Psiholoski komentari na ucenje Gurdjijeva i Uspenskog (prvi tom) Deo I str. 202-236

54 O vodonicima Berdlip Decembar 4 1942

 V

 Prvi Svesni Sok (nastavak)

 Deo I, – Vec je receno da kada covek pokusa da se seti sebe, on mora takodje da se  seti svog cilja. Kada se covek seti Rada u sebi i njegovog cilja u Radu, i u isto vreme je okrenut ka spoljnjem zivotu, ovaj cin samo-secanja dovodi Rad do tacke gde dozivljaji ulaze, to jest ovaj cin omogucava coveku da prihvati zivot, onako kako se on odvija u tom trenutku iz perspektive Rada  i zapazi odnose kakve ce u tom trenutku da dozivljaj uspostavi i spreci da dozivljaji padnu na njihova uobicajena mesta u njemu i izazovu njihove uobicajene reakcije. Sve ovo podrazumeva borbu izmedju „da“ i „ne“. Covek u takvom stanju moze da zapazi dozivljaj koji upravo treba da proizvede svoj tipican odgovor u coveku i da tom odgovoru kaze „da“ ili „ne“. Ako je odgovor koji dozivljaj treba da prouzrokuje suprotan covekovom cilju, i covek tom odgovoru kaze „ne“, onda se on drzi svoga cilja. On radi na sebi i u tom momentu on je nesto zrtvovao. Sta je to sto je zrtvovao? Zadovoljstvo uobicajenog reagovanja- to jest mehanicki- zadovoljstvo, recimo, od osecanja da trpi, ili zadovoljstvo neke neprijatne misli, ili neke neprijatne manifestacije, i tako dalje. Sve ovo ukljucuje borbu koja se veoma brzo odvija i ne manifestuje se spolja. Ona se odvija unutar coveka i povezana je sa njegovim unutrasnjim prihvatanjem ili unutrasnjim odbijanjem. Ona se odvija tamo gde covek treba da bude svestan, gde treba da bude budan – a gde je ustvari u snu. To mesto se moze pronaci. To je mesto gde se zadaje Prvi Svesni Sok.  

 

Deo II, – Kao sto je receno, covek uvek treba da se seti svog cilja kada se seca sebe. Covek ne moze da se razvija ako se ne seti sebe, jer je tacka njegovog razvoja na mestu na kojem se seca sebe. I tu je tacka gde cvoek moze da se bori svesno. Jer da bi se covek razvijao- u njemu mora da se odvija borba – borba izmedju „da“ i „ne“ borba izmedju cilja i ne-cilja. Ali sve ce zavisiti od prirode njegove borbe – to jest, sa cim i za sta se covek bori i sta pamti kao „da“ a sta kao „ne“. Od toga ce zavisiti rezultat njegove borbe.

 

Po pravilu u covekovom unutrasnjem zivotu nema borbe. U mehanickom coveku, coveku koji se ne seca sebe, coveku rutine, koji reaguje mehanicki na svoju okolinu, na svoj steceni nacin, koji ide za svojim uobicajenim navikama, nema unutrasnje borbe. Borba pocinje samo kada ide protiv svoje rutine, svoje mehanicnosti, za koju zamislja da je sledi svojom voljom. Ali ako borba u njemu otpocne, posebno ako je u njemu kontinuirana i definitivna linija borbe, onda se, kao rezultat, postepeno pocinju da formiraju trajnije i trajnije osobine u njemu. A to kakva vrsta trajnih osobina ce poceti da se formiraju u njemu zavisice od  prirode borbe i od toga sta je „da“ a sta „ne“. Covek moze imati tezak zivot, mozda ce morati da ima odricanja, da se  bori sa velikim teskocama i mukama, i kao rezultat neke trajne osobine mogu da se formiraju u njemu. Ali ne sledi da su te trajne osobine pozeljne ili korisne za njegov pravilan razvoj u Radu – one ustvari mogu da stoje na putu njegovog stvarnog unutrasnjeg razvoja. To jest, pre nego sto covek moze pravilno da se razvija, ove trajne osobine moraju da budu razgradjene i nova pocetna tacka bude formirana, a to moze da bude nemoguce. Fanaticna vera moze da dovede do toga da se trajne osobine u coveku formiraju kao tako cvrste da se dogodi ono sto se u Radu zove kristalizacija. Nesto se u coveku kristalise- nesto u izvesnom smislu toliko tvrdo, postojano i fiksirano. Ovaj izraz kristalizacija je termin koji u Radu oznacava stepen unutrasnjeg sjedinjavanja kvaliteta.

 

Jedno znacenje Hristove izreke: „osim ako se okrenete i postanete mala deca, necete uci u carstvo nebesko“ (mateja XVIII 3) je da covek koji se susrece sa Radom mora uvek da se okrene nazad i pocne ponovo zbog pogresnih ideja i stavova i pogresnog razvoja koji mu je zivot dao. A to je utoliko teze ako se u njemu dogodio izvestan stepen kristalizacije. To je slucaj ako su manje vise trajne karakteristike formirane u njemu. Kristalizacija se moze dogoditi iz razlicitih razloga. Na primer strah moze da u coveku zasnuje borbu. On moze da se bori da prevazidje strah, da bi pokazao da se ne boji, ili moze da se bori jer je uzasnut od neuspeha: ili moze da se bori zbog straha od neke kazne, kao sto je strah od greha ili strah od pakla. U potonjem slucaju moze da se bori sa sobom sa velikim nasiljem i kao rezultat da se kristalizuje. Sta je osnova njegove kristalizacije? Osnova je strah. Strah od greha, od pakla, moze da strasnu unutrasnju borbu izmedju „da“ i „ne“; ali ako se covek kristalizuje u svojoj sonovi, on se kristalizovao na pogresan nacin. Strah nije prava osnova za kristalizaciju. Ne samo da je pogresna, vec je i nepotpuna kristalizacija, jer u pravoj kristalizaciji sve sto je korisno i podobno za rast u coveku mora biti ukljuceno. Strah je negativan. Takav covek nece imati bilo kakvu dalju mogucnost razvoja takav kakav je. Jer da bi se dalji razvoj dogodio, on pre svega mora da se istopi a ovo samo moze da se dogodi kroz neopisivu patnju. Sva ta osnova straha mora da bude otklonjena. Sta je rezultat pogresne kristalizacije? To znaci da je nesto tako trajno i tako otporno formirano u coveku da moze da prezivi smrt i moze da udje u svet u drugom telu. To je zato sto se odredjeno unutrasnje sjedinjavanje dogodilo kroz frikciju u borbi izmedju „da“ i „ne“. Ali kao sto je receno frikcija kroz borbu izmedju „da“ i „ne“ moze lako da se dogodi na pogresnoj osnovi, i rezultat je pogresna nekompletna kristalizacija. Drugim recima kristalizacija je moguca na bilo kojoj osnovi „dobroj“ ili „losoj“ rezultat ce biti odredjena psihicka postojanost sposobna da opstane i prezivi smrt izvesno vreme

I da cak nadje drugo fizicko telo i udje u zivot. Na primer covek moze da se kristalizuje na bazi osvete ili mrznje i kroz odricanje od svega sto nije u sluzbi mogucnosti za osvetu ili mrznju, moze formirati u sebi nesto trajno sto moze opstati i posle smrti njegovog fizickog tela -nesto zlo.

 

Govoreci o ovoj mogucnosti o psihickoj kristalizaciji na bilo kojoj osnovi, G je jednom rekao: „uzmite za primer brigadira, dobrog cestitog brigadira. Zanao sam jednog takvog na Kavkazu. Lezao bi sa puskom na nisanu iza kamena tako pored puta po osam sati da se ne pomeri. Mozete li vi to? Sve vreme, da vas podsetim, u njemu se odvija borba. Zedan je i vruce mu je, muve ga grizu, ali on je miran. Drugi je kaludjer; on se boji djavola; svu noc udara glavom u pod i moli se. Tako se postize kristalizacija. Na takve nacine ljudi u sebi mogu da proizvedu neverovatnu snagu; mogu da izdrze torturu; mogu da postignu ono sto zele. To znaci da je u njima nesto cvrsto, nesto trajno. Takvi ljudi mogu da postanu besmrtni. Ali kakva je korist od toga? Covek te vrste postaje ‘besmrtna stvar’, iako je odredjena kolicina svesti nekad sacuvana u njemu. Ali moramo da shvatimo da se cak i ovo desava veoma retko.

 

U dva gornja primera koje je dao G vidimo kako u prvom slucaju covek moze da se kristalizuje pogresno sa obicnim zivotnim ciljem, a u drugom primeru sa takozvanim „religioznim“ ciljem. Da bi se ispravna kristalizacija dogodila boraba izmedju „da“ i „ne“ mora da bude na visem nivou razumevanja. Covek ne sme da se kristalizuje u malim delovima centara, ili u negativnim delovima. On prvo mora da stekne pravilno znanje a zatim mora da pocne da ga razume i da ga primeni na sebi. Ako nema pravilno saznanje i ako ne pocne da ga razume i primenjuje nece znati sa cim mora da se bori; i uistinu moze da pocne da se bori sa necim sto samo moze da mu skodi. Sa tim u vezi zanimljivo je zapaziti sta nas Rad  poducava da posmatramo i sa cim da se borimo.

 

Videcete da ono sto je ovde vazno je kvalitet borbe izmedju „da“ i „ne“. Kakav kvalitet, koje vrsta „da“ i „ne“ se covek seca kad se seca sebe? Ako se covek seca svega sto razume u Radu i njegovom ucenju, onda kvalitet njegovih „da“ i „ne“ u njegovoj unutrsnjoj borbi sa sobom ce biti ispravan, i ako kristalizacija pocne u njemu na osnovama Rada, bice to ispravna kristalizacja.

 

Sledeca beleska o vodonicima

 

Beleska na pitanje: dali je biti svestan u vodoniku izraz u Radu?

 

Pitanje je formatorno ali u isto vreme interesantno. Neophodno je misliti sta svest znaci i sta vodonik znaci. Bukvalno, svest znaci znati zajedno. Samo-znanje znaci biti vise svestan, prvo, biti svestan razlicitih kontradiktornih ‘ja’, razlicitih raspolozenja, i poznavati ih zajedno. Ovo oznacava povecanje svesti u smislu znati zajedno. Promena bica moze samo da se dogodi kroz ovaj metod – naime, povecanje svesti u ovom smislu.

 

Prvi svesni sok je transformacija vodonika 48 u vodonik 24 putem vodonika 12. Ovo mora biti dovedeno do mesta gde dozivljaj ulazi gde on deluje kao ugljenik. Cilj, ako je zaista emocionalan i ako ga se mozete setiti u momentu teskoce, dovodi ovaj ugljenik 12 u polozaj. U izvesnom smislu, ovaj ugljenik je celokupan emocionalni dozivljaj i vrednovanje koje covek ima prema Radu po sebi. Ako je snaga za Rad tako velika u covveku da je on ne zaboravlja, i oseca da je njegov citav zivot i celokupni smisao povezan sa radom onda ovaj ugljenik 12 ocinje da zauzima svoj pravi polozaj, ali ako je on jedva kreatura cula itd ova transformacija ne moze da se dogodi i njegov zivot je manifestacija vodonika 48. Ako covek moze da zna svoje mehanicke reakcije (kroz samo-posmatranje) i u isto vreme oseca prisustvo Rada, onda je covekova svest uvecana utoliko sto covek onda zna zajdno mnogo vise, to jest, covek spoznaje i vidi svoju mehanicnost u svetlosti Rada i sta on predstavlja, naime, covek postaje svestan u Radu u odnosu na to kako postupa u zivotu, i u tom smislu moze se reci da covek postaje svestan u visem vodoniku.

 

Tada je neophodno misliti sta vodonik znaci. Vodonik je tacka u komsosu vidjenom kao kvalitativna skala- naime skala stepena izvrsnosti. Nizi vodonici se manifestuju nasim spoljnim culima kao predmeti, kao kamen, trava, meso, voda itd. Ali je kada ta tacka u kosmosu zvana vodonik 48 dostignuta, njegova manifestacija je samo unutrsanja i tako u vezi samo sa onim sto je unutrasnje. Vodonik 48 je tzv najnizi psihicki vodonik. Nasa obicna svest koristi vodonik 48. On sve sagledava u relacijama suprotnosti. Kao sto znate formatorni deo Intelektualnog Centra koji radi na vodonik 48 se zove „treca slepa sila“. Spektar znanja dat ovim vodonikom odredjuje svet suprotnosti za nas i tako sagledavamo stvari kao „da“ ili „ne“ i nema moc relativnog misljenja i nema mogucnost da vidi stvari kao i „da“ i „ne“. Visi centri koji rade sa vodonikom 12 i vodonik 6 ne sadrze protivrecnosti. TO je zbog toga sto je stepen prosvetljenja takav da vidimo sve strane pitanja istovremeno a ne podeljene u nepomirljive suprotnosti. Nekad se svestu ovom sistemu poredi sa svetlom. Nas unutrsnji zivot se kaze da je u mraku i to je ono sto se misli u Jevandjeljima kad se kaze „Ljudi koji zive u mraku“. Ideja samo-posmatranja je u tome da se pusti zrak svetla u ovu tamu. Moramo da zamislimo da biti svestan u visem vodoniku ili putem viseg vodonika je slicno tome da se sve obasja jacom svetloscu. Dok svetlo svece slabo osvetljava okolinu, svetlost baklje osvetljava sto su samo senke bile ranije i cini da vidimo sve u drugim odnosima: sto znaci,  biti svestan u visem vodoniku znaci videti sve u sasvim novim odnosima, i taj momenat videjnja novih odnosa nam se nekad dogadja u trenutcima neprilika i nevolje kada odjednom sve postaje transformisano i vidimo stvari u sasvim razlicitoj svetlosti. Kad smo fiksirani za nasa negativna stanja, kad smo puni samo-sazaljenja i svesni samo naseg povredjenog samoljublja vidimo sve vrlo mracno. Ustvari svesni smo u vodoniku 48, recimo. Ali kad imamo momenat budjenja i izdignuti smo iznad takvog stanja delovanjem Rada, sve nase misli i osecanja u ranijem stanju tada izgledaju trivijalna. Ne mozemo da razumemo zasto smo ovo ili ono govorili ili mislili. To je momenat prosvetljenja ili povecane svetlosti i time povecane svesti u smislu da ‘zajedno znamo’ mnogo vise nego u stanju nase zgrcene svesti. Sve upada u njegovu pravu razmeru u stanju povecane svesti, tako da mozemo da kazemo da smo u tom trenutku bili svesni u visem vodoniku. Ustvari u tom trenutku bili smo svesni na visoj tacki kosmosa gledanog kao skala kvaliteta predstavljena vodonicima. Jednom recju izdigli smo se iznad sebe za momenat i videli stvari u novom svetlu. Svako mora da primecuje da je u losijem ili boljem stanju u razlicitim momentima i to je zaista na osnovu ovog savrseno nepogresivog iskustva da mozemo biti sigurni o postojanju visih nivoa svesti.

 

Mislim da je greska pokusavati povezivanje cetiri data stanja svesti sa vodonicima. Te dve ideje treba da budu date odvojeno iako su ocigledno povezane. Trece stanje svesti – naime, Samo-svest, ili Samo-secanje- uvek nastaju iz visih vodonika ali to moze biti vodinik 24, ili Vodonik 12 ili cak vodonik 6. Razgovarali smo na sastanku ovde o efektima zubarskog  gasa kada ljudi imaju iznenada imaju spektakularno iskustvo koga kasnije ne mogu da se sete. To znaci da su za momenat stavljeni u visi vodonik. G je jednom rekao da opijum ima visi vodonik u sebi kojeg ljudi nekad mogu postati svesni. Rekao je da je to kao postati svestan u biljci, ali znate covek mora da stvori visi vodonik sam pokusavajuci, pre svega, da sebi da,  prvi svesni sok, i ako moze Drugi svesni sok koji pokrece nove oktave u razvoju svih vodonika u telu.

