Psiholoski komentari na ucenje Gurdjijeva i Uspenskog (prvi tom) Deo I: 1-56 str.

Nap, Berdlip, Gloster, 27 Mart 1941

Dragi Bus,

Zanima me tvoj izvstaj sa sastanka od 20 marta. Mislim da bi bilo najbolje da ti pisem s obzirim na pitanja o kojima si me izvestio i u odnosu na tvoje beleske koje si sacinio.

Pre svega mora da bude jasno da se covek na ovoj Zemlji nalazi u vrlo neobicnoj situaciji. Kad sam prvi put cuo o ovoj ideji o coveku, to je na mene ostavilo snazan utisak. Po obicaju, naravno, mi mislimo da covek moze da raste i razvija kako bi se reklo na normalan prirodan nacin, jednostavno, obrazovanjem iskustvom itd. Ipak, ako pogledamo istoriju videcemo da se covek ustvari ne razvija, narocito ako gledamo sada ne mozemo se pohvaliti da je covek dostigao bilo kakvu fazu razvoja. Pogledajmo samo uzase koje covecanstvo samo sebi cini u sadasnjem vremenu. Ipak ljudi su skloni da zamisljaju da vreme znaci napredak, i da s vremenom sve postaje bolje i bolje.  Ljudi obicno na ocigledne kontradickije gledaju kao na izuzetak. Sto ce reci da su ljudi po pravilu skloni da misle ono sto su uobicajene i sve-prisutne okolnosti zivota, u losem smislu, su ustvari izuzetci. Verujem da ces se sloziti da ljudi obicno misle o ratu kao iznimku. Ipak moras priznati da ako uzmes bilo koju knjigu o istoriji videces da se bavi uglavnom ratom, intrigom, ljudima koji se bore za vlast itd. Ustvari , sem ako imamo snagu uma da vidimo sta obican zivot na ovoj planeti predstavlja ostacemo u uobrazilji ili ako vise volis izraz: u iluziji. Kao sto znas u ovom sistemu rada, medju mnogim izrekama koje imaju veoma zgusnuto znacenje- naime, uzme dugo da se shvate- ima jedna izreka a to je da «je nivo covekovog bica privlaci njegov zivot». Ova izreka vazi za covecanstvo uopste- to jest, opsti nivo covecanstva u odnosu na bice tog covecanstva, privlaci oblik zivota koji mu se desava. Beskorsino je misliti da su ratovii uzasi i revolucije itd. izuzetni. Greska je u nivou bica ljudi. Ali niko nije voljan da razume to i kadgod se dogodi rat, kao sto rekoh, ljudi misle da je to nesto iznimno, cak govore o buducnosti u kojoj nece biti ratova, cim se tekuci rat zavrsi. Isti proces mozemo videti na delu sada. Istorija se ponavlja zato sto covek ostaje na istom nivou bica- naime on je taj koji ponovo i iznova privlaci iste okolnosti, oseca iste stvari , kaze iste stvari, nada se istim stvarima i veruje u iste stvari. A ustvari, nista se zapravo ne menja. Svi tekstovi sto su napisani u predhodnom ratu su bas isti kao i tekstovi napisani u ovom ratu i tako ce uvek  zauvek biti. Ali ono sto nas ovde jos vise interesuje je da ta ista ideja vazi za nas, za svakog pojedinca ponaosob. Dok god nema promene na nivou bica, licna istorija coveka osace ista. Sve se neprekidno ponavlja u njegovom zivotu: govori iste stvari, radi iste stvari, zali za istim stvarima, cini iste stvari. I sve to pripada toj veoma dubokoj ideji da nivo njegovog bica privlaci njegov zivot. Priblizimo se nekima od tih ideja koje govore kako covek moze da promeni svoje bice. Sav ovaj rad je o promeni bica- tj promeni nivoa bica na kome se covek prirodno nalazi- u obicnom zivotu. Pre svega mora se imati u vidu da je svako od nas na odredjenom nivou bica. U vezi satim moramo vizualizovati vertikalni pravac ili stepenice koje se odozdo penju navise koje na sebi imaju mngo stepenika. Ljudi, svako od nas nalazi se na ovom ili onom stepeniku ovih merdevina koje stoje vertikalno iznad i ispod nas. Merdevine su razlicite s vremena na vreme, naime iz proslosti, sadasnjosti i buducnosti koje vidimo kao horizontalnu liniju. Da bih pojasnio ovo znacenje, zelim da vas upitam kako zamisljate vreme- tj. Protok vremena od proslosti prema sadasnjosti ka buducnosti. Obicno, neka vrsta mehnicke nade koje se ljudi drze je povezana sa idejom vremena- naime da ce u buducnosti stvari biti bolje ili da ce oni biti bolji, i tome slicno. Ali ove stepenice o kojima govorimo i koje se odnose na razlicite nivoe bica nemaju nikakve veze sa vremenom u tom smislu. Visi nivo bica lezi neposredno iznad svih nas bas u ovom sadasnjem casu, sada. Sav rad na sebi, sav licni rad koji se odnosi na zaustavljanje negativnih osecanja, na samo-secanje , na odsustvo poistovecivanja sa sopstvenim nevoljama, na ne-zlopamcenje itd. je povezan sa izvesnim delanjem koje moze da se odigrava bas u ovom momentu, sada, ako covek pokusa da bude vise svestan i seti da ono sta pokusavamo da cinimo u ovom radu je da se setimo svog cilja, tj, drugim recima, ako pokusamo da se «samo transformisemo» , da transformisemo svoju misao, znaci rad se odnosi na odredjenu neposrednu transformaciju, momenta, sadasnjeg trenutka, akcijom rada. Na primer, covek se nalazi na dnu ocaja, ako posmatra situaciju i pokusa da se seti sebe, ili pokusa da sebi da bilo kakav svesni sok u tom odredjenom momentu, kao sto je mehanicka reakcija na okolnosti koje ga okruzuju u tom trenutku moze, na svoje iznenadjenje, da otkrije da se sasvim iznenada  sve promenilo, njegovo depresivno raspolozenje je nestalo, i zatice sebe u novoj atmosferi iz koje se cudi kako je mogao da bude u onom predhodnom stanju. Ovo predstavlja momentalnu promenu nivoa bica jer sve ima ne bas precizan nivo bica, nego opsti nivo bica u kojem postoje visi i nizi stepeni. Ali mi ovde govorimo o radu na promeni nivoa bica. Govorimo o necemu sto mozemo nazvati trece stanje coveka i sada cu objasniti sta pod time mislim.

Kao sto smo rekli, covekje rodjen kao esencija i to predstavlja njegov stvarni sadrzaj, deo od kojeg on moze stvarno da raste i da se razivja. Ali ovaj deo njega moze samo da raste u maloj meri. On nema snagu da raste sam dalje nakon uzrasta od 3, 4 ili 5 godina. Nazovimo to prvim stupnjem coveka. Tj prvi stupanj coveka je cista esencija koja je po sebi sposobna da se delimicno razvije, ali dostize ubrzo tacku od koje ne moze vise da raste. Primetio sam po nekim pitanjima koje si mi u svom pismu postavio, da ovaj momenat nije bio shvacen tako da cu to da ponovim. Kao sto rekoh, ovaj sistem uci da esencija u coveku moze da raste samo malo sama od sebe. Morate da probate da shvatite sta mislim. Ludi normalno misle da je taj razvoj i rast nesto sto je kontinuirano ili da bi trebalo da bude, ali to nije slucaj. Covekova esencija moze da raste sama od sebe u veoma maloj meri, i sa njom takvom covek je samo jedno malo dete. Ali da bi rasla dalje nesto mora da se dogodi. Nesto mora da se oformi oko esencije i to se zove licnost. Esencja mora biti okruzena necim sto joj je uistinu strano, steceno u zivotu, sto ulazi kroz cula. Malo dete mora prestati da bude to sto jeste i mora postati nesto razlicito od sebe. Kao sto je receno teziste sa sebe pocinje da prelazi sa esencije na licnost. Uci mnoge stvari, imitira razne stvari itd. Formiranje licnosti oko esencije, sto je neophodno za razvoj esencije, moze se nazvati drugim stupnjem coveka. Ali prvo da pojasnimo ovo. Buduci razvoj esencije zavisi od formiranja licnosti oko nje. Ako slaba licnost jadna licnost se formira oko nje, slaba je pomoc za dalji rast esencije o kojoj cemo govoriti kad dodjemo do treceg stupnja. U drugom stupnju, formiranje licnosti se desava i kao sto smorekli sto je bogatija licnost to bolje. Ali primecujem da neki od vas ne razumeju o cemu je ovde rec. Razlog zbog cega ne razumete o cemu je rec ovde je sto ne vidite ovu posebnu situaciju, naime da covek ne moze da raste kontinuirano iz esencije jer je esencija suvise slaba da bi rasla sama od sebe. Dalji rast esencije prvo zavisi od formiranja licnosti i sto je bogatija licnost to je bolje za rast esencije ali jednostavno govoreci,formiranje licnosti je sasvim dovoljno za svrhu zivota. Covek se zatice u dobroj poziciji sposoban da se nosi sa zivotom kroz formiranje bogate licnosti u sebi. I ako je zadovoljan , on je za sve zivotne prilike adekvatan. Ali ovaj rad, ovo ucenje je o daljem stupnju covekovog razvoja i taj stupanj nazivamo treci stupanj.

Moramo razumeti da ovaj rad nije u vezi ovog zivota, on je u vezi neceg drugog sto covek moze da pokusa nezavisno od toga dali je uvazeni politicar, poznati naucnik, ili cenjeni kasapin ili pekar ili svecar. Ovaj rad pocinje od coveka kao dobrog domacina, naime od coveka koji je razvio licnost i moze da ide kroz zivot na svoj odredjeni nacin, u razumnim razmerama. Drugim recima pocinje od dobrog domacina koji pripada drugom stupnju covekovog razvoja;.Treci stupanj je usmeren na moguci dalji razvoj esencije i zato su mnoge paradoksalne ili u najmanju ruku neobicne stvari recene u Jevandjeljima – kao one sadrzane u propoved sa Sinaj planine – o coveku. Sve one su u vezi omogucavanja esenciji da raste na racun licnosti , koja je formirana oko nje i to je jedini nacin na koji esencija koja je suvise slaba moze dalje da se razvija i raste. U tom smislu licnost koja je formirana oko esencije i koja mora da postoji oko esencije postaje tako, ukoliko nastane ovaj treci stupanj, izvor iz kojeg esencija moze dalje da raste. Uzmimo za primer bogatog coveka, u smislu Jevandjelja. On zna o svemu on je jedan vazan covek, i slicno. Sta je siroto u njemu? Ono sto je siroto u njemu je esencija. On jos uvek nije pravi covek. Ono sto on radi je da stekne zaslugu, ili iz straha od gubitka casti ili reputacije, i slicno, ali ne cini nista iz sebe, nista iz ljubavi prema onome sto se cini, nezavisno od nagrade, autoriteta, polozaja popularnosti, ili na neki drugi nacin. Kao Rasipni sin, naime da ne jede nista osim ljuski. Mislim jednostavno da se oseca u sebi praznim uprkos celom svom «bogatstvu». Ima najlepsu kucu ili dragocenosti ima ugledno ime, ima u nekom smislu sve bolje nego ostali a i dalje se oseca praznim. Takav covek se priblizava trecoj mogucoj fazi razvoja. Stigao je do tacke kad njegova esencija, njegov stvarni deo, moze da raste i tako zameni njegovo osecaj praznine osecajem smisla. Ali da bi se u coveku dogodio taj razvoj on mora da pocne da zrtvuje svoju licnost i da u izvesnom smilsu ide u suprotnom pravcu od onog u kojem je do tada isao. Drugim recima preobracanje mora da se dogodi u njemu sto je lepo izrazeno prabolom o Zabludelom sinu i dok ne shvatimo da je ovaj treci stupanj moguc i da vodi ka stvarnom razvoju coveka necemo razumeti o cemu jevandjelje govori i necemo shvatiti o cemu ovaj sistem govori.

