drugo telo’ nije neophodni sastojak Čoveka. Čovek može živeti sasavim dobro bez drugog tela. Njegovo fizičko telo poseduje sve neophodne funkcije za život.

            To još više važi za treće telo, i četvrto telo. Običan čovek ne poseduje ta tela niti njihove korespondirajuće funkcije. Razlog ovome je, prvo, činjenica da fizičko telo radi sa istim supstancama od kojih su viša tela sačinjena, jedino te supstance nisu kristalizovane u njemu i tako ne pripadaju njemu; i drugo, ima sve funkcije analogne onima od viših tela, iako se naravno one znatno razlikuju. Glavna razlika između čoveka koji poseduje fizičko telo i drugih nerazvijenih funkcija i čoveka koji poseduje funkcije sva četiri tela je u tome što u prvom slučaju fizičko telo upravlja svim drugim funkcijama – drugim rečima, svime upravlja telo koje je zauzvrat vođeno spoljnim uticajima života: takvim čovekom upravlja život. U drugom slučaju, komanda ili kontrola dolazi iz viših tela i tako čovekom više ne vlada spoljni život.

Funkcije fizičkog tela mogu se predstaviti paralelnim razvijenim i kristalizovanim funkcijama četiri tela na sledeči nacin.”

            G. je nacrtao drugi dijagram (fig. 2) predstavljajuci paralelne funckije čoveka fizičkog tela i nerazvijenih funkcija i čoveka četiri tela u kojem su sve funkcije razvijene.

“U prvom slučaju”, rekao je G. “to jest, u odnosu nerazvijenih funkcija čoveka samo fizičkog tela, automat, ili čovek mašina zavisi od spoljnih uticaja a sledeće tri funkcije zavise od fizičkog tela i spoljnih uticaja koje prima. Promenljive želje, averzije “želim”, “ne želim”, “volim”, “ne volim” –  to jest, funkcije koje zauzimaju mesto drugog tela zavise od slučajnih udaraca i uticaja. Mišljenje, koje korespondira sa funkcijama trećeg tela, sasvim je u mehaničkom procesu. ‘Volja’ je odsutna u običnom mehaničkom čoveku – on ima samo želje; a veća ili manja postojanost želja i htenja se zove jača ili slabija volja.”

            U drugom slučaju – to jest, u odnosu na razvijene funkcije četiri tela – rad fizičkog tela zavisi od uticaja drugih ili viših tela. Umesto neusaglašene i često kontradiktorne aktivnosti različitih želja, postoji samo jedno “ja”, celo, nepodeljeno i trajno; postoji individualnost, koja dominira fizičkim telom i njegovim željama, sposobna da prevaziđe jednako njegovu neodlučnost i njegov otpor. Umesto mehaničkog procesa mišljenja postoji svest. I postoji volja – to jest moć, ne samo sastavljena od različitih, često kontradiktornih želja, koje pripadaju različitim ‘ja’ već ona koja proizlazi iz svesti i vođena individualnošću ili jednim postojanim ‘ja’. Samo takva volja može biti nazvana ‘slobodnom’ jer je nezavisna od slučaja i ne može biti izmenjena ili upravljana spolja.

            Jedno istočnjačko učenje opisuje funkcije četiri tela, njihov postepen rast i uslove njihovog rasta na sledeči način:

            Zamislimo posudu ili retortu ispunjenu sa različitim metalnim prahovima. Prahovi nisu ni na koji način medjusobno povezani i svaka slučajna promena položaja retorte ili posude, svaki slučajni udarac koji ona zadobije, menja relativan položaj ovih slobodnih prahova. Ako se retorta promučka ili udara prstom, prahovi sa vrha mogu da padnu na dno ili na sredinu, a oni sa dna mogu da se popnu na vrh. Nema ničeg postojanog u položaju tih prahova i pod tim uslovima ništa ne može biti trajno. To je tačna slika našeg psihičkog života, koja se svakog momenta menja. Svakog sledećeg momenta novi uticaji mogu da izmene položaj prahova koji su na dnu i da na njihovo mesto dođu oni koji su na vrhu a da na njihovo mesto dođu oni koji se nalaze na sasvim suprotnom mestu. Nauka zove ovo stanje prahova stanjem mehaničke smese.  Osnovna karakteristika međusobnih odnosa ovih prahova je u vrsti smese, i nestabilnosti i varijabilnosti tih međuodnosa.

            Nemoguće je stabilizovati međuodnose prahova u stanju puke mehaničke smese. Ali prahovi mogu biti sjedinjeni; priroda prahova čini to mogućim. Da bi se ovo postiglo naročita vrsta vatre mora biti zapaljena pod retortom, koja ih grejanjem i topljenjem napokon sjedinjuje.  Sjedinjeni na ovaj način oni prestaju da budu mehanička smesa, već se nalaze u hemijskom jedinstvu. Sada više ne mogu biti odvojeni običnim metodima koji su ih razdvajali i činili da oni menjaju mesta dok su bili u stanju mehaničke smese. Sadržaje retorte postao je neodvojiv, individualizovan fuzijom. To je slika formiranja drugog tela. Vatra kojom je fuzija postignuta nastala je trenjem koje za uzvrat nastaje u čoveku borbom izmedju ‘da’ i ‘ne’ u njemu. Ako čovek popušta svojim željama i raspoloženjima, svojim promenljivim mislima, neće biti unutrašnje borbe u njemu, neće biti trenja a tako ni vatre. Ali, ako se u cilju postizanja definitivnog cilja, on  bori sa sobom, ako se bori sa mislima i željama  koje ga koče, onda će stvoriti vatru koja će postepeno transformisati njegov unutrašnji svet u jednu jedinstvenu celinu.

            Vratimo se našem primeru. Hemijska jedinjenja dobijena sjedinjavanjem prahova u retorti, poseduju određene kvalitete, uporedive sa određenim specificnim težinama, sa određenom električnom provodljivošću i tome slično. Ovi kvaliteti predstavljaju karakteristike supstance u pitanju. Njihovim radom određeni broj ovih karakteristika može se uvećati, to jest, istopljena legura  može steći nove karakteristike koje primarno nije imala. Moguće je da se stvore unutrašnje promene u njima,  mogu se magnetizovati,  postati radioaktivni i slično.

            Proces uvođenja novih svojstava u istopljenu leguru korespondira sa procesom formiranja trećeg tela i sticanjem novih znanja i sila uz pomoć trećeg tela.

            Kada je treće telo formirano i steklo ova svojstva, sile i znanja moguća za njega, ostaje problem fiksiranja i usmeravanja ovih znanja i sila jer uvođenjem određenih uticaja oni mogu biti oduzeti istim ili drugim uticajima. Metodom posebnog rada stečena svojstva mogu biti učinjena trajnim i neotuđivim svojstvom trećeg tela. Proces fiksiranja stečenih svojstava odgovara procesu formiranja četvrtog tela kroz koje ‘Gospodar’ deluje.

            Samo čovek koji poseduje četiri, u potpunosti razvijena, tela može biti nazvan čovekom u punom smislu reči. Ovaj čovek poseduje mnoga svojstva koja običan covek nema a jedno od tih svojstava je besmrtnost.  Sve religije i sva antička učenja sadrže ideju da sticanjem četvrtog ili svetog tela Čovek stiče besmrtnost; i svi oni sadrže indikaciju kako se stiče četvrto telo – to jest, besmrtnost.

            U vezi sa tim određena učenja upoređuju Čoveka sa kućom od četiri sobe. Čovek živi u jednoj sobi, najmanjoj i najsiromašnijoj od njih svih, i dok o tome ne sazna on ni ne sluti o postojanju drugih soba koje su pune blaga. Kada o tome sazna počinje da traži ključeve tih soba, a posebno četvrte najvažnije od svih. A kada čovek nađe svoj put u te sobe onda zaista postaje gospodar svoje kuće, jer samo tada ta kuća pripada njemu, u celosti i zauvek.