 

Zeleo bih da pokusate da shvatite na neki nacin i da steknete neku viziju kosmosa kao skale vodonika. To ima veze sa intenzitetima znacenja i upotrebe- sto ce reci sa kvalitativnim ne kavantitativnim. Pomislite sada svi vi, pogledajete oko sebe u sobi u kojoj se nalazite. Vidite razlicite stvari- stvari nacinjene od drveta, od kamena, mozda neku hranu na stolu, vodu, vazduh itd. Dali ste ikad pomislili u kakvom su odnosu sve te reazlicite stvari jedna prema drugoj. Ako jeste mozda cete videti zasto je  Gosp. O kada je prvi put cuo o tablici vodonika rekao da je to znanje visih centara.

 

Seticete se da je sve definisano onim cime se hrani i cemu je ono hrana. Krava moze da jede cvece u vazi na stolu ali vi nemozete; ali vi mozete da jedete kravu. Insekti jedu drvo od stolice na kojoj sedite. Drvo stolice na kojoj sedite je odredjena tacka u kosmosu. Meso je vise organizovano i nalazi se na visoj tacki u kosmosu; njegova funkcija, njegova svojstva, njegove namene, njegove mogucnosti su sasvim drugacije. Uzmimo na primer misao zasnovanu na vodoniku 48; njegovu upotrebu, njegova svojstva, njegove funkcije od onih koje odlikuju meso a ono opet ima svoje.  Meso je pametnije od drveta a misao je pametnija od mesa. Kuvani krompir je pametniji od sirovog krompira jer je on 768 i moze covek da ga jede. Emocionalna percepcija, ako je uistinu zasnovana na vodoniku 24 je daleko pametnija od percepcije zasnovane na vodoniku 48.

 

Pokusajte da razmisljate sa ovog polazista i uputicete mi neka definitivna pitanja koja cu ja pokusati da odgovorim.

 

DODATNA BELESKA

 

Dr. Nicoll dodao je ovu belesku kao rezultat razgovora. Rekao je: „dali je neko od vas ikad mislio o razlici izmedju kvantitativnog pogleda na svemir i kvalitativnog pogleda na svemir. Veoma je jednostavno. Matematika ne moze da operise sa kvalitetima, vec samo sa kvantitetima. Uzmimo prvo samo kvantitete. Dali ce od bilo koje kolicine bakra da nastane dukat? Ne. Ali ljudskim sporazumom to jest ustanovljavanjem jednog vestackog transformacionog sistema – 240 bakrenjaka teoretski se moze pretvoriti u dukat. Ali bez takvog ljudskog aranzmana to jest takvog vestackog sporazumnog trasnformacionog sistema koji postoji ovo nikad nebi moglo da se dogodi samom cinjenicom nagomilavanja kolicine. Covek moze da akomulira milione bakrenjaka ali nikakvo zlato iz toga nece rezultirati samo, osim ako se banka ne saglasi da transformise 240 bakrenjaka  u zlatnik. Kad bismo ziveli u iskljucivo kvantitativnom kosmosu nikakva transformacija nebi bila moguca jer transformacija je pitanje kvaliteta, to jest kvalitativne razlike jedne stvari koja se pretvara u nesto drugo. Ovaj Rad poducava da zivimo u svetu stvarnih kvalitativnih razlika i to je njegovo znacenje. Transformacija je moguca u samoj prirodi stvari. Vidimo semenku da se transformise u drvo, ali retko o tome mislimo kao o cudu. Jedemo meso i iz njega supstance neophodne za misljenje, osecanje i ljubav se stvaraju transformacijom nizih vodonika u vise vodonike. To je inherentna priroda svemira. Ono sto nazivamo zivotom zasniva se na snazi transformacije u svemiru koji je i sam zasnovan na transformaciji o- to jest od nizeg ka visem i time beskrajnih kvalitativnih razlika. Zivot je transformacija, u svemiru koji ima to znacenje ili smisao. Transformacija znaci okretanje neceg nizeg u nesto vise. Oktava hrane u telu to pokazuje. Sve se ovo povezuje sa osnovnom idejom Rada da zivimo u rastucem i time transformisucem svemiru – to jest zivucem i tako transformisucem svemiru  ili svemiru transformacija. Ustvari dok ovo nije shvaceno i dublje i dublje dozivljeno emocionalni centar u coveku ne moze da se probudi i razvija i uskoro se degenerise. Kao sto znate nauka poducava da zivimo u umirucem svemiru. Ovaj sistem ovaj Rad poducava sasvim suptrotno. Morate da mislite za sebe o psiholoskim razlikama i emocionalnim vrednostima ova dva pogleda i da prosudjujete o njihovoj snazi za dobro ili lose. Iak ‘religija’ u najsirem smsilu poducava nesto pozitivno – mozda u relacijama od sada pa nadalje i tako dalje, ako za momenat razmotrimo psiholosku razliku mozda cemo odluciti koja je vrednija. Mozemo sami videti  da transformacija postoji na sve strane. Sav zivot fizicki postoji transformisanjem nizih u vise vodonike to jest jedemo meso (H-768) i tako mozemo da mislimo (H-48). Sve ove ideje su na neki nacin ocigledne, jednom kad pocnemo da mislimo za sebe, onda kad se vozac u nama probudi i popne na kociju. Ali dok ne pocnemo da mislimo za sebe, jednom kad se ‘vozac’ u nama probudi i popne u kociju. Ali dok ne pocnemo da mislimo za sebe uz pomoc Rada, ostajemo uspavani, i zivot onda nepotrebno vrsi svoju silu nad nama protivno nasoj pravoj sudbini. Ideja da je sav zivot zasnovan na transformaciji je tako ocigledna , fizicki, da ne videti da je to zbog  mentalne zaslepljenosti, ili namerne zaslepljenosti da se vidi ikakav smisao u bilo cemu – a to je moderna posast koja vodi sama po sebi u negativne emocije.

 

Dr. Nicoll je kasnije dodao i sledece: „ Govoreci o naporima u Radu – nije li ocigledno da je samo kvantitet napora beskorisan u poredjenju sa kvalitetom napora. Samo pricanje o tome, imitacija Rada, kako god ogromna u kolicini, nigde ne vodi, jer su takvi napori neiskreni. Oni su loseg kvaliteta, kako god masivni u obimu. Rad je zasnovan na unutrasnjem postenju. Jedan napor koji nastaje iz unutrasnje iskrenosti i nepokolebljivo vrednovanje Rada dovesce do promene bica i pomak u covekovom polozaju u svemiru jer je kvalitativan, razlicit od bilo koje kolicine spoljasnjeg neiskrenih jadnih napora. Zato su ljudi u Radu dovedeni do tacke odluke. To znaci da ce sve spoljasnje, u izvesnom trenutku ici protiv njih i imace mnostvo zalbi i kritika i ostalih spoljnih razloga i mnostvo razloga da iznadje gresku u drugima i slicno i zaista ovaj momenat moze biti vestacki stvoren, ako se sam neizbezno ne dogodi, kao sto je to obicno slucaj. Onda sve zavisi od toga dali je u njim rodjen raed i dali je istinski unutrasnji, i ako je tako napor ucinjen u takvom trenutku ustvari ce voditi ka neizbeznoj promeni bica to jest novog rasta esencije – jer tada neophodni napor mora biti na racun licnosti. „Imamo, rekao je jednom G, „da dostignemo tacku u Radu gde kako god da okolnosti izvrnemo ili okrenemo cilju Radu se ne gubi iz vida.“ Ovde nas stav u Radu izlazi na videlo – vecitom Radu. Nije li ocigledno da takav momenat zahteva kvalitetno najiskrenije napore? Ako je nas stav plitak kako cemo ga docekati. Razmislimo za sebe sta to znaci i na cemu se Rad zasniva- naime na unutrsnjoj promeni i sve sta ona predstavlja, cak i ako o tome nismo ranije mislili. Promena nije dodatak vec stvarna izmena licnosti kakva jesmo, i time bolna. Samo su najiskreniji momenti od koristi ovde. Nista lazno sto se ispreci naporu nije ni od kakve koristi. Sama cinjenica da je kosmos skala kvaliteta svima pokazuje da ono sto je urodjeno lazno ne moze da vodi nikakvoj promeni, vec nuzno mora po zakonu o- da nadje svoj odgovarajuci nivo i ostane tamo jer to je ono sto je. I sta god da je nesto to je tamo gde jeste u svemiru, vidjenom kao skala kvaliteta, i mora ostati tamo razlogom aktuelnih zakonap, koji odredjuju polozaj svega shodno njegovom kvalitetu. To je ono sta kvalitativni pogled na svet znaci. To je znacenje Tablice vodonika.  

 

 

 

 

55 Znanje Berdlip Decembar 27 1942

 

Uvod

 

Veceras zelim prvo da govorim o „Oktavi Rada“. To zvuci kao Do evaluacije Rada. To znaci da nista ne moze da otpocne dok ne postoji ocenjivanje. I ovo nije nista misteriozno. Nista necete poceti dok ne mislite da ono vredi, a  ocenjivanje stvari je njena vrednost za vas. Ako nesto ne cenite ono za vas nema vrednost. Ova nota Do nece se nuzno odmah cuti kad dodjete u kontakt sa radom. To je samo mogucnost. To znaci kad cujete ideje Rada one mogu da padnu na neko vec pripremljeno mesto u vama,to jest na Magnetski centar. Mozda cete osetiti da je to ono sto ste zeleli. To ocenjivanje je rezultat akcije vrste Magnetnog centra u vama. U razlicitim ljudima Magnetski centar se razlikuje. Ali on lezi u emocionalnim delovima centara- to znaci lezi u mestima gde osecate ocenjivanje, gde osecate vrednovanje, posto je vrednovanje emocionalno. Ali ova, da tako kazemo, prva-ljubav, nece trajati. To moze biti veoma lepo osecanje ali ono nece trajati.  To moze biti veoma lepo osecanje, ali je ono ipak prolazno, ispunivsi svoj zadatak, i vi ste ostavljeni zadatku ponovnog ocenjivanja. Jer Magnetni centar moze da dovede coveka do Rada aili  ga tamo nece zadrzati u njemu. Nema sumnje da su svakom poznata prva osecanja ljubavi, ta izuzetna vanzemaljska osecanja koja rano u zivotu dolaze, koja nisu fizicka vec posvecena i koja izgledaju kao da su dodirnuta uticajima koji dolaze iz Viseg Emocionalnog Centra. A zatim kasnije dolazi sasvim drugaciji zadatak – onaj iz prakticnih odnosa. Isto je to tako i sa Radom. Cedsto sam pomisljao da nasu istoriju zivota u ljubavi ponavljamo u samom Radu. U mom licnom slucaju znam da kad asma se prvi put susreo sa Radom jednako sam osecao istu zacudjenost, isti dozivljaj misterije, cudesnoga, koje sam osecao u najranijoj mladosti, osecanje koje je zaista izgledalo samo-opstajuce i koje je samo ovlaz bilo povezano sa spoljnim objektom, osobom. No, bez ozbzira na rane emocije koje smo mogli imati u vezi sa idejama rada i otrkicem da takva stvar zaista postoji ona nisu dovoljna. Cak i ako imamo ispravan Magnetski centar, osecaji i emocije koji iz njega izlaze nece trajati. Moramo da upoznamo predmet nase ljubavi i da se prema njemu prakticno postavimo. Ova nota se zove Re u oktavi Rada. Nota Re se oglasava kada covek pocne da izucava ideje Rada i njegovog ucenja i pocinje  Rad da primenjuje na sebi. Ova nota Re se jos zove „Primena Rada na sebi“. Ako nota Do oglasena prvo Magnetskim centrom, ne promeni svoj kvalitet, vec ostane jednostavno osecanje cudesnog, nota Re nece zvucati dovoljno jako. Ipak niko ne prolazi kroz Rad bez izvesnog osecanja cudesnog. Sto  znaci da covek mora da oseti razliku izmedju zivota i Rada, u protivnom Rad ce pasti na ona mesta na koja zivot pada u njemu, to jest na one delove centara koji ne mogu da prime i nisu predvidjeni da prime Rad. Covek ima delove centara za zivot i delove centara za Rad. On je sazdan i za zivot i za Rad. Bez posedovanja Maganetskog centra on ce ideje Rada uzimati delovima centara koji su za zivot. Pokusace da Rad doda direktno zivotu kao da je to ista stvar. Sipace mlado vino u stare flase, zakrpice svoj stari kaput novom krpom. Funkcija Magnetskog centra je da to spreci. Magnetski centar je nesto sto je definisano kao kapacitet za razlikovanje izmedju A i B uticaja, izmedju zivotnih uticaja, uticaja stvorenih mehanickim zivotom, i uticaja koji dolaze izvan zivota a koji su utkani u mehanicki zivot. Ukoliko Magnetski centar ne postoji nista nece biti moguce u odnosu na unutrsnju evoluciju. Nikakva transformacija osecaja zivota ili osecaja sebe nece biti moguca. Ipak, kao sto je receno, Magnetski centar, jednom kad svoju ulogu odigra, nije vise od koristi. On vas uvodi u novi svet. I onda vi sami morate da nadjete svoj put. To znaci da on moze da dovede coveka do Rada i da mu omoguci da oceni Rad, ali to je sve. Covek zatim mora da ponovo proceni Rad za sebe, primenom ideja Rada na sebe i na svoje celokupno stanoviste i to ce ojacati Do u njemu. To jest nota Re ce ojacati notu Do u njemu i promenice svoj kvalitetu svesno vrednovanje. Uvidevsi istinu Rada covek ce ga vrednovati sve vise i vise na svestan nacin, i ovo ponovno vrednovanje Rada ce ojacati do i uciniti ga stvarnim Do.

 

Treca nota u Oktavi Rada, nota Mi se zove „Uvidjanje licnih teskoca“. Lako cete razumeti da ovo ima vise razlicitih aspekata, mnogo razlicitih znacenja za svakog coveka. Ima na primer licnih teskoca koje se pojavljuju u odnosu na covekovo bice. A postoje i teskoce koje se pojavljuju u odnosu na covekovo znanje, to jest, u prihvatanju odredjenih ideja Rada kao znanja. Postoje mnoge neobicne ideje koje se odnose na znanje kao stranu Rada – ideje koje smo culi mnogo puta, ali koje nismo jos poceli da usvojamo. U ovom Radu moramo da pocnemo da mislimo na novi nacin. To je samo moguce kroz novo znanje, jer uvek cete misliti na isti nacin sem ako niste stekli novo znanje. Novo misljenje zahteva novo znanje ali vas novo znanje nece dovesti do misljenja na nov nacin sem ako novo znanje ne usvojite. Ipak morate biti u stanju da mislite na nov nacin, jer u suprotnom, nikad necete videti svoj zivot i nikad necete videti znacenje Rada. Rad na znanju je jednako tezak kao i Rad na bicu. Cak je i tezi. Sve ovo pripada uvidjanju licnih teskoca – noti Mi.

 

Mnoge teske stvari su recene u Radu. To znaci da su mnoge stvari recene koje se sudaraju sa nasim uobicajenim oblicima znanja. Sa ovim cete se sresti u svakom obliku ezotericnog ucenja. Na primer Hrist je rekao svojim ucenicima mnogo puta: „Ako mozete da podnesete“. A to znaci da znanje – veliko znanje – znanje o coveku i njegovoj situaciji na zemlji i njegovim mogucnostima – nije nesto sto mozete da prihvatite na svakodnevni nacin, ili udruzite sa obicnim znanjem ili smatrate glupavim jer ne korespondira sa vasim misljenjem. Veliko znanje zahteva veliku zrtvu i dugotrajnu borbu sa sobom. Veceras zelim da vam dam ucenje Rada o znanju kao takvom, sto uopste nije lako prihvatiti i mora se izucavati dugo vremena da bi postalo deo covekovog uma. 