* * *

Pre neki dan na sastanku ovde, sledeci citat je procitan: «Uzmimo propoved na Sinajskoj gori i pokusajmo da shvatimo sta znaci. Kao sto je ranije receno na poslednjem razgovoru «religija»- tj o psiholoskim idejama koje je propovedao Hrist o individualnoj evoluciji coveka i njegovoj transformaciji u novog coveka se uobicajeno nazivaju-povezano je sa razvojem esencije nakon sto je licnost formirana. Covek u kojem je botgata licnost formirao se na osnovu iskustva, obrazovanja i interesovanja je «bogat covek» s obzirom na njegovu licnost. Ali esencija ostaje sirota. Za njen razvoj licnost mora postati pasivna. Ovo nije shvaceno ali je vrlo vazno da svako ko radi treba da razume sta ovaj paragraf znaci. On znaci da religija u stvarnom smilsu- a mi znamo samo Hriscanstvo- govori o trecem stanju coveka, pasiviziranju licnosti da bi esencija mogla da raste. Moram da opet ponovim da unutrasnje znacenje Jevandjelja nema nikakve veze sa onim sto cini zivot. Njihovo ucenje pocinje na mestu gde je licnost vec formirana u coveku i odnosi se na ovo trece stanje moguceg razvoja. Covek prvo mora da razvije svoju licnost delovanjem zivota. Ovaj rad se nekad zove drugo obrazovanje. On je za one koji traze drugo obrazovanje. Prvo obrazovanje je obrazovanje koje nam zivot daje; i to obrazovanje je apsolutno neophodno. Sto je bolje covek obrazovan zivotom, vise je naucio pametniji je, sto je iskusniji zna vise o ljudima i odnosima, sto vise zna o manirima, bolje se moze izraziti, sto je vise u stanju da sluzi razlicitim stranama zivota bolje za njega. To je prvo obrazovanje. Ono stvara licnost. Rekli smo ranije da se covek sastoji od razlicitih centara i da svaki od njih ima razlicite delove, ovi centri i njihovi delovi treba da budu dobro opremljeni i sto su bolje opremljeni zapisima na rolnama, bolje za njega. Ali nastaje momentat u covekovom razvoju gde, kao sto je receno on se oseca praznimm i to je na tom mestu razvoja , da ucenje Jevandjelja i sav ovaj rad stupaju na scenu. Ne znam dali je iko od vas o ovome mnogo razmisljao. Ali sasvimm je moguce da su oni od vas koji su ispunili svoju duznost u zivotu da se cesto pitaju sta to zapravo rade i kakav je smisao toga. Govoreci na tako lican nacin za momenat zelim da vas upitam sledece pitanje: Dali mislite da je zivot i smisao koji od njega imamo je dovoljan i dali se u nekom smilsu osecate da niste dobili sasvim sto ste ocekivali. Ne zelim da kazem da je zivot besmislen; on sigurno ima mnogo znacenja. Ali, dali je iko od vas dosao do tacke da osecate izvestan besmisao cak i u stvarima  koje sledite i kojih se drzite. To govorim zbog toga sto ako nam zivot daje nase potpuno znacenje onda nebi imalo ni smisla ni znacenja ono o cemu govore Jevandjelja, i o cemu ovaj sistem govori. Ako ste sasvim zadovoljni sa onim smislom koji zivot pruza, sasvim samozadovoljni, onda nema smisla pokusavati da razumete sta ovaj sistem poducava, i dozvolite da dodam, nema smisla pokusavati razumeti sta ucenje Hrista zapravo znaci. Ako covek nije nista drugo osim dobro formirane licnosti i da je to njegov cilj, onda mozemo slobodno da verujemo u sve ta ucenja humanitarizma i druge naucne ideje koje kazu da covek nije nista osim kreature okrenute spram spoljnjeg zivota kome treba da se prilagodi sto je moguce inteligentnije. Ali ako ste pratili ono sto je receno u ovom pismu o ideji coveka u ovom sistemu videcete da je razvoj licnosti samo faza, i to neophodna faza spram sledece faze. To je direktno uporedivo sa formiranjem mase hrane oko zametka kao u slucaju semenke. Semenka ima esencijalni deo- naime seme koje moze da raste, ali ne moze da raste ako nije obavijeno masom hranljivog materijala kao sto jaje ima semenku koja je okruzena masom zumanca itd. Uzmimo poslednji primer: kako pile raste iz jajeta ako nema sve potrebne supstance u svom okruzenju na kojima se hrani. I ne zaboravimo ono raste unutar ljuske i konacno se ispiljuje iz ljuske celo pile i to kompletno pile nastalo je od supstanci koje je ziva semenka napala i pojela. Sudbina zira je jedna stvar, ali sudbina orahovog drveta je razlicita stvar. I receno je da covek okruzivsi se licnoscu slican je ziru i trpi istu sudbinu kao i zir dok ne pocne da raste a rast u coveku odgovara onom sto zovemo trece stanje nakon sto se u coveku formirala licnost koja se obavila oko esencije. Ako uzmemo coveka u ovoj drugoj fazi gde je esencija okruzena licnoscu, on je kao zir. Moze biti manji ili veci zir, ali i dalje zir. Mozda je vrlo vazan, naucio je mnogo stvari, oseca da zna, ukratko on je prava ljudska sudbina, ali sudbina jednog nerazvijenog organizma, sudbinu coveka koji nije jos sasvim odrastao, bas kao sto i zir nije odraslo drvo. I dok god ne razumemo vrlo jasno o ovom trecem stupnju, naime, razvoj jednog zira u odraslo drvo tako sto se njegova ziva esenija ili seme hrani supstancama koje se formiraju oko nje, nikad necemo, kao sto sam ranije rekao, shvatiti o cemu je ovaj rad. Niti cemo razumeti o cemu govore Jevandjelja. Vec ste culi da je covek samo-razvojni organizam i da je kao takav stvoren. Ali sada mozete videti da ovaj razvoj nije kontinuiran. Mora biti prekinut razvojem licnosti. Bilo bi mi veoma drago da ovo pitanje eesncije i licnosti svi mozete da shvatite sada. Kasnije govoricemo detaljnije o tome sta znaci razviti esenciju na racun licnosti ali vec sada znate nekoliko osnovnih stvari. Dozvolite da vas upitam jos jednom pre nego sto zavrsim ovo pismo: dali je iko od vas ranije razmisljao sta Propoved na Sinaj Planini znaci? Dali se ozibljno mesate sa drugim stupnjem covekovog razvoja ili vec imate neki osecaj skale. Zar ne uvidjate da je propoved na planini o tome kako da se bude skrusen itd. Nema nikakve veze sa obicnim zivotom nego se odnosi na trece stanje coveka kad dolazi do tacke da se oseca praznim, jer ga licnost ne zadovoljava i on zeli da nadje novi smisao svog postojanja Kasnije cu pokusati da vam pisem detaljnije.

Nadam se sada da razumete sta nazivam na pocetku ovog pisma posebnom situacijom coveka na zemlji u odnosu na njegov razvoj. On se radja sa esencijom i to je stvarno, i ona je njegova ziva semenka Licnost mora zatim da se oformi oko esencije a eesncija nema sanse za dalji rast izuzev ako se licnost oko nje ne oformi. Ali ako covek ostane u tom stanju koje smo nazvali drugi stupanj, naime, u kojem licnost je sada aktivna u njemu- on jos nije covek i moze se porediti sa zirom ili semenkom koja se obavila hranom za svoj eventualni razvoj. Treci stupanj covekov je kad on polazi da svoju licnost ucini pasivnom tako da esencija u njemu moze da raste. I tu su, tri oblika ucenja koje covek susrece uz posledice. Kao esencija kao mala beba cuje jednostavne ideje od svoje majke, i kao sto cemo videti kasnije ove jedonostavne ideje su vazne. Onda prelazi u zivot i saznaje misljenja vremena u kome se rodio. To je druga faza; u ovoj fazi uci sisteme pamcenja, dopisne tecajeve, polaze ispite itd. Licnost se formira. Ali tu postoji u ovom svetu vrlo neobicna vrsta ucenja koja su ilustrovana najbolje u Jevandjeljima. Kakva je njihova svrha. O cemu se u njima radi? Ona pripadaju trecem stupnju covekovog razvoja, novom rastu esencije koji sada moze da se odvija na racun licnosti. Dok god ne shvatimo ovo nemozemo razumeti bilo koji sistem ili Jevandjelja.Ona pripadaju trecem stupnju koji je Hrist definisao kad je rekao bogatom coveku: Idi rasprodaj sve sta imas i daj sirotinji. A mi moramo da zapamtimo da je sirotinja u nama taj jadni razvoj esencije a da je bogatstvo coveka od licnosti. Verovatno razumete bolje sta je znacenje fraze u radu koja glasi da je covek nedovrsen ili nekompletan. U drugoj fazi kad se licnost formira oko njega on je nekompletan, bas kao zir, i bas u slicnom smislu. Ako ste razumeli nesto od svega ovog, to znaci da cete biti u mnogo boljem polozaju za mene da govorite sta je lazna licnost i bicete u stanju da razumete sta znaci ici protiv lazne licnosti.

A sada zelim da dodam jos koju rec, s rizikom da imate osecaj da se suvise ponavljam. Dali zaista pocinjete da razumete neke od implikacija ovih ideja o esenciji i licnosti. Dali mozete da pocnete da uvidjate sta to znaci? Sta znaci to? Bez obzira koji oblik obrazovanja ste imali u zivotu, kojoj politickoj boji pripadate to moze samo da stvori licnost u vama. Mozete organizovati najbolje moguce casove nauke, ekonomije, istorije, literature, itd. Ali to ce samo da oformi licnost u coveku; ne moze da ga vodi ka njegovom stvarnom eventualnom razvoju. I tako mozda sada jasnije razumete zasto u zivotu postoje uticaji koji deluju na coveka, kao sto se vi, stariji ljudi u Radu secate.

Jedna vrsta uticaja su A uticaji: njih stvara zivot i to su razliciti oblici obrazovanja koji pripadaju periodu u kojem smo odrasli, i pogledima na svet koji pripadaju odredjenom vremenu u kojem smo se rodili. Ovo su A uticaju i oni formiraju licnost u coveku. Ali postoje takodje, kao sto danas mozemo da vidimo, drugi uticaji koji su neprolazni s vremenom. Za nas Jevandjelja i njihovo ucenje su glavni primer. Ovi su kao sto znamo nazvani u ovom sistemu B uticaji i oni su dobri za bilo koje doba, jer govore o jednoj te istoj stvari, a to je treci stupanj razvoja coveka u kojem esencija pocinje da raste na racun licnosti. Dok god ne shvatimo ovaj naizgled paradoks necemo imati jasnu ideju o tome gde ovaj sistem da smestimo. On pocinje na kraju drugog stupnja, kad je licnost formirana i kada covek koji je iskusio zivot i spoznao kako stoje stvari osecajuci se neispunjenim pocinje da trazi nesto dodatno, nesto sto ce mu omoguciti da bolje razume, nesto sto ce mu pomoci da bolje razume i usmeriti ga da se eventualno upotpuni.

Vas,

Maurice Nicoll

* * *

Knapm Berdlip, Gloster 27 April 1941

Dragi Bus,

S obzirom da smo na sastanku ovde u Berdlipu u Subotu razgovarali o temi koja je vazna, zeleo bih da Vam malo pisem o tome. Radi se o nacinu na koji ljudi tretiraju ovaj rad i kako i u kom duhu rade na sebi.

Pocecu od sebe. Vaspitan sam u odnosu na religiozne ideje tako da je jedino osuda greha znacajna. Ukratko sve je bilo greh. Shodno tome religija je bila veoma sumorna stvar i ja licno sam je se grozio. Moral je jedino bio seksualni moral. Vrlina je bila samo uzdrzavanja, itd. I uopste greh i osecaj da si gresnik bila je osnovna ideja religije. Nista drugo nisam shvatio u vezi religije kao decak i tako sam bio ili uplasen ili zabrinut ili sam mrzeo celu stvar. Poceo sam strasno da mucam. Slusao sam odlomke iz Biblije uglavnom stari zavet sto je uvek zvucalo neopisivo strasno. Bog je bio nasilan, ljubomoran, zao, optuzujuci, itd. A kad sam cuo Novi zavet nisam razumeo znacenje parabola, i niko nije znao niti je mario za to sta one znace. Ali jednom na casu Grckog novog zaveta koje je nedeljom drzao direktor, usudio sam se da pitam, uprkos svom mucanju, sta je jedna parabola znacila. Odgovor je bio toliko konfuzan da sam ustvari doziveo svoj prvi momenat svesti- tj odjednom sam shvatio da niko nista ne zna. To je bio definitivan dozivljaj i moj prvi dozivljaj samo-secanja, sledece je bilo da sam odjednom shvatio da niko ne zna na sta sam ja mislio, i od tog momenta poceo sam da razmisljam za sebe ili tacnije shvatio sam da mogu. Kao sto znate svi momenti samo-secanja stoje izdvojeni zauvek u unutrasnjem zivotu coveka, i covekov zivot nisu spoljni dogadjaji vec unutrasnja stanja.

Jasno pamtim ucionicu, visoke prozore zidane tako da ne mozemo da vidimo kroz njih, klupe, platformu na kojoj je sedeo Direktor, njegovo uceno uzano lice, nervozna navika njegove mimike i gestikulacije i iznenada ovo unutrasnje otkrice da znam da on ne zna nista, tj niocemu sto ima nekog znacaja. To je bilo moje prvo unutrasnje oslobodjenje od sila spoljnjeg zivota. Od tog vremena znao sam zasigurno a to znaci zauvek da unutrasnjom licnom autenticnom percepcijom, koja je jedini izvor pravog saznanja da je sva moja mrznja prema religiji kako su mi je predstavljali bila na mestu. I iako covek uvek pada ponovo u san posle momenta samo-secanja, i cesto za visegodisnji period, ipak su takvi momenti svesnog stanja uvek u visem delovima centara i ostaju i cekaju sledece momente spoznaje, svesnije, sta zivot zapravo jeste, sto znaci, nisu nikad izgubljeni i iako zaboravljeni u nekom smislu, stoje u pozadini bica i izlaze u prvi plan u kriticnim momentima da nas zastite.

Sada zelim da govorim o tome kako covek da radi na sebi, i u kom duhu da pristupi radu. Ne moze se jednostavno raditi iz obicnih religioznih uverenja i stanja. Secate se izreke o novom vinu u starim flasama. Ovaj rad, sistem ucenja, ove ideje koje izucavamo su najlepsa stvar koju mozete da zamislite- i to je sve novo za nas. Jedino zbog cega mozete biti okrivljeni je sto spavate. U toj osudi nema nikakvog greha. Samo ste nezno upitani da posmatrate sebe. Ostaje na vama samima da sebi sudite. Uzmimo jednu od ideja ovog ucenja- idaja o esenciji. Ovo ucenje nam govori da esencija svakog od nas dolazi od zvezda. Seticete se zraka nastajanja. Esencija silazi sa note La (zvezdana galaksija) i prolazi korz notu Sol (sunce) zatim nota Fa (planetarna zona) ulazi na zemlju. Nismo samo rodjeni od nasih roditelja; nasi roditelji stvaraju aparatus za prijem te esencije koja dolazi od zvezda. Sav rad, bilo licni rad, rad sa drugima u radu, ili rad radi samog rada- i to su tri neophodne linije rada za bilo koga ko zeli da ostane u ovom radu – vodi nas tamo odakle smo izvorno dosli. Svako od nas je ovde, na ovoj mracnoj planeti, tako nisko u zraku nastajanja zato sto ima nesto posebno u sebi, neki poseban cinilac, ili glavnu karakteristiku da uvidi, posmatara da je postane svestan da pocne da je ne voli i stoga da radi na njenom otklanjanju. To moze biti zloca, okrutnost, lazljivost, gordost, strah, neznanje itd. I ako covek ili zena umre a da nije uvideo zasto je ovde i sta je pravi razlog njihovog postojanja, moze li se to nazvati bilo kako drukcije nego tragedija? Svako od nas je ovde, na ovoj zemlji jer sa stanovista rada ima nesto posebnoi nesto vrlo vazno da vidi u sebi i da se bori protiv toga svim vestinama i znanjem celom snagom svog uma i volje, svojom dusom, srcem i telom. Ali naravno ako se dicimo svojim vrlinama, sta se moze dogoditi izuzev samo-zadovoljstva, tako da se lazna licnost uvecava svakim danom; a rezultat ce biti taj da se kristalizujete u uzanim pogledima i stavovima i postajete mrtvi ljudi. Culi ste me kako govorim o mrtvima u Jevandjeljima- na primer Hristova primedba: „neka mrtvi sahrane svoje mrtve“. Mrtvi su oni sto su mrtvi za svaku mogucnost rada na sebi i time menjanja sebe.