            Ova četvrta soba daje Čoveku istinsku besmrtnost i sva religiozna učenja teže da pokažu put ka tome. Postoje mnogi putevi, neki kraći, neki duži, neki teži, neki lakši, ali svi bez izuzetka, vode ili teže ka tome da vode ka jednom pravcu, a to je besmrtnost.“

 

 

 

Posted in Maurice Nicoll | Leave a comment

Četri Čovekova Tela

Berdlip, Januar 9, 1943
ČETRI ČOVEKOVA TELA

Tekst I

Deo I – Budući da je ova tema velika i značajna, i zahteva izlaganje sa različitih polazišta da bi bilo kakav uvid u značenje a da to ne bude shvaćeno na indiferentan ili samo formatorni način, nakon dužeg razmatranja, mislio sam da bi bilo najbolje da se počne sa postepenim pristupom. Učenje je, ukratko, u tome  da Čovek živeći u datom telu, svojim prvim rođenjem, ima mogućnost da razvije tri sledeća tela sačinjena od finijih materija. Ali šta to znači i koje ideje će nam pomoći da to razumemo? Šta, na primer, može da znači da Čovek ima sposobnost da razvije još jedno telo osim tri sledeća tela. Na koji način možemo da zamislimo sledeće ili drugo telo?  Najpre ga možemo shvatiti na sledeći način. Zamislite čoveka koji stoji iza drugog čoveka i kontroliše ga u svemu što ovaj uradi ili kaže. Onaj čovek ispred sluša instrukcije čoveka iza njega. Što znači da inteligencija i volja čoveka iza kontroliše postupke onoga ispred. Možemo uzeti čoveka ispred kao prvo telo a čoveka iza kao drugo telo. Ovo je lako razumeti, jer u bilo kojoj organizaciji u životu,  kao što je vojska ili neki biznis, mora da postoji izvestan stepen kontrole jedne osobe od strane druge koja se nalazi na višem položaju. U slučaju pojedinačne osobe, to je teže shvatiti.

            Šta je to u pojedincu što će kontrolisati nešto u njemu? To je zaista nemoguće razumeti dok god čovek uzima sebe kao jedno – to jest dok god veruje da ono što misli, govori, dela, oseća, voli i mrzi u njemu je uvek jedna te ista stvar. Znate da u Radu postoji fraza koja kaže da dok god čovek ne podeli sebe u dva, u posmatrajuću i posmatranu stranu, nikad se ne može pomeriti sa tačke na kojoj se nalazi. Ovo je polazište za sve ostalo. Ovo je ustvari polazište za drugo telo u smislu da dok ova podela ne počne da se odvija u čoveku, dok god on ne postane predmet sopstvenog posmatranja, ništa u njemu ne može da se razvije što bi ga eventualno kontrolisalo iznutra i načinilo da se sapoljašnji čovek mašina načini poslušnim. To znači, da drugo telo u njemu ne može da se organizuje. Zapazimo ovde da je položaj Posmatrajućeg “ja” uvek unutrašnji u odnosu na ono šta posmatra. Ono što je više spolja ne može da posmatra ono što je više unutra. To znači da ona “ja” koji se nalaze u malim mehaničkim spoljnim delovima centara ne mogu da posmatraju “ja” koji leže u više unutrašnjim svesnim delovima centara. Samo-posmatranje postaje dublje, emocionalnije, stvarnije i nužnije, položaj Posmatrajućeg “ja” postaje više unutrašnji.  Samo-posmatranje prestaje da bude površno. Oko Posmatrajućeg “ja” sakupljaju se ona “ja” u čoveku koji žele da rade i unose red u kuću koja je čovek. Ovo formira Zamenika Nadzornika. Položaj Zamenika Nadzornika je stoga unutrašnji u odnosu na površnog čoveka, čoveka okrenutog životu i vođenog spoljnim okolnostima. Stoga je on,  između ostalog, unutrašnji u odnosu na Lažnu Ličnost. Ako sve to što je više spoljno, više mehaničko u čoveku, počinje da sluša ono što je više interno u njemu, ono interno počinje da razvija kontrolu nad spoljnjim ili čovekom-mašinom i rezultat je da poredak stvari počinje da se obrće. Čovek nije više tako lako vođen životom, spoljnjim uticajima, promenjenim okolnostima, karakterističnim reakcijama njegove ličnosti na život i navikama svog tela. Nije više vođen tako kompletno spolja, nije više rob svoga tela, već u kratkim intervalima počinje da biva kontrolisan iznutra. To se može pokazati na sledeći način:

Ako biste ovu ideju uzeli što je jednostavnije moguće, videćete da u izvesnoj meri posedovanje Drugog Tela znači čoveka različitog od običnog čoveka. On je različit jer običan čovek – čovek-mašina – je funkcija života. Čovek-mašina je  upravljan od života, i uvek djeluje pod njim te je poslušan samom životu. To jest, spoljni delovi njega upravljaju njime i kontrolišu ga. Ali čovek koji je počeo da ima  nešto organizovano unutra, u sebi, nije tako lako vođen spoljnjim životom već ga na momente kontroliše nešto u njemu. To znači, da na momente on radi u obrnutom smeru. Svi možemo da zamislimo da već radimo u obrnutom smeru, ali to je samo imaginacija. Samo malo iskrenog samo-posmatranja će pokazati da smo mi samo funkcije života. Vođeni smo životom i okolnostima i nemamo ništa ili veoma malo što je dovoljno jako da odoli da bude vođeno na ovaj način. Morate naravno da shvatite, da je svaki čovek vođen životom na različit način od drugog čoveka. Ali svi obični ljudi, svi ljudi koji pripadaju krugu mehaničkog čovečanstva, svi ljudi br. 1, 2, i 3 su vođeni izvana, iako oni veruju da nisu. U tom smislu ljudi su ljudi-mašine. To je zato što ništa unutrašnje u njima nije razvijeno do te mere da slede tu unutrašnju stvar i tako odolevaju kaleidoskopu promenljivog života. Ništa u njima nije dovoljno jako da odoli životu – tj. ništa u njima nije dovoljno jako da odoli njihovim uobičajenim reakcijama  na život. Mogu primetiti da svakako ne reaguju na život kao drugi i onda mogu da zamišljaju da mogu da odole životu. To je puka iluzija. Svako reaguje drugačije, na svoj način. Tamo gde jedna osoba reaguje, druga možda neće. Ali to je sve isto. Sve je to mehanički i život ih kontroliše kroz njihove naročite mehaničke, uobičajene reakcije na njega. Dobar čovek zamišlja da je drugačiji od lošeg čoveka, optimista oseća da je drukčiji od pesimiste, pažljiv čovek misli da je drukčiji od nepažljivog itd. Ipak svi su oni mehanički. Svima komanduje život. Bespomoćno su onakvi kakvi su. Ako pokušaju da budu različiti, svi će se suočiti sa istim teškoćama promene koje im se isprečuju. Sve to znači da su oni, psihološki gledano, bez ičeg organizovanog u njima, što može odoleti određenim mehaničkim efektima kojim život deluje nad njima. To znači da oni svi rade, to jest, njima upravlja životna strana. Svi su oni različite mašine koje reaguju ili rade na različite načine, ali su svi vođeni uticajima spoljnjeg života. Oni su mehanički dobri, mehanički loši, mehanički optimiste, mehanički pesimiste, mehanički ovo, mehanički ono.  To je učenje Rada o mehaničnosti, o nerazvijenom čoveku, Čoveku Mašini, koji služi Prirodi. Ali Rad podučava da Čovek može da prestane da bude mašina unutrašnjim razvojem individualnosti, svešću i voljom – to jest, onim kvalitetima koje mehanički čovek zamišlja da već poseduje. U potpuno razvijenom čoveku – čoveku koji poseduje individualnu svest i volju –  život i promenljive spoljne životne okolnosti ne upravljaju njime mehanički. Takav čovek ima nešto organizovano u sebi što može da odoli životu, nešto iz čega on može da deluje. Ukratko, takav čovek može da Djeluje. A to je zato što poseduje više tela nego ono jedno koje je dobio na rođenju.