 

ZNANJE

 

Mr. Ouspenski govori:

 

„ Tokom jednog razgovora sa G. u nasoj grupi koja je pocela da postaje trajna, upitao sam:“zasto ako je antickio znanje sacuvano i  ako, govoreci uopsteno, znanje koje je oduvek postojalo odvojeno od nase nauke i filozofije, ili ga cak prevazilazilo, zasto je ono tako pazljivo prikriveno? Zasto nije ucinjeno opstim dobrom? Zasto su ljudi koji poseduju ovo specijalno znanje nevoljni da ga prepuste u siroki opticaj, u ime bolje i uspesnije borbe sa zabludom, prevarom, zlom i neznanjem?

 

Cini mi se da je to pitanje koje se obicno javlja u svakacijem umu kad se prvi put sretne sa idejama ezotericizma.

 

Postoje dva odgovora na to rekao je G. Pre svega ovo znanje nije sakriveno; a drugo ono ne moze s obzirom na njegova svojstva postati opste dobro. Prvo cemo razmotriti ovaj drugi iskaz. Dokazacu vam kasnije da je znanje (naglasio je ovu rec) daleko pristupacnije onima sposobnim da ga asimiluju nego sto se to obicno predpostavlja; a cela nevolja je u  tome da ljudi ili ne zele ili ne mogu da ga prime. Ali pre svega druga stvar mora biti shvacena, naime, da znanje ne moze da pripada svima, cak ne ni mnogima. Takav je zakon. Vi ovo ne razumete jer ne razumete da je znanje kao i sve ostalo na svetu materijalno. Materijalno je i znaci da poseduje sve odlike materijalnosti. Jedna od prvih karakteristika materijalnosti je da je materija na datom mestu i pod  datim uslovima ogranicena. Cak je i pesak u pustinji i voda u moru odredjena i nepormenljiva kolicina. Tako da ako je znanje materijalno, onda to znaci da je njegova kolicina odredjena u odredjenom trenutku. Moze se reci da tokom odredjenog vremena, recimo stoleca covecanstvo ima na raspolaganju odredjenu kolicinu znanja. Ali znamo cak i iz obicnog posmatranja zivota da materija znanja poseduje sasvim drukcije kvalitate shodno tome dali se uzima u malim ili velikim kolicinama.  Uzeta u velikim kolicinamana datom mestu, to jest, od strane jednog coveka, recimo ili od strane manje grupe ljudi, daje veoma dobre rezultate; uzeta u malim kolicinama, (to jest, pojedinacno od velikog broja ljudi), ne daje nikakve rezultate uopste; ili moze da da negativne rezultate, suprotne od onih ocekivanih. Stoga ako odredjena definitivna kolicina znanja distribuirana  medju milionima ljudi, svaki pojedinac ce da primi veoma malo i ova mala kolicina znanja nece nista promeniti ni u njegovom zivotu ni u njegovom razumevanju stvari. I bez obzira kako velik broj ljudi koji su primili malu kolicinu znanja, to nece promeniti nista u njihovim zivotima, izuzev, mozda sto ce ih uciniti jos tezim.

 

Ali, ako nasuprot, velika kolicina znanja je zgusnuta u malom broju ljudi, onda ovo znanje moze da da velike rezultate. Sa ove tacke gledista daleko je bolje da znanje bude sacuvano medju malim brojem ljudi a ne reasplinjeno medju masom.

 

Ako uzmemo odredjenu kolicinu zlata i odlucimo da pozlatimo izvestan broj predmeta njime, moramo da znamo, ili proracunamo, koliko tacno predmeta moze biti pozlaceno sa tom kolicinom zlata. Ako pokusamo da pozlatimo vecu kolicinu predmeta, oni ce biti neujednaceno pokriveni zlatom, u zakrpama, i izgledace mnogo gore nego da na sebi nemaju nikakvo zlato, a mi cemo ustvari izgubiti zlato.

 

Raspodela znanja zasnovana je bas na istom principu. Ako je znanje dato svima, niko nece dobiti nista. Ako je sacuvano medju pojedincima, svako ce primiti ne samo dovoljno da zadrzi vec i da uveca ono sto je primio.

 

Na prvi pogled ova teorija izgleda veoma nepravedna, jer je polozaj onih koji su, da tako kazem, uskraceni za znanje zato da bi drugi mogli da prime vise, da tako kazem, tuzan i nezasluzeno tezi nego sto treba da bude. Ustvari to uopste nije tako; i u raspodeli znanja nema niceg nimalo nepravednog. 

 

Cinjenica je da ogromna vecina ljudi ne zeli nikakvo znanje uopste. Oni odbijaju njihov udeo, i ne zele da prime ni ono sto im je dodeljeno opstom raspodelom za svrhu zivota. Ovo je narocito evidentno u periodu masovnog ludila kao sto su ratovi, revolucije itd, kad ljudi iznenada izgube i ono malo zdravog razuma sto imaju i pretvore se u potpune automate prepustajuci se masovnom unistavanju u ogromnim brojevima drugim recima gubeci cak i instinkt samo-odrzanja. Usled toga ogromne kolicine znanja ostaju, da tako kazemo, nezauzete i mogu se raspodeliti medju onima koji shvataju njegovu vrednost. U tome nema niceg nepravednog jer oni koji primaju znanje ne uzimaju nista sto pripada drugima, nista drugima ne uskracuju; oni uzimaju samo ono sto su drugi odbacili kao beskorisno i sto bi u svakom slucaju bilo izgubljeno kad ga oni nebi uzeli.

 

Sakupljanje znanja jednih zavisi od odbacivanjem znanja drugih.

 

Postoje razdoblja u zivotu covecanstva, koja se generalno preklapaju sa pocetkom pada kultura i civilizacija, kada mase nepovratno gube razum i pocinju da unistavaju sve sto su stvorili vekovi i milienijumi kulture i civilizacije. Takva razdoblja masovnog ludila, se cesto poklapaju sa geoloskim kataklizmama, klimatskim promenama i slicnim fenomenima planetarnog karaktera, oslobadjaju ogromnu kolicinu materije znanja. Ovo za uzvrat namece rad na skupljanju ove materije znanja koje bi u protivnom bilo izgubljeno. Stoga Rad na skupljanju rasparcane materije znanja cesto koincidira sa pocetkom unistavanja i padom kultura i civilizacija.

 

Ovaj aspekt pitanja je jasan. Gomila niti zeli niti trazi znanje, a vodje gomile u njihovom sopstvenom interesu, pokusavaju da ojacaju njen strah i odbojnost prema svemu novom i nepoznatom. Ropstvo u kojem covecanstvo zivi je zasnovano na ovom strahu. Tesko je cak i zamisliti sav uzas ovog ropstva. Mi ne razumemo sta ljudi gube. Ali da bi se razumeo uzrok ovog ropstva dovljno je videti kako ljudi zive, u cemu se sastoji njihov cilj, o cemu misle, sta govore, cemu sluze i sta svetkuju. Uzmite u obzir na sta kulturno covecanstvo naseg vremna trosi novac, sta namece najvisu cenu, gde su najvece gomile. Ako za momenat razmislimo o ovim pitanjima, postaje jasnije da covecanstvo kakvo je danas sa interesovanjima koji ga rukovodene moze ocekivati da ima bilo sta drugo od onog sto ima. Ali kao sto sam  vec rekao, drukcije ne moze biti. Zamislite da je za citavo covecanstvo dodeljena pola kilograma znanja godisnje. Kad bi ovo znanje bilo rasporedjeno na svakog, svako bi dobio toliko malo da bi ostao ista budala kao sto je i bio. Ali zahvaljujuci cinjenici da je tako malo onih koji zele da steknu ovo znanje oni koji ga uzmu, dolaze do njega recimo, po zrno svaki, i sticu priliku da postanu inteligentniji. Ne mogu svi da postanu inteligentniji  cak i ako zele, i kad bi cak i postali inteligentiji to im nebi promenilo nista na stvari. Postoji opsta ravnoteza koja ne moze biti uznemirena.

 

To je jedan aspekt. Drugi kao sto sam rekao vec, sastoji se ucinjenici da niko ne prikriva nista; nema misterije bilo kakve vrste. Ali sticanje i prenosenje pravog znanja zahteva veliki Rad i veliki napor jednako od onoga koji prima i onoga koji daje. A oni koji poseduju znanje cine sve sto mogu da ga prenesu i saopste sto je moguce visem broju ljudi, da ljudima omoguce pristup njemu i da ih osposobe da se pripreme da prime istinu. Ali znanje nikom ne moze biti dato silom, i kao sto sam vec rekao jedan pogled bez predrasude na zivot obicnog coveka, sta ispunjava njegov dan, sta ga interesuje, pokazace najednom dali je moguce optuziti ljude koji poseduju znanje da ga prikrivaju, da ne zele da ga prenesu ljudima ili da ne zele da poducavaju ljude onome sto sami znaju.

 

Onaj koji zeli znanje mora sam da ucini iniciajlni napor da nadje izvor znanja i da mu pristupi koristeci priliku pomoci i indikacija koje su svima date, ali koje ljudi ne vide ili ne prepoznaju. Znanje ne moze doci ljudima bez napora s njihove strane. To je svima jasno u odnosu na obicna znanja, ali u slucaju velikog znanja, kada priznaju mogucnost njegovog postojanja, nalaze da je mogucim da ocekuju nesto razlicito. Svako zna veoma dobro da ako na primer, covek zeli da nauci kineski, uzece nekoliko godina intenzivnog rada;  svako zna da je pet godina neophodno da se shvate principi medicine, a mozda dvostruko vise za studije slikanja ili muzike. A ipak postoje teorije koje afirmisu da znanje moze da stigne ljudima bez ikakvog napora s njihove strane, da ga mogu steci cak i u snu. Samo postojanje takvih teorija konstituise dodatno objasnjenje zastao znanje ne moze da dodje ljudima. Istovremeno esencijalno je shvatiti da covekov nezavisni napor da dostigne bilo sta u ovom pravcu moze ostati bez rezultata. Covek moze samo da stekne znanje uz pomoc onih koji ga imaju. Ovo mora biti shvaceno od samog pocetka. Covek mora da uci od onog ko zna.

 

 

56 Samo-posmatranje Berdlip Januar 9 1943

 

Postoje mnoge stvari koje se mogu reci za samo-posmatranje i za ono sto ono jeste i sta nije. Celokupan Rad pocinje od coveka koji pocinje da posmatra sebe. Samo-posmatranje znaci samo-promenu. Ozbiljno i kontinuirano samo-posmatranje, ako je ucinjeno pravilno, vodi definitivnoj promeni u coveku.

 

Razmotrimo pre svega samo-posmatranje u vezi sa greskom koja se cesto cini u vezi njega. Greska je u brkanju samo-posmatranja sa poznavanjem. Znati i posmatrati nisu iste stvari. Povrsno receno, vi mozete da znate da sedite u stolici u vasoj sobi, ali mozete li reci da zaista posmatrate to? Malo dublje govoreci, mozete znati da ste u negativnom stanju, ali to ne znaci da ga posmatrate. Jedan covek u Radu rekao mi je da mu je neko izrazito odbojan. Rekao sam: „ Pokusajte to da posmatrate“. Odgovorio je: „zasto bih to posmatrao, nema potrebe, ja vec to znam“. U takvom slucaju covek brka znanje sa posmatranjem, drugim recima ne razume sta je samo-posmatranje. Sta vise, nije shvatio da samo-posmatranje koje je aktivno je sredstvo samo-promene, dok puko saznavanje koje je  pasivno nije. Znanje nije cin paznje. Samo-posmatranje je cin paznje usmeren ka unutra- ka onome sto se desava u vama. Paznja mora biti aktivna – to jest, usmerena. U slucaju osobe koja vam je odbojna zapazate kakve vam se misli roje u glavi, hor glasova koji govore u vama, sta oni govore, kakve neprijatne emocije isplivavaju  i tome slicno. Primecujete takodje da osobu koja vam je odbojna tretirate iznutra veoma lose. Nista nije suvise lose da se o toj osobi misli ili oseca. Ali videti sve ovo zahteva usmerenu paznju a ne pasivnu paznju. Paznja dolazi od posmatrajuce strane, dok misli i osecanja pripadaju posmatranoj strani u vama. To je deljenje sebe na dva dela. Postoji izreka:“ Covek je prvo jedan, zatim dva, onda jedan“ Posmatrajuca strana, ili posmatrajuce ‘ja’ stoji kao unutrasnje prema, ili iznad posmatrane strane. , ali njegova snaga nezavisne svesti varira jer moze biti uronjen bilo kog momenta. Tada ste sasvim identifikovani sa negativnim stanjem. Ne posmatrate stanje vec postajete stanje.  Tada mozete da kazete da znate da ste negativni ali to nije isto sto i posmatrati svoju negativnost. Kada posmatrajuce „ja“ podrzavaju druga „ja“ koja vrednuju Rad i secaju ga se i zele da postanu svesnija onda nije tako lako da se posmatrajuce „ja“ utopi u poplavi negativnih stvari. Onda je ono potpomognuto i postaje deo zamenika pratioca. Sve je ovo veoma razlicito od pukog saznanja da je covek negativan.  Moze se reci da je pasivno znanje mehanicko za razliku od samo-posmatranja koje je svesni cin i ne moze postati mehanicko. Mehanicko samo-posmatranje nema nikakve veze sa Radom samo-posmatranja.

 

Ljudi ne samo da brkaju znanje sa kontinuiranim cinom samo-posmatranja vec pogresno uzimaju misljenje za posmatranje. Misliti je sasvim drukcije od posmatranja sebe. Covek moze da misli o sebi citav dan i da ni jednog trenutka ne posmatra sebe. Posmatranje covekovih misli nije isto sto i misljenje. Sada treba da je jasno da znanje i misljenje nisu isto sto i posmatranje.

 

Cesto je postavljeno pitanje: „Sta treba da posmatram?“ Prvo, Rad pazljivo objasnjava sta morate poceti da posmatrate. Ali kasnije covek mora da postigne potpunije posmatranje sebe – citav dan ili nedelju i da vidi sebe spolja kao osobu. Mora da misli sta bi pomislio da sretne sebe. On bi naravno imao srdacnu odbojnost prema osobi koja on jeste. Covek mora da posmatra sve u sebi i uvek kao da to nije on nego TO. To znaci da mora da kaze: „sta TO radi? Ne: „sta ja radim?“ on onda vidi te misli koje se odvijaju u njemu i ta osecanja, onda te privatne drame i samo-drame onda te elaboratne lazi, onda te govore, izvinjenja opravdanja izmisljotine i tako dalje, koje prolaze kroz njega jedna za drugom. Sledeceg momenta on naravno pada u san opet i ucestvuje u svima njima. To jest on igra u drami koji je sam sastavio i misli da je stvarna. On misli da jeste deo koji je izmislio.

 

Razmotrimo ovu tacku gledista dalje. Covek mora biti u stanju da kaze: „to nisam ja“ svim tim komadima i delovima i svojim pesmama, svim svojim predstavama koje se u njemu odvijaju, svim glasovima koje uzima za sebe samog. Znate kako nekad  bas pre nego sto potonete u san cujete glasne glasove u svojoj glavi. To su razna „ja“ koja govore. Tokom dana oni govore sve vreme i samo ih vi uzimate kao „ja“ kao vas same. Ali neposredno pre spavanja, odvajanje se desava prirodno, jer se kidaju veze izmedju centara  i izmedju raznih „ja“ da bi san bio moguc. Dva ili vise „ja“ su u stanju da vas drze budnim od sna. Tako ih cujete kao glasove koji govore, jer su prirodnim procesom odvojeni od vas.