Rad moze samo da se obavlja u duhu sopstvene lepote i svetlosti, u duhu njegove prave poruke i znacenja. Zivot na zemlji nije nista drugo do polje da se radi na samom sebi, tako da covek moze da se vrati tamo odakle je dosao. Uzeti zivot kao cilj samom sebi je ne razumeti rad, i to moze da stvori uzrokuje pogresan stav, sto moze biti izvor mnogh negativnih emocija i beskorisnih napora ucinjenih u negativnim stanjima. Jer raditi na negativan nacin je beskorisno. Samo kroz odredjenu vrstu zanosa, oseca ja radosti i zadovoljstva ili neke izvorne sklonosti ili zelje da covek moze da radi i izazove promenu svog bica. Strah na primer nece delovati tako. Covek moze imati neka saznanja istine ali dok god on ne vrednuje tu istinu, dok god ne oseca odusevljenje u njoj ona ne moze imati uticaja na njega. Ne moze da daeluje na njega, jer covek se ujedinjuije sa istinom ona ga ne pogadja. Ne moze da deluje na njega jer se covek sa istinom ujedinjuje samo u ljubavi i na taj nacin njegovo bice se menja. Ali ako je negativan onda je njegov ljubavni zivot, tj. njegova emocionalna strana u naopakom stanju, i nece biti isto ako je u stanju straha i oseca se prinudjenim da ucini nesto protiv svoje volje. Uciniti nesto voljno, iz zanosa da se to ucini, ce proizvesti promenu u coveku. I kad covek pocne da nosi svoj sopstveni krst tj. teret neke teskoce u njemu koju je napokon poceo da posmatra i to radi u takvom duhu, onda ce dobiti rezultate. Ali ako to radi sa tezinom, iz osude greha, iz toga nikad nece nista ispasti, a posebno ako pokazuje drugima sta on pokusava da ucini i izgleda sumoran tuzan ili jadan. I u vezi sa tim seticete se sta je Hrist rekao o postu, naime da ako postis treba da miropomazujes svoju glavu i da operes lice, da te ne vide kako postis. Raditi na sebi iz osude greha stavlja rad u negativne delove centara a raditi na negativan nacin moze da vodi u gore stanje coveka nego da uopste ne radi. Neki imaju sklonost da rad uzimaju na ovakav nacin. Ali niko ne moze da dokuci slast s kojom ljudi sebe cine jadnima i uzivaju u negativnim stanjima. Svi znate i cesto ste culi kako govorim da negativni delovi centara ne stvaraju nista. Kad sam prvi put cuo od G. Uspenskog da negativni delovi centara ne mogu nista da stvore i da ljudi koji pokusavaju na radu jako, sumorno, negativno, cine samo sopstveno stanje tezim nego sto je bilo – onda sam mislim doziveo neki drugi momenat svesti. Shvatio sam da ono sto sam ja osecao za religiju je bilo ispravno. Iznenada se formulisalo i objasnilo. Ovaj rad, ako zelis da ga slusas i da ga cujes u svom srcu, je ubedljivo najlepsa stvar koja uopste moze da se cuje. Ona ne govori o grehu nego o bivanjem u uspavanom stanju, bas kao sto i Jevandjelje ne govori ustvari o grehu nego promasenom znamenju – to znaci grcka rec. Mozemo li da cujemo rad? Ima jedna stara knjiga koju imam, napisao je covek u radu njegovog vremena. Njen prizor je covek koji lezi i spava na zemlji i merdevine koje ste penju ka nebu, i na njemu andjeli sto sviraju u trube, gotovo u covekovo uvo. Ali on i dalje ne cuje nista. On spava u zivotu- mozda je milioner ili neka veoma ponata osoba ili obican zlostavljani cinovnik, ili zabrinuta majka i tome slicno.

Ovaj rad je divan kad vidis zasto postoji i sta znaci. Radi se o oslobadjanju. Tako je lepo kao kad bi na primer bio zatvoren u zatvoru i naidje covek da ti ponudi kljuc od brave ka slobodi. Ali ti ga mozes odbiti zato sto si stekao zatvorenicke navike i zaboravio na svoje poreklo a ono je od zvezda. E dali ces tada biti u stanju da se setis sebe samo sa zatvorenickim mislima i interesovanjima, ili izruciti svoj ceo zivot neuvrnut i neumrljan negativnim emocijama i svim oblicima identifikovanja? Tada bi najprirodnije bilo da odbijes kljuc koji ce da otvori sva zatvorska vrata, zato sto ti vise volis zatvor tj ti si u sebi. Ne, jos gore, mozda ces biti primitivan i traziti da se stranac ubije i da se borimo za svoju tamnicui cak i svoj zivot zrtvovati da bi se ostalo u zatvoru.

Vas,

Moris Nikol

11

2 Psiholoski komentari

11. The Fourth way, Berdlip maj 4, 1941

Veoma je vazno pravilno razumeti sta Cetvrti put znaci. Postoje cetiri nacina Rada na sebi. Mi pripadamo Cetvrtom putu, koji je najtezi put od svih zato sto mora da se praktikuje usred zivota. Put Fakira, tj. Prvi put; Svestenikov put, tj. Drugi put; Yogijev put, tj Treci put; nisu nasi putevi. Mi samo skromno mozemo da govorimo o sebi., ali Radi se o tome da iako u malim razmerama , pokusavamo da pratimo Cetvrti put koji se u zivot spustao uvek kad je vladao period posebnog nereda i haosa.

Zeleo bih svima da vam kazem da neki od vas ne shvatate ideju Cetvrtog puta, na primer u uverenju da uslovi koji su nekad postojali moraju da se nastave i da zauvek da postoje. To je sasvim pogresno. Cetvrti put uvek treba da se poveze sa razlicitim okolnostima zivota i nikad ne moze biti fiksiran i uobicajen. Iznenada moze se ukazati potreba da se citav spoljni poredak stvari izmeni. U ovom trenutku posebno zelim da budem okruzen ljudima koji ovo razumeju i koju mogu da se uspostave u odnosu na razlicite uslove i da i dalje odrzavaju u sebi principe i ideje Rada. Nemamo nikakvu predstavu kako ce se stvari odvijati ubuduce. Ali shvatamo da Rad mora da se nastavi u buducnosti. To znaci da ljudi moraju biti u stanju da se prilagode sasvim razlicitim spoljnim uslovima a da i dalje odrzavaju duh i osecaj Rada. U Cetvrtom putu glavno postignuce je postati covek br. 4 tj. izbalansirana osoba, ili svestrana osoba. Ako su neki od vas formirali ideju o tome sta je spoljni oblik Rada iz ranijih udruzivanja i nadjete se konfrontirani sa jednim sasvim novim spoljnim stanjem sveta i postanete negativni vi ste onda po meni potpuno beskorisni sto se tice Cetvrtog puta. Morate nauciti da je svaka spoljna promena u Radu   uvek korisna za vas, bez obzira na oblik u kojem se pojavljuje, i svi morate biti spremni da pratite Rad u svojoj promenljivoj spoljnoj manifestaciji, i u svakom trenutku morate imati jasan unutrasnji stav prema tome. U sadasnjem trenutku je zaista nemoguce reprodukovati situaciju koja je bila u Eseksu. Sadasnja centrala naseg ogranka Rada se nalazi pod budnim okom javnosti, tj. dve kuce koje smo uzeli su bukvalno na putu, posebno kuca u Berdlipu koja se nalazi bas u selu. Stoga je sasvim nemoguce ziveti zivot kakav smo ziveli u Eseksu na Farmi i svako je morao da shvati i da se prilagodi okolnostima i svako je morao da shvati da smo da tako kazem u „stranoj“ zemlji i narocito konzervativnoj zemlji, i moramo se potruditi da ostavimo utisak razumnih i pristojnih ljudi. Pod tim okolnostima ne mozemo imati isti spoljni zivot kao pre, ali ne vidim razlog da ljudi koji nas posecuju nebi to razumeli, i da ova sasvim mala teskoca moze biti savladana i da je izuzev toga sve isto kao i pre.

Rekao sam to i ranije i ponavljam vise puta da Rad ne ukljucuje nuzno dolazak na Farmu i da je Farma odvojena od ucenja o Radu. Rad postojii kroz svaciji pojedinacan stav prema njemu,  spoljne okolnosti i njihove razlicitosti,  to nebi trebalo da su od znacaja. Sve sto znam je da se opet mozemo naci u potpuno izmenjenim okolnostima koje ce opet zahtevati pravilno razumevanje i onda opet tako ponovo i opet. Ljudi moraju da shvate da su u Cetvrtom putu i da i dalje moraju da budu u stanju da urade „sve stvari sa drugim ljudima“ i da razviju svaku stranu sebe u odnosu na drustvo i sve oblike spoljneg zivota, do razumne mere, u protivnom oni ne razumeju ideju cetvrtog puta koja se odrzava usred zivota medju svime sto se desava, prilagodjavajuci se, a ipak se odrzavajuci iznutra. Cetvrti put jeste i mora uvek biti najfleksibilniji od svih, ali zahteva najfleksibilnije unutrasnje razumevanje i ako neko ne moze da bude fleksibilan a i dalje odrzava osecanje Rada, onda je takav zaista tezak ucesnik u vezi sa ovom linijom Rada. Svka promena okolnosti omogucava vrlo korisne sanse za svakoga da nesto nauci. Kad imam dovoljno ljudi oko sebe kojima verujem, u smislu da ce biti u stanju da se ophode sa bilo kojom osobom koju sretnu i sa svakom situacijom u zivotu, osecam da bih bio u stanju da produzim Rad na nacin na koji bih ustvari i zeleo da se on nastavi. Ovde cu vas podsetiti na jedno znacenje „mehanicnosti“ u Radu. Ako nemozete da se uspostavite u odnosu na ovu ili onu stranu u zivotu morate da sebi to postavite za cilj. Ne postoji ni jedna stvar u vezi koje covek cetvrtog puta nebi imao znanja ili mogucnost da se odnosi prema toj stvari. Cetvrti put nije romanticna stvar i nema svrhe imati romanticna osecanja u vezi sa tim. Cetvrti put je zapravo nemilosrdan cim se nesto zavrsi- tj. nema vise stvarne vrednosti, napusteno je. Ovim ne mislim da ne mozemo da se vratimo na Farmu , ali da je to velika sansa za svakoga da se prilagodi spoljnim oblicima i fizickim prilikama Rada u odredjenom trenutku. To se odnosi jednako na one koji ne mogu da budu ovde kao i na one koji su tu.

Bilo bi mi veoma drago da svi pokusate da razumete sta mislim ovim jer je vazno da se obrati paznja na ovu stvar usled cinjenioce da tako cesto svako pocinje da se uspostavlja zasniva  posle izvesnog vremena u neku formu Cetvrtog puta za koju taj smatra da ce tako nastaviti i dalje. Nazalost takve mentalne i emocionalne navike se stvaraju.

Jednom sam rekao G-evu: „Zasto ne gRadite solidnije“ (gRadili smo pozoriste) On je rekao: Ovo je samo privremeno. Za veoma kratko vreme sve ce biti sasvim drugacije. Svi ce se razici. Nista trajno ne moze se sada podizati. Tako da svi treba da shvate sta to moze da znaci. Mnogo puta G nije imao spoljni Rad, tj. mesto ili nastambu. Sve je izgledalo kao da se rastopilo i sa spoljne ili opazajne tacke gledista ja sam nestao, ipak kao sto znate Rad se nastavio i konacno je prenet u ovu zemlju a ipak to nije imalo nikakve veze sa spoljnom formom Rada, sa nekom kucom ili situacijom i tome slicno i u smislu onog sto je G rekao meni privatno nalazim da nemozemo imati trajnu kucu za Rad i da moramo da se prilagodimo svakoj vrsti situacije u buducnosti. Ali svi vi koji ste culi ucenje tokom dovoljno vremena trebalo bi da ste sasvim opusteni u vezi promene u spoljnoj formi Rada sa konkretnom kucom ili spoljasnjih zahteva u odnosu na Rad i da se momentalno opredelite sa stanovista Rada. Problem je sto stvari postaju mehanicke i neophodno je za sok da nastane tako da stvari nisu sasvim mehanicke. Ali Rad nastavlja na isti nacin i govori istim glasom istom snagom onima koji ga priznaju i praktikuju.

Moram da dodam da se teziste ovog sto vam govorim nalazi u znacenju Cetvrtog puta. Mi nismo fakiri sa ispruzenim rukama iz godine u godinu, niti svestenici koji zive u manastirima, nismo ni Jogiji koji pohadjaju udaljene skole i meditiraju u pecinama Himalaja. Mi pripadamo onom sto se zove Cetvrti put, koji je usred zivota. Tako da moramo da Radimo usred zivota, okruzeni svim nevoljama zivota i zivot ce postati eventualno nas ucitelj- tj. moramo da praktikujemo ne identifikovanje usred dogadjanja zivota; moramo da praktikujemo samo-secanje usred dozivljaja, i moramo da primetimo i da se odvojimood negativnih emocija usred teskoca i promenljivosti dnevnog zivota. I stoga se kaze da covek koji prati Cetvrti put mora postati covek br. 4 tj. covek koji je razvio razne strane u sebi,  tako da moze da se sretne sa svakom situacijom razumno, sa svakom klasom, sa svakom vrstom ljudi, sa svakim gledistem sa svakom teorijom sa svakom prakticnom ili teorijskom stvari ili filozofskom do odredjene tacke. S jedne strane on je svestski covek. Pogresno je da se tako kaze ali to verovatno ipak daje ideju sta covek br. 4 jeste. Cetvrti covek zapravo ne znaci covek od sveta. Znaci nesto dublje od toga, ali svakako da ukljucjuje ovo predhodno tj. znaci da je osoba u stanju da se sretne sa svim dogadjajima i situacijama u zivotu na razuman nacin i nije budala u odnosu na zivot i ljude. Ima mnogo stvari da se nauci od obicnog zivota sto svako treba da nauci,  u odnosu na ideju Coveka br. 4 sve ove stvari postaju interesantne. Covek mehanicki mrzi odredjenu stranu zivota ili odredjena osoba mehanicki mrzi tu stranu zivota. Ustvari covek mora da svoj puni razvoj postigne i dozivi u zivotu u isto vreme kad i Rad da bi stigao u fazu br. 4, jer niko ne postaje br. 4 dok god se ne uspostavi takav u odnosu na sve strane zivota. Upitajte se, svi vi, u kojim delovima zivota ste nerazvijeni, ovde jednostavno mislim na obican spoljni zivot. Dali biste bili u stanju da odjednom predvodite vojsku. Dali biste bili u stanju da upravljate hotelom? Dali biste bili u stanju da efektivno govorite sa Premijerom? Mozete li da napravite pozorisni komad i da vozite brod ili da nesto vazno otplesete i da cutite i da znate sta da Radite? Mozete li da kritikujete knjigu? Mozete li da odrzavate razgovor sa obrazovanim ljudima? Iako sve to nije vazno i niko ne treba da uzme ovo bukvalno, svako mora da ima ideju sta br. 4 covek znaci, jer br. 4 covek ne znaci bas ovako sve sto sam rekao. To znaci postignuce izvanredne svestranosti tako da iako nikad niste razgovarali sa Premijerom, kad dodje momenat za to moci cete to da uradite iz unutrasnjeg razvoja i iz vase unutrasnje snage.

Cetvrti put lezi u zivotu i ljudi moraju da budu dovoljno jaki da ga odrzavaju u svojoj volji i u razumevanju jer on nema crkvu ni hramove ni rituale, samo pravila. Stoga, molim vas da shvatite da ako se spoljni uslovi Cetvrtog puta promene za vas i nastave i dalje da se menjaju, morate uvek nastojati da odrzite ravnotezu i da prihvatite nove uslove kao uslove Rada i verujete da bez obzira koliko mozda licno volim[1] nekog coveka ili zenu ne mogu da ucinim nista ako izmena spoljnih okolnosti cini tu osobu negativnom u Radu.

I dodacu jos ovu jednostavnu recenicu. Molim vas nemojte da mislite, neki od vas, da Rad znaci Farma. Cesto ljudi povezuju sebe sa Radom kroz opazene prizore tako da zaboravljaju i u cemu se zapravo Rad sastoji. Rad nije mesto, nije stvar koju mozete da dodirnete ili da njome rukujete. Rad nije u Francuskoj ili u Engleskoj ili Americi, ili na bilo kom mestu u svetu. Rad je u vasim srcima i u vasem sopstvenom razumevanju, i gdegod covek mora da ide, Rad uvek ide sa njim, ako prema Radu zadrzava pravilan stav. Rad se jedino odrzava covekovim aktuelnim naporom. Samo ako je voljan da ga primi Rad ce dodirnuti coveka, a onda polako pocinje da ga transformise. Stoga, Rad nije u prostoru cak ne ni u vremenu, ni mesto ni momenat, za koji je rec izmisljena davno, rec koja je uvek potpuno pogresno shvacena, zvana vecnost.