*          *          *

Deo II –  U vezi ovoga pogledajmo Novi Zavet. U Jevanđeljima Hrist kaže da dok se ne rodi ponovo, čovek ne može ući u Carstvo Nebesko. Rođenje znači telo, a ponovno rođenje znači drugo telo. Biti ponovo rođen znači imati drugo telo. Znamo da je Hrist bio transformisan i pojavio se učenicima u drugom telu. Opet, Sv. Pavle govori o prirodnom i duhovnom telu čoveka. Govoreći o uskrsnuću mrtvih kaže:

            “Ali će vam reći ko: Kako će ustati mrtvi? I u kakvom će telu doći? Bezumniče! To što seješ neće oživeti ako ne umre. I što seješ ne seješ telo koje će biti, nego golo zrno, bilo pšenično ili drugo kako. A Bog mu daje telo kako hoće, i svakom semenu svoje telo. Nije svako telo jedno telo, nego je drugo telo čovečije, a drugo skotsko, a drugo riblje, a drugo ptičije. I imaju telesa nebeska i telesa zemaljska: ali je druga slava nebeskim, a druga zemaljskim. Druga je slava suncu, a druga slava mesecu, i druga slava zvezdama; jer se zvezda od zvezde razlikuje u slavi.  Tako i vaskrsenje mrtvih: seje se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost; Seje se u sramoti, a ustaje u slavi; seje se u slabosti, a ustaje u sili; Seje se telo telesno, a ustaje telo duhovno. Ima telo telesno, i ima telo duhovno.” (Korinčanima XV 35-44)

            U ovom odlomku možete da maglovito vidite dva velika učenja Rada, na Zraku Stvaranja, koja se ovde spominju kao “slava sunca” i “slava meseca” i dalje, a drugo učenje da Čovek ima (ili bolje recimo ovde da može da ima) više tela nego fizičko telo. Jer Pavle govori o Čoveku kao da već ima drugo telo, dok Hrist uči da čovek mora biti ponovo rođen.

*          *          *

Deo III – Od samog početka, Rad govori  čovekovoj Esenciji kao nerazvijenoj. Definiše rast Esencije kao promenu u nivou Bića: i veoma često govori o tome da se Ličnost učini pasivnom tako da Esencija može da se razvija. Posebno govori o Lažnoj Ličnosti i Imaginarnim “ja” i o neophodnosti da se posmatra sebe u odnosu na njih i na odvajanju od njih. Cilj ovoga je da se dozvoli nečem drugom da raste. Esencija može da se razvija. Tu čovek može da raste. U vezi sa rastom Wsencije drugo telo može da raste. Ali ono ne može rasti dok je Ličnost aktivna i kontroliše unutrašnji život.

            Uzmimo ideju  unutrašnje separacije. U mom  slučaju moram posmatrati Nicoll-a i neprekidno pokušavati da se odvojim od Nicollovih reakcija i običaja. U vašem slučaju ako ste Smith, vi morate da se odvojite od Smitha. Kako se vi zovete? Ponovite to tiho sebi. Zatim shvatite da morate da posmatrate i da se odvojite iznutra od svega što vaše ime u vama predstavlja. Da li je to jasno? Predpostavite da u ovoj Grupi Janko, Marko, Ana, Vesna, i tako dalje svi sede ovde. Sve vreme oni su  Janko, Marko, Ana, Vesna na različite načine prijatne i neprijatne. U Radu na  unutrašnjoj separaciji leži celokupni prvi zadatak praktičnog Rada. Janko oseća da je superioran u odnosu na Anu, a ona zauzvrat oseća da je superiorna u odnosu na Janka, i tako u nedogled. Sve ovo je veoma  teško objasniti rečima. Morate imati razumevanje da vidite o čemu je reč. Vi znate da je Ličnost aktivna a da je Esencija pasivna u mehaničkom čoveku a ovo je usled delovanja života koji drži ovaj odnos između Ličnosti i Esencije. Život je Neutralna sila koja drži Ličnost aktivnom a Esenciju pasivnom.

Postoji samo jedna sila koja može da izmeni odnos između Ličnosti i Esencije – sila koja dolazi izvan života. To je Rad, ili uopšteno, svesni uticaji koji dozlaze od Svesnog Kruga Čovečanstva, van mehaničkog života.

Ovaj novi poredak je obrnut od predhodnog  poretka. Preokret znaka se dogodio.  To počinje kada Rad u čoveku počinje da biva jači od života. A to znači da nešto organizovano je nastalo u čoveku i počelo je da ga kontroliše. Jer Rad, koji dolazi iz Svesnih Uticaja, može da formira na pogodnom tlu, prijemni organ kroz  koji čovek može da primi silu – to jest “hleb nasušni”.  I pošto je Esencija najstvarniji deo u čoveku a Ličnost relativno nestvarna, da bi se ovaj organ formirao ispravno, mora da se formira od onoga što je u čoveku najrealnije i najiskrenije. Ne može da se formira na spoljnjem čoveku, niti na hipokriti, u čoveku koji je Lažna Ličnost. Tako da ćete da shvatite da mnoge misli ulaze ovde u vezi odnosa Ličnosti i Esencije, u vezi sa idejom nečeg novog koje se formira kao rezultat razvoja Esencije. Iz ovog razloga razmotrimo još jednom šta Rad kaže o odnosu Ličnosti i Esencije.

            Vi svi znate kako je izuzetno učenje Rada o Ličnosti  i Esenciji. On kaže da pre svega Ličnost mora da se pravilno formira, i dok nije, Esencija ne može da raste van određene ograničene tačke. Esencija raste malo a zatim Ličnost mora da se formira oko nje. Zatim Esencija može da raste koristeći hranu od Ličnosti, to jest, čineći Ličnost pasivnom. Stoga vidite da je Čovek, pravilno shvaćen, niz eksperimenata nad sobom. Loše formirana Ličnost, u podudaranju sa detinjastom Esencijom, hendikepira čoveka. Ideja se sastoji u tome da čovek mora da ide van sebe u život i da se opet vrati –  pokret sličan onome od grešnog sina (deo iz Jevanđelja). Život mora da potpuno deluje na čoveka pre nego što Esencija može da raste iza svoje prirodne tačke. Ono što je izuzetno je da ljudi često misle da Esencija može da raste sama od sebe. Rad kaže da ne može. Može da raste do određene tačke gde je i dalje detinjasta. Onda prestaje. Ličnost mora da stvori potencijal, eventualnu hranu za Esenciju i zbog koje Ličnost mora biti formirana i da postane aktivna. Čovek mora da nauči sve o životu u kojem je rođen na ovoj zemlji. Kasnije, ako ima magnetski centar, i ako želi, može da nađe načina da svoju razvijenu Ličnost učini pasivnom dugotrajnim unutrašnjim radom.  Postupajući tako, ona hrani Esenciju, kroz svoju unutrašnju borbu. Tako Rad, koji je čovekovo pravo, drugo obrazovanje, počinje činjenjem Ličnosti pasivnom  unutrašnjom separacijom, ne-identifikovanjem, samo-sećanjem i tome slično.

            Formiranje drugog tela je povezano sa rastom Esencije, koja je unutrašnja u odnosu na Ličnost. Drugo telo nije sačinjeno od materije od koje je sazdana Ličnost, koja je grubo rečeno H 48, već od planetarne supstance, koja je grubo rečeno H 24. Ali čovek ne može da počne od Esencije. Esencija mora biti naučena da se razvije. Rad ne počinje od Esencije. Počinje od čoveka koji ima magnetski cedntar, od onih “ja” u njemu koji žele da rade, i oni formiraju  “Zamjenika Nadzornika”. To je prva tačka u Radu koja se stvara u čoveku. Ona može da se slomi ili da ojača. Ta “ja” moraju da poduče Esenciju – to jest Ličnost mora prvo da poduči Esenciju. Ali kako Esencija raste – to jest, kako Rad postaje sve više i više realan i esencijalan u čoveku – Rad Zamjenika Nadzornika prelazi na Nadzornika. Ovo može biti izrazeno u dijagramu:

Što je isto kao i u sledećem dijagramu (2)

Primetite da Više u Dijagramu 2 postaje u Dijagramu 1 unutrašnje. Ono što je više je internije u čoveku od onog što je niže i više spolja. Zamjenik Nadzornika mora onda da se bori ne samo sa pogrešnim i neznalačkim “ja” u Ličnosti, već i sa pogrešnim mentalnim i emocionalnim navikama, sa Lažnom Ličnošću, sa snom, sa imaginacijom, sa unutrašnjim uvažavanjem, sa samo-pravdanjem i tome slično, ali i sa nerazvijenom i detinjastom Esencijom. Jer evolucija čoveka zavisi od njegove Esencije: a razvoj Esencije je povezan sa formiranjem u njemu “drugog tela”.