 

Unutrasnje odvajanje znaci snagu ne samo da se kaze“to nisam ja“ vec u krajnjoj liniji da se to dozivi kao istina, da „to nisam ja“ nije samo misljenje da je to tako, ili pokusaj da se ubedi sebe da je to tako, ili da je to tako zato sto Rad tako kaze.

 

Kad ste u nekom losem stanju, ako posmatrate sebe tokom nekog perioda vremena primeticete da razne vrste razlicitih grupa neprijatnih  „ja“ pokusava da se bavi time i da od toga nacini nesto. To je zato sto negativni „ja“ zive bivajuci negativni. Njihov zivot se sastoji od negativnog misljenja i negativnog osecanja – to jest u stvaranju negativnih osecanja i i misli. Njihovo je zadovoljstvo da tako cine jer je to njihov zivot. U Radu uzitak u negativnim stanjima mora biti iskreno posmatran, narocito tajna uzivanja u njima. Razlog je sto ako covek uziva da je negativan u bilo kakvoj formi  a njih su citave legije, nikad ne moze da se odvoji od njih. Ne mozete se odvojiti od necega za sta imate tajnu naklonost. Radi se o tome da se identifikujete sa negativnim „ja“ kroz tajni afinitet, jer sa cim god da se identifikujete vi to postajete. Covek se u sebi neprekindno transformise u razlicite „ja“. On nije nista postojano, ali odvajanjem moze da nacini nesto postojanim. Linija odvajanja postaje ono sto voli i ono sto ne voli Rad. 

 

Sada govorimo jos jednom o posmatranju govora. Sva pravila odnose se na govor, prakticno govorenje  i kako se postaviti prema pogresnom govoru. Neophodno je posmatrati unutrasnji govor i odakle on dolazi. Pogresan unutrasnji govor je je plodno tle ne samo za mnoga unutrasnja neprijatna stanja vec i za pogresan spoljni govor. Znate da u Radu postoji nesto sto se zove praksa unutrasnje tisine. Praksa i znacenje unutrasnje tisine je nesto otprilike ovako: Prvo, mora biti u vezi neceg odredjenog i definitivnog; drugo, ne radi se o tome da ga ne dodirujete. To znaci da ne mozete da praktikujete unutrasnju tisinu na neodredjen uopsten nacin, izuzev mozda kao prolazni eksperiment neko vreme. Ali mozete da je praktikujete rigidno u odnosu na neku odredjenu i definitivnu stvar, nesto sto jasno znate i vidite. Neko je jednom upitao:“dali je praktikovanje unutrsnje tisine isto sto i nedozvoljavanje da vam nesto dodje u pamet?“ Odgovor je ne. To nije isto. Ono u vezi cega praktikujete unutrasnju tisinu je vec u vasoj glavi i toga morate biti svesni,  ali ga nesmete dodirivati vasim unutrasnjim govorom, sa vasim unutrasnjim jezikom. Vas spoljni jezik, jezik  u bukvalnom smislu, voli da dodiruje bolna mesta kao kad boli zub. Tako i vas unutrasnji jezik. Kada se to dogadja onda bolno mesto iz vase glave utice u unutrasnji jezik i omotava se kao unutrsnji govor u svakom pravcu. Naravno da ste primetili da se unutrasnji govor uvek odvija u negativnim stanjima i da sklapa mnoge neprijatne fraze koje najednom nalaze izraza u spoljnem govoru, mozda dugo vremena kasnije. U Radu se kaze da je neophodno biti pazljiv u odnosu na pogresan spoljni govor u pocetku a zatim u odnosu na pogresan unutrasnji govor. Ustvari pogresan spoljni govor je uglavnom rezultat pogresnog unutrsnjeg govora. Pogresan unutrasnji govor, narocito otrovan i zao unutrasnji govor, i tome slicno, stvara nered unutra, kao izmet. To su sve razliciti oblici lazi i zato imaju takvu snagu i upornost. Lazi su uvek mocnije od istine jer one mogu da povrede. Ako posmatrate pogresan unutrasnji govor primeticete da je on samo polu-istine, ili istine povezane u pogresnom poretku nacin sa ponecim izostavljenim ili dodatim. Drugim recima to je jednostavno laganje sebe. Ako kazete: „dali je ovo sasvim tacno?“ moze prestati ali ce naci drugi set lazi. Na kraju mora poceti da vam bude odbojno. Ako u tome uzivate, nikad mu necete oduzeti snagu. Nije dovoljno da vam privlacnost toga postane odbojna, TO mora da vam postane odbojno.

 

Sve ovo pripada prociscavnju emocionalnog zivota. Mehanicki mi samo volimo sebe, te tako mrzimo sve one koji ne vole nas. Razvoj bica nije moguc i to je ocigledno zasto, dok god emocije ne prestanu da imaju samo ovu osnovu samodopadanja. Uvazavanje spoljasnjeg u Radu je stavljanje sebe u polozaj drugih. U jevandjeljima je ovo opisano kao „sve sto zelis sebi zeli i drugome“. Ovo je jedna od definitivnih formulacija u Jevandjeljima onoga sto se u Radu naziva uvazavanje spoljnjega. Ali covek mora veoma duboko da razmislja o tome sta to govori i da u sebi pojmi sta to znaci, jet to ima jedno unutrasnje i jedno spoljnje znacenje. Ako kazete: „ja uvek mislim o drugima“ onda to posmatrajte. To je verovatno odbojnik. Verovatno ne primecujete da govrite i i pisete stvari koje kada biste ih vi primali ne biste ih tolerisali ni za jedan momenat. To je jedna veoma interesantna forma samo-posmatranja i ukljucuje posmatranje unutrsnjeg govora. U vama svako drugi je bespomocan. Mozete da odvucete coveka u svoju pecinu u sebi i raditi mu sta god da zelite. Mozete prirodno biti ljubazni, ali u Radu, koji je sav o prociscenju i organizovanju unutrasnjeg zivota, to nije dovoljno. Radi se o tome da je ono kako se ponasate u sebi i nevidljivo jedan prema drugome ono sto stvarno ima znacaja. Ovo je veoma tesko shvatiti. Mozda mislite da to vec znate. Ali razumeti – cak samo poceti razumevati to – uzme mnogo godina Rada. Kada unutrasnje korespondira sa spoljnjasnjim i kada spoljasnje postuje unutrasnje tada covek ima „drugo telo“.  Ovakvi kakvi smo nas spoljnji zivot ne korespondira sa nasim unutrasnjim zivotom i nas spoljnji zivot kontrolise nas unutrasnji. Unutrasnje raste uvidjajuci dobro u necemu. Nedavno smo ovde govorili o tome sta je svetac, Cassian, rekao o covekovoj sposobnosti da ucini istu stvar iz razlicitih razloga. Covek moze da postupa iz straha, straha od zakona, od gubitka reputacije, straha od misljenja. On tada postupa od spolja. Ili moze da postupa iz  ambicije i mnogih drugih slicnih oblika samo-interesa. Ili moze postupati iz dobra – uvidjajuci dobro i postupajuci u skladu sa njim. Ovo razvija unutrasnjeg coveka. Sve ovo moze biti predmet samo-posmatranja. Ali cak i prva faza samo-posmatranja ima odredjene efekte. Ona omogucava zrake svetla u mrak naseg psihickog zivota. Psihicki zivot je taj o kojem moramo da razmisljamo u Radu. Sve instrukcije u Radu su o covekovom psihickom zivotu, koji je  u haosu. Na ovaj nacin samo-posmatranje postaje dublje i vrednovanje Rada postaje vise i vise unutrasnje. Tako Rad pocinje da deluje na Esenciju koja je stvarni deo coveka.

 

Rad na sebi je uvek isti. Nema veze gde ste. Uvek ste u kontaktu sa radom ako je vas unutrasnji stav prema njemu pravilan. Ako je vas unutrasnji Rad pravilan, Rad ce vas poduciti sta rad na sebi znaci. Ako je vas unutrasnji stav pogresan, to nece biti moguce, jer blokirate put. U  celokupnom samo-posmatranju, ako treba da postane puno samo-posmatranje, morate posmatrati TO. To znaci videti sve svoje reakcije na zivot i okolnosti jer kao TO u vama a ne kao „ja“. Ako kazete „ja“ onda nista ne moze da se dogodi. Govoreci „ja“ osecajuci „ja“ , osecanje „ja“ cini promenu nemogucom. Ako svakom negativnom stanju kazete „ja“ onda ga ne mozete izbeci. U pocetku covek uzima sebe kao jedno i kaze „ja“ svemu sto se dogadja u njegovom psihickom zivotu. Da bi se promenio mora postati dva. Mora da podeli sebe u TO i posmatrajuce „ja“ to jest u dva, zatim kasnije moze postati jedno – jedisntven. Instrument samo-posmatranja je kao noz koji nas odseca od onoga sto nismo.  Ako pocnete da uvidjate sta znaci  reci: „to nisam ja“ onda pocinjete da koristite taj instrument. Kada zaista mozete da kazete: Sta TO radi? Umesto „sta ja radim“ pocinjete da shvatate Rad. Rad sluzi tome da nacini novi skup reakcija ili radije novi nacin na koji se prihvataju stvari. Kad uzimate obicne stvari na novi nacin vi pocinjete da se menjate. NE mozete ostati isti – i menjati se. Ako ste uvek isti to znaci da uvek reagujete na zivot na isti nacin. Insistirate na svojoj sopstvenoj funti mesa. Ideja  promene je da se ne bude isti. Ideja Rada je da se covek promeni. Ideja samo-posmatranja je da se covek odvoji od onog sto je bio tako sto covek nece da se povodi za onim sto posmatra. U tom smislu samo-posmatranje je sredstvo samo-promene. 

 

*          *          *

 

Kad u sebi pocinjete da formirate mocan mentalni instrument  Rada, videcete da kako god da ga okrenete uhvaticete nova znacenja. Rad u nama formira novi instrument prijema, novi aparat za prijem utisaka jednako spolja i iznutra. Rad lezi u delovima koji treba da budu povezani zajedno putem razumevanja. Svaki deo Rada, svaka posebna ideja, svaki komad ucenja je isti kao delovi, recimo, radio masine. Delovi radija, recimo, leze na stolu i mozete ih videti. Ako znate dovoljno, ako razumete sta su oni mozete ih sastaviti zajedno i onda instrument pocinje da radi i cujete razne vrste nevidljivih stvari koje u suprotonom nebi mogli da cujete. U slucaju Rada svaki deo je nesto fizicko, spoljni objekat koji lezi na stolu, ali je fizicki – ideja, misao, pravac, formulacija, dijagram, itd. Kad se svi ovi delovi povezu razumevanjem i vrednovanjem Rad oformljuje novi i organizovani aparat u vama. Rad je ustvari ceo i kompletan organizam koji je dat deo po deo, malo po malo, ali svi ti delovi su delovi istinite celine. Ako se stoga Rad formira u vama imate novu stvar, novi organizovani instrument u vama. Cak ce i pojedinacni deo Rada uzet sa vrednovanjem i razuemevanjem poceti da stvara poromenu u vama jer on prenosi nove uticaje. Ali celokupan Rad mora da bude formiran u coveku. O ovome se moze misliti kao o drugom telu – drugoj organizovanoj stvari u coveku – ako vocek zivi u Radu. Onda ce to kontrolisati onog coveka koji je bio.

 

57 cetiri covekova tela Berdlip Januar 9 1943

 

Tekst 1

 

Deo I, – Buduci da je ova tema od tako velike i znacajne prirode, i zahteva predstavljanje sa toliko razlicitih tacaka gledista da bi bilo kakav uvid u znacenje a da to ne bude shvaceno na indiferentan ili samo formatorni nacin, nakon duzeg razmatranja, mislio sam da bi bilo najbolje da se pocne sa postepenim pristupom. Ucenje je ukratko u tome  da covek ziveci u datom telu, svojim prvim rodjenjem, ima mogucnost da razvije 3 sledeca tela sacinjena od finijih materija. Ali sta to znaci i koje ideje ce nam pomoci da to razumemo? Sta na primer moze da znaci da covek ima sposobnost da razvije jos jedno telo osim tri sledeca tela. Na koji nacin mozemo da zamislimo sledece ili drugo telo?  Najpre ga mozemo shvatiti na sledeci nacin. Zamislite coveka koji stoji iza drugog coveka i kontrolise ga u svemu sto ovaj uradi ili kaze. Onaj covek ispred slusa instrukcije coveka iza njega. Sto znaci da inteligencija i volja coveka iza kontrolise postupke onoga ispred. Mozemo uzeti coveka ispred kao prvo telo a coveka iza kao drugo telo. Ovo je lako razumeti jer u bilo kojoj organizaciji u zivotu,  kao sto je vojska ili neki biznis, mora da postoji izvestan stepen kontrole jedne osobe od strane druge koja se nalazi na visem polozaju. U slucaju pojedinacne osobe, to je teze shvatiti.

 

Sta je to u pojedincu sto ce kontrolisati nesto u njemu? To je zaista nemoguce razumeti dok god covek uzima sebe kao jedno – to jest dok god veruje da ono sto misli, govori, dela, oseca, voli i mrzi u njemu je uvek jedna te ista stvar. Znate da u Radu postoji fraza koja kaze da dok god covek ne podeli sebe u dva, u posmatrajucu i posmatranu stranu, nikad se ne moze pomeriti sa tacke na kojoj se nalazi. Ovo je polaziste za sve ostalo. Ovo je ustvari polaziste za drugo telo u smislu da dok ova podela ne pocne da se odvija u coveku, dok god on ne postane predmet sopstvenog posmatranja nista u njemu ne moze da se razivije sto bi ga eventualno kontrolisalo iznutra i nacinilo da se spoljni masina-covek nacini poslusnim. To znaci da drugo telo u njemu ne moze da se organizuje. Zapazimo ovde da je polozaj posmatrajuceg „ja“ uvek unutrasnji u odnosu na ono sta posmatra. Ono sto je vise spolja ne moze da posmatra ono sto je vise unutra. To znaci da oni „ja“ koji se nalaze u malim mehanickim spoljnim delovima centara ne mogu da posmatraju „ja“ koji leze u vise unutrasnjim svesnim delovima centara. Samo-posmatranje postaje dublje, emocionalnije, stvarnije i nuznije, polozaj posmatrajuceg ja postaje vise unutrasnji.  Samo-posmatranje prestaje da bude povrsno. Oko posmatrajuceg „ja“ sakupljaju se oni „ja“ u coveku koji zele da rade i unose red u kucu koja je covek. Ovo formira Pratiocevog pomocnika. Polozaj pratiocevog pomocnikka je stoga unterni u odnosu na povrsnog coveka, coveka okrenutog zivotu i vodjenog spoljnim okolnostima. Tako je stoga izmedju ostalog interni u odnosu na Laznu Licnost. Ako sve vise spoljno, vise mehanicko u coveku, pocinje da slusa ono sto je vise interno u njemu, ono interno pocinje da razvija kontrolu nad spoljnjim ili covekom-masinom i rezultat je da poredak stvari pocinje da se obrce. Covek nije vise tako lako vodjen zivotom, spoljnjim uticajima, promenjenim okolnostima, karakteristicnim reakcijama njegove licnosti na zivot i navikama svog tela. Nije vise vodjen tako kompletno spolja, nije vise rob svoga tela, vec u kratkim intervalima pocinje da biva kontrolisan iznutra. To se moze izraziti na sledeci nacin:

 

 Telo                Licnost                        Nista organizovano

 

Telo                 Licnost                        Nesto organizovano

 