3 Uvodna beleska na komentare ideja Rada

U tumecenju  ideja ovog sistema Rada, neophodno je dati ideje u cistom obliku tj. onako kako su izvorno date, moraju tako biti i predavane. To je zadatak bilo koga ko je dobio dozvolu da poducava druge Radu. U suprotnom ljudi pocnu da prilagodjavaju ideje shodno njihovom nivou tako da vremenom to postaju sasvim drugacije ideje shodno njihovim predrasudama, baferima,[2] pristrasnostima itd. U razgovorima o Radu po sebi, ideje su date u njihovom izvornom obliku. Ali predmet ideja Rada je da ucini ljude da misle za sebe, svojom glavom, jer ni jedna od ideja ne moze zaista da se primi u coveku dok god ne pocne da misli o njima, i shvati sta one pojedinacno znace i pocne da ih vrednuje i da razmislja o zivotu i njegovom smislu i o sebi sa stanovista ideja. I moramo ovde dodati da niko ne moze biti drugaciji od onoga sto jeste sada dok ne pocne da razmislja na drugi nacin. Rad treba da nas natera da mislimo i da pojedinacno probudimo nase umove, ili kako se u ovom sistemu kaze da probudimo vozaca u nama, koji  u vecini ljudi cvrsto spava, i ostaje u cvrstom snu ceo zivot uprkos svim nevoljama i tragedijama, zato sto izmedju ostalog covek vise voli da zivi u prizemlju sebe, u svojim nizim delovima, u instinktivnom i motorickom centru – tj u senzacijama, apetitima i muskulaturnim aktivnostima. Ali kako je prvi cilj Rada da ucini da ljudi misle za sebe iz tih ideja, i od tih ideja ono sto nazivamo komentarima ima svoje mesto u Radu.

Komentari su refleksije o Radu, individualne misli koje se radjaju iz njega kroz licno posmatranje i primenu ideja Rada prakticno, dodatne ilustracije itd. Ovi komentari predstavljaju stoga jednu dodatnu stranu Rada ali su to, da tako kazemo, individualni doprinosi opstem sistemu ideja Rada i stoga ne smeju biti uzeti za aktuelno ucenje ideja Rada ili pobrkani sa njima, one mogu biti prihvacene ili ne, shodno individualnom izboru. Ucenje ideja Rada je trajno: komentari pripadaju nekom drugom redu i vise po prirodi sugestije, moguceg uvecavanja, objasnjenja itd. Ali kao telo, komentari su kao neki dodatak i mogu se menjati shodno okolnostima. Vazno je da se covek seti sta je Rad po sebi a sta pripada samo komentarima, kako smo ih nazvali. U ovom smislu mora se shvatiti da u Radu postoji nekoliko stvari kako su do sada date i koje su maglovite i potrebne su im jos neke dodatne misli da bi znacenje bilo jasnije, ali takve dodatne misli nisu nista do komentari, ali oni su dodatni materijal i nista vise, i kao sto rekoh mogu biti prihvaceni ili ne shodno licnom izboru. Ako pomazu u boljem razumevanju Rada, komentari mogu biti korisni, ako nisu onda ih se ne sme uzeti kao da su  sam Rad. Komentari na Rad spadaju u dva poglavlja. Prvo je: komentari koji sadrze ideje koje se definitivno ne nalaze u samim idejama Rada. Drugo je: komentari koji su samo dodatna refleksija i ilustracije se direktno odnose na jedan ili drugi aspekt Rada, kao sto su komentari na samo-posmatranje i slicno.

4 O dodatnim nacinima samo-posmatranja

Primecujete li razliku izmedju vasih pojedinacnih zivota i zivota uopste. Sta podrazumevate pod terminom moj zivot kao kad na primer kazete: „Moj zivot je do sada jedan srecan zivot“ ili „Moj zivot do sada je nesrecan zivot“. Mislite li da su spoljne stvari bile lepe i slicno i unutrasnje stvari – dali su vasa raspolozenja i osecanja su bila prijatna do sada ili ne?  Slozicete se da je ponekad osoba koja se nalazi u odlicnim spoljnim zivotnim okolnostima u zivotu sa dovoljno novca i sa prijatnim okruzenjem , i bez ikakvih ozbiljnijih neprilika itd,  je ustvari jedna  nesrecna i jadna osoba,  i s druge strane ta osoba u sasvim drukcijim i cak gorim okolnostima je cesto sasvim suprotno. Pogledajmo na tu situaciju poblize. Sta je covekov zivot- ta stvar o kojoj govorimo tako nesumnjivo ne uvidjajuci sta je to.? Kad ljudi zahvalno zele da ispricaju pricu svog zivota, o cemu govore? Govore o dogadjajima, o drugim ljudima, o spoljnim stvarima. Ali covekov zivot sastoji se od dve razlicite stvari, sto za svrhu samoposmatranja mora biti shvaceno. Covekov zivot se ne sastoji samo od dogadjaja nego i od stanja. Stanja su unutrasnja, a dogadjaji su spoljni. Stanja su stanja sebe, tj. unutrasnja stanja , kao sto su losa raspolozenja, navike i brige, uobicajeni strahovi, sujeverja, predosecaji, depresija, s jedne strane a s druge strane bolja stanja, stanja srece, stanja uzivanja, i milosti. Ona su u nama – tj, sva stanja su stanja sebe iznutra. Dogadjaji su spoljni i dolaze k nama od spolja. E, sada covekovo unutrasnje stanje moze da korespondira sa spoljasnjim dogadjajem ili moze biti uzrokovano njime ili sasvim ne biti u vezi sa njim. Ali neophodno je videti da stanja i dogadjanji su dve rezlicite stvari, pre svega, pre nego sto pocnemo da razmatramo kako mogu biti povezani. Uzmimo na primer prijatan dogadjaj. Dali vase unutrasnje stanje korespondira sa tim? Mozete li reci zasigurno da kad se spoljni dogadjaj desi da vase unutrasnje stanje korespondira sa tim. Recimo da ocekujete neki prizeljkujuci dogadjaj i idete mu u susret. Mozete li reci da kada stvarno dodje vase unutrasnje stanje ce mu izaci u susret sa odusevljenjem? Ili cete pirznati da iako se dogadjaj desio cak i onako kako ste se nadali, cesto mu nesto nedostaje? Ono sto nedostaje je korespondirajuce unutrasnje stanje da se iskombinuje sa spoljnim dogadjajem koji se tako zeljno ocekivao. I kao sto svi znate obicno je to sasvim neocekivani dogadjaj koji nam donosi najbolje momente.

Uzmimo tu ideju, naime, odnos unutrasnjih stanja i spoljnih dogadjaja. Dok god nismo u sebi u pravom stanju ne mozemo se kombinovati ispravno sa srecnim dogadjajem , to znaci, nesto u nama mora postojati da bi se angazovalo i tako da se uziva spoljni dogadjaj. Ipak ljudi su vrlo skloni da o svojim zivotima misle kao o spoljnim dogadjajima i da samo broj spoljnih dogadjaja jedne ili druge vrste koji im se jesu ili nisu dogodili cini da ce njihov zivot biti nesrecan. Ali covekov kapacitet za zivot zavisi od njegovog unutrasnjeg razvoja tj. od kvaliteta njegovih unutrasnjih stanja. Jer iznutra, u odnosu na nasa unutrasnja stanja lezi masina zivota tj. taj odredjeni covek u nama je sasvim nemocan da se kombiniuje na srecan nacin sa takvim dogadjanjima koji dolaze iz spoljneg zivota koje mogu da mu daju zadovoljstvo i radost. Osoba moze ici u susret putovanju u inostranstvo i kad se to dogodi to je onda neki dogadjaj. Ali moze biti i tako zao i sitnicav oko nebitnih stvari i tako dalje da taj put nije nista drugo nego sama propast. I u takvom slucaju bice to covekovo unutrasnje stanje koje je pogresno. Tako ako se pitamo od cega se nas unutrasnji zivot sastoji, ne mozemo reci samo od dogadjaja, nego da se vise sastoji od stanja. Predpostavimo da vam se covek cija je najveca ljubav da bude pesimistican, melanholican i sumoran zali da je zivot slab posao, i da ga ne vredi ziveti, dali biste predpostavili da je uzrok tome nedostatak odgovarajucih dogadjaja ili, da je to uzrokovano covekovim unutrasnjim stanjima, i dali biste bili toliko sasavi da pomislite da ce priredjivanje lepe zurke za njega promeniti stvari. Bolest je u samom coveku. Predpostavite samo, i koliko ljudi vidite svaki dan koji svoj sopstveni zivot i zivot drugih cine bednim zbog njihovih losih unutrasnjih stanja – koji ustvari zasluzuju zatvor zato sto nisu poceli da uvidjaju sta su uopste njihova unutrasnja stanja i zamisljaju zivot kao sto bi se reklo nesto sasvim van njih?

U samo-posmatranju, pokusajte da razlikujete izmedju spoljnih dogadjaja i unutrasnjih stanja i zapazite gde se nalazite u odnosu na oboje: u odnosu na vase unutrasnje stanje i u odnosu na prirodu spoljnjeg dogadjaja. Spoljni dogadjaji mogu biti svake vrste. Spoljni zivot nije glatki list papira po kome mi gamizemo kao mravi. Pun je brda i dolina, dobrog i loseg vremena. To je priroda zivota , ali po pravilu mi sve dogadjaje uzimamo kao izuzetne ili bar one neprijatne , kao bolesti ratove itd. Zivot je serija drazlicitih dogadjaja koji stizu na vecoj ili manjoh skali da ih susretnete i svaki dogadjaj je posebne prirode. I unutrasnja stanja mogu biti svakojake prirode. Sav licni rad je na unutrasnjim stanjima i svi znate na kom pogresnom stanju covek mora da radi i da pokusa da se ne identifikuje sa tim. Ako radite na tim pogresnim stanjima i pokusavate da se odvojite od njih onda neprijatni dogadjaji zivota neceda se odraze na vama tako lako i da vam oduzimaju snagu. Dogadjaji su uticaji koji se u svakom trenutku menjaju u svojim raznim kombinacijama i neki su bolji od drugih, ali svi moraju biti uzeti svesno, cak ioni dobri, na ovom niskom novou na kome se nalazimo u kosmosu, naime, na planeti Zemlji, i neki od tih dogadjaja su vrlo opasni i ne smemo se identifikovati sa njima ni pokoju cenu. Iz recenog, bice jasnije da je covekov zivot nesto o cemu vise treba misliti kao o unutrsnjim stanjima a posebno o negativnim emocijama. Ziveti bilo kako u sebi u ovom nepreglednom unutrasnjem svetu dostupnom pojedincu samo kroz individualno samoposmatranje i uvek nevidljivo drugima – je najgori zlocin koji mozemo uciniti. Te tako ovaj Rad pocinje samoposmatarnjem i primecivanjem pogresnih stanja u sebi i radom protiv njih. Na taj nacin unutrasnji zivot postaje prociscen i posto nas unutrasnji zivot privlaci nas spoljasnji zivot promenom nasih unutrasnjih stanja izgladnjivanjem jednih i pothranjivanjem drugih takodje menjamo ne samo nas odnos prema dogadjajima koji dolaze spolja nego cak i prirodu dogadjaja koji nam dolaze iz dana u dan. Samo tako mozemo promeniti prirodu dogadjaja koji nam se desavaju. Nemozemo ih promeniti direktno, nego samo kroz menjanje stanja u sebi tj. zavodjenjem reda u kuci koju nastanjujemo. Nisu cak ni dogadjaji danasnjeg dana ono sto je bitno, kao kad izgubite nesto ili nesto je poslo naopako ili vas je neko zaboravio ili bio grub prema vama, nego se radi o tome kako reagujete na to sve, tj. u kojim stanjima u sebi obitavate, jer se tu zapravo nalazi vas zivot i vasa unutrasnja stanja su vasa prava stanja, nista u prirodi spoljnih zbivanja moze da vas nadvlada. Pokusajte dakle da razlikujete, kao vezbu da zivite malo svesenije izmedju unutrasnjih stanja i spoljnih stanja, i pokusajte da bilo koji spoljni dogadjaj nakon sto ste mu zapazili prirodu, primite sa pravim unutrasnjim stavom, tj u pravom stanju. I ako ne mozete, razmislite potom o tome- prvo pokusavajuci da definisete prirodu dogadjaja i vidite dali ovakva vrsta dogadjaja vam se desava cesto i pokusajte da ga sagledate jasnije u smislu „Ovo se zove kasniti“ ili „ovo se zove gubiti stvari“ ili „ovo se zove saslusati losu vest“ ili „ovo se zove neprijatno iznenadjenje“ ili „ovo se zove tezak rad“ ili ovo se zove „biti bolestan“. Pocnite na ovaj vrlo jednostavan nacin i uskoro cete videti kako razliciti licni dogadjaji , i u tom smislu covekov spoljni zivot, se menja sve vreme i ono sto u nekom vremenu ne mozete da uradite, mozete u neko drugo vreme. Jer su dogadjaji kao otvaranje i zatvaranje vrata. Onda cete uvideti u odnosu na male dogadjaje dnevnog zivota koji su dogadjaji koji su oni sto ste ih sami uzrokovali a koji su se desili slucajno i sl. I onda mislite o svom stanju i u kakvom stanju primate obicno neki tipican dogadjaj i dali je to stanje ono koje je prava alatka za to prava ponuda ili metod koji treba primeniti na taj dogadjaj. Spram mnogih dogadjaja covek mora da nauci da bude pasivan tj. da ne reaguje uopste, da nista ne cini. Ali da se bude pasivan zahteva veliku unutrasnju aktivnost svesti da bi se sprecio neki mehanicki utisak koji dodiruje cisto asocijativni mehanizam uma i osecanja koji greskom uzimamo kao nas same.

