DODATNA BELEŠKA

DODATNA BELEŠKA

            Dr. Nicoll dodao je ovu belešku kao rezultat razgovora. Rekao je: “Da li je neko od vas ikad mislio o razlici između kvantitativnog pogleda na svemir i kvalitativnog pogleda na svemir? Veoma je jednostavno. Matematika ne može da operiše sa kvalitetima, već samo sa kvantitetima. Uzmimo prvo samo kvantitete. Da li će od bilo koje količine bakra da nastane dukat? Ne. Ali ljudskim sporazumom – to jest ustanovljavanjem jednog veštačkog transformacionog sistema – 240 bakrenjaka teoretski se može pretvoriti u dukat. Ali bez takvog ljudskog aranžmana – to jest, takvog veštačkog sporazumnog trasnformacionog sistema – koji postoji, ovo nikad ne bi moglo da se dogodi samom činjenicom nagomilavanja količine. Čovek može da akumulira milione bakrenjaka ali nikakvo zlato iz toga neće rezultirati samo, osim ako se banka ne saglasi da transformiše 240 bakrenjaka  u zlatnik. Kad bismo živeli u isključivo kvantitativnom kosmosu nikakva transformacija ne bi bila moguća jer transformacija je pitanje kvaliteta – to jest kvalitativne razlike jedne stvari koja se pretvara u nešto drugo. Ovaj Rad podučava da živimo u svetu stvarnih kvalitativnih razlika i to je njegovo značenje. Transformacija je moguća u samoj prirodi stvari. Vidimo semenku da se transformiše u drvo, ali retko o tome mislimo kao o čudu. Jedemo meso i iz njega se stvaraju transformacijom nižih Vodonika u više Vodonike supstance neophodne za mišljenje, osećanje i ljubav. To je inherentna priroda svemira. Ono što nazivamo životom zasniva se na snazi transformacije u svemiru koji je i sam zasnovan na transformaciji – to jest, od nižeg ka višem, i time beskrajnih kvalitativnih razlika. Život je transformacija, u svemiru koji ima to značenje ili smisao. Transformacija znači okretanje nečeg nižeg u nešto više. Oktava hrane u telu to pokazuje. Sve se ovo povezuje sa osnovnom idejom Rada – da živimo u rastućem i time transformišućem svemiru – to jest živućem, razvijajućem i na taj nacin transformišućem svemiru  ili svemiru transformacija. U stvari dok ovo nije shvaćeno i dublje i dublje doživljeno emocionalni centar u čoveku ne može da se probudi i razvija, i uskoro se degeneriše. Kao što znate nauka podučava da živimo u umirućem svemiru. Ovaj sistem, ovaj Rad podučava sasvim suprotno. Morate svojom glavom da mislite o psihološkim razlikama i emocionalnim vrednostima ova dva pogleda i da prosuđujete o njihovoj snazi za dobro ili loše. Ipak “religija” u najširem smislu podučava nešto pozitivno – možda u “relacijama” od sada pa nadalje i tako dalje – ako za momenat razmotrimo psihološku razliku možda ćemo odlučiti koja je vrednija. Možemo sami videti  da transformacija postoji na sve strane. Sav život fizički postoji transformisanjem nižih u više Vodonike – to jest jedemo meso (H-768) i tako možemo da mislimo (H-48). Sve ove ideje su na neki način očigledne, jednom kad počnemo sami da mislimo – tj. onda kad se “vozač” u nama probudi i popne na kočiju. Ali dok ne počnemo da mislimo za sebe uz pomoć Rada, ostajemo uspavani, i život onda nepotrebno vrši svoju silu nad nama protivno našoj pravoj sudbini. Ideja da je sav život zasnovan na transformaciji je tako očigledna, fizički, da ne videti to usled  mentalne zaslepljenosti, ili namerne zaslepljenosti da se vidi ikakav smisao u bilo čemu – to je moderna pošast koja vodi sama po sebi u negativne emocije.”

            Dr. Nicoll je kasnije dodao i sledeće: “Govoreći o naporima u Radu – nije li očigledno da je samo kvantitet napora beskorisan u poređenju sa kvalitetom napora? Samo pričanje o tome, imitacija Rada – kako god ogromna u količini, nigde ne vodi, jer su takvi napori neiskreni. Oni su lošeg kvaliteta, kako god masivni u obimu. Rad je zasnovan na unutrašnjem poštenju. Jedan napor koji nastaje iz unutrašnje iskrenosti i nepokolebljivo vrednovanje Rada dovešće do promene bića i pomak u čovekovom položaju u svemiru jer je kvalitativan, različit od bilo koje količine spoljašnjih, neiskrenih, jadnih napora. Zato su ljudi u Radu dovedeni do tačke odluke. To znači da će sve spoljašnje, u izvesnom trenutku ići protiv njih i imaće mnoštvo žalbi i kritika i ostalih spoljnih razloga i mnoštvo razloga da iznađu grešku u drugima i slično, i zaista ovaj momenat, ako se sam neizbežno ne dogodi, kao što je to obično slučaj može biti i veštački stvoren. Onda sve zavisi od toga da li je u njemu rođen Rad i da li je istinski unutrašnji; i ako je tako učinjen napor u takvom trenutku, on će voditi ka neizbežnoj promeni bića – to jest dovešće do novog rasta esencije – jer tada neophodni napor mora biti na račun ličnosti. “Imamo”, rekao je jednom G. “da dostignemo tačku u Radu gde kako god da nas okolnosti izvrnu ili okrenu cilj u Radu  ne gubimo iz vida.” Ovde naš stav prema Radu izlazi na videlo – prema večitom Radu. Nije li očigledno da takav momenat zahteva kvalitetno najiskrenije napore? Ako je naš stav plitak kako ćemo ga dočekati? Razmislimo za sebe šta to znači i na čemu se Rad zasniva – naime na unutršnjoj promeni, i sve šta ona predstavlja, čak i ako o tome nismo ranije mislili. Promena nije dodatak već stvarna izmena ličnosti kakva jesmo, i time bolna. Samo su najiskreniji momenti od koristi ovde. Ništa lažno u smislu napora nije ni od kakve koristi. Sama činjenica da je kosmos skala kvaliteta svima pokazuje da ono što je inherentno lažno ne može da vodi nikakvoj promeni, već nužno mora – po zakonu – da nađe svoj odgovarajući nivo i ostane tamo jer to je ono što jeste. I šta god da je nešto, to je tamo gde jeste u svemiru, viđenom kao skala kvaliteta, i mora ostati tamo razlogom aktuelnih zakona, koji određuju položaj svega shodno njegovom kvalitetu. To je ono šta se misli kad se kaze kvalitativni pogled na svet. To je značenje Tablice Vodonika.