*          *          *

Deo IV – Pogledajmo sada ukratko dijagram Četiri Tela u Čoveku. Kad su sasvim razvijena:

Čovek, u kojem su se razvila sva ova tela, je u ispravnom poretku unutrašnji (unutrašnji čovek). Unutrašnje stvari vladaju spoljašnjima. Koristeći Hrišćansku terminologiju, Nebesko ili Sveto Telo vlada Duhovnim Telom;  koje vlada Prirodnim Telom; a Prirodno Telo vlada Fizičkim, Materijalnim Telom. Sledeći put govorićemo ovim telima.

 

 

 

Posted in Maurice Nicoll | Leave a comment

Samo-Posmatranje

Berdlip Januar 9. 1943
Samo-posmatranje 

            Postoje mnoge stvari koje se mogu reći za samo-posmatranje i za ono što ono jeste i šta ono nije. Celokupan Rad počinje od čoveka koji počinje da posmatra sebe. Samo-posmatranje znači samo-promenu. Ozbiljno i kontinuirano samo-posmatranje, ako je učinjeno pravilno, vodi definitivnoj promeni u čoveku.

            Razmotrimo, pre svega, samo-posmatranje i greškukoja u vezi s njim često nastaje.. Greška je u brkanju samo-posmatranja sa poznavanjem (znanjem). Znati i posmatrati nisu iste stvari. Površno rečeno, vi možete da znate da sedite u stolici u vašoj sobi, ali možete li reći da zaista posmatrate to? Malo dublje govoreći, možete znati da ste u negativnom stanju, ali to ne znači da ga posmatrate. Jedan čovek u Radu rekao mi je da mu je neko izrazito odbojan. Rekao sam: “Pokušajte da to posmatrate”. Odgovorio je: “Zašto bih to posmatrao, nema potrebe, ja već to znam”. U ovom slučaju čovek brka znanje sa posmatranjem, drugim rečima ne razume šta je samo-posmatranje. Šta više, nije shvatio da je  samo-posmatranje koje je aktivno  sredstvo samo-promene, dok puko saznavanje koje je  pasivno to nije. Znanje nije čin pažnje. Samo-posmatranje je čin pažnje usmerene ka unutra – ka onome što se dešava u vama. Pažnja mora biti aktivna – to jest, usmerena. U slučaju osobe koja vam je odbojna zapažate kakve vam se misli roje u glavi, hor glasova koji govore u vama, šta oni govore, kakve neprijatne emocije isplivavaju  i tome slično. Primećujete takođje da osobu koja vam je odbojna tretirate iznutra veoma loše. Ništa nije dovoljno loše da se o toj osobi misli ili oseća. Ali videti sve ovo zahteva usmerenu pažnju a ne pasivnu pažnju. Pažnja dolazi od posmatrajuće strane, dok misli i osećanja pripadaju posmatranoj strani u vama. To je deljenje sebe na dva dela. Postoji izreka: “Čovek je prvo jedan, zatim dva, onda jedan” Posmatrajuća strana, ili posmatrajuće “ja” stoji kao unutrašnje prema, ili iznad, posmatrane strane, ali njegova snaga nezavisne svesti varira jer se može bilo kog momenta utopiti. Tada ste sasvim identifikovani sa negativnim stanjem. Ne posmatrate stanje već postajete stanje.  Tada možete da kažete da znate da ste negativni ali to nije isto što i posmatrati svoju negativnost. Kada posmatrajuće “ja” podržavaju druga “ja” koja vrednuju Rad i sećaju ga se i žele da postanu svesnija onda nije tako lako da se Posmatrajuće “ja” utopi u poplavi negativnih stvari. Onda je ono potpomognuto – i postaje deo – Zamenika Nadzornika. Sve je ovo veoma različito od pukog saznanja da je čovek negativan.  Može se reći da je pasivno znanje mehaničko za razliku od samo-posmatranja koje je svesni čin i ne može postati mehaničko. Mehaničko samo-posmatranje nema nikakve veze sa Radom samo-posmatranja.

            Ljudi ne samo da brkaju znanje sa kontinuiranim činom samo-posmatranja već pogrešno uzimaju mišljenje za posmatranje. Misliti je sasvim drukčije od posmatranja sebe. Čovek može da misli o sebi čitav dan i da ni jednog trenutka ne posmatra sebe. Posmatranje čovekovih misli nije isto što i mišljenje. Sada treba da je jasno da znanje i mišljenje nisu isto što i posmatranje.

            Često je postavljeno pitanje: “Šta treba da posmatram?” Prvo, Rad pažljivo objašnjava šta morate početi da posmatrate. Ali kasnije čovek mora da postigne potpunije posmatranje sebe – čitav dan ili nedelju i da vidi sebe spolja kao osobu. Mora da misli šta bi pomislio da sretne sebe. On bi naravno imao srdačnu odbojnost prema osobi koja on jeste. Čovek mora da posmatra sve u sebi i uvek kao da to nije on nego TO. To znači da mora da kaže: “Šta TO radi?” Ne: “Šta ja radim?”. On onda vidi te misli koje se odvijaju u njemu i ta osećanja, onda te privatne drame i samo-drame, zatim te elaboratne laži, govore, izvinjenja, opravdanja, izmišljotine i tako dalje, koje prolaze kroz njega jedna za drugom. Sledećeg momenta on, naravno, pada u san opet i učestvuje u svima njima. To jest on igra u drami koji je sam sastavio i misli da je stvarna. On misli da on jeste deo koji je izmislio.

            Razmotrimo ovu tačku gledišta dalje. Čovek mora biti u stanju da kaže: “To nisam ja” svim tim komadima i delovima i svojim pesmama, svim svojim predstavama koje se u njemu odvijaju, svim glasovima koje uzima za sebe samog. Znate kako nekad  baš pre nego što potonete u san čujete glasne glasove u svojoj glavi. To su razna “ja” koja govore. Tokom dana oni govore sve vreme i samo ih vi uzimate kao “ja” kao vas same. Ali neposredno pre spavanja, odvajanje se dešava prirodno, jer se kidaju veze između centara  i između raznih “ja” da bi san bio moguć. Dva ili više “ja” su u stanju da vas drže budnim od sna. Tako ih čujete kao glasove koji govore, jer su prirodnim procesom odvojeni od vas.

            Unutrašnje odvajanje znači snagu ne samo da se kaže “To nisam ja” već u krajnjoj liniji da se to doživi kao istina, da “To nisam ja” nije samo mišljenje da je to tako, ili pokušaj da se ubedi sebe da je to tako, ili da je to tako zato što Rad tako kaže.

            Kad ste u nekom lošem stanju, ako posmatrate sebe tokom nekog perioda vremena, primetićete da razne vrste različitih grupa neprijatnih  “ja” pokušavaju da se bave time i da od toga načine nešto. To je zato što negativna “ja” žive bivajući negativna. Njihov život se sastoji od negativnog mišljenja i negativnog osećanja – to jest, u stvaranju negativnih osećanja i i misli. Njihovo je zadovoljstvo da tako čine jer je to njihov život. U Radu, užitak u negativnim stanjima mora biti iskreno posmatran, naročito tajna uživanja u njima. Razlog je što ako čovek uživa da je negativan, u bilo kakvoj formi,  a njih su čitave legije, nikad ne može da se odvoji od njih. Ne možete se odvojiti od nečega prema čemu imate tajnu naklonost. Radi se o tome da se identifikujete sa negativnim “ja” kroz tajni afinitet, i tako osećate njihovo uživanje, jer sa čim god da se identifikujete vi to postajete. Čovek se u sebi neprekidno transformiše u različite “ja”. On nije ništa postojano, ali odvajanjem može da načini nešto postojanim. Linija odvajanja postaje ono što voli Rad i ono što ne voli Rad.