Ako biste ovu ideju uzeli sto je jednostavnije moguce, videcete da u izvesnoj meri posedovanje Drugog tela znaci coveka razlicitog od obicnog coveka. On je razlicit jer obican covek, covek-masina je funkcija zivota. Covek-masina je vodjen zivotom, i uvek dirigovan, vodjen zivotom i poslusan zivotu. To jest spoljni delovi njega upravljaju njime i kontrolisu ga. Ali covek koji je poceo da ima  nesto organizovano unutra u sebi nije tako lako vodjen spoljnjim zivotom vec ga na momente kontrolise nesto u njemu. To znaci da na momente on radi u obrnutom smeru. Svi mozemo da zamislimo da vec radimo u obrnutom smeru ali to je samo imaginacija. Samo malo iskrenog samo-posmatranja ce pokazati da smo mi samo funkcije zivota. Vodjeni smo zivotom i okolnostima i imamo nista ili veoma malo sto je dovoljno jako da odoli da bude vodjeno na ovaj nacin. Morate naravno da shvatite da je svaki covek vodjen zivotom na razlicit nacin od drugog coveka. Ali svi obicni ljudi, svi ljudi koji pripadaju krugu mehanickog covecanstva, svi ljudi br. 1, 2, i 3 su vodjeni izvana, iako oni veruju da nisu. U tom smislu ljudi su ljudi-masine. To je zato sto nista unutrasnje u njima nije razvijeno do te mere da slede tu internu stvar i tako odolevaju kaleidoskopu promenljivog zivota. Nista u njima nije dovoljno jako da odoli zivotu tj. nista u njima nije dovoljno jako da odoli njihovim uobicajenim reakcijama  na zivot. Mogu primetiti da svakako ne reaguju na zivot kao drugi i onda mogu da zamisljaju da mogu da odole zivotu. To je puka iluzija. Svako reaguje drugacije, na svoj nacin. Tamo gde jedna osoba reaguje, druga mozda nece. Ali to je sve isto. Sve je to mehanicki i zivot ih kontrolise kroz njihove narocite mehanicke uobicajene reakcije na njega. Dobar covek zamislja da je drugaciji od loseg coveka, optimista oseca da je drukciji od pseimiste, pazljiv covek misli da je drukciji od nepazljivog itd. Ipak svi su oni mehanicki. Svima komanduje zivot. Bespomocno su onakvi kakvi su. Ako pokusaju da budu razliciti svi ce se suociti sa istim teskocama promene koje im se isprecuju. Sve to znaci da su oni psiholoski gledano bez iceg organizovanog u njima, da odole odredjenim mehanickim efektima koje zivot vrsi nad njima. To znaci da oni svi rade to jest njima upravlja zivotna strana. Svi su oni razlicite masine koje reaguju ili rade na razlicite nacine, ali su svi vodjeni uticajima spoljnjeg zivota. Oni su mehanicki dobri, mehanicki losi, mehanicki optimiste, mehanicki pesimiste, mehanicki ovo, mehanicki ono.  To je ucenje Rada o mehanicnosti, o nerazvijenom coveku, coveku masini, koji sluzi prirodi. Ali Rad poducava da covek moze da prestane da bude masina unutrsnjim razvojem individualnosti, svescu i voljom – to jest onim kvalitetima koje mehanicki covek zamislja da vec poseduje. U potpuno razvijenom coveku, coveku koji poseduje individualnu svest i volju –  zivot i promenljive spoljne zivotne okolnosti ne upravljaju njime mehanicki. Takav covek ima nesto organizovanu u sebi sto moze da odoli zivotu nesto iz cega on moze da dela. Ukratko takav covek moze da dela. A to je zato sto poseduje vise tela nego ono jedno koje je dobio na rodjenju.

 

*          *          *

 

Deo II, –  U vezi ovoga pogledajmo Novi Zavet. U jevandjeljima, Hrist kaze da dok se ne rodio ponovo covek ne moze uci u carstvo nebesko. Rodjenje znaci telo a ponovno rodjenje znaci drugo telo. Biti ponovo rodjen znaci imati drugo telo. Znamo da je Hrist bio transformisan i pojavio se ucenicima u drugom telu. Opet, Sv. Pavle govori o prirodnom i duhovnom telu coveka. Govoreci o uskrsnucu mrtvih kaze:

 

„Ali neki ljudic e reci, Kako se uzdizu mrtvi? I sa kojim telom dolaze? (Korincanima XV 35-44)

 

U ovom odlomku mozete da maglovito vidite dva velika ucenja Rada na Stvaranju, koja se ovde spominju kao ‘slava sunca“ i „slava meseca“ i dalje, a drugo ucenje da covek ima (ili bolje recimo ovde da moze da ima) vise tela nego fizicko telo. Jer Pavle govori o Coveku kao da ima drugo telo vec, dok Hrist uci da covek mora biti ponovo rodjen.

 

*          *          *

 

Deo III, – Od samog pocetka Rad govori o Esenciji u coveku kao nerazvijenoj. Definise rast esencije kao promenu u nivou bica: i veoma cesto govori o tome da se licnost ucini pasivnom tako da esencija moze da se razvija. Posebno govori o Laznoj licnosti i imaginarnim „ja“ i o neophodnosti da se posmatra sebe u odnosu na njih i na odvajanju od njih. Cilj ovoga je da se dozvoli necem drugom da raste. Esencija moze da se razvija. Tu covek moze da raste. U vezi sa rastom esencije drugo telo moze da raste. Ali ono ne moze rasti dok je licnost aktivna i kontrolise unutrasnji zivot.

 

Uzmimo ideju unutrasnjeg odvajanja.U mom  slucaju moram posmatrati Nicoll-a i neprekidno pokusavati da se odvojim od reakcija i obicaja Nicollovih. U vasem slucaju ako ste Smith vi morate da se odvojite od Smitha. Kako se vi zovete. Ponovite to tiho sebi. Zatim shvatite da morate da posmatrate i da se odvojite interno od svega sto vase ime u vama predstavlja. Dali je to jasno? Predpostavite da u ovoj grupi Janko, Marko, Ana, Vesna, i tako dalje svi sede ovde. Sve vreme oni su  Janko, Marko, Ana, Vesna na razlicite nacine prijatne i neprijatne. U Radu na unutrsnjem odvajanju lezi celokupni prvi zadatak prakticnog Rada. Janko oseca da je superioran u odnosu na Anu, a ona zauzvrat oseca da je superiorna u odnosu na Janka, i tako u nedogled. Sve ovo je veoma  tesko objasniti recima. Morate imati razumevanje da vidite o cemu je rec. Vi znate da je Licnost aktivna a da je esencija pasivna u mehanickom coveku a ovo je usled delovanja zivota koji drzi odnos izmedju Licnosti i Esencije. Zivot je neutralisuca sila koja drzi licnost aktivnom a esenciju pasivnom.

 

 

                                                            + Licnost                    

Sila Zivota                                                                               Zivot drzi odnos izmedju esencije i licnosti

(neutralisuca sila)       

           

                                                            Esencija

 

Postoji samo jedna sila koja moze da izmeni odnos izmedju Licnosti i Esencije – sila koja dolazi izvan zivota. To je Rad, ili uopsteno, svesni uticaj koji dozlazi od svesnog dela covecanstva, van mehanickog zivota.

 

                                               

                                                            – Licnost

 

 

 

Rad kao neutralisuca sila (C uticaji)

 

 

                                                            Esencija

 

Novi aranzman je obrnut od predhodnog aranzmana. Preobracanje znaka se dogodilo.  To pocinje kada Rad u coveku pocinje da biva jaci od zivota. A to znaci da nesto organizovano je nastalo u coveku i pocelo je da ga kontrolise. Jer Rad koji dolazi iz Svesnih Uticaja, moze da formira na pogodnom tlu, prijemni organ kroz  koji covek moze da primi silu, to jest „hleb nasusni“.      I posto je esencja najstvarniji deo u coveku a licnost relativno nestvarna, da bi se ovaj organ formirao ispravno, mora da se formira od onoga sto je u coveku najrealnije i najiskrenije. Ne moze da se formira na spoljnjem coveku, niti u hipokriti u coveku, sto je lazna licnost. Tako da cete da shvatite da mnoge misli ulaze ovde u vezi odnosa Licnosti i Esencije u vezi sa idejom neceg novog koje se formira kao rezultat razvoja esencije. Iz ovog razloga razmotrimo jos jednom sta Rad kaze o odnosu Licnosti i Esencije.

 

Vi svi znate kako je izuzetno ucenje Rada o Licnosti  i Eseenciji. On kaze da pre svega licnost mora da se pravilno formira, i dok nije Esencija ne moze da raste van odredjene ogranicene tacke. Esencija raste malo a zatim licnost mora da se formira oko nje. Zatim Esencija moze da raste koristeci hranu od Licnosti to jest cineci licnost pasivnom. Stoga vidite da je covek pravilno shvacen niz eksperimenata nad sobom. Lose formirana Licnost u podudaranju sa detinjastom Esencijom hendikepira coveka. Ideja se sastoji u tome da covek mora da ide van sebe u zivot i da se opet vrati –  pokret slican onome od gresnog sina. Zivot mora da deluje na coveka potpuno pre nego sto Esencija moze da raste iza svoje prirodne tacke. Ono sto je izuzetno je da ljudi cesto misle da Esencija moze da raste sama od sebe. Rad kaze da ne moze. Moze da raste do odredjene tacke gde je i dalje detinjasta. Onda prestaje. Licnost mora da formirana i da postane aktivna. Covek mora da nauci sve o zivotu u koji je rodjen na ovoj zemlji. Kasnije, ako ima magnetski centar i ako zeli moze da nadje nacina da svoju razvijenu licnost ucini pasivnom dugotrajnim unutrasnjim radom.  Postupajuci tako on hrani Esenciju, kroz svoju unutrasnju borbu. Tako Rad, koji je covekovo pravo, drugo obrazovanje, pocinje cinjenjem Licnosti pasivnom unutrasnjim odvajanjem, ne-identifikovanjem, samo-secanjem i tome slicno.

 

Formiranje drugog tela je povezano sa rastom Esencije, koja je unutrasnja u odnosu na Licnost. Drugo telo nije sacinjeno od materije koja sacinjava Licnost, koja je grubo receno H 48, vec od planetarne supstance, koja je grubo receno H 24. Ali covek ne moze da pocne od Esencije. Esencija mora biti naucena da se razvije. Rad ne pocinje od Esencije. Pocinje od coveka koji ima magnetski cedntar, od onih „ja“ u njemu koji zele da rade, i oni formiraju „Pomocnog pratioca“. To je prva tacka u Radu koja se stvara u coveku. Ona moze da se slomi ili da ojaca. Ta „ja“ moraju da poduce Esenciju – to jest Licnost mora prvo da poduci Esenciju. Ali kako Esencija raste to jest kako Rad postaje sve vise i vise realan i esencijlan u coveku – Rad Pomocnog pratioca prelazi na Pratioca. Ovo moze biti izrazeno u dijagramu:

 

Dijagram (1)

 

Spoljne IIIIIIIIIIII           I I  I  I  I  I     Unutrasnje
  Licnost Posmatrajuce „Ja“ Pomocnik Pratioca Pratilac Gospodar  

 

 

 

Sto je isto kao i u sledecem dijagramu (2)

 

Gospodar

 

Pratilac

 

Pomocnik Pratioca

 

Posmatrajuce „ja“

 

Licnost ja, ja, ja, ja, ja, ja

 

Primetite da vislje u dijagramu 2 ostaje u dijagramu 1 unutrasnje. Ono sto je vislje je internije u coveku od onog sto je nize i vise spolja. Pomocnik pratioca mora onda da se bori ne samo sa pogresnim i neznalackim „ja“ u licnosti, vec i sa pogresnim mentalnim i emocionalnim navikama, sa laznom licnoscu sa snom, sa imaginacijom, sa unutrasnjim uvazavanjem sa samo-pravdanjem i tome slicno ali i sa nerazvijenom i detinjastom Esencijom. Jer evolucija coveka zavisi od njegove esencije: a razvoj Esencije je povezan sa formiranjem u njemu „drugog tela“.

 

*          *          *

 

Deo IV, – Pogledajmo sada ukratko na dijagram Cetiri tela u coveku. Kad su sasvim razvijena:

 

Hriscanska Terminologija         1         2        3       4  
Spoljnje FIZICKO TELO PRIRODNO TELO DUHOVNO TELO NEBESKO ili BOZJE TELO Unutrasnje
Terminologija Rada Prvo Telo Drugo Telo Trece Telo Cetvrto Telo  
           

 

 

Covek u kojem su se razvila sva ova tela je u ispravnom poretku unutrasnji. Unutrasnje stvari vladaju spoljasnjima. Koristeci hriscansku terminologiju Nebesko ili sveto telo vlada Duhovnim Telom  koje vlada Prirodnim telom a Prirodno Telo vlada Fizickim materijalnim telom. Sledeci put govoricemo ovim telima.

 

58 Cetiri covekova tela Berdlip 17 Januar  1943

 

Tekst II

 

Vec smo nacinili nekoliko pristupa daljim telima coveka osim fizickog tela. Nocas cemo cuti sta moze da se nazove cisto formalnim ucenjem o cetiri covekova tela kako ga je G originalno dao. Ali morate da razumete da forma u kojoj ga je dato, je da tako kazemo  veoma zugusnuta. To je da tako kazemo prvi pogled na celu materiju i dat je u dva navrata. Ali jasno je receno da mnogo drugih ideja ulazi u ovu prvu prezentaciju i da su mnoge modifikacije neophodne da bi se ova velika tema shvatila. Razumecete da u izlaganju teme koja je teska ljudima koji o tome nista ne znaju opste crte celokupnog koncepta moraju prvo biti izlozene. Na primer, ako putnik treba da izlozi predavanje o nepoznatoj zemlji koju je on posetio, on prvo mora da da uopstene crte ili uvod. Ovo predavanje o Cetiri Tela, koje je pre mnogo godina dao G a zapisao Uspenski, mora biti uzeto kao opsti pregled. Mnogi dodaci su kasnije usledili i mnogo je bilo naknadnih modifikacija ovog originalnog predavanja. Sa ovim cemo kasnije da se pozabavimo u ksnijim tekstovima ali mislim da je sada najbolje da imate opsti pregled u vezi Cetiri Tela Coveka dat na cist formalan nacin  tako da kasnije mogu da se pozovem na ovaj tekst znajuci da ste ga svi culi.

 

Ovde cu vas podsetiti ponovo da u Jevandjljima ima veoma definitivnih dokaza cinjenice da covek mora da stekne drugo telo. To je izrazno tako da covek mora biti ponovo rodjen pre nego sto vidi Carstvo Nebesko. Covek se jednom rodi u fizickom telu ali covek koji zivi u fizickom telu mora steci drugo, ili psiholosko telo. A onda kad ga stekne on je nanovo rodjen. Svi vi shvatate da covek nije samo njegovo fizicko telo. Ono sto covek stvarno jeste je psiholoski covek koji zivi u fizickom telu. Formiranje daljih tela odnosi se na psiholoskog a ne na fizickog coveka. Odnose se na centre u coveku koji su psiholoski. Organizacija centara konstituise osnovu za formiranje daljih tela koja mogu da prezive smrt fizickog tela. Kada je covek psiholoski u haosu onda nista izuzev njegovog fizickog tela nije u njemu organizovano. Ako covek nije nista drugo do masa kontradiktornih „ja“ onda on u sebi ne poseduje permanentno  „ja“.

 

Ali moram da vas upozorim da u razuemevanju ove materije ima mnogo teskoca sa  kojima se morate suociti. Veliko znanje nije lako shvatiti. Ali podseticu vas ovde sta je receno u predhodnom tesktu, naime da ako vaj Rad psotane stvaran i ziveci u cvoeku i takodobro organizovan u njemu da on postupa iz Rada, i secase sebe u dnevnom zivotu, da postupa iz Rada a ne vise iz sebe, onda je u njemu nesto organizovano a to je Drugo Telo. Ali da bi se ovo dogodilo covek nikad ne sme da zaboravi sta radi u Radu. On mora, kao sto je G jednom rekao, dostici takvo stanje da, bez obzira u kom pravcu da ga okrecete i zavrcete, kako god lose da ga tretirate, on nikad ne zaboravlja Rad, i nikad ne deluje izuzev kroz medijum Rada.