O dodatnim nacinima samo-posmatranja 2

Dodatna sredstva samoposmatranja

Prvi deo- ovo sto sledi je komentar, koji se odnosi na ideju razlicitih „JA“ u nama. Kao sto znate u ovom sistemu ucenja covek se ne smatra jedinstvenim. Nedostatak jedinstva u coveku je izvor svih njegovih nevolja i teskoca. Covekovo telo je jedinstveno i Radi kao jedna organizovana celina sem kad je bolesno. Ali covekov unutrasnji zivot nije jedinstven i nema organizaciju, i ne funkcionise harmonicno kao celina. Covek je u odnosu na svoja unutrasnja stanja mnostvo, i iz jednog ugla ovog ucenja o ovom unutrasnje mnostvu se govori kao o razlicitim „Ja“ ili raznim ’Ego’ u njemu. Covek nema postojano „ja“ nego se u coveku nalazi mnostvo razlicitih Jakoje svakog momenta uzimaju kontrolu nad njim i govore iz njega u njegovo ime. I sa te tacke gledista covek se moze uporediti sa kucom u neredu u kojoj nema domacina nego gomila sluga koji govore u ime odsutnog domacina. Kao sto ste verovatno ranije culi najveca je greska podrazumevati da sam ili drugi imate postojano nepromenljivo „ja“ ili ego u sebi. Covek nikad zadugo nije isti. On se neprekidno menja. On zamislja da ako se covek zove Dzems on je uvek Dzems. To uopste nije tacno. Covek koga znamo kao Dzemsa ima u sebi i drugih „ja“ drugih ego-a koji uzimaju kontrolu nad njim u razlicitim momentima, i iako mozda Dzems ne voli da laze, drugi ’ja’ u njemu nazovimo ga Petar voli da laze itd. Uzeti drugog kao jednu te istu osobu stalno, predpotaviti da je on jedan „ja“ je uciniti nasilje nad njim i u isto vreme uciniti nasilje prema sebi. Mnostvo razlicitih ljudi zivi u svakom od nas. Ovo su sve razlicita Jakoja pripadaju licnosti, koju je neophodno posmatrati i pokusati se upoznati sa njom , u suprotnom nikakvo samo-poznavanje nije moguce- tj. ako covek zaista trazi samo-poznavanje a ne mastu i uobrazilju o sebi. Ni jedan od vas nema postojano i nepromenljivo „ja“. Niko od vas ne poseduje jedinstvo bica. Svi vi ste samo gomila razlicitih ljudi, neki bolji neki losiji, i svaki od tih tih „ja“ u vama u odredjenim mometima uzima kontrolu i cini da govorite ili Radite kako taj „ja“ zeli i oseca ono sto on zeli da oseca i misli. Ali vi vec znate sve ovo i  zelim da govorim detaljnije o ovoj doktrini vise „Ja“ u coveku i da sugerisem o njenom dubljem znacenju i znacaju. Ako neki od vas ne mogu da razumeju sta sledi to je zbog toga sto ili jos nemate dovoljno prakse u samo-posmatranju, u kom slucju morate da budete strpljivi i sacekate jos malo, ili je to zato sto ako ste duze u Radu jos uvek niste poceli da ozbiljnije posmatrate sebe tj. niste poceli da radite na sebi i mozda nikad niste dovoljno ozbiljno mislili sta to znaci. U potonjem slucaju, mogu samo da kazem da morate da ucinite napor da razumete sta to znaci, kroz aktuelno samo-posmatranje i to sto je moguce pre, jer se vreme racuna u Radu i prilike po sebi postaju redje i ako ih covek ne iskoristi kad je moguce moze u prirodi stvari biti prekasno da se sa sobom bilo sta uciniu smislu unutrasnje promene, koja je jedino moguca kroz samo-posmatranje i samo-saznanje koje iz toga proizlazi.

Prva tacka na koju skrecem vasu paznju u vezi doktrine mnogih „Ja“ u coveku je da dok god covek uzima sebe kao jednog on ne moze da se menja. Ali dali ste razmisljali za sebe tj. iz vaseg privatnog razmisljanja, zasto je to tako? Svi znate da se ovaj Rad sastoji u tome je da coveka nacini da misli za sebe, ali ako slusa ideje ovog sistema bez sopstvenog razmisljanja o njima cineci ih tako delom sebe, to je onda veliko gubljenje vremena. Rad nije nesto spolja, nego iznutra, i oni ljudi zamisljaju da je Rad kao neka spoljna ogranizacija koja ce da ih nosi i vodi zalosno grese u pogledu znacenja Rada. Sama cinjenica je Rad pocinje samo-posmatranjem sigurno je dovoljna da pokaze da zahteva licni napor na strani svakog pojedinacno i samo svako od vas moze da posmatra sebe i niko drugi ne moze da to ucini za vas. Samo kroz napor samo-posmatranja covek moze da vidi sebe da nije jedan i da tako razbije iluziju da je jedan stalan nepromenljiva individua.

Jer dok god covek ima tu iluziju da je uvek jedan te isti on ne moze da se promeni- i kao sto znate, predmet ovog Rada je da nacini promenu unutrasnjeg zovota covekovog. Ustvari sav ovaj Rad je zasnovan na ideji da samo-promena ili unutrasnja transformacija je je definitivna mogucnost svakog coveka i da je to pravi cilj postojanja. Ali pocetna tacka samo-promene ostaje skrivena dok god je covek pod iluzijom da je jedinstven. Covek mora da shvati za sebe da nije jedan vec mnostvo i moze samo ovo da uradi sredstvima nekriticnog posmatranja samog sebe. Ali dugo vremena iluzija da je on uvek isti ce se boriti sa njegovim pokusajem da se posmatra nekritcki i otezavace mu da shvati znacaj njegovih zapazanja. Naci ce izogovre i pravdanja za sebe i tako ce se drzati ideje da je on uistinu jedan i da ima postojanu licnost i da uvek zna sta radi i razmislja i govori i da je uvek svestan sebe i da se kontrolise u svakom trenutku.

Bice veoma tesko za nejga da prizna samom sebi da to nije slucaj. A s druge strane, bice sasvim beskorisno ako se pravi da veruje da on nije jedan i da istinu toga ne vidi sam za sebe. Deo je znanja ovog sistema ucenja da covek nije jedan vec mnostvo. Ali samo kao znanje to stoji u covekovoj memoriji . dok covek ne uvidi istinu ovog saznanja primenjivanjem na sebe, radom na sopstvenom bicu ovo saznanje ne moze da predje u razumevanje,. Covek kaze; « Znam da nisam jedan vec mnostvo-tako kaze Radc»Ali to nije nista. Znanje ostje spoljno u odnosu na coveka. Ali ako primenjuje znanje prakticno i kroz duga samo-posmatranja pocinje da uvidja istinu u tome, onda ce reci: «razumem da nisam jedan vec mnostvo—i to je sasvim razlicita stvar. Znanje bi donelo plodove da tako kazemo, i nece biti vise samo znanje, nego razumevanje, zato sto je covek primenio znanje na sebe tako sto je Radio na svom bicu. I seticete se da je veliki naglasak stavljen u ovom sistemu na razliku izmedju znanja i razumevanja i koliko cesto se kaze danas da savremeno znanje ide daleko iznad razumevanja, jer je do sada je covek samo razvio stranu znanja a odgovarajucu stranu bica s druge strane nije razvio.

Kada covek pocinje da posmatara sebe iz ugla da nije jedan vec mnostvo on pocinje Rad na svom bicu. On ne moze to da Radi ako ostaje pod uverenjem da je jedan jer onda nece biti u stanju da odvoji sebe od sebe, jer ce uzeti sve u sebi svaku misao, svako raspolozenje, osecanje, impuls, emociju, itd kao sebe tj. Kao „Ja“. Ali ako pocne da posmatra sebe, onda ce, u tom momentu postati dva, posmatrajuca strana i posmatrana strana. I dok god ne podeli sebe na ovaj nacin i bori se da ovu podelu u sebi ucini jos znacajnijom nikad nece biti u stanju da se pomeri iz mesta gde se nalazi. Jer ce uvek uzimati sve sto se desava u njemu za sebe samog. I reci ce „Ja“ svemu i tako ce sve biti „Ja“ u njemu i sa identifikovanjem sa svim sto se dogadja u njemu i uzimajuci sve to kao „Ja“ ucinice promenu nemogucom, jer sve ce se skrivati iza iluzije „Ja“ i nastavice da zivi u njemu. Ustvari cela gomila ljudi u coveku – gomila odvojenih „Ja“ u njemu, i korisnih i beskorisnih, imace, sto bi se reklo, ista prava i uzivace jednaku zastitu i on nece biti u stanju da ih razlikuje jednog od drugog jer ce ih sve uzimati kao sebe. Ovo je samo jedan nacin da se predoci situacija coveka koji se smatra za jedinstvenog.

Covek ne moze poceti da se menja dok god nije u stanju na osnovu samo-posmatranja da kaze: „Ovo nisam ja“. Cim pocne da bude u stanju da kaze interno necemu sto posmatra u sebi on pocinje da se odvaja od toga. Tj. Pocinje da izdvaja osecaj „Ja“ iz toga i rezultat je eventualno, i cesto posle borbe, da ono sto je posmatrao pocinje da se udaljava i prolazi, u distancu u njegovom unutranjem svetu. Ali ovo je nemoguce ako misli da ono sto je posmatrao je on, jer ce tada i dalje biti „Ja“ u njemu a „Ja“ ne moze da promeni „Ja“ jer tada odvajanje, separacija, nije moguca i on ce ostati sjedinjen sa onim sto je posmatrao uzimajuci to za „Ja“ tj. Kao samog sebe umesto da to uzme kao neko ’ja’ u sebi.

Kad covek misli, on veruje da to on misli. Ali nase misli dolaze slucajno sem ukoliko ne razmisljamo duboko i sa pazanjom, sto je veoma retko. Misli koje prolaze kroz nasu glavu dolaze od razlicitih Ja u nama. Predpostavimo da covaek primecuje da ima negativne misli o Radu, ili o nekoj osobi, ili o necem sto se dogodilo. Predposatavimo da covek uzima te misli kao njegove- kao sebe- i predpostavimo da oseca izvesnu nelagodu. On kazed sebi: ne smem da razmisljam na ovaj nacin. To moze ili ne mora da ima rezultat. Ali Radi se o tome da gresi utoliko sto sve sto se dogadja u njemu uzima kao sebe kao jedno „Ja“. Ako posmatra sebe ispravno, primetice ove misli, ne kao sebe, nego kao nesto sto dolazi od negativne strane u njemu, o kojoj mozda vec zna nesto. Predpostavimo da mu je to ’ja’ vec poznato. Predpostavimo da to ’ja’ poznaje veoma dobro. Prepoznace odmah da ovo ’ja’ govori u njemu i komunicira svoje misli njemu kroz mentalni centar i uzburkuje istovremeno odredjenu vrstu negativne emocije. Ni jednog trenutka ne uzima negativno ’ja’ kao sebe, vec to vidi kao nesto u sebi odvojeno jer je on odvojen od toga. Kao rezultat, ono sto to ’ja’ kaze nema moc nad njim, jer je on odvojen od toga. Ali ako potone u san u sebi–tj, ako prestane da bude svestan onog sta se dogadja u njemu i koji ’ja’ su bliski njemu- pada pod njegovu moc i postaje identifikovan sa tim, zamislja da je to on ko misli na taj nacin. Radeci tako on pojacava snagu ovog negativnog ’ja’ nad sobom –zato kao sto znate, sve ono  sa cim god se poistovetimo odmah ima moc nad nama, i sto se cesce sa necim poistovecujemo, sve vise tome robujemo.

U odnosu na Rad po sebi nas izazov lezi tacno tamo gde su negativna  ’ja’ tj, u onim «nama» koji mrze Rad jer njihov zivot u nama je ugrozen Radom. Ta negativna ’ja’ stvaraju odredjenu vrstu misli u obliku zapisa. Ako idemo sa tim msilima tj, Sa tim negativnim ’ja’ koji u nekom trenutku rade u nama, nismo u stanju da se otarasimo njihovog efekta. Njihov prvi efekat je a nas ucini da gubimo snagu. Kad god imamo jak osecaj gubitka snage to je prakticno uvek zbog akcije negativnih ’ja’ koje pocinju sled misli iz nasih secanja i pazljivo biranim materijalom predstavljaju nesto u pogresnom svetlu, i mora se imati u vidu da  negativni ’ja’ mogu samo da lazu, kao sto i sve negativne emcoje samo iskrivljuju sve kao na primer osecanje sumnje. Dok ne posmatramo Rad negativnih ’ja’ u mentalnom centru imace moc nad nama. Imace momentalnu moc ako ih uzmemo za sebe, za  Ja. Ali ako ih vidimo kao samo neko ’ja’ na delu u nama, onda ne mogu da imaju tu moc. Ali da bi se to shvatilo da je to samo neko ’ja’ u nama moramo postati sigurni prakticnim raodm na sebi, da mnoga razlicita  ’ja’ postoje u nama i da nismo jedan nego mnostvo.

Deo II – Vratimo se iluziji koju svako ima da je jedan. Ova iluzija postoji u svakom od vas . Ona moze da se otkrije postepeno licnim posmatranjem. Svako od vas sebi pripisuje posedovanje individualnosti, i ne samo individualnosti vec takodje prisustvo pune svesti i volje. Ali kao sto znate ovaj sistem ideja koji studiramo poducava da covek nije jedan, nego mnostvo, tj. da nije jedna individua nego mnogo razlicitih ljudi i takodje da nije sasvim svestan nego da je uvek u snu, u snovima, u masti, u obzirima, negativnim emocijama itd, i kao rezultat toga nema samo-svest, samo-secanje i tako gubi i unistava svoj unutrasnji zivot, i zivi u nekoj vrsti mraka i konancno ne poseduje volju vec ima vise razlicitih volja koje se medjusobno sukobljavaju i deluju u razlicitim pravcima. Da je covek jedinstvo umesto mnostva imao bi istinsku individualnost. Bio bi jedno i imao bi jednu volju. Stoga iluzija koju covek ima o sebi da je jedan odnosi se na mogucnost. Covek moze postici jedinstvo bica. On moze dostici svoju pravu individualnost. Ali upravo ta iluzija stoji na putu covekovog postizavanja ove mogucnosti. Jer dok god covek zamislja da ima nesto on ga nece traziti. Sto bi covek stremio ka necemu u sta ne sumnja ni jednog trenutka da ga vec poseduje? To je jedan od efekata uobrazilje, koji ispunjava ono sto nedostaje ili cini privid da smo ovakvi ili onakvi, kad je medjutim sve suprotno. U ovom Radu neprekidno se ponavlja da moramo da se borimo sa uobraziljom i da moramo da razumemo da se ovo takodje odnosi na uobrazilju o nama samima. Neophodno je boriti se sa sopstvenom mastom o nama samima ne samo zbog toga sto nas to stavlja u lazna iskustva, izvestacena osecanja i cesto smesne situacije , nego zato sto to zaustavlja svaku mogucnost unutrsnjeg rasta. I sada je lako videti zasto je to tako iz onoga sto je vec receno. Jer ako zamislimo da vec imamo kvalitete bica koje ni izdaleka nemmamo, nemozemo ocekivati da cemo ih steci. Nasa masta ce nadoknaditi sta nedostaje. Ustvari, nikad necemo znati da nam ista nedostaje u nasem bicu, i mislicemo da je jedina stvar koja nam nedostaje je cenjenost, slava, novac, prilika ili neka druga spoljna stvar, ali sto se nas tice nista nam ne nedostaje. To je moc te iluzije i kaze se u jednoj od parabola Rada o ovcama i carobnjaku, da je covek kroz svoju mastu hipnotisan i da je pod iluzijom da je lav ili orao a ustvari je ovca, i u isto vreme, kao ovca ima moc da se otrgne od carobnjaka, koje su suvise lenji ili suvise zli da bi nacinili ograde da ga zarobe unutra.

Ono sto moramo da razumemo iz svega ovoga je iluzija neceg vrlo stvarnog i definitivnog u svojim efektima. Masta nije tek nista, «nista osim maste» kao sto kazemo ponekad. To je nesto zaista mocno. To je jedna univerzalna sila koja deluje na covecanstvo i drzi ga u stanju sna, bez obzira dali je primitivan ili civilizovan. I dok covek ne pocne da shvata sta znaci setiti se samog sebe, tj posegnuti u trece stanje svesti- sila koja se manifestuje kao masta ili iluzija u dva niza sanja svesti ne nalazi svoj pravi smer i tako deluje protiv coveka samog. Kao sto smo videli covek zamislja da je jedan i zbog ove iluzije ne moze da se pomeri u sebi sa mesta gde je. Svako se u sebi nalazi na odredjenom stupnju  i niko ne moze da se pomeri iz tog stupnja gde se nalazi u sebi dok god ne vidi jasno, i za sebe, da nije jedna te ista osoba vec mnostvo razlicith ljudi koji nastavljaju da misle da je on jedna te ista osoba, mesto da je mnostvo ljudi, i da je nastaviti misliti da je covek jedan i jedinstven, predstavlja iluziju.