            Sada prodiskutujmo još jednom  posmatranje govora. Sva pravila odnose se na govor, praktično govoreći,  kako se postaviti prema pogrešnom govoru. Neophodno je posmatrati unutrašnji govor i odakle on dolazi. Pogrešan unutrašnji govor je je plodno tle ne samo za mnoga unutrašnja neprijatna stanja već i za pogrešan spoljni govor. Znate da u Radu postoji nešto što se zove praksa unutrašnje tišine. Praksa i značenje unutrašnje tišine je nešto otprilike ovako: prvo, mora biti u vezi nečeg određenog i definitivnog; drugo, ne radi se o tome da ga ne dodirujete. To znači da ne možete da praktikujete unutrašnju tišinu na neodređen, uopšten način, izuzev možda kao prolazni eksperiment neko vreme. Ali možete da je praktikujete rigidno u odnosu na neku određenu i definitivnu stvar, nešto što jasno znate i vidite. Neko je jednom upitao: “Da li je praktikovanje unutrašnje tišine isto što i nedozvoljavanje da vam nešto dođe u pamet?” Odgovor je ne. To nije isto. Ono u vezi čega praktikujete unutrašnju tišinu je već u vašoj glavi i toga morate biti svesni,  ali ga ne smete dodirivati vašim unutrašnjim govorom, sa vašim unutrašnjim jezikom. Vaš jezik, jezik  u bukvalnom smislu, voli da dodiruje bolna mesta, kao kad boli zub. Tako i vaš unutrašnji jezik. Kada se to događa onda bolno mesto iz vaše glave utiče u unutrašnji jezik i omotava se kao unutrašnji govor u svakom pravcu. Naravno da ste primetili da se unutrašnji govor uvek odvija u negativnim stanjima i da sklapa mnoge neprijatne fraze koje najednom nalaze izraza u spoljnem govoru, možda dugo vremena kasnije. U Radu se kaže da je neophodno biti pažljiv u odnosu na pogrešan spoljni govor u početku a zatim u odnosu na pogrešan unutrašnji govor. U stvari, pogrešan spoljni govor je uglavnom rezultat pogrešnog unutršnjeg govora. Pogrešan unutrašnji govor, naročito otrovan i zao unutrašnji govor, i tome slično, stvara nered unutra, kao izmet. To su sve različiti oblici laži i zato imaju takvu snagu i upornost. Laži su uvek moćnije od istine jer one mogu da povrede. Ako posmatrate pogrešan unutrašnji govor primetićete da je on samo polu-istine, ili istine povezane na pogrešan način, stavljene u pogrešan poredak sa ponečim izostavljenim ili dodatim. Drugim rečima to je jednostavno laganje sebe. Ako kažete: “Da li je ovo sasvim tačno?” može prestati ali će naći drugi set laži. Na kraju mora početi da vam bude odbojno. Ako u tome uživate, nikad mu nećete oduzeti snagu. Nije dovoljno da vam privlačnost toga postane odbojna, TO mora da vam postane odbojno.

            Sve ovo pripada pročišćavnju emocionalnog zivota. Mehanički mi samo volimo sebe, te tako mrzimo sve one koji ne vole nas. Očigledno je da razvoj bića nije moguć, dok god emocije ne prestanu da imaju samo ovu osnovu samo-dopadanja. Uvažavanje spoljašnjeg, u Radu, je stavljanje sebe u položaj drugih. U Jevanđeljima je ovo opisano kao “… sve što želiš sebi želi i drugome”. Ovo je jedna od definitivnih formulacija u Jevanđeljima onoga što se u Radu naziva uvažavanje spoljnjega. Ali čovek mora veoma duboko da razmišlja o tome šta to govori i da u sebi pojmi šta to znači, jer to ima jedno unutrašnje i jedno spoljnje značenje. Ako kažete: “Ja uvek mislim o drugima”, onda to posmatrajte. To je verovatno odbojnik. Verovatno ne primećujete da govorite i i pišete stvari koje kada biste ih vi primali ne biste ih tolerisali ni za jedan momenat. To je jedna veoma interesantna forma samo-posmatranja i uključuje posmatranje “unutršnjeg govora”. U vama svako drugi je bespomoćan. Možete da odvučete čoveka u svoju pećinu u sebi i raditi mu šta god želite. Možete prirodno biti ljubazni, ali u Radu, koji je sav o pročišćenju i organizovanju unutrašnjeg života, to nije dovoljno. Ono sto je od stvarnog znacaje je ono kako se nevidljivo, u sebi, ponašate jedan prema drugome. Ovo je veoma teško shvatiti. Možda mislite da to već znate. Ali razumeti – čak samo početi razumevati to – uzme mnogo godina Rada. Kada unutrašnje korespondira sa spoljašnjim i kada spoljašnje poštuje unutrašnje tada čovek ima “drugo telo”.  Ovakvi kakvi smo naš spoljnji život ne korespondira sa našim unutrašnjim životom i naš spoljnji život kontroliše naš unutrašnji. Unutrašnje raste uviđajući dobro u nečemu. Nedavno smo ovde govorili o tome šta je svetac Cassian, rekao o čovekovoj sposobnosti da učini istu stvar iz različitih razloga. Čovek može da postupa iz straha, straha od zakona, od gubitka reputacije, straha od mišljenja. On tada postupa od spolja. Ili može da postupa iz  ambicije – i mnogih drugih sličnih oblika samo-interesa. Ili može postupati iz dobra – uviđajući dobro i postupajući u skladu sa njim. Ovo razvija unutrašnjeg čoveka. Sve ovo može biti predmet samo-posmatranja. Ali čak i prva faza samo-posmatranja ima određene efekte. Ona pušta zrake svetla u mrak našeg psihičkog života. Psihički život je taj o kojem moramo da razmišljamo u Radu. Sve instrukcije u Radu su o čovekovom psihičkom životu, koji je  u haosu. Na ovaj način samo-posmatranje postaje dublje i vrednovanje Rada postaje više i više unutrašnje. Tako Rad počinje da deluje na Esenciju koja je stvarni deo čoveka.

            Rad na sebi je uvek isti. Nema veze gde ste. Uvek ste u kontaktu sa Radom ako je vaš unutrašnji stav prema njemu pravilan. Ako je vaš unutrašnji Rad pravilan, Rad će vas podučiti šta Rad na sebi znači. Ako je vaš unutrašnji stav pogrešan, to neće biti moguće, jer blokirate put. U  celokupnom samo-posmatranju, ako treba da postane puno samo-posmatranje, morate posmatrati TO. To znači videti sve svoje reakcije na život i okolnosti kao TO u vama a ne kao “ja”. Ako kažete “ja” onda ništa ne može da se dogodi. Govoreći “ja” osećajući “ja” , osećanje “ja” čini promenu nemogućom. Ako svako negativno stanje nazivate imenom “ja”, onda ga ne možete izbeći. U početku čovek uzima sebe kao jedno i kaže “ja” svemu što se događa u njegovom psihičkom životu. Da bi se promenio mora postati dva. Mora da podeli sebe u TO i Posmatrajuće “ja” – to jest u dva. Zatim kasnije može postati jedno – jedinstven. Instrument samo-posmatranja je kao nož koji nas odseca od onoga što nismo.  Ako počnete da uviđate šta znači  reći: “To nisam ja” onda počinjete da koristite taj instrument.

            Kada zaista možete da kažete: “Šta TO radi?” umesto “Šta ja radim?” počinjete da shvatate Rad. Rad služi tome da načini novi skup reakcija ili tačnije novi način na koji se prihvataju stvari. Kad uzimate obične stvari na novi način vi počinjete da se menjate. Ne možete ostati isti – i menjati se. Ako ste uvek isti to znači da uvek reagujete na život na isti način. Insistirate na svojoj sopstvenoj funti mesa. Ideja  promene je da se ne bude isti. Ideja Rada je da se čovek promeni. Ideja samo-posmatranja je da se čovek odvoji od onog što je bio tako što čovek neće da se povodi za onim što posmatra. U tom smislu samo-posmatranje je sredstvo samo-promene.