 

Svi znate da Rad stvara nesto novo u vama da bi vam dao nov nacin gledanja na stvari i nov nacin kako da mislite o zivotu. To je sav cilj Rada. Celokupan cilj Rada je da stvori nesto novo u vama – novog coveka na mestu gde je bio stari covek. Ako vidite o cemu je ovde rec onda cete bolje razumeti sta znaci stvaranje Drugog Tela.

U sledecem tekstu G. Uspenski govori:

 

„ Na sastanku grupe jedan od prisutnih je upitao G: Moze li se reci da covek poseduje besmrtnost?

 

„besmrtnost je jedan od kvaliteta koji pripisujemo ljudima sa dovoljnim razumevanjem znacenja besmrtnosti, rekao je G. „drugi kvaliteti te vrste su individualnost, u smislu unutrasnjeg jedinstva, postojano i nepromenljivo „ja“, svest i volja. Svi ovi kvaliteti mogu pripadati coveku  (podvukao je rec ‘mogu’) ali to sigurno ne znaci da oni pripadaju njemu ili da pripadaju svakome.

 

Da bismo razumeli sta Covek jeste u sadasnjem trenutku –  na sadasnjem nivou razvoja, neophodno je zamisliti u izvesnoj meri sta moze da postane, to jest sta moze da dostigne. Samo razumevanjem, ispravnog redosleda moguceg razvoja ce ljudi prestati da pripisuju sebi ono, sto u sadasnjem trenutku ne poseduju i onosto mozda moze biti steceno samo uz veliki napor i veliki Rad.

 

Shodno jednom drevnom ucenju, ciji tragovi se mogu naci u mnogim sistemima, starim i novim, covek koji je dostigao pun razvoj moguc za coveka, covek u punom smislu reci, sastoji se od 4 tela. Ova 4 tela sacinjena su od supstanci koje su finije i finije, medjusobno se prozimaju i formiraju 4 nezavisna organizma, koji stoje u odredjenom odnosu jedan prema drugome ali sposobna na nezavisnu akciju.

 

Razlog zbog cega je moguce da cetiri tela postoji je sto ljudski organizam pod odredjenim uslovima moze iznutra da raste omogucavajuci mnogo podobniji i osetljiviji instrument za aktivnost svesti nego fizicko telo. Svest koja se u novom telu manifestuje je sposobna da upravlja i ima punu kontrolu nad fizickim telom. U drugom telu, pod odredjenim uslovima, trece telo moze da raste, opet sa svojim karakteristikama. Svest manifestovana u trecem telu ima punu moc i kontrolu nad prva dva tela, a trece telo poseduje mogucnost sticanja znanja nedostupnog bilo prvom ili drugom telu. U trecem telu pod odredjenim uslovima cetvrto telo moze da raste koje se od treceg razlikuje isto koliko trece od drugog i drugo od prvog. Svest razvijena u cetvrtom telu ima punu kontrolu nad predhodna tri tela i nad sobom.

 

Ova cetiri tela su definisana u razlicitim ucenjima na razlicite nacine. G je nacrtao dijagram reprodukovan u figuri 1 i rekao: „Prvo je fizicko telo, u hriscanskoj terminologiji gresno telo, drugo telo u hriscanskoj terminologiji je „prirodno telo“, trece je „duhovno telo“, a cetvrto u terminologiji ezotericnog hriscanstva je „sveto telo“.

 

Figura 1

 

Prvo Telo Drugo Telo Trece Telo Cetvrto Telo
Fizicko telo „kocija“ Prirodno telo„konj“ (osecanja zelje) Duhovno telo„vozac“ (um) Sveto telo„Gospodar“(svest i volja)

 

 

U terminologiji odredjenih istocnih ucenja prvo telo je kocija (telo), drugo telo je konj (osecanja, zelje), trece vozac (um) i cetvto gospodar (‘ja’ svest, volja).

 

Takva poredjenja i paralele mogu se naci u vecini sistema i ucenja koja prepoznaju nesto vise u coveku nego fizicko telo. Ali skoro sva ta ucenja iako u manje vise slicnoj formi ponavljaju se u vecini sistema i ucenja koja u Coveku prepoznaju nesto vise od fizickog tela. Ali skoro sva ova ucenja, iako ponavljaju u manje vise prepoznatljivoj formi definicije i podele drevnog ucenja, zaboravljaju ili izostavljaju njegovu najznacajniju karakteristiku, koja je da se covek ne radja sa finijim telima, i da ona mogu samo biti vestacki kultivisana  ako postoje povoljne okolnosti, kako unutrasnje tako i spoljne.

 

Drugo telo nije neophodni sastojak coveka. Covek moze ziveti sasavim dobro bez drugog tela. Njegovo fizicko telo poseduje sve neophodne funkcije za zivot.

 

To jos vise vazi za trece telo, i cetvrto telo. Obican covek ne poseduje ta tela niti njihove korespondirajuce funkcije. Razlog ovome je, prvo, cinjenica da fizicko telo radi sa istim supstancama od kojih su visa tela sacinjena, jedino te supstance nisu kristalizovane u njemu i tako ne pripadaju njemu, i drugo, ima sve funkcije analogne onima od visih tela, iako se naravno one znatno razlikuju. Glavna razlika izmedju coveka koji poseduje fizicko telo i drugih nerazvijenih funkcija i coveka koji poseduje funkcije sva cetiri tela je u tome sto u prvom slucaju fizicko telo upravlja svim drugim funkcijama, drugim recima, svime upravlja telo koje je zauzvrat vodjeno spoljnim uticajima zivota: takvim covekom upravlja zivot. U drugom slucaju komanda ili kontrola dolazi iz visih tela i tako covekom vise ne vlada spoljni zivot.

 

Funkcije fizickog tela mogu se predstaviti paralelnim razvijenim i kristalizovanim funkcijama cetiri tela na sledeci nacin“.

 

G je nacrtao drugi dijagram (fig. 2) predstavljajuci paralelne funckije coveka fizickog tela i nerazvijenih funkcija i coveka cetiri tela u kojem su sve funkcije razvijene.

 

Figura 2

 

Nerazvijeni covek ili covek kojim upravlja zivot „covek-masina“

 

Zivot

Fizicki covek automaton koji radi na spoljne utiske Zelje koje automaton proizvodi Misli koje slede iz zelja Razlicite i kontradiktorne volje stvarane  razlicitim zeljama

 

 

Razvijeni covek ili covek koji sledi volju: Svestan covek

 

Telo koje sledi zelje i emocije koje su predment inteligencije prvo telo Emocionalne snage i zelje koje slede misli i inteligenciju drugo telo Funkcije misljenja koje slede svesti volju trece telo. Gospodar„Ja“EgoSvest

Volja

cetvrto telo

 

 

U prvom slucaju, rekao je G „to jest u odnosu nerazivjenih funkcija coveka samo fizickog tela, automatona, ili coveka masine zwavisi od spoljnih uticaja a sledece tri funkcije zavise od fizickog tela i spoljnih uticaja koje prima. Promenljive zelje, averzije „zelim“ „ne zelim“ „volim“ „ne volim“  to jest funkcije koje zauzimaju mesto drugog tela zavise od slucajnih udaraca i uticaja. Misljenje koje korespondira sa funkcijama treceg tela je sasvim u mehanickom procesu. Volja je odsutna u obicnom mehanickom coveku on samo ima zelje a veca ili manja postojanost zelja i htenja se zove jaca ili slabija volja.

 

U drugom slucaju- to jest u odnosu na razvijene funkcije cetiri tela – Rad fizickog tela zavisi od uticaja drugih ili visih tela. Umesto neusaglasene i cesto kontradiktorne aktivnosti razlicitih zelja, postoji samo jedno „ja“ celo nepodeljeno i trajno; postoji individualnost koja dominira fizickim telom i njegovim zeljama sposobna da prevazidje jednako njegovu neodlucnost i njegov otpor. Umesto mehanickog procesa misljenja postoji svest. I postoji volja – to jest moc, ne samo sastavljena od razlicitih cesto kontradiktornih zelja koje pripadaju razlicitim ‘ja’ vec ona koja proizlazi iz svesti i vodjena individualnoscu ili jednim postojanim ‘ja’. Samo takva volja moze biti nazvana ‘slobodnom’ jer je nezavisna od slucaja i nemoze biti izmenjena ili upravljana spolja.

 

Jedno istocnjacko ucenje opoisuje funkcije cetiri tela, njihov postepen rast i uslove njihovog rasta na sledeci nacin:

 

Zamislimo posudu ili retortu ispunjenu sa razlicitim metalnim prahovima. Prahovi nisu ni na koji nacin povezani jedan sa drugim i svaka slucajna promena polozaja retorte ili posude, svaki slucajni udarac koji ona zadobije, menja relativan polozaj ovih slobodnih prahova. Ako se retorta promucka ili udara prstom, prahovi sa vrha mogu da padnu na dno ili na sredinu, a oni sa dna mogu da se popnu na vrh. Nema niceg postojanog u polozaju tih prahova i pod tim uslovima nista ne moze biti trajno. To je tacna slika naseg psihickog zivota, koja se svakog momenta menja. Svakog sledeceg momenta novi uticaji mogu da izmene polozaj prahova koji su na dnu i da na njihovo mesto dodju oni koji su na vrhu a da na njihovo mesto dodju koji se nalaze na sasvim suprotnom mestu. Nauka zove ovo stanje prahova stanjem mehanicke smese.  Osnovna karakteristika medjusobnih odnosa ovih prahova jednog prema drugome je u vrsti smese i nestabilnosti tih medjuodnosa i njihove varijabilnosti.

 

Nemoguce je stabilizovati medju-odnose prahova u stanju puke mehanicke smese. Ali prahovi mogu biti sjedinjeni; priroda prahova cini to mogucim. Da bi se ovo postiglo narocita vrsta vatre mora biti zapaljena pod retortom koja grejanjem i topljenjem prahova napokon ih sjedinjuje.  Sjedinjeni na ovaj nacin oni prestaju da budu mehanicka smesa vec se nalaze u hemijskom jedinstvu.

 

Sada vise ne mogu biti odvojeni obicnim metodima koji su ih razdvajali i cinili da oni menjaju mesta dok su bili u stanju mehanicke smese. Sadrzaje retorte postao je neodvojiv, individualan fuzijom. To je slika formiranja drugog tela. Vatra kojom je fuzija postignuta nastala je frikcijom koja za uzvrat stvorena u coveku borbom izmedju ‘da’ i ‘ne’ u njemu. Ako covek popusta svojim zeljama i raspolozenjima, svojim promenljivim mislima, nece biti unutrasnje borbe u njemu nece biti frikcije a tako ni vatre. Ali ako u cilju postizanja definitivnog cilja, on se bori sa sobom, ako se bori sa mislima i zeljama  koje ga koce, onda ce stvoriti vatru koja ce postepeno transformisati njegov unutrasnji svet u jednu jedinstvenu celinu.

 

Vratimo se nasem primeru. Hemijska jedinjenja dobijena fuzijom prahova u retorti poseduju odredjene kvalitete uporedive sa odredjenim specificnim tezinama, sa odredjenom elektricnom provodljivoscu i tome slicno. Ovi kvaliteti predstavljaju karakteristike supstance u pitanju. Njihovim radom odredjeni broj ovih karakteristika moze se uvecati, to jest fused alloy  moze steci nove karakteristike koje primarno nije imao. Moguce je da se stvore unutrasnje promene u njima, magnetizovati ih  uciniti ih radioaktivnim i slicno.

 

Proces uvodjenja novih svojstava u fused alloy korespondira sa procesom formiranja treceg tela i sticanjem novih znanja i sila uz pomoc treceg tela.

 

Kada je trece telo formirano i steklo ova svojstva, sile i znanja moguca za njega, ostaje problem fiksiranja i usmeravanja ovih znanja i sila jer njihovim uvodjenjem putem odredjenih uticaja oni mogu biti oduzeti istim ili drugim uticajima. Metodom posebnog rada stecena svojstva mogu biti ucinjena trajnim i neotudjivim svojstvom treceg tela. Proces fiksiranja stecenih svojstava odgovara procesu formiranja cetvrtog tela kroz koje Gospodar deluje.

 

Samo covek koji poseduje cetiri u potpunosti razvijena tela moze biti nazvan covekom u punom smislu reci. Ovaj covek poseduje mnoga svojstva koja obican covek nema a jedno od tih svojstava je besmrtnost.  Sve religije i sva anticka ucenja sadrze ideju da sticanjem cetvrtog ili svetog tela Covek stice besmrtnost; i svi oni sadrze indikaciju kako se stice cetvrto telo – to jest besmrtnost.

 

U vezi sa tim odredjena ucenja uporedjuju coveka sa kucom od cetiri sobe. Covek zivi u jednoj sobi, najmanjoj i najsiromasnijoj od njih svih, i dok o tome ne sazna on ni ne sluti o postojanju drugih soba koje su pune blaga. Kada o tome sazna pocinje da trazi kljuceve tih soba a posebno cetvrte najvaznije od svih. I kada covek nadje svoj put u te sobe onda zaista postaje gospodar svoje kuce, jer samo tada ta kuca pripada njemu, u celosti i zauvek.

 

Ova cetvrta soba daje coveku istinsku besmrtnost i sva religiozna ucenja teze da pokazu put ka tome. Postoje mnogi putevi, neki kraci neki duzi, neki tezi, neki laksi, ali svi bez izuzetka, vode ili teze ka tome da vode ka jednom pravcu a to je besmrtnost.“ 

 

 

59 Cetiri covekova tela Berdlip Januar 23 1943

Treci tekst – Cetiri puta

 

Uspenski govori kroz celo ovo poglavlje.

 

Na sledecem sastanku G je otpoceo tamo gde je zastao predhodnog puta.

 

„Prosli put sam rekao“, nastavio je, „da besmrtnost nije karakteristika sa kojom se covek radja. Ali covek moze da stekne besmrtnost. Svi postojici i opste poznati putevi u besmrtnost mogu biti podeljeni u tri kategorije;

 

  1. Put fakira
  2. Put Kaludjera
  3. put Jogija

 

Put fakira je put borbe sa fizickim telom, put borbe sa prvom sobom. To je dugacak tezak i nesiguran put. Fakir tezi da razvije fizicku volju, moc nad telom. To se postize metodom strasne patnje, mucenjem tela. Celokupni put fakira sastoji se od razlicitih neverovatno teskih fizickih vezbi. Fakir ili stoji nepokretan u istom polozaju satima, danima, mesecima ili godinama; ili sedi sa ispurzenim rukama na golom kamenu na suncu, kisi ili snegu; ili muci sebe vatrom, gura noge u mravinjake i tome slicno. Ako se ne razboli ili umre pre nego sto se u njemu razvije ono sto se moze nazvati fizickom voljom, onda stice cetvrtu sobu, ili mogucnost formiranja cetvrtog tela. Ali druge funkcije, emocionalna, intelektualna itd ostaju nerazvijene. Stekao je volju ali nema nista na sta moze da je primeni. Ne moze da je iskoristi za sticanje znanja ili za samo-usavrsavanje. Po pravilu suvise je star da bi otpoceo novi rad.