Ova relizacija , ova unutrasnja percepcija, menja covekov osecaj samog sebe. Menja ili pocinje da menja njegov osecaj „Ja“. Dok god zivi u iluziji da je jedan, ima pogresan osecaj sebe. Ali on to ne zna: niti zna da zbog toga ne samo da je sav njegov zivot pogresan i njegov odnos sa drugima sav pogresan, vec je njegova evolucija nemoguca. Jer covek ne moze da se menja dok god sebi pripisuje jedinstvo bica, jer je u tom sucaju sve u njemu je on. On ce pripisati sebi sve dobro ili lose u sebi. Bice odgovoran za svaku misao, svako raspolozenje kroz uzimanje svega u njemu kao njega, jer veruje da je sve sto misli cini i govori misli i cini i govori iz sebe, onda ce to biti njegovo jer ce ga sasvim pripisati sebi. Iluzija da je covek uvek jedna te ista osoba i da je sasvim svestan svega, i da ima volju i da tako nije u kontroli samog sebe ce ga sasvim zaslepeti da nije ni svestan porekla svega sto cini ili govori. Samoposmatranje ce mu pokazati da prakticno nema kontrolu nad svojim mislima i da ne moze cak ni da misli ako poksa da to cini, da misli svih vrsta dolaze i odlaze u njegovoj glavi bez obzira dali ih je zeleo ili ne. I isto je to i sa osecanjima i sa raspolozenjima i recima i poduhvatima. Ali ako ne moze da prizna da je nesto drugo a ne sasvim svesno bice, svesno svega sto kaze ili ucini, i da nije u punoj kontorli nad svojim raspolozenjima i osecanjima i da nije uvek jedna te ista osoba, ako to sebi ne moze da prizna,  sve ce ovo ostati skriveno, prikriveno od njega samog snagom njegove sopstvene iluzije i njegovim ukupnim osecajem za sebe, smislom za ’ja’ i njegov odnos prema njegovim unutrasnjim stanjima ce biti lazan. Ali ako covek kroz pratkicno i iskreno samo-posmatranje, vise ne veruje da je jedan i ne pripisuje tom zamisljenom jednom coveku sve sto postoji i sve sto udje u njegov unutrasnji svet, stvara sebi mogucnost promene. Jer covek moze da primi pomoc samo kroz ono u sta veruje. Ako veruje da je jedan, pomoc ne moze da dopre do njega, jer sve pripisuje sebi, i tako ne samo da je kriv za sve vec je sasvim ispunjen sobom, i nema mesta ni za sta drugo. Ali ako covek uvidi da nema prava da misli o sebi kao o jednome i da veoma mnogo razlicitih ljudi i neki cak veoma neprijatnih  postoje u njemu i da ni na koji nacin nije svestan, i da ni u kom slucaju nema individualnu volju, iako je to suprotno njegovoj sujeti i bolno je za njegovu gordost to je pocetni momenat promene njegovog bica.

6 O radu na sebi

Neophodno je raditi na sebi dnevno. Svaki dan je covekov zivot u malom. Covekov zivot je ono sto preostaje do smrti tj covek je ono sto je njegov zivot, i to je ono sto se misli kad se kaze u bibliji da se knjiga covekovog zivota otvara kad umire. Covek je njegov zivot. Dan u covekovom zivotu je mala replika covekovog zivota. Ako covek ne radi u svakom danu svog zivota on ne moze da promeni svoj zivot, i ako kaze da zeli da radi na svom zivotu i da ga menja, a ne radi u dnevno na sebi on ne moze da promeni svoj zivot njegov rad na sebi ostaje sasvim imaginaran. On se uspokojava svojom mastom da ce on da radi na svom zivotu, a ustvari nikad ne pocinje da radi ni jednog dana svog zivota. Covekov zivot razbijen je na dane i godine. Ako covek ne redi na sebi svakim danom svog zivota samo-posmatranjem primenjujuci ideje rada na ono sto posmatra, onda nema pocetne tacke. Kaze, na primer, radicu sutra. Secate se izreke da cemo dzem imati sutra. Ali uvek je sutra. Ako covek kaze „Pocinjem da radim na sebi sutra“ onda on nikad nece poceti da radi na sebi, jer sutra je uvek a nikad danas. Dok god covek kaze sutra – nikad se nece promeniti.

Da bi se radilo na sebi mora se obuhvatiti okruziti polje rada tj da se o radu ne fantazira, i masta uprazno o tome kako treba da se radi sutra. Dali ste poceli da posmatrate sebe u vezi dana – obicnog dana koji se stalno ponavlja koji je kosmicki opredeljena minijatura godine i celog covekovog zivota? Svi znate onu misao: „Za dan su dovoljna dnevna zla“. Ali dali ste razmisljali sta ta izreka znaci i dali ste razmatrali konteks ukojem je Hrist napravio ovu primedbu? Sta na primer znaci kad kaze „dovoljan“ Dovoljan za sta? Dali je dovoljno da se radi na zlu tekuceg dana. Ako covek pocne da radi cak i sasvim malo na neprijatnostima i neprilikama , on pocinje da radi prakticno na sebi. Ali on mora da spozna svoj dan i da zna sebe u odnosu na taj dan. Postoji odredjeni obican dan kroz koji svaki covek prolazi, odvojeno od veoma neobicnih dogadjaja. Dogadjaji obicnih dana imaju, priznacete, odredjenu ponavljajucu slicnost za svakog coveka. Predpostavimo da ako covek nikad ne shvata i  nikad ne posmatra sebe u vezi sa tipicnim dogadjajima svog uobicajenog dana, kako onda ikad moze da misli da radi na sebi i kako ikad moze da predpostavi da ce se promeniti? Promena bica pocinje sa promenom vasih reakcija na aktuelne incidente dana. To je pocetak uzimanja svog zivota u pravom i prakticnom smislu na novi nacin. Ako se stalno ponasate ne isti nacin na iste dogadjaje koji se ponavljaju dnevno kako mozete verovati da mozete da se menjate. Upoznati sebe pocinje sa posmatranjem svog ponasanja preme dogadjajima svakog dana vaseg zivota. Primetite kako regujete tj, primetite kako vase mehanicke reakcije na sve male dogadjaje sto se dogadjaju pred drugima i primetite sta govorite osecate mislite itd. Onda pokusajte da vidite kako mozete da promenite te reakcije. Naravno ako ste sigurni da se uvek ponasate svesno i racionalno, i da nikad ne grestite, i tome slicno, nista se nikad za vas nece promeniti jer cete biti nesposobni da shvatite da ste masina, mehanicka osoba koja uvek govori i oseca i misli i radi tipicne stvari shodno promenama okolnosti i opet iznova. Ali mozda, zbog tracka skromnosti ili smisla za poniznost, ili jos bolje zbog povecane svesti o sebi mozete shvatiti da niste jedna – ne sasvim svesna individua, koja zeli svoj zivot svakog trenutka, ali jednog momenta zla osoba, jednog momenta iritabilna osoba sledeceg momenta benevolentna osoba, zatim skandalozna i sklona vredjanju osoba, zatim svetac, zatim lazov. Pokusajte da zadate sebi vezbu ponasanja svesno za kraci deo nekog dana u svom zivotu. Jer sve sto radimo utice na nas zauvek. Samo jedan momenat u kojem smo svesni dovoljno da se ne ponasamo mehanicki, ako je ucinjen voljno, moze izmeniti mnoge buduce rezultate. Ako naucite, recimo, danas malo Francuskog, vise cete znati sutra, ali ako danas ne ucinite nista, sutra necete znati nista vise. Isto je i sa radom na sebi. Ali covek mora da voljno radi na sebi a ne zato sto mu je tako receno. Raditi ofrlje (tek tako) ili za zaslugu je jedna stvar, ali raditi na sebi zato sto covek ne voli nesto u sebi i zudi za tim da to izmeni, to je druga stvar.

Nas sveukupni manir kako uzimamo dan naseg zivota je pogresan zato sto po obicaju postaje fiksan i tako mehanicki. Onda zaista postajemo mehanicni i nemamo nikakva realna osecanja o onome sta radimo te nam tako dani prolaze na cudan nedozivljen nacin, tj pratimo mehanicke navike dana i tako nemamo stvarni zivot i ne primamo nove utiske. “TO” postupa, tj. masina. Ali ako covek zapocne svoj dan svesno, ceo dan moze biti drugaciji za njega. Ali zato mora da shvati sta to znaci raditi na sebi, uzimati zivot kao dan, videti posmatrati, i uvideti  sta je dan za njega, a ne misliti da je dan nevazan zato sto je tako obican i da rad znaci nesto u buducnosti. Ili da je rad nesto sto on eto “nema jos prilike da primeni na sebe zato sto je toliko zauzet sa dnevinim obavezama” kao sto mi je jednom neko ozbiljno rekao. Kakvi ste kad ustanete, u kom raspolozenju sedate da doruckujete, sta vas stalno nervira itd. itd? Nemojete misliti da je promeniti sebe samo pusiti manje ili jesti manje. Zapamtite da je ovaj rad psiholoski. Nas dnevni zivot, nasa profesija, nas zanat, nase zvanje, posao itd. nisu nista nego san sa kojim se poistovecujemo. Ali ovo razumevanje dolazi sporo- kad malo bolje shvatimo sta spavanje i mehanicnost znace i zasto se za covecanstvo kaze da spava i da zivot nazivaju mehanickim. Da bi se radilo na sebi, pocnite da radite na svom dnevnom zivotu i onda cete shvatiti sta znaci izraz: “Hleb nasusni daj nam danas” u molitvi. Jer rec danas znaci na grckom supersupstancijalni hleb ili hleb odozgo. Ideje ovog rada su da nam daju hleb za zivot u dvostrukom smislu ideja i snage da se sretnemo sa teskocama dana i mehanickog zivota i tako nasusni hleb; i da njime hranimo novi zivot koji u nama pocinje jer u  radu svako zeli da postane nova osoba. Ali niko ne moze da izmeni svoj zivot ili da promeni bilo sta u vezi sa njegovim mehanickim reakcijama njegovog dnevnog zivota dok god nema pomoc novih ideja, i koga pomaze sila koja dolazi od tih novih ideja i novih misli koje su rodjene u njegovoj glavi ako pocne da ih razumeva.  Zapamtite da se i najmanja stvar racuna u vezi sa mehanickim reakcijama na svakodnevni izvot, i najmanja negativna reakcija ima veze, i najmanje pogresno razmisljanje o sebi ili o drugome ili samouvazavanje ili negativna imaginacija itd. Prepremiti nize centre da prime ideje i snagu koja uvek dolazi od visih centara (ali koja se ne prima usled teskog stanja unutrasnjeg spavanja) je dugacak rad, ali svaki pokusaj ucinjen voljno, da se ispravi ili odvoji od negativne reakcije, svaki pokusaj da se setis sebe u prisustvu teskoce, svaki cin iskrenog posmatranja sebe, kao kad covek laze ili kad se pravi vazan ili kad sebi pridaje previse znacaja iz svoje lazne licnosti ili uvrtanje istine da abi se drugi povredio, pomaze da se nacine nove veze sa nizim centrima i  da se tako pripreme za spoj sa visim centrima i pomoci koja od njih stize.

Dodatna beleska

Razgovarajmo sad za momenat o licnom radu u sadasnjem trenutku u kojem, kao dodatna cinjenica, traje rat.  Covek u ovom radu mora da izoluje sebe od posledica zivota, u  suprotnom on je pojeden od zivota. Ceo rad na sebi je povezan sa izolovanjem coveka tako da nesto moze da raste sto se ne moze dogoditi pod uticajem zivota jer zivot ne razvija nista izvan nase licnosti u nama a ova, iako neophodna jos uvek nije razvoj stvrnog dela u nama vec neceg vestackog. Ako covek ne izoluje sebe nego se identifikuje sa svim i gubi snagu na negativna osecanja i uvazavanja, zamisljanja i  mehanicki govor itd., nista se ne moze razviti u njemu van onoga sto jeste mehanicki. Ustvari u ezoteriji covek mora da postane hermeticki zatvoren, kao sto drevni izraz kaze, a to se odnosi na nesto unutrasnje o cemu cemo da govorimo drugom prilikom, povezano sa snagom tisine. Fraza pripada jeziku drevnih vremena kad je postaojalo ucenje o covekovoj unutrasnjoj evoluciji povezanoj sa imenom Hermesa. Osim ovoga, mozete razumeti da ako stalno curi iz vas, i nemate izolaciju od zivota, nikad nece biti dovoljno snage u vama da u vodi u rast bilo cega u vama. Necete cak biti u stanju da postignete obicne rezultate. Tako je neophodno da se nauci kako da se uzdrzite od stvari i kako da se borite protiv zivota svaki dan. Zato se kaze nekad da je ovaj rad protiv zivota – bar, to je jedno znacenje. Ali ako imate sustinski pogresan stav prema zivotu i verujete da u zivotu sve treba da ide kako treba, uzecete cak i najobicnije nevolje kao izuzetne i neprekidno cete biti razocarani i iznervirani i gubicete snagu i jedonstavno bicete slaba osoba tj slabic u zivotu. Velik deo sentimentalnih besemislica prica se i pise o zivotu. Sa time se ne susrecemo u Radu. Rad kaze da je zivot mehanican i da je covecanstvo uspavano i dacovek ne moze da ucini nista vec da se sve desava. Ipak ljudi ne mogu ovo da poveruju cak i kad se strasne stvari dogadjaju, i zamisljaju da je to zbog ove ili one osobe koja je izuzetna itd. Sve ovo proizlazi iz pogresnog stava. Secate se definicije “dobrog domacina” u ovom sistemu – coveka koji radi svoju obavezu i odgovoran je itd ali koji ne veruje u zivot. Videcete da bas u ovom lezi stvar koju je tesko razumeti, tako tesko da ja necu ni pokusati da vise kazem o tome, izuzev da je u tim vremenima veoma  vazno da ne dozvolite da ono sto se dogadja u zivotu iscrpljuje vase misli i osecanja i iskustvo rada kao takvog na nacin na koji to cini obicnim ljudima, koji videvsi uzas rata osecaju uverenje da nema smisla ni u cemu i da nema Boga. Setite se da rad kaze da je zivot mehanican i da covek spava. Drugim recima ne pocinje iz laznih ideja o prirodi zivota ili o prirodi coveka. Ako uzmete spoljnu scenu tj zivot kao vas kriterijum i standard, ne vidite kako ovaj rad moze da vas spusta i da vam trosi snagu?  Vidite kako, ako imate radni stav prema zivotu, ovaj rat moze da pojaca stvarnost rada? Pokusajte da shvatite sta se misli ovim sto sam ukratko predocio i pokusajete da po tom postupate tj da mislite iz ideja rada i tako da steknete pravi stav prema zivotu na zemlji gde se, kao sto znate, nalazimo pod toliko zakona gde, zaista, smo na najgorem mestu u celokupnom stvaranju. Cesto ste culi da u ovom radu je neophodno da se transformisu utisci i da je to sustina prvog svesnog soka, kao sto je nazvan. Znam da mnogi od vas ne razumeju prirodu u prakticnom smislu, prvog svesnog soka, i jednostavno kazem da to znaci samosecanje. Ali rec ne objasnjava sta to znaci.  Transformacija dnevnog zivota, tj njegovog efekta na nas, zavisi od razumevanja svega sto vam je predoceno o prakticnom radu- o samo posmatranju, radu na negativnim stanjima, rad na identifikacijama itome slicno. To je ono sto vas izoluje. Kad shvatite da ne morate da uzmate stvari ili ljude na isti nacin na koji ih uzimate, vi transformisete nesto i u isto vreme izolujete sebe. Samo-secanje ne-identifikovanje i ne-samouvazavanje, sve pomaze da se izolujemo od uticaja zivota. Postupati svesno u teskim mementima ima isti efekat. Slicno ako dozivljavate momenat prave svesti, momenat samosecanja primeticete da je to isto kao da ste izolovani od zivota i da vas nista ne moze dodirnuti. I tako bi bilo kad bi stalno bili u stanju samosecanja. Nas zadatak je da pokusamo da imitiramo stanja svesti da bi ih tako privukli.