*          *          *

            Kad u sebi počinjete da formirate moćan mentalni instrument  Rada, videćete da kako god da ga okrenete uhvatićete nova značenja. Rad u nama formira novi instrument prijema, novi aparat za prijem utisaka jednako spolja i iznutra. Rad leži u delovima koji treba da budu povezani zajedno putem razumevanja. Svaki deo Rada, svaka posebna ideja, svaki komad učenja je isti kao delovi, recimo, radio mašine. Delovi radija, recimo, leže na stolu i možete ih videti. Ako znate dovoljno, ako razumete šta su oni možete ih sastaviti zajedno i onda instrument počinje da radi i čujete razne vrste nevidljivih stvari koje u suprotonom ne bi mogli da čujete. U slučaju Rada svaki deo je nešto fizičko, spoljni objekat koji leži na stolu, ali je fizički – ideja, misao, pravac, formulacija, dijagram, itd. Kad se svi ovi delovi povežu razumevanjem i vrednovanjem, Rad oformljuje novi i organizovani aparat u vama. Tj. vi ste  iznova organizovani. Imate novi psihički organizam u sebi. Rad je ustvari ceo i kompletan organizam koji je dat deo po deo, malo po malo, ali svi ti delovi su delovi istinite celine. Ako se stoga Rad formira u vama imate novu stvar, novi organizovani instrument u vama. Čak će i pojedinačni deo Rada uzet sa vrednovanjem i razumevanjem početi da stvara poromenu u vama jer će prenositi nove uticaje. Ali celokupan Rad mora da bude formiran u čoveku. O ovome se može misliti kao o drugom telu – drugoj organizovanoj stvari u čoveku – ako čovek živi u Radu. Onda će to kontrolisati onog čoveka koji je bio.

 

 

 

Posted in Maurice Nicoll | Leave a comment

Znanje

Berdlip, Decembar 27. 1942
Znanje

 Uvod 

            Večeras želim prvo da govorim o “Oktavi Rada”. To zvuči kao Do Evaluacije Rada. To znači da ništa ne može da otpočne dok ne postoji vrednovanje. I n tu nema ničeg misterioznog. Ništa nećete početi dok ne mislite da ono vredi, a  vrednovanje stvari je vrednost koju ona predstavlja za vas. Ako nešto ne cenite ono za vas nema vrednost. Ova nota Do neće se nužno odmah čuti kad dođete u kontakt sa Radom. To je samo mogućnost. To znači kad čujete ideje Rada one mogu da padnu na neko već pripremljeno mesto u vama, to jest na Magnetski centar. Možda ćete osetiti da je to ono što ste želeli. To vrednovanje je rezultat akcije neke vrste Magnetnog Centra u vama. U različitim ljudima Magnetski Centar se razlikuje. Ali on leži u emocionalnim delovima centara – to znači leži u mestima gde osećate vrednost , gde osećate vrednovanje, pošto je vrednovanje emocionalno. Ali ova, da tako kažemo, prva ljubav, neće trajati.  To može biti veoma lepo osećanje, ali je ono ipak prolazno, ispunivši svoj zadatak, i vi ste ostavljeni zadatku ponovnog vrednovanja. Jer Magnetni Centar može da dovede čoveka do Rada ali  ga neće zadržati u njemu. Nema sumnje da su svakom poznata prva osećanja ljubavi, ta izuzetna vanzemaljska osećanja koja rano u životu dolaze, koja nisu fizička već posvećena i koja izgledaju kao da su dodirnuta uticajima koji dolaze iz Višeg Emocionalnog Centra. A zatim kasnije dolazi sasvim drugačiji zadatak – onaj iz praktičnih odnosa. Isto je to tako i sa Radom. Često sam pomišljao da našu istoriju života u ljubavi ponavljamo i u samom Radu. U mom ličnom slučaju znam da kad sam se prvi put susreo sa Radom jednako sam osećao istu začuđenost, isti doživljaj misterije, čudesnoga, koje sam osećao u najranijoj mladosti, osećanje koje je zaista izgledalo samo-opštajuće i koje je samo ovlaš bilo povezano sa spoljnim objektom, osobom. No, bez ozbzira na rane emocije koje smo mogli imati u vezi sa idejama rada i otkrićem da takva stvar zaista postoji ona nisu dovoljna. Čak i ako imamo ispravan Magnetski Centar, osećaji i emocije koji iz njega izlaze neće trajati. Moramo da upoznamo predmet naše ljubavi i da se prema njemu praktično postavimo. Ova nota se zove Re u oktavi Rada. Nota Re se oglašava kada čovek počne da izučava ideje Rada i njegovog učenja i počinje  da primenjuje Rad na sebi. Ova nota Re se jos zove “Primena Rada na sebi”. Ako nota Do, oglašena prvo Magnetskim Centrom, ne promeni svoj kvalitet, već ostane jednostavno osećanje čudesnog, nota Re neće zvučati dovoljno jako. Ipak niko ne prolazi kroz Rad bez izvesnog osećanja čudesnog. Što  znači da čovek mora da oseti razliku između života i Rada. U protivnom Rad će pasti na ona mesta na koja život pada u njemu – to jest na one delove centara koji ne mogu da prime i nisu predviđeni da prime Rad. Čovek ima delove centara za život i delove centara za Rad. On je sazdan i za život i za Rad. Bez posedovanja Maganetskog Centra on će ideje Rada uzimati delovima centara koji su za život. Pokušaće da Rad doda direktno životu kao da je to ista stvar. Sipaće mlado vino u stare flaše, zakrpiće svoj stari kaput novom krpom. Funkcija Magnetskog Centra je da to spreči. Magnetski centar je nešto što je definisano kao kapacitet za razlikovanje između A i B uticaja, između životnih uticaja, uticaja stvorenih mehaničkim životom, i uticaja koji dolaze izvan života a koji su utkani u mehanički život. Ukoliko Magnetski centar ne postoji ništa neće biti moguće u odnosu na unutršnju evoluciju. Nikakva transformacija osećaja života ili osećaja sebe neće biti moguća. Ipak, kao što je rečeno, Magnetski centar, jednom kad svoju ulogu odigra, nije više od koristi. On vas uvodi u novi svet. I onda vi sami morate da nađete svoj put. To znači da on može da dovede čoveka do Rada i da mu omogući da vrednuje Rad, ali to je sve. Čovek zatim mora da ponovo proceni Rad za sebe, primenom ideja Rada na sebe i na svoje celokupno stanovište i to će ojačati Do u njemu. To jest nota Re će ojačati notu Do u njemu i promeniće svoj kvalitet u svesno vrednovanje. Uvidevši istinu Rada čovek će ga vrednovati sve više i više na svestan način, i ovo ponovno vrednovanje Rada će ojačati Do i učiniti ga stvarnim Do. Stoga, moramo razmotriti da li je ono Do koje je oglasio Magnetski Centar , zaista svesno oglašeno Do.

            Treća nota u Oktavi Rada, nota Mi se zove “Uviđanje ličnih teškoća”. Lako ćete razumeti da ovo ima više različitih aspekata, mnogo različitih značenja za svakog čoveka. Ima na primer ličnih teškoća koje se pojavljuju u odnosu na čovekovo biće. A postoje i teškoće koje se pojavljuju u odnosu na čovekovo znanje – to jest, u prihvatanju određenih ideja Rada kao znanja. Postoje mnoge neobične ideje koje se odnose na znanje kao stranu Rada – ideje koje smo čuli mnogo puta, ali koje nismo još počeli da usvajamo. U ovom Radu moramo da počnemo da mislimo na novi način. To je samo moguće kroz novo znanje, jer uvek ćete misliti na isti način sem ako niste stekli novo znanje. Novo mišljenje zahteva novo znanje, ali vas novo znanje neće dovesti do mišljenja na nov način sem ako novo znanje ne usvojite. Ipak morate biti u stanju da mislite na nov način, jer u suprotnom, nikad nećete videti svoj život i nikad nećete videti značenje Rada. Rad na znanju je jednako težak kao i Rad na biću. Čak je i teži. Sve ovo pripada uviđanju ličnih teškoća – noti Mi.

            Mnoge teške stvari su rečene u Radu. To znači da su mnoge stvari rečene koje se sudaraju sa našim uobičajenim oblicima znanja. Sa ovim ćete se sresti u svakom obliku ezoteričnog učenja. Na primer Hrist je rekao svojim učenicima mnogo puta: “Ako možete da podnesete”. A to znači da znanje – veliko znanje – znanje o čoveku i njegovoj situaciji na zemlji i njegovim mogućnostima – nije nešto što možete da prihvatite na svakodnevni način, ili udružite sa običnim znanjem ili smatrate glupavim jer ne korespondira sa vašim misljenjem. Veliko znanje zahteva veliku žrtvu i dugotrajnu borbu sa sobom. Večeras želim da vam dam učenje Rada o znanju kao takvom, što uopšte nije lako prihvatiti i mora se izučavati dugo vremena da bi postalo deo čovekovog uma.