 

Ali tamo gde su skole fakira tu su i skole jogija. Jogini drze fakire na oku. Ako fakir stekne ono cemu tezi pre nego sto je suvise star onda ga uzimaju u skolu jogija, gde ga prvo lece i uspostavljaju mu moc kretanja, a zatim pocinju da ga uce. Fakir mora da nauci da hoda i da govori kao beba. Ali sada on poseduje volju koja je prevazisla nevidjene teskoce na svom putu i ta volja ce mu pomoci da prevazidje teskoce drugog dela puta , naime teskoce razvijanja emocionalnih i emocionalnih funkcija.

 

Ne mozete ni zamisliti teskoce kroz koje fakir prolazi. Ne znam dali ste videli stvarnog fakira ili ne. Ja sam video mnoge: na primer video sam jednoga u unutrasnjem dvoristu hrama u Indiji i cak sam i spavao pored njega. Dan i noc tokom 20 godina on je stajao na vrhovima prstiju nogu i ruku. Vise nije bio u stanju da se ispravi. Njegovi ucenici su ga nosili sa jednog mesta na drugo, nosili su ga na reku da bi ga okupali kao da je bezzivotni predmet. Ali ovo se ne postize odjednom. Zamislite sta je on morao da prevazidje, kroz kakve muke je morao da prodje da bi stigao dotle.

 

I on nije postao fakir ne zato sto razume mogucnosti i rezultate ovog puta i ne zbog religioznih osecanja. U svim istocnim zemljama gde fakiri postoje obicaj je medju obicnim ljudima da obecaju da u fakire daju dete nakon nekog srecnog dogadjaja. Osim toga fakiri obicno usvajaju sirocad ili od siromasnih roditelja kupuju dete. Ova deca postaju njihovi  ucenici i imitiraju ih, neki samo spolja a neki od njih postaju i sami fakiri.

 

Uz ove, neki ljudi postaju fakiri tako sto su sreli nekog fakira koji ih je dojmio. Uz svakog fakira u hramovima mogu se videti ljudi koji ga imitiraju, koji sede ili stoje u istom polozaju – ne za dugo naravno, ali i dalje povremeno po nekoliko sati. A nekad se dogadaja da covek koji je slucajno otisao u hram na dan svecanosti i poceo da imitira neke fakire koji su ga posebno dojmili ostane tu i ne vrati se vise kuci vec se pridruzi grupi fakirovih ucenika i i kasnije vremenom i sam postane fakir. Morate razumeti da rec fakir upotrebljavam pod navodnicima. U Persiji fakir znaci prosjak; u indiji mnogi madjionicari se zovu fakirima. U Evropi, narocito u ucenoj Evropi, ime fakir cesto se daje jogijima kao i monasima razlicitih redova. Ali u stvarnosti put fakira put svestenika i put jogija su sasvim razliciti. Do sada sam govorio o fakirima. To je prvi put.   

 

Drugi put je put kaludjera. To je put posvecenja veri, put religioznih osecanja, religioznih zrtvovanja. Samo covek veoma jakih religioznih osecanja i jake religiozne imaginacije moze postati ‘svestenik’ u pravom smislu reci. Put svestenika je veoma dug i tezak. Svestenik provodi godine, desetine godina boreci se sa sobom, ali sav njegov rad je koncentrisan na ‘drugoj sobi’ na drugom telu, to jest na osecanjima. Podvrgavajuci sva svoja osecanja jednom osecanju, to jest posvecenosti veri on razvija jedinstvo u sebi kao volju nad svojim emocijama, i na ovaj nacin stize do cetvrte sobe. Ali njegovo fizicko telo i njegove mislece sposobnosti ostaju sasvim nerazvijene. Da bi bio sposoban da upotrebi ono sto je dostigao mora da razvije upotrebu i kontrolu nad svojim telom i svojom sposobnoscu misljenja. Ovo se moze postici samo putem novih zrtava, novih teskoca  i novih odricanja. To jest, svestenik mora da postane jogi i fakir a samo malo njih stigne dotle.

 

Treci put je put jogija. To je put znanja, put uma. Put jogija sastoji se u radu na trecoj sobi i u teznji da se stigne do ‘cetvrte sobe’  putem znanja. Jogi dostize trecu sobu razvojem svog uma i kontrolom svojih misli ali njegovo telo i emocije mogu ostati nerazvijene na odgovarajuci nacin on moze ne biti sposoban da iskoristi rezultate koje je postigao. U ovom slucaju, medjutim on ima prednost da razuem svoj polozaj, znajuci sta mu nedostaje, sta mora da uradi i u kom pravcu mora da ide.

 

Ali svi ovi putevi, put fakira, svestenika i jogija imaju jedno zajednicko. Oni svi pocinju sa najtezom stvari, koja je potpuna promena zivota, odricanje od stvari sveta. Covek se mora odreci svog doma, svoje familije, svojih prijatelja, odreci se svih zadovoljstava, veza i obaveza zivota da ode u pustinju, u manastir u skolu jogija. Od prvog dana, od prvih koraka na ovom putu, on mora da umre za ovaj svet; samo tako moze das e nada da ce postici bilo sta na nekom od ovih puteva.

 

Cetvrti put je razlicit od tri puta koje smo razmotrili jer Cetvrti put ne zahteva povlacenje u pustinju, niti zahteva da covek odbaci sve i odrekne se svega sa cim je do tada ziveo. Cetvrti put pocinje mnogo dalje nego sto pocinje put jogija. To znaci da covek mora da baude pripremljen za cetvrti put a ta priprema obuhvata mnoge razlicite strane i zahteva mnogo vremena. Nadalje, covek mora da zivi u uslovima povoljnim za Rad na cetvrtom putu ili bar u uslovima koji ga  ne cine nemogucim.  Morate shvatiti da i u unutrsnjim i u spoljnim uslovima coveka mogu postojati uslovi koji cine nepremostive prepreke Cetvrtom putu. Nadalje cetvrti put nema definitivnu formu kao putevi fakira, svestenika i jogija. On pre svega mora biti pronadjen. To je prvi test. U isto vreme, pocetak cetvrtog puta je laksi nego pocetak puta fakira, svestenika ili jogija. Na cetvrtom putu moguce je raditi  i slediti taj put i ostati u uobicajenim uslovima zivota, nastavljajuci da obavljate svoj uobicajeni posao, odrzavajuci ranije odnose sa ljudima, i bez odricanja ili odbacivanja icega. Naprotiv, uslovi zivota u kojima se covek nalazi na pocetku njegovog rada, u kojim ga, da tako kazem, Rad zatice su najbolji moguci za njega, u svakom slucaju na pocetku rada. Ovi uslovi su prirodni za njega. Ti uslovi su covek sam, jer covekov zivot i njegovi uslovi korespondiraju sa tim sta je on sam.  Bilo koji uslovi razliciti od onog sto je zivot stvorio za njega bili bi vestacki uslovi koje Rad nebi mogao da dodirne svaku stranu njegovog bica istovremeno.

 

Zahvaljujuci ovome Cetvrti put pogadja istovremeno svaku stranu covekovog bica. To je Rad u sve tri sobe istovremeno. Fakir radi samo u prvoj sobi, svestenik u drugoj a jogi u trecoj. Stizuci do cetvrte sobe, fakir svestenik i jogi ostavljaju mnoge stvari nedovrsene za sobom i ne mogu da nacine punu upotrebu onog sto su postigli jer nisu usavrsili sve njihove funkcije. Fakir je gospodar svog tela, ali ne svojih emocija ni uma, koji ostaju nerazvijeni, svestenik je gospodar svojih emocija ali ne i svog tela i uma, a jogi je gospodar svog uma ali ne i svog tela i svojih emocija. Dalje cetvrti put se razlikuje od ostalih jer je glavni zahtev od coveka je u tome da zahteva razumevanje. Covek ne sme da radi nista sto ne razume, izuzev eksperimenta pod nadzorom i instrukcijama ucitelja. U cetvrtom putu sto vise covek razume ono sto radi bolji ce biti rezultati njegovih napora. To je fundamentalni princip cetvrtog puta. Rezultati Rada u njemu su srazmerni svesti i razumevanju Rada. Nikakva ‘vera’ se ne zahteva u cetvrtom putu; naprotiv, vera bilo koje vrste je suprotna cetvrtom putu. U cetvrtom putu covek mora da vidi za sebe. Mora sam da uvidi istinu o kojoj mu se govori. A dok nije zadovoljan ne treba nista da radi.

 

Metod Cetvrtog puta sastoji se u Radu u jednoj sobi i odgovarajucem Radu u druge dve sobe, sto znaci radeci na fizickom telu radi istovremeno na svojim emocijama i na umu, a dok radi na emocijama radi istovremeno na svom telu i na umu. Ovo moze biti postignuto zahvaljujuci cinjenici da u cetvrtom putu je moguce da se koriste odredjena znanja nedostupna putu fakira, svestenika i jogija. Ovo znanje omogucava da se radi na tri pravca simultano. Citava paralelna serija fizickih, mentalnih i emocionalnih napora i vezbi sluze toj svrsi. Sta vise u cetvrtom putu moguce je da svaki covek moze da individualizuje Rad – sto znaci da svaki covek moze da radi ono sto je za njega neophodno a ne beskorisno. To je zahvaljujuci tome sto cetvrti put odbacuje velik deo onog sto je povrsno i samo tradicijom zadrzano u ostalim putevima.

 

Tako da kad covek stekne volju u cetvrtom putu on moze da je koristi zato sto je neophodnim razvojem stekao nuzni razvoj kontrole telesnih, emocionalnih i intelektualnih funkcija takodje. A sem toga ustedeo je mnogo vremena radeci na sve tri strane svog bica simultano.

 

Cetvrti put je nekad nazvan putem lukavog coveka. Lukavi covek zna neke stvari koje fakir, svestenik i jogi ne znaju. Kako je lukavi covek naucio tu tajnu – to je njegova tajna. Mozda je to nasao u nekoj staroj knjizi, mozda je nasledio, mozda je ukrao, mozda je kupio. Nema razlike. Lukavi covek zna tajnu i pretice fakira, svestenika i jogija.

 

Od sva cetiri fakir dela na najgrublji nacin, zna veoma malo i razume veoma malo. On zna veoma malo i razume veoma malo. Predpostavimo da za ceo mesec intenzivne torture razvije u sebi odredjenu energiju, odredjenu supstancu koja proizvodi izvesne promene u njemu. On to cini apsolutno slepo, sa zatvorenim ocima, ne znajuci ni cilj, ni metod ni rezultate, jednostavno imitirajuci druge.

 

Svestenik zna malo bolje sta zeli; njega rukovodi religiozno osecanje, zelja za postignucem, za spasenjem; veruje svom ucitelju koji mu govori sta da radi i veruje da su njegovi napori i zrtve „mili bogu“. Predpostavimo da je nedelja posta, kontinuirane molitve, uzdrzavanja itd osposobljava ga da postigne ono sto fakir u sebi razvije za mesec dana samo-torture. 

 

Jogi zna znatno vise. On zna sta zeli, zna zasto mu to treba i kako to da stekne. On na primer zna da je za njegovu svrhu neophodno da u sebi proizvede odredjene supstance. Zna da to moze da se stvori u telu za dan odredjenim mentalnim vezbama, ili koncentracijom svesti. Tako on zadrzava paznju na tim vezbama ceo dan ne dozvoljavajuci sebi jednu misao van toga i postize ono sto zeli. Na ovaj nacin jogi provede samo jedan dan na istoj stvari u poredjenju sa mesec dana koliko je potrebno fakiru i nedelju koja je potrebna svesteniku.

 

Ali u cetvrtom putu znanje je cak jos vise tacno i perfektno. Covek koji sledi cetvrti put zna sasvim definitivno koje supstance su mu potrebne za njegove ciljeve i zna da ove supstance mogu biti proizvedene u telu za mesec dana fizicke patnje, nedelju dana emocionalnog trpljenja ili za dan  mentalnih vezbi – i takodje da mogu biti unete u organizam spolja ako zna kako to da ucini. I tako umesto da provede ceo dan vezbajuci kao jogi, nedelju u molitvi kao svestenik ili mesec dana muceci sebe kao fakir, on jednostavno pripremi i proguta malu pilulu koja sadrzi sves supstance i, na taj nacin, bez da gubi vreme, obezbedi ocekivane rezultate.

 

Mora se jos znati, rekao je G „da uz ove ispravne i legitimne nacine, postoje takodje vestacki nacini koji mogu dati privremene rezultate samo, i takodje pogresni nacini koji mogu dati trajne rezultate. Na ovaj nacin covek takodje trazi kljuc cetvrte sobe i ponekad je nadje. Ali sta ce naci u cetvrtoj sobi jos se ne zna. Takodje je moguce da vrata cetvrte sobe budu otvorena kalauzom. I u oba ova slucaja moze se pokazati da je soba prazna.

 

G je ovde stao.

 

60 Misljenje iz zivota i misljenje iz Rada

 

Tekst I

 

Tekst koji sledi napisan je nakon razgovora o misljenju iz nivoa zivota i misljenju iz nivoa Rada. Razgovor je otpoceo sa necim sto je receno o ljudima koji su posesivni – to jest identifikovani sa svojim posedovanjem, koji na primer kazu: “Gde je moja knjiga?“ ili „Moj miran san“ ili „Udeo koji meni pripada“. To nije samo pitanje posedovanja stvari vec osecanje prava da se ima stvar koja je u pitanju. Svi vi znate radnog coveka koji svoje svetinje stavlja ispred svega – koji kaze: „moram da imam svoju veceru“, usred nekog posla od velikog znacaja znacaja, i potpuno je uzrujan ceo dan ako mu neko trazi da se odrekne svoje vecere za tu jednu priliku. I taj isti covek ce ako neko od njega posudi alatku koja mu ne treba sve vreme da govori ‘moje dleto’ ‘moj cekic’ i tako dalje. Primer je dovoljno jasan. Ali radi se o tome da covek pronadje tog radnog coveka u sebi. Tog „ja“ koji insistira na tim svetim stvarima i insistira na tim svetim stvarima i kaze „moje“ svemu i koji je tako krut i neinteligentan i rigidan. Zapamtite da je znak inteligencije moc prilagodjavanja i da snaga u Radu znaci fleksibilnost ne rigidnost. Vas „jak covek“ u zivotu je iz perspektive Rada samo covek kristalizovan u licnosti – sto bi se reklo – jednostran covek.

 

 

61 Misljenje iz zivota i misljenje iz Rada Berdlip 8 Februar 1943

 

 

Tekst II

 

Postoje dve prakticne strane Rada zvane linija rada na znanju i linija rada na bicu. Niko ne moze da radi na drugoj liniji – liniji bica – dok nije radio na liniji znanja. To jest, covek mora da prvo zna na cemu treba da radi u svom bicu.

 

Znanje je stvar koja pripada intelektualnom centru. To prvo mora da se izmeni, pre nego sto bilo sta drugo moze da se izmeni. Covek mora da apsorbuje novo znanje pre nego sto bude mogao da se menja. O znanju ovog rada mora da misli. Misljenje je funkcija intelektualnog centra. Ako ne mislite o znanju o kojem Rad poducava, onda vas um ne moze da se menja. A ako se vas um ne promeni vi ne mozete da se promenite.

 

Mozete da verujete da nema veze kako mislite. Ali u Radu je vazno da se ne misli pogresno. Svaki put kad mislite, pravite trag u glavi. Ako pogresno mislite, pravite pogresan trag a um postaje kao delikatna elektricna masina koja je sva pogresno povezana. Ovo je zasigurno uobicajeni efekat zivota na um. Ali ideje Rada treba da naprave prave veze i tako vam daju novi um. Rad je bogat idejama i Rad u celini moze da stvori kompletan mentalni ogranizam u umu. Zivot to ne radi. Ideje koje ucite od zivota su konfuzne i kontradiktorne. One ne mogu da formiraju um na svim njegovim stranama. Ali ideje Rada mogu. One povezuju sve pravilno dajuci stvarima pravu meru. To je zato sto dolaze od Svesnog Coveka.