7 O A, B i C uticajima

Deo I- Za svakog pojedinacno vazno je da sto cesce misli o onome sta ovaj sistem ucenja predstavlja za njega. Sta ovo ucenje implicira? O cemu se ovde radi? Zasto je na primer neophodno da se borimo protiv identifikovanja, negativnih stanja,  uobrazilje, samo-uvazavanja i drugih oblika mehanickog laganja, protiv mehanickog govora itd.  Zasto covek mora da pokusa da posmatra i razbija bafere ili da zapazi mehanicki stav, ili da spozna slike o sebi? Zasto mora da se bori protiv svoje lazne persone sa svim njenim neprijatnim manifestacijama.? Zasto je neophodno da se covek seti sebe?

Pre svega moramo da shvatimo da ovaj sistem predstavlja jednu celinu. Uzeti mali deo nepovezan sa ostatkom nije dovoljno. Nije dovoljno jer se znacenje celog ucenja reflektuje na svaki njegov deo, i da bi se shvatilo znacenje bilo kog njegovog dela kao sto je ono sto govori o pravdavanju sebe na primer, neophodno je da imamo neku ideju o celini. Makar da bismo rekli: „Moram u sebi da posmatram pravdanje sebe i da pokusam da ga zaustavim, ne znaci da je uzaludno, ako je ucinjeno iskreno, i moze mi pokazati nesto o meni sto nisam shvatao, isto tako to moze postati mehanicka radnja – tj radnja ucinjena bez svesnog znacenja. Uzimite, za momenat, sta to znaci kad se kaze da je ovaj sistem organska celina. Znacenje rada kao celine i srodnih znacenja izvedenih iz opsteg pojma, sve do najmanjeg znacenja, sve je to povezano jedno sa drugim. Ta organizacija je kao zivi organizam, na primer, telo. U telu najmanji delovi se jedine da bi stvorili vece delove a ovi kombinovani oformljuju telo kao celinu. Sve je povezano i u vezi sa svim drugim.

Znanje ovog sistema zahteva znanje detalja i delova kao i celine; i kad ovaj sistem nebi bio celina kao organizam gore opsisan, nebi bio moguc. Ljudi cesto kazu o ovom ili onom delu ovog sistema: „O, to je kao nesto o cemu sam citao u nekoj knjizi“ ili kazu“ o, to je kao ono sto taj i taj poducava, ili sta ova ili ona religija kaze itd. Istina je da ako citate odredjenu literaturu naci cete recenicu tamo ili ovamo koja vas podseca na nesto u ovom radu. Ali sve su to fregmenti. To su jedva samo odvojeni komadici neorganizovani medjusobno i u odnosu na celinu, i izolovani za sebe su beskorisni. Predpostavimo da neko naidje na recenicu u nekoj staroj knjizi u kojoj se kaze da „covek spava“. On moze zamisliti za momenat da je nasao sistem u knjizi ali ako pogleda izblize videce da je to jedan izolovan iskaz. Bez povezanosti i bez organske veze sa drugim idejama. Ako bi uporedio taj detalj sa drugim stvarima koje rad govori, o spavanju i o budnom stanju, o razlicitim stanjima svesti, o mehanickom i svesnom covecanstvu, i o svemu sto je potrebno da se uradi da bi se covek probudio iz sna, shvatice da je covek koji je napisao knjigu jedva nesto nacuo o necemu, ali da nema stvarno znanje. Sta je onda stvarno znanje?

Stvarno znanje implicira znanje delova u vezi sa celinom tj. stvarno znanje je u ovom smislu relativno[3]. To je stvarno znacenje principa relativnosti znanja , sa tacke gledista ovog sistema. Gruba ilustracija na sta se ovde misli je sledece: Covek moze znati sve o malom selu u kojem zivi, ali nista o gradu ili drzavi u kojoj zivi ili o drugim drzavama ili o svetu uopste. On nema relatvino znanje i tako niti moze da vidi bilo sta u svojoj pravoj razmeri niti ima kakvo znanje. Ovo mora dobro da se razume. Imajuci pravo znanje tj. relativno znanje, covekovo znanje moze da raste u pravom smeru, u suprotnom rezultat je jednostarnost, sa svim zlom koje je prati, sto je danas ociglednije nego ikad ranije.

Hajde sada da primenimo ono sto je receno o bilo kom pojedinacnom delu rada. Uzmimo naprimer pravdanje sebe. Kao sto znate , kaze se, u vezi sa prakticnim idejama rada na sebi, da je neophodno da se posmatra pravdanje sebe. Ako covek nevidi zasto bi trebalo da posmatra pravdanje sebe u samom sebi, i da radi protiv toga, on onda pokusava da radi nesto sto nema znacenje za njega, izuzev ako mu to nije receno. Ako je to slucaj on ce tada da radi na najvise moguce spoljasnji nacin.  Ono sto radi bice povrsno, sustinski nepovezano sa njim kroz bilo kakvo unutrasnje znacenje. Raditi na ovaj nacin je jedva  drugcije nego kada se samo prica o radu. Ali jos gore, covek moze da radi iz puke zasluge, samo da bi se reklo da radi, posebno ako govori o tome. I nece videti da je pravdanje sebe, u sustini, osecanje zadovoljstva u samo-zasluzi, koje samo pojacava laznu licnost, koja u sebi nema nista stvarno ili istinito. Razumecete zasto je receno na pocetku ovih komentara da je neophodno za svakog da misli za sebe o znacenju ovog ucenja. Dok god covek ne postupa tako on ce cinti sve na neodredjen i spoljni nacin, ne uvidjajuci i ne razumevanjuci o cemu je to i nemajuci nikakvu snagu da radi. Znacenje daje snagu i sto vise znacenja ima u  ovom radu za vas, vise ce na vas emocionalno uticati i crpecete vise snage iz toga. Jer iz budjenja emocionalnog centra se dobija najvise energije.

Pocnimo sada o znacenju ovog rada u najopstijim crtama. Pocnimo, sto bi se reklo, od vrha. Sta rad znaci? Svi ste culi da je recno da postoje dve razlicite vrste uticaja  koji postoje u zivotu, oznacene kao A i B uticaji. U ovom sistemu A uticaji su uticaji koje zivot stvara. Oni nastaju u okviru zivota mehanickog covecanstva, iz interesa biznisa, pravljenja profita, nauke, sporta, politike, iz interesa osvajanja, intriga, kriminala, moci, iz interesa bogatstvaa, polozaja, imidza i imetka i od svih neophodnih interesa: hrane, odevanja, zakona reda, itd. Samo je potrebno da otvorite novine i videcete sta su A uticaji i razumecete kako ih stvara zivot  i kako nastaju u okviru zivota covecanstva.  Ali ovi interesi razvijaju licnost, i vremenom iz licnosti, a posebno lazne licnosti , drugi interesi se radjaju koji postaju deo ljudskog zivota i koji su takodje A uticaji. Ali takodje postoje i uticaji sasvim drugacije vrste koje ovaj sistem naziva B uticajima. Oni ne nastaju od zivota. Njihov izvor i poreklo su drugaciji. Oni nemaju veze sa biznisom, pravljenjem novca, politikom, sportom itd. Oni dolaze izvan kruga mehanickog zivota . U svim dobima i u sva vremena mozemo naci dokaze o njihovom postojanju u odredjenoj vrsti litereature, u odredjenim religioznim idejama, u mnogim drevnim spisima, u ucenjima koja su sacuvana do nas cesto u simbolima, preruseni, alegoricni, kao bajke itd. Veoma je fascinantno iskustvo za bilo koga ko je postao blizak sa idejama rada da pocne da razumeva stvari od stvarnog znacaja otvorivsi knjigu staru recimo hiljadu ili dve hiljade godina ili cak vise, i da nadje recenice koje su da tako kazem „cist rad“.  Sta je objasnjenje? Zasto je pozadina ideja ovog sistema tako velika? Sta to znaci? To znaci pre svega da je ovaj  sistem rada koji izucavamo nije nista novo. Nista novo u smislu da nije nesto sto je ovaj ili onaj covek stvorio nedavno i smislio u svojoj glavi kao da pravi neku modernu psiholosku teoriju.  Ovaj sistem koji izucavamo je predstavljanje, u obliku adaptiranom za ovo vreme, necega sto je davno shvaceno i davno izucavano o coveku i njegovim unutrasnjim mogucnostima. Shvaceno je i poducavano ne samo od pocetka znane istorije, koja je samo kraci deo ukupne ljudske istorije, nego i dugo pre toga dostizuci nas samo u obliku legende mita ili alegorije. Isto ucenje je uvek bilo dato ali je dato u razlicitim spoljnim oblicima, odeveno razlicito, shodno okolnostima, shodno vremenu i shodno prirodi ljudi ili rase kojoj je u odredjenom trenutku dato. Menjalo se samo u odnosu na stanje ljudi tj. na njihov nivo bica i dubinu njihovog sna i predmete spoljnih opazanja i time njihovih prilika u odnosu na unutrasnju evoluciju.

Svi tragovi u istoriji u odnosu na ideje da je covek sposoban da dosegne nesto od neprocenjive vrednosti, blago koje ne moze biti procenjeno, kroz unutrasnji rad na sebi predstavlja ono sto smo u ovom sistemu nazvali B uticajima. Posto  se oni ne odnose na zivot njihovo postojanje u zivotu je neobjasnjivo, sem ako shvatimo da su oni neophodni za covecanstvo, sem ako covecanstvo ne zeli da sasvim izumre u mrznji i destrukciji sto je mogucnost koja nam je sada bliza nego ikad.  U sledecem komentaru govoricu o izvorima i poreklu B uticaja u svetlosti ideja koje ovaj sistem poducava, ali ako iko zeli da pita za jasan primer B uticaja koji sada postoje u zivotu neka uzme za primer Novi Zavet ili radije cetiri Jevandjelja koja sama za sebe sadrze ucenje Hrista, i neka uzme samo pisanu rec Hrista. Bice mu ocigledno da ideje sadrzane u ovim recima nisu slicne idejama koje pripadaju A uticajima- novinama, , i ocigledno govore necemu razlicitom od obicnih ciljeva i interesa zivota, iako na suptilan nacin imaju veze sa potonjim. Dovoljno je da se osvrne na ono sto su ga ucili da se bori protiv mrznje i da gleda na sebe i zapazi kakav je on sam.

Do sada smo videli da je ovaj sistem rada jedna organska celina i da jesvaki njegov deo ili detalj, kao sto je detalj o pravdanju sebe, povezan sa idejama koje su oduvek postojale i koje su poducavane u svakom dobu. Te ideje i ta ucenja uvek su ista. Uvek su o transformaciji zivota. One nisu o zivotu i zivotnim interesima, vec o transformisanju sebe u odnosu na sve sto vam se dogadja u svakodnevnom zivotu u svetlosti nove grupe ideja  i sasvim novog cilja i sasvim novih napora. A kada pocnete da pokusavate sve ovo, setite se da pocinjete da radite nesto sto je oduvek predavano onima koji su u stanju da razumeju i da je znacenje onog sto radite tako veliko tako duboko tako vecito, da iako samo bljesak toga mozete da uhvatite, vase emocije ce se probuditi i videcete  u casu sta znaci vrednovanje  rada  i sta se misli kad se kaze veci um i sta se misli kad se kaze spavanje covecanstva.

Komentar IV -Berdlip June 24, 1941

O A, B i C Uticajima

Deo II, – Prosli put smo diskutovali o postojanju dve razlicite vrste uticaja u zivotu, koji se zovu A i B uticaji. U ovom komentaru, ciji je ovo drugi deo, govorimo o potrebi povezivanja bilo kog dela ili detalja ovog sistema sa celokupnim znacenjem. Da bismo stekli snagu da radimo ono sto radimo na sebi mora da ima smisla i sto vise ovaj sistem uliva smisla za vas – vise snage cete iz njega izvlaciti. Ako ne vrednujete rad, ako ga radije podvrgavate sumnji, ako zapravo  nikada o njemu ne mislite, i kakol vreme odmice ni ne pokusate da otkrijete znacenje na planu bica i na planu znanja, onda sta god da cinite u vezi sa radom nece imati znacenja za vas i tako ce ostati biti bez snage.

Sada govorimo o uopstenom znacenju rada, tj u najopstijem smislu. U vezi sa tim neophodno je da govorimo o izvorima B uticaja. Kao sto Deo I kaze, B uticaji ne nastaju u okviru zivota kao sto je to slucaj sa A uticajima. Njihovo poreklo je iz izvora van mehanickog zivota. Ustvari njihov izvor su C uticaji. Sta ovo znaci?