 ZNANJE

             Mr. Ouspenski govori:

            “Tokom jednog razgovora sa G. u našoj grupi koja je počela da postaje trajna, upitao sam: Zašto ako je antičkio znanje sačuvano i  ako, govoreći uopšteno, znanje koje je oduvek postojalo odvojeno od naše nauke i filozofije, ili ga čak prevazilazilo, zašto je ono tako pažljivo prikriveno? Zašto nije učinjeno opštim dobrom? Zašto su ljudi koji poseduju ovo specijalno znanje nevoljni da ga prepuste u široki opticaj, u ime bolje i uspešnije borbe sa zabludom, prevarom, zlom i neznanjem?

            Čini mi se da je to pitanje koje se obično javlja u svačijem umu kad se prvi put sretne sa idejama ezotericizma.

            Postoje dva odgovora na to, rekao je G. Pre svega, ovo znanje nije sakriveno; a drugo ono ne može s obzirom na njegova svojstva postati opšte dobro. Prvo ćemo razmotriti ovaj drugi iskaz. Dokazaću vam kasnije da je znanje (naglasio je ovu reč) daleko pristupačnije onima sposobnim da ga asimiluju nego što se to obično predpostavlja; a cela nevolja je u  tome da ljudi ili ne žele ili ne mogu da ga prime. Ali pre svega druga stvar mora biti shvaćena, naime, da znanje ne može da pripada svima, čak ne ni mnogima. Takav je zakon. Vi ovo ne razumete jer ne razumete da je znanje, kao i sve ostalo na svetu, materijalno. Materijalno je i znači da poseduje sve odlike materijalnosti. Jedna od prvih karakteristika materijalnosti je da je materija na datom mestu i pod  datim uslovima ograničena. Čak je i pesak u pustinji i voda u moru određena i nepormenljiva količina. Tako da ako je znanje materijalno, onda to znači da je njegova količina određena u određenom trenutku. Može se reći da tokom određenog vremena, recimo stoleća, čovečanstvo ima na raspolaganju određenu količinu znanja. Ali znamo čak i iz običnog posmatranja života da materija znanja poseduje sasvim drukčije kvalitate shodno tome da li se uzima u malim ili velikim količinama.  Uzeta u velikim količinama na datom mestu, to jest, od strane jednog čoveka, recimo ili od strane manje grupe ljudi, daje veoma dobre rezultate; uzeta u malim količinama, (to jest, pojedinačno od velikog broja ljudi), ne daje nikakve rezultate uopšte; ili može da da negativne rezultate, suprotne od onih očekivanih. Stoga je ako određena definitivna količina znanja distribuirana  među milionima ljudi, svaki pojedinac će da primi veoma malo i ova mala količina znanja neće ništa promeniti ni u njegovom životu ni u njegovom razumevanju stvari. I bez obzira kako velik broj ljudi koji su primili malu količinu znanja, to neće promeniti ništa u njihovim životima, izuzev, možda što će ih učiniti još težim.

            Ali, obrnuto, ako je velika količina znanja zgusnuta u malom broju ljudi, onda ovo znanje može da da velike rezultate. Sa ove tačke gledišta daleko je bolje da znanje bude sačuvano među malim brojem ljudi a ne reasplinjeno među masom.

            Ako uzmemo određenu količinu zlata i odlučimo da pozlatimo izvestan broj predmeta njime, moramo da znamo, ili proračunamo, koliko tačno predmeta može biti pozlaćeno sa tom količinom zlata. Ako pokušamo da pozlatimo veću količinu predmeta, oni će biti neujednačeno pokriveni zlatom, u zakrpama, i izgledaće mnogo gore nego da na sebi nemaju nikakvo zlato, a mi ćemo u stvari izgubiti zlato.

            Raspodela znanja zasnovana je baš na istom principu. Ako je znanje dato svima, niko neće dobiti ništa. Ako je sačuvano među pojedincima, svako će primiti ne samo dovoljno da zadrži već i da uveća ono što je primio.

            Na prvi pogled ova teorija izgleda veoma nepravedna, jer je položaj onih koji su, da tako kažem, uskraćeni za znanje zato da bi drugi mogli da prime više, da tako kažem, tužan i nezasluženo teži nego što treba da bude. U stvari to uopšte nije tako; i u raspodeli znanja nema ničeg nimalo nepravednog.

            Činjenica je da ogromna većina ljudi ne želi nikakvo znanje uopšte, oni odbijaju njihov udeo, i ne žele da prime ni ono što im je dodeljeno opštom raspodelom za svrhu života. Ovo je naročito evidentno u periodu masovnog ludila kao što su ratovi, revolucije itd., kad ljudi iznenada izgube i ono malo zdravog razuma što imaju i pretvore se u potpune automate prepuštajući se masovnom uništavanju u ogromnom broju, drugim rečima gubeći čak i instinkt samo-održanja. Usled toga velike količine znanja ostaju, da tako kažemo, nezauzete i mogu se raspodeliti među onima koji shvataju njegovu vrednost.

            U tome nema ničeg nepravednog jer oni koji primaju znanje ne uzimaju ništa što pripada drugima, ništa drugima ne uskraćuju; oni uzimaju samo ono što su drugi odbacili kao beskorisno i što bi u svakom slučaju bilo izgubljeno kad ga oni ne bi uzeli.

            Sakupljanje znanja jednih zavisi od odbacivanja znanja drugih.

            Postoje razdoblja u životu čovečanstva, koja se generalno preklapaju sa početkom pada kultura i civilizacija, kada mase nepovratno gube razum i počinju da uništavaju sve što su stvorili vekovi i milienijumi kulture i civilizacije. Takva razdoblja masovnog ludila, se često poklapaju sa geološkim kataklizmama, klimatskim promenama i sličnim fenomenima planetarnog karaktera, oslobađaju ogromnu količinu materije znanja. Ovo zauzvrat nameće rad na skupljanju ove materije znanja koje bi u protivnom bilo izgubljeno. Stoga Rad na skupljanju rasparčane materije znanja često koincidira sa početkom uništavanja i padom kultura i civilizacija.

            Ovaj aspekt pitanja je jasan. Gomila niti želi niti traži znanje, a vođe gomile u njihovom sopstvenom interesu, pokušavaju da ojačaju njen strah i odbojnost prema svemu novom i nepoznatom. Ropstvo u kojem čovečanstvo živi je zasnovano na ovom strahu. Teško je čak i zamisliti sav užas ovog ropstva. Mi ne razumemo šta ljudi gube. Ali da bi se razumeo uzrok ovog ropstva dovljno je videti kako ljudi žive, u čemu se sastoji njihov cilj, o čemu misle, šta govore, čemu služe i šta svetkuju. Uzmite u obzir na šta troši novac kulturno čovečanstvo našeg vremna, šta postiže najvišu cenu, gde su najveće gomile. Ako za momenat razmislimo o ovim pitanjima, postaje jasnije da čovečanstvo kakvo je danas sa interesovanjima koji ga rukovode ne može očekivati da ima bilo šta drugo od onog što ima. Ali kao što sam  već rekao, drukčije ne može biti. Zamislite da je  čitavom čovečanstvu dodeljeno pola kilograma znanja godišnje. Kad bi ovo znanje bilo rasporedjeno na svakog, svako bi dobio toliko malo da bi ostao ista budala kao što je i bio. Ali zahvaljujući činjenici da je tako malo onih koji žele da steknu ovo znanje oni koji ga uzmu, dolaze do njega recimo, po zrno svaki, i stiču priliku da postanu inteligentniji. Ne mogu svi da postanu inteligentniji  čak i ako žele, i kad bi čak i postali inteligentiji to im ne bi promenilo ništa na stvari. Postoji opšta ravnoteža koja ne može biti uznemirena.

            To je jedan aspekt. Drugi, kao što sam rekao već, sastoji se u činjenici da niko ne prikriva ništa; nema misterije bilo kakve vrste. Ali sticanje i prenošenje pravog znanja zahteva veliki Rad i veliki napor jednako od onoga koji prima i onoga koji daje. A oni koji poseduju znanje čine sve što mogu da ga prenesu i saopšte što je moguće većem broju ljudi, da ljudima omoguće pristup njemu i da ih osposobe da se pripreme da prime istinu. Ali znanje nikom ne može biti dato silom, i kao što sam već rekao jedan pogled bez predrasude na život običnog čoveka, šta ispunjava njegov dan, šta ga interesuje, pokazaće najednom da li je moguće optužiti ljude koji poseduju znanje da ga prikrivaju, da ne žele da ga prenesu ljudima ili da ne žele da podučavaju ljude onome što sami znaju.