 

Poslednji put prvi deo teksta o „Misljenje iz zivota i misljenje iz Rada“ je procitano. To je usledilo povodom razogovora o Ceitir Tela koja postoje u potpuno svesnom coveku. Iako je taj predmet tezak za razumevanje, kao sto ste upozoreni, nije tako tesko razumeti ideje o coveku na koga se deluje spolja ili iznutra. Secate se dijagrama sa strelicama:

 

 

  Fizicki Emocionalni Mentalni Volja-Telo
Zivot 1 2 3 4

 

To je bilo koji obican covek koji ima organizovano telo – fizicko telo, predstavljeno prvom sobom – i nista organizovano u drugoj i trecoj sobi bez pristupa u Cetvrtu sobu. Takav covek je digovan spolja, od zivota, od tela, od cula, od onog sto vidi, cuje, dodiruje. To je nerazvijen covek ili covek masina, jer se okrece kao zupcanik na velikom tocku zivota.

 

Pogledajmo drugi dijagram, koji predstavlja svesnog coveka.

 

 

  Fizicki Emocionalni Mentalni Volja-Telo
Zivot 1 2 3 4

 

 

U ovom slucaju volja ga kontrolise, delujuci kroz njegova razvijena tela u pravcu strelice. Sto znaci da nije kontrolisan izvana, od zivota, vec iznutra. Zapazite smer strelice u ova dva slucaja. Dijagram predstavlja coveka kontrolisanog izvana i coveka kontrolisanog iznutra.

 

Dok god razmisljamo iz zivota nas kontrolise zivot. Da bismo u sebi stvorili bilo sta sto je otporno na zivot mi moramo da mislimo iz Rada. U ovom Radu nam je dat system ideja, koje, ako se pravilno povezu, ce nas postaviti na pravi nacin u odnosu na svaku stranu zivota. Kad su ideje rada asimilovane I prozivljene, one transformisu nacin na koji uzimate zivot i sebe. Ali ovo se ne moze desiti ako ne razmisljate iz Rada. Kada su ideje rada usvojene i kad se po njima zivi, one transformisu nacin na koji uzimate zivot i sebe. Ali to ne moze da se dogodi ako ne pocnete da mislite iz rada. Dok god ideje rada nisu pravilno povezane treca soba nikad nece  biti pravilno organizovana i namestena. Ali ako se ideje pravilno povezu u vama, onda ce vas um postati prijemnik, organizovani instrument, koji moze da prihvati vibracije Visih Centara, ili  finijeg i finijeg znacenja, a tada cete biti poducavani iznutra. Um osnazen prijemom ideja Rada i razmisljajuci iz njih, ce formirati nesto organizovano, nesto unutra sto je nezavisno od spoljnjeg zivota.

 

*          *          *

 

Nastavimo sa izucavanjem jednu od Ideja Rada, u svetlosti ovog sto je receno. Poslednji put smo govorili o evoluciji. Navedeno je da Rad poducava da je opsta evolucija coveka ne moze biti odvojena od opste evolucije dela svemira u kojem zivimo. Razgovarali smo o evoluciji planeta i o evoluciji planeta i o evoluciji cvecanstva i veze izmedju njih. Receno je da evolucija Covecanstva kao celine ne moze ici brze od evolucije zemlje sa njenim mesecom. To jest evolucija Covecanstva za razliku od evolucije pojedinacnog coveka je u vremenu planetarnih razmera, sto je gresno vreme za nas – hiljade miliona godina. Stoga za posebne svrhe, covecanstvo ne evoluira mehanicki, i nema mehanickog progresa. Ako se nekome kaze da, za recimo, hiljadu miliona godina, celokupno covecanstvo moze biti na visem nivou evolucije, to ga ne moze zainteresovati ni na kakav stvaran nacin ili izmeniti nesto za njega u njegovom dnevnom zivotu i teskocama.

 

U vezi sa „razmisljanjem iz Rada“ uzmimo za primer frazu:“Covecanstvo na zemlji je eksperiment Solarne laboratorije“. Moze se lako pokazati da ce taj eksperiment biti beskoristan i odbacen kao promasaj. To jest za hiljadu miliona godina, covecanstvo ne mora biti ni na kakvom visem stepenu, ali moze da postane kao mravi, odbaceni bez znacaja i sacinjeni da slede beskorisni ciklus napora koji ne vodi ni u kakvom pravcu, i iz koga nema izlaska. Ali to se moze samo dogoditi ako primarna svrha covekovog postojanja na zemlji nije ispunjena. Primarna svrha je individualna evolucija.  Ako su uslovi za individualnu evoluciju pojedinca unisteni, onda ce eksperiment coveka na zemlji da se pokaze kao propao. A ako covek pocne da modifikuje sebe, svoje telo, svoje zlezde i slicno, kao sto izgleda da su ucinili mravi onda ce jedan od uslova evolucije biti unisten. Ako se eksperiment coveka na zemlji ispostavi kao propao, to ce takodje znaciti da nece biti evolucije Covecanstva  u opstim relacijama planetarnog vremena i planetarne evolucije. Sve zavisi o primarnim razlozima za stvaranje Coveka na zemlji – naime individualna evolucija. Covek je stvoren kao samo-razvijajuci organizam i ako su uslovi za njegov samo-razvoj unisteni, onda covecanstvo kao eksperiment postaje  beskorisno. Sunce je posejalo coveka na zemlji primarno kao bice sopsobno za odredjeni unutrasnji razvoj a sekundarno da sluzi prirodi da sluzi potrebama Zraka nastajanja. To jest Covek uzet kao individua ima sasvim drugacije znacenje od Coveka uzetog kolektivno. Evolucija je moguca za coveka; ali nije moguca za Covecanstvo. Pojedinacni covek moze da dodje pod uticaje koji se spustaju sa svete inteligencije Sunca. Ali covecanstvo kao masa ima kosmicku funkciju i nalazi se pod uticajima zemlje i meseca. Covecanstvo kao masa sluzi Zraku zajedno sa ostatkom organskog sveta na mestu gde je osetljivi transmiter ili sok  potreban izmedju nota Fa i Mi. To je ucenje rada o evoluciji. Ukoliko um ne pojmi to i pocne da misli sa tih pozicija, covek ce misliti pogresno – to jest, nece misliti iz ideja Rada. Naravno ovde uzimamo samo jedan primer. Ali ako covek ne misli iz ideja Rada, Rad ce biti smusen slab u njemu.

 

Jedna teskoca u misljenju na ovaj nacin, u gornjem primeru, je usled cinjenice da ljudi misle da mase cine stvari. Oni ne shvataju da su samo pojedinci oni koji cine bilo sta. Citave kulture su zasnovali pojedinci, nikad mase. Covecanstvo, mase, nikad ne cine bilo sta izuzev da uniste dovoljno cesto ono sto je individualni covek stvorio. Sav progres u nauci je rad individualnih ljudi, a ne masa. Sva umetnost, arhitektura, nauka je rad pojedinacnih ljudi. Objasnjenje je da je masa ljudi na nizem nivou nego pojedinac i tako, sa ove tacke gledista, evolucija je samo moguca za individue a ne za mase.

 

*          *          *

 

Ako cete da milsite iz Rada, morate da shvatite znacenje ezotericnog ucenja. Receno vam je da ako Sunce ne primi dovoljnu kolicinu evoluiranih bica koja ze uzidzu sa zemlje, primarna svrha covekovag nastanka nece biti ispunjnena. Glavni uslov pod kojim individaulni covek moze da evoluira zavisioo dpostojanja ezotericnog ucenja na zemlji i njegovog prijema od onih sposobnih da ga shvate. Ezotericno ucenje je o unutrasnujoj evoluciji. Ono dolazi sa nivoa Sunca. To jest, dolazi od kruga svesnog covecanstva. Potpuno razvijen covek, potpuno evoluirani covek, je na nivou inteligencije sunca. Sa ovog nivoa ucenje je posejano na zemlju.  Ako su uslovi zivota takvi da ezotericno ucenje, dali u religioznoj ili nekoj drugoj formi ne moze da postoji na zemlji onda je Covek osudjen na propast i drugi eksperiment ce biti preduzet. Ali buduci da evolucija coveka zavisi od kruga Svesnog Covecanstva, pokusajmo da shvatimo sta se desava kad je ucenje posejano na zemlju. Sva prava ucenja pocinju sa formiranjem skole. Skola nije otvorena prema zivotu kao bilo koja obicna skola, ali ima nekih slicnosti. Na primer niko ne moze da udje u pravu skolu bez dugotrajnog preliminarnog pripremanja. Svako mora da postigne odredjeni nivo razumevanja, bas kao, sto recimo kad se upisuje na Univerzitet covek mora biti u stanju da polozi odredjene ispite. Govoreci ukratko, skola traje samo odredjeno vreme, kao i religija. To jest ona umire kad prestane da provodi bilo kakvu silu. Sve na zemlji ima zivotni vek. Religija moze postati mehanicka i nesposobna da probudi unutrasnju stranu u coveku. Njeno unutrasnje znacenje je izgubljeno, i samo ritual i spoljna forma ostaju. Znacenje je izgubljeno. Znacenje je izgubljeno, to jest snaga. Ali ezotericno ucenje ne umire. Kad odredjena skola ili religija na zemlji umre, onda se uvek druga skola ili ucenje radja. Ezotericno ucenje se nastavlja. Ono samo-opstaje. Barka koja plovi na potopu zla odnosi se na ovu ideju. Hristove parabole o vinogradu koji moze biti unisten odnose se na ezotericno ucenje i skole, ne na ezotericizam kao takav. Ali o svemu ovome moramo kasnije da govorimo. Radi se o tome da Covek gubi kontakt sa ezotericnim ucenjem, on je odsecen i mora da se degenerise. Ne mozemo o skolama da govorimo detaljnije u ovom tekstu. Glavna stvar je shvatiti da bilo koje stvarno ucenje koje dolazi od Svesnog Kruga Covecanstva moze samo postojati u skoli i oralno se prenositi. Kad predje u zivot, kad postane zapisano, menja se. Jedan od razloga promene je da um svesnog coveka misli na nacin na koji obicni um ne moze da misli. Svesni covek misli psiholoski:mehanicki covek misli logicki. Ova promena izrazena je u Radu dijagramom tri uticaja zvani C, B i A. C utiaji su direktni uticaji Svesnog Covecanstva. Kad oni udju u krug mehanickog zivota oni se menjaju u B uticaje. A uticaji su uticaji koje stvara zivot, ratovima, novcem, politikom, biznisom itd.

 

 

U mehanickom krugu zivota, A i B uticaji postoje. Covek koji poseduje magnetski centar svestan je ovog. Ali covek koji ga nema to ne moze da zapazi. A uticaji upravljaju zivotom i stvaraju uobicajenu istoriju sveta. Svesni Krug Covecanstva ne moze da komunicira direktno sa mehanickim krugom covecanstva, jer nebi bili shvaceni. Svesni Krug Covecanstva razume jedni druge, ali mehanicki ljudi bi razumeli na sasvim razlicite nacine i poceli da se svadjaju i jedni drugima razbijaju glave. Sve ovo se ustvari dogadja.  Kad bi se celo covecanstvo razvijalo kad bi svi prevazisli njihovo nasilje, njihovo stanje sna, njihove negativne emocije, njihovo samo-uvazavanje – fakticki – primenjujuci ovaj Rad –onda bi to bilo moguce.  Ali da bi takvo razumevanje pocelo da biva moguce, ljudi bi trebalo da govore istim jezikom. Ali nema zajednickog jezika, i tako ljudi ne razumeju i nemogu nikako da razumeju jedan drugog. Samo svesni krug covecanstva covek br. 5, 6 i 7 mogu da razumeju jedan drugog. Covek br. 4 pocinje da razume jedan drugog, to jest ljudi razvijeni u sva tri centra tj. balansirani ljudi. Ali krug mehanickog covecanstva – br.1 br.2 i br.3 covek ne mogu da razumeju jedan drugog. Oni su jednostrani ljudi i time nebalansirani. U ucenju ovog Rada, ucimo zajednicki jezik putem kojeg pocinjemo da razumevamo jedan drugog. Treba samo da uvidite razliku izmedju govorenja osobi koja zna ovaj Rad i osobi koja nista ne zna o tome da uvidite sta to znaci. Nema razlike dali ste ovaj rad naucili na ruskom ili francuskom ili engleskom. Vi ste isti uceci zajednicki jezik. I u izvesnom smislu moze se reci da izucavate jezik Svesnog Covecanstva. I zato je vazno da naucite i razumete taj jezik i da u njegovim pojmovima razmisljate, to jest da mislite iz Rada. Kad bi svako na zemlji poceo da uci i govori zajednicki jezik, u tom smislu, onda bi bilo mozda moguce za covecanstvo da nacini korak napred. Bilo bi moguce za nesto unverzalno prihvaceno da se razvije. Bilo bi moguce za svakog da ucini neophodnu zrtvu i napor u pravo vreme, kad je sok neophodan, da bi se zahtev zakona Oktave ispunio. A rad poducava da je korak napred sada moguc i da covek ne mora da sluzi Mesecu kao ranije. Ali pogledajte sta se desava. Ima li manje usluznosti na zemlji cak i ako je manje usluznosti potrebuje mesecu?

 

Ako bismo napustili svet Ako, svet fantazije i imaginacije, i mislili prakticno, uvideli biste teskocu bilo kakvog koraka napred. Dovoljno je samo da zapazite kako je tesko za vas da naucite zajedncki jezik Rada i kako je tesko ostati budan i uciniti neophodni napor koji Rad poducava. Navika je tako jaka. I nemojte da krivite Svesni Krug Covecanstva. Coveku su date mnoge stvari kojima da olaksa svoj zivot, ali on ih sve zloupotrebljava. Pogledajte sadasnji trenutak – ceo svet se okrece pravljenju oruzja kao nikad ranije. Iako je sve sto moze da se  ucini da covek evoluira individualno vec ucinjeno. Ali ne moze biti masovne evolucije, prinudne evolucije, evolucije pod komandom ili naredbom. Jer je evolucija stvar licnog razumevanja coveka koji sam uvidja. Pravilan unutrasnji razvoj coveka i njeoga pravilna kristalizacija zavise od razumevanja. I znate da sa ezotericne tacke gledista covek jeste njegovo razumevanje: i cvekovo razumevanje je ono sto on jeste.  Ali ne mozete naterati coveka da razume. Ne mozete ga prisiliti da razume zasto ne treba da cini onako kako cini, ili ga prinuditi da razume da ne treba da govori onako kako govori. Ne moze biti nasilja, nikakve kolektivne prinude i iznad svega nikakav fizicki strah primenjen – jer strah ne donosi razumevanje. Ne mozete naterati psa da razume ono na sta ga mozete naterati da radi usled straha. Tim metodom mozete ga  samo uciti sta ne sme da radi a on nikad nece razumeti zasto. Nas slucaj je isti. Ezotericni krug covecanstva ne moze naterati coveka da razume. Ne moze se pokazati vidljivim u nekom nadprirodnom ili strasnom vidu Coveku jer bi tada covek bio prinudjen dokazima svojih cula i tako prinudjen strahom. Bio bi prinudjen spolja. Ali to nije razumevanje, koje zavisi od samostalnog uvidjanja znacenja. A uvideti znacenje je unutrasnje i razvija unutrasnju stranu coveka, tako da postaje jace nego spoljna zivotom vodjena strana. Neophodno je da uvidite razliku izmedju vidjenja necega vasim culima i razumevanja neceg vasim umom. Covekova evolucija je unutrasnja. Njegove mogucnosti, kao stvorenog bica, leze u razvoju uma i emocija – njegovog znanja i bica. I one formiraju njegovo razumevanje. Samo putem razumevanja razvoj je moguc. To je osnova Cetvrtog puta – razumevanje.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s