            Onaj koji želi znanje mora sam da učini iniciajlni napor da nađe izvor znanja i da mu pristupi koristeći priliku pomoći i indikacija koje su svima date, ali koje ljudi ne vide ili ne prepoznaju. Znanje ne može doći ljudima bez napora s njihove strane. To je svima jasno u odnosu na obična znanja, ali u slučaju velikog znanja, kada priznaju mogućnost njegovog postojanja, nalaze da je mogućim da očekuju nešto različito. Svako zna veoma dobro da ako na primer, čovek želi da nauči Kineski, uzeće nekoliko godina intenzivnog rada;  svako zna da je pet godina neophodno da se shvate principi medicine, a možda dvostruko više za studije slikanja ili muzike. A ipak postoje teorije koje afirmišu da znanje može da stigne ljudima bez ikakvog napora s njihove strane, da ga mogu steći čak i u snu. Samo postojanje takvih teorija konstituiše dodatno objašnjenje zašto znanje ne može da dođe ljudima. Istovremeno esencijalno je shvatiti da čovekov nezavisni napor da dostigne bilo šta u ovom pravcu može ostati bez rezultata. Čovek može samo da stekne znanje uz pomoć onih koji ga imaju. Ovo mora biti shvaćeno od samog početka. Čovek mora da uči od onog ko zna.

 

 

 

Posted in Maurice Nicoll | 1 Comment

DODATNA BELEŠKA

DODATNA BELEŠKA

            Dr. Nicoll dodao je ovu belešku kao rezultat razgovora. Rekao je: “Da li je neko od vas ikad mislio o razlici između kvantitativnog pogleda na svemir i kvalitativnog pogleda na svemir? Veoma je jednostavno. Matematika ne može da operiše sa kvalitetima, već samo sa kvantitetima. Uzmimo prvo samo kvantitete. Da li će od bilo koje količine bakra da nastane dukat? Ne. Ali ljudskim sporazumom – to jest ustanovljavanjem jednog veštačkog transformacionog sistema – 240 bakrenjaka teoretski se može pretvoriti u dukat. Ali bez takvog ljudskog aranžmana – to jest, takvog veštačkog sporazumnog trasnformacionog sistema – koji postoji, ovo nikad ne bi moglo da se dogodi samom činjenicom nagomilavanja količine. Čovek može da akumulira milione bakrenjaka ali nikakvo zlato iz toga neće rezultirati samo, osim ako se banka ne saglasi da transformiše 240 bakrenjaka  u zlatnik. Kad bismo živeli u isključivo kvantitativnom kosmosu nikakva transformacija ne bi bila moguća jer transformacija je pitanje kvaliteta – to jest kvalitativne razlike jedne stvari koja se pretvara u nešto drugo. Ovaj Rad podučava da živimo u svetu stvarnih kvalitativnih razlika i to je njegovo značenje. Transformacija je moguća u samoj prirodi stvari. Vidimo semenku da se transformiše u drvo, ali retko o tome mislimo kao o čudu. Jedemo meso i iz njega se stvaraju transformacijom nižih Vodonika u više Vodonike supstance neophodne za mišljenje, osećanje i ljubav. To je inherentna priroda svemira. Ono što nazivamo životom zasniva se na snazi transformacije u svemiru koji je i sam zasnovan na transformaciji – to jest, od nižeg ka višem, i time beskrajnih kvalitativnih razlika. Život je transformacija, u svemiru koji ima to značenje ili smisao. Transformacija znači okretanje nečeg nižeg u nešto više. Oktava hrane u telu to pokazuje. Sve se ovo povezuje sa osnovnom idejom Rada – da živimo u rastućem i time transformišućem svemiru – to jest živućem, razvijajućem i na taj nacin transformišućem svemiru  ili svemiru transformacija. U stvari dok ovo nije shvaćeno i dublje i dublje doživljeno emocionalni centar u čoveku ne može da se probudi i razvija, i uskoro se degeneriše. Kao što znate nauka podučava da živimo u umirućem svemiru. Ovaj sistem, ovaj Rad podučava sasvim suprotno. Morate svojom glavom da mislite o psihološkim razlikama i emocionalnim vrednostima ova dva pogleda i da prosuđujete o njihovoj snazi za dobro ili loše. Ipak “religija” u najširem smislu podučava nešto pozitivno – možda u “relacijama” od sada pa nadalje i tako dalje – ako za momenat razmotrimo psihološku razliku možda ćemo odlučiti koja je vrednija. Možemo sami videti  da transformacija postoji na sve strane. Sav život fizički postoji transformisanjem nižih u više Vodonike – to jest jedemo meso (H-768) i tako možemo da mislimo (H-48). Sve ove ideje su na neki način očigledne, jednom kad počnemo sami da mislimo – tj. onda kad se “vozač” u nama probudi i popne na kočiju. Ali dok ne počnemo da mislimo za sebe uz pomoć Rada, ostajemo uspavani, i život onda nepotrebno vrši svoju silu nad nama protivno našoj pravoj sudbini. Ideja da je sav život zasnovan na transformaciji je tako očigledna, fizički, da ne videti to usled  mentalne zaslepljenosti, ili namerne zaslepljenosti da se vidi ikakav smisao u bilo čemu – to je moderna pošast koja vodi sama po sebi u negativne emocije.”

            Dr. Nicoll je kasnije dodao i sledeće: “Govoreći o naporima u Radu – nije li očigledno da je samo kvantitet napora beskorisan u poređenju sa kvalitetom napora? Samo pričanje o tome, imitacija Rada – kako god ogromna u količini, nigde ne vodi, jer su takvi napori neiskreni. Oni su lošeg kvaliteta, kako god masivni u obimu. Rad je zasnovan na unutrašnjem poštenju. Jedan napor koji nastaje iz unutrašnje iskrenosti i nepokolebljivo vrednovanje Rada dovešće do promene bića i pomak u čovekovom položaju u svemiru jer je kvalitativan, različit od bilo koje količine spoljašnjih, neiskrenih, jadnih napora. Zato su ljudi u Radu dovedeni do tačke odluke. To znači da će sve spoljašnje, u izvesnom trenutku ići protiv njih i imaće mnoštvo žalbi i kritika i ostalih spoljnih razloga i mnoštvo razloga da iznađu grešku u drugima i slično, i zaista ovaj momenat, ako se sam neizbežno ne dogodi, kao što je to obično slučaj može biti i veštački stvoren. Onda sve zavisi od toga da li je u njemu rođen Rad i da li je istinski unutrašnji; i ako je tako učinjen napor u takvom trenutku, on će voditi ka neizbežnoj promeni bića – to jest dovešće do novog rasta esencije – jer tada neophodni napor mora biti na račun ličnosti. “Imamo”, rekao je jednom G. “da dostignemo tačku u Radu gde kako god da nas okolnosti izvrnu ili okrenu cilj u Radu  ne gubimo iz vida.” Ovde naš stav prema Radu izlazi na videlo – prema večitom Radu. Nije li očigledno da takav momenat zahteva kvalitetno najiskrenije napore? Ako je naš stav plitak kako ćemo ga dočekati? Razmislimo za sebe šta to znači i na čemu se Rad zasniva – naime na unutršnjoj promeni, i sve šta ona predstavlja, čak i ako o tome nismo ranije mislili. Promena nije dodatak već stvarna izmena ličnosti kakva jesmo, i time bolna. Samo su najiskreniji momenti od koristi ovde. Ništa lažno u smislu napora nije ni od kakve koristi. Sama činjenica da je kosmos skala kvaliteta svima pokazuje da ono što je inherentno lažno ne može da vodi nikakvoj promeni, već nužno mora – po zakonu – da nađe svoj odgovarajući nivo i ostane tamo jer to je ono što jeste. I šta god da je nešto, to je tamo gde jeste u svemiru, viđenom kao skala kvaliteta, i mora ostati tamo razlogom aktuelnih zakona, koji određuju položaj svega shodno njegovom kvalitetu. To je ono šta se misli kad se kaze kvalitativni pogled na svet. To je značenje Tablice Vodonika.

Posted in Maurice Nicoll | Leave a comment