Kao sto znate, u ucenju ovog sistema rada, covecanstvo se ne nalazi celo na jednom te istom nivou. Ljuci se dele na razlicite vrste.  Sasvim razlicite vrste ljudi postoje. Pre svega u krugu mehanickog covecanstva, kako ga zovemo, postoje Covek Br. 1, Covek Br.2, i Covek Br.3. To su vrste u kojima je predominantno jedan centar iskoriscen – centar za instinkt i pokret u slucaju Br.1, emocionalni centar u slucaju br. 2, i intelektualni centar u slucaju Coveka br.3. Ovi: Instinkt-pokret, Emocionalni i Intelektualni covek, zato sto su mahom jedno-centricni, vide sve razlicito iz jednog centra sa jedne strane. Zajedno oni formiraju mehanicki krug covecanstva, koje karakterise cinjenica da ljudi koji pripadaju ovom krugu su zasnovani na nasilju i ne razumeju ni sebe ni druge. To se nekad zove krug zbrkanih jezika ili Babel, u kojem nesporazumi, sukobi, progoni, patnje i ratovi svih vrsta moraju uvek da postoje i da nicemu ne vode. Sledece je prelazni krug koji cine ljudi br. 4. Ovaj krug ne nastaje u zivotu vec kao rezultat rada. Covek br. 4 je razvijen u svim obicnim centrima i nije jednostran i stoga se zove balansirani covek. Covek br. 4 pocinje da razumeva jedan drugog i da prevazilazi nasilje u sebi. Onda sledi svesni krug covecanstva koji cine covek br 5. br.6 i br.7. koji razumeju jedan drugog i koji nisu zasnovani na nasilju i koji ne samo da su razvijeni u obicnim centrima, vec imaju snagu svesti u vecoj ili manjoj meri i u visem emocionalnom i u visem mentalnom centru. ovi centri prenose uticaje na koje je mehanicko covecanstvo tj uspavano covecanstvo neosetljivo, tacnije, koje ono ne moze da cuje. To je krug svesnog dela covecanstva iz kojeg B uticaji poticu.  Ali oni ne nastaju kao B uticaji vec kao C uticaji. Samo onda kad se poseju u mehanicko covecanstvo da postaju B uticaji. Ovo se dogadja zato sto C uticaji ne mogu da opstanu u mehanickom zivotu nego moraju da budu modifikiovani i izmenjeni na takav nacin da samo priblizno lice svojoj izvornoj formi. Bas kao sto ideje i emocionalne percepcije pripadaju visim centrima ne mogu biti uhvacene ili shvacene “formatornim centrom” tako i svesno ucenje ne moze opstati u sferi  mehanickog zivota kao takvog. Ali moze se ocuvati i preneti putem skola koje imaju direktnu vezu sa ljudima koji su dostigli taj stepen unutrasnje evolucije i svesti koja pripada svesnom krugu covecanstva.  U ovim skolama, C uticaji mogu da postoje i mogu biti preneti usmeno tj. putem usmenog predanja  sa jedne osobe koja razume na drugu koja pocinje da razumeva i na drugu koja jos ne razume. Ovaj lanac mora postojati. I u tom slucaju ovi uticaji se mogu preneti usmeno kao C uticaji sa jedne osobe na drugu.

Uzmimo na primer Jevandjelja. Kao sto smo rekli u Delu I komentara o A, B i C uticajima Jevandjelja predstavljaju jedan primer B uticaja. Nekada ljudi postavljaju sledece pitanje: “Zasto su”, pitaju oni, ” Jevandjelja primer B uticaja?” Sigurno da je Hrist bio svestan covek.  Zasto onda Jevandjelja nisu primer C uticaja? Moramo imati u vidu da su Jevandjelja nastala mnogo posle Hristove smrti, od 50 do 100 godina kasnije. Nije sigurno ko su bili njihovi autori. Netacno je misliti da su oni prosto zapisi na licu mesta sacinjeni od ocevidaca. Luka na primer nikad nije cuo Hrista. On je bio Pavlov djak koji naravno nikad nije cuo Hrista, i koje bio u sukobu sa skolom u Jerusalimu i koji je svoje ucenje stekao u nekoj skoli u Damasku. Ali nema potrebe da se ide u istorijska pitanja. Treba samo procitati Jevandjelja i videce se da je Hrist poducavao svoje ucenike privatno i samo je u izvesnoj meri govorio javno i skoro uvek u formi parabole. U Jevandjelju po Mateju, nakon sto je parabola o sejacu pomenuta, receno je da su ucenici Hristovi pitali Hrista zasto govori ljudima u parabolama: ” I on je odgovorio i rekao im, vama je dato znanje tajni carstva nebeskoga, ali njima nije. Jer kogod ima njemu ce biti dato i imace izobilje; ali ko nema od njega ce biti uzeto i ono sto ima. Zato im govorim u parabolama jer gledajuci ne vide i slusajuci ne cuju  niti razumeju.  (Matej  13 11-13)

Carstvo bozije je krug svesnog covecanstva. To znaci krug onih koji su se razvili  iznad nasilja i cije je znanje prakticno tj. ono sto znaju oni i imaju volju za time, i tako i cine – krug onih koji razumeju jedan drugoga jer govore zajednickim jezikom (setimo se da i mi u ovom radu ucimo zajednicki jezik). Svako zna i oseca da mora postojati mesto, drustvo, neka bica koja zive bez medjusobnog nasilja, kritike, mrznje ili netrpeljivosti. Citiracu s tim u vezi deo iz Muhamedanske ezotericne literature. Djak je dosao Muhamedu za instrukciju. Muhamed je rekao: “Sta je sustina vere i kako ustvari ti to razumes?  Djak rece: “Video sam Pakao i raj tri puta u jednoj viziji. U paklu svako je napadao svog suseda. U raju su jedan drugog posecivali. Muhamed rece: “Dobro si video”.

Dovljno sam rekao u ovom komentaru sada da bih vam pokazao sta je vrhovno znacenje rada. Svako ko zeli mozed da cita i da razmislja za sebe o parabolama u Jevandjeljima o Carstvu nebeskom tj o svesnom krugu covecanstva. Ove parabole su vrno izuzetne kad o njima razmisljate iz perspektive rada. Rad je neophodan da se shvate fragmenti ucenja koje je dato u Jevandjeljima. Onda je moguce da se razume zasto se u ovom sistemu kaze da mi iznad svega tezimo svetlosti a svetlost znaci Svest. Tezimo da zivimo vise svesno i da postanemo vise svesni. Zivimo u mraku zbog nedostatka svetlosti, svetlosti svesti – i u ovom radu tezimo da osvetlimo sebe. Sve u ovom sistemu o radu na sebi o samo-secanju, o borbi sa negativnim emocijama o unutrasnjem samo-uvazavanju o pravdanju sebe itd ima svoj vrhovni cilj da nas ucini vise svesnim  da se na nas spusti svetlost. I ta svetlost je veoma neobicna stvar. Pre svega moramo postati svesniji sebe da bi postali svesni drugih. Ovo je cudno iskustvo. Ovim mislim da je pravac u kojem nas rad vodi kroz rast svesti, uvecavanje svestlosti nije uopste pravac u kojem mozete zamisliti nekog ko spava, osobu koja zna samo za obicnu svest tj prva dva stanja svesti u kojima covecanstvo zivi. Postati svesniji sebe je cudno iskustvo. Postati svsniji drughih je jednako cudno ako ne i cudnije. Zivot koji zivite sa strastima ljubomorama zlobom mrznjom otporom itd. postaje potpuno smesan. Pitate se ustvari sta ste kog vraga do sada radili ceo vas zivot do sada. Jeste li sisli s uma, pitate se. Da tacno. U dubokom snu u kome zivimo u svetlosti Nebeskog carstva, svi smo mi potpuno ludi i neznamo sta radimo.  Rad pocinje da vas uci sta da radite. Probuditi se je cilj rada. I za coveka koji se probudi cak samo za jednu malu stvar koju rad poducava  znaci da on vise nije isti covek.  U tom smislu rad nas menja.  Ali rad ne moze da promeni nikog dok god znacenje nije izmenjeno. Ispocetka mozete da osecate znacenje rada kroz druge ali dodje vreme kad morate da osetite to kroz sebe. I onda svaki detalj rada postaje ziv za vas i vidite ga kao knjigu instrukcija kao plan kao mapu ili kompas  koji morate da sledite ako zelite da se probudite ka drugom zivotu i drugom nacinu zivljenja na ovoj zemlji. Uzmite jednostavan primer jedne instrukcije: ne identifikujte se. Sledite ovu instrukciju. Sledite je do kraja i vidite sta se dogadja i kakve promene se dogadjaju u vama i kakva svetlost pocinje da stize do vas. Ali ako ovaj rad nema stvarno znacenje za vas i ako znacenje zivota je daleko vece i mnogo realnije za vas nego znacenje rada onda nikakva promena u vama se ne moze nikad dogoditi i vi cete samo zeleti da znate za zivotne emocije i ostacete u krugu menanickog zivota u krugu konfuzije teskoce, sukoba, razocaranja, komplikacija i rata.

9 Covek nije jedinstven nego mnostven

  1. Ako covek sebe uzima kao jedno, nikakva borba ne moze da se u njemu razvije. Ako se ne razvija borba u njemu ni on ne moze da se razvije.

Zasto je to tako?

  1. ako covek predpostavi da postoji samo jedna stvar koja dela misli i oseca u njemu tj jedan «ja» – on onda ne moze da razume da mora da postoji jedna stvar koja komanduje a druga koja se pokorava. To znaci da ako covek smatra sebe za jedinstvo nista ne moze u njemu da se promeni. Rad kaze: «Dok god covek ne podeli sebe u dva nista se ne moze u njemu dogoditi. Tj on ne moze biti razlicit u sebi.
  2. Ako je covek toliko hipnotiziran i stoga tako uspavan da misli da je jedan, on ne moze da primi ideje ovog rada. Koji je cilj prakticnog dela rada tj ideja i instrukicja koje se odnose na rad po sebi. Taj cilj je da ucini da covek radi na sebi tako sto ce podeliti sebe na radnu stranu i na mehanicku stranu. Tj, da posmatra sebe iz ugla ideja rada. U tom slucaju posmatrajuca strana gleda na posmatranu stranu. Tako covek postaje dva: posmatrajuca strana i posmatrana strana.
  3. Ako covek misli da je jedan i jedinstven, i da je uvek isti kad dela i kad misli, kako moze da posmatra sebe? Ne moze, jer on zamislja da je jedno i tako nema sta da posmatra u sebi. U tom slucaju , covek cesto veruje da posmatranje znaci posmatranje neceg van njega – autobusa, ulica, ljudi, prizora, itd. Ali samo-posmatranje nije ucinjeno putem spoljnih cula koja pokazuju samo sta covek nije tj spoljni svet.
  4. Dok god rad nije zasnovan u coveku sredstvima posmatrajuceg «ja» nista se u njemu ne moze promeniti. Posmatrajuce «ja» je vise unutransje u smislu zivota. Ali ako posmatrajuce «ja» nije podstaknuto nekom dubinom kontinuiranog i obnavljanog razumevanja rada, ono slabi i pod stresom spoljno-zivotnih okolnosti bledi- onda se covek prosto nadje nazad u zivotu i ako je zivot udoban u odnosu na njegove licne interese on ne pati.
  5. Stvaranje posmatrajuceg «ja» ima za cilj da nesto ucini vise unutrasnjim u coveku, tako da moze da posmatra ono sto je vise spoljasnje u njemu (spoljasnje ne u smislu spoljneg zivota, nego nesto u njemu, u njegovoj licnosti u Dzonsonu, ako se zove Dzonson). Dok god se posmatrajuce «ja» nije formiralo tj dok covek ne postanje voljan da posmatra sebe( i to «sebe» ne kao nesto u spoljnjem culno-opazajnom zivotu , njegovu kucu, njegov namestaj, njegov novac, njegove vecere, nejgovu bastu, njegov posao, njegov drustveni polozaj, njegova odlikovanja, njegov pedigre, njegovu odecu itd) – dok god ne zapocne unutrasnje delo, nista u njemu ne moze da se promeni. On ostaje ista osoba.
  6. Posle duze vremena u radu, unutrasnji sistem , koji pocinje od voljnog Samo-posmatranja tj iz voljnog posmatrajuceg «ja» pocinje cin i kontraola mehanickog coveka. On to postizava tako sto oko tog posmatrajuceg ja pocinje da okuplja sva ona «ja» u Licnosti koja zele i mogu da rade. To je faza Delegirani-upravnik. Ako ovo potraje uprkos iskusenjima, nesto vrlo neobicno pocinje da se dogadja. Iskusenja u ovoj prvoj fazi rada su jedino borbe sa sumnjama, zlim interpretacijama, uvredama, skrupulama, trazenjem greske, postavljanjem zahteva itd, jer u ovoj fazi ne postoje druga iskusenja. To je ono gde covek mora prvo biti iskusan da se vidi dali je uopste podoban za neko dalje budjenje. Posmatrajuce „ja“ skuplja se oko onih „ja“ koja mogu da rade i razumeju rad. Ona formiraju malu grupu koja se zove zamenik upravnika, koji mora da se bori ne samo sa Laznom licnoscu nego i sa nerazvijenom esencijom. Ako zamenik upravnika uprkos nebrojenih poraza postane dovoljno jak, Upravnik se priblizava. Upravnik pripada necem sto je iznad coveka. Prvo dolazi u bljeskovima i cesto kad se priblizi ljudi imaju velike teskoce ili spolja sa borbom protiv negativnih stanja ili u obliku bolesti itd. Upravnik dolazi sa drugog nivoa. Da bi primio Upravnika covek mora da prodje kroz preraspodelu unutar sebe, novi raspored u glavi, cak i njegove mozdane celije. Ali ovo se uvek dogadja na nacin koji je najpovoljniji za coveka i na nacin koji moze da podnese. Rad se sastoji u dolazenju u kontakt u vezu sa visim centrima. Ali oni rade na svoj nacin i promene u coveku nuzno moraju da predhode. Covek ne mozed da stvori te promene sam jer on nista ne zna o novim vezama koje su neophodne. Kroz licni rad i borbu Zamenika Upravnika u njemu dogadja se nastanak te promene tj. Ono sto pokusava da udje odozgo dogadja se u pravim prilikama. Jednom kad se ta promena dogodi covek vise nije isti covek. Njegovo osecanje «Ja» je drugacije. Njegove ideje i misli nejgovo rasmisljanje i njegove akcije su razlicite. Prosao je kroz latentnu evoluciju u sebi. On se «ponovo rodio» kao sto kaze Jevandjelje.

Ali sve to nije moguce dok god se u coveku pre svega nije uspostavilo posmatrajuce „ja“, koje podrzava rad putem razumevanja za sebe, sto znaci grupisanja drugih «ja» oko posmatrajuceg „ja“ tako da je mala grupica „ja“ zvana „zamenik upravnika“ okupljena u haosu unutrasnjeg zivota.

Ali naravno, ako cvoek ostane u uverenju da je jedan i da samo moze biti jedan, i da je zauvek jedan koji radi , oseca, misli, govori, itd u njemu sve sto je receno gore ostaje neostvarivo.

10. Beleska o samo – secanju

Korisno je sebi naciniti podsetnik u glavi sta je praktican rad.

Najvaznija stvar je samo secanje.Morate da pokusate da se setite sebe bar jednom dnevno, i morate da to radite voljno, iz vas samih. Sav rad na sebi na kraju krajeva zavisi od samo secanja. Samo pola minuta je potrebno, i cak ako se ne sastoji ni od cega drugog osim zaustavljanja svojih misli i pokusaja da se se sve relaksira, bolje je nego nista. Ne mojte da mislite o samo-secanju nego ga radite. Spocetka je najbolje da se to cini u neko odredjeno vrme koje sami odredite. Prvi znak da to radite ispravno je ako imate jasan osecaj da neka sila ulazi u vas i da se nesto otvorilo u vama. Cim ovo osetite zaustavite se. Morate smesta da se zaustavite i da o svemu zaboravite.

Drugi oblik samo-secanja je kada se iznutra u sebi  zaustavite, unutrasnji stop. Ovo se radi u vezi  sa samo-posmatranjem. Na primer posmatrate da pocinjete da govorite na odredjeni mehanicki nacin, ili da vas neko nervira itd. Tada ucinite unutrasnji stop ali to morate da uradite potpuno kao da se nesto odseklo. Nema veze ako kasnije ono sto ste zaustavili dodje opet.

Zelim da kazem pre nego sto nastavim da celo samo-posmatranje treba da bude praceno sa odredjenim stepenom samo-secanja. Secanje zasto posmatrate sebe i osecate pristustvo rada u vasim mislima dok posmatrate sebe je u izvesnoj meri  samo—secanja. Ustvari to dovodi Ugljenik 12 do mesta u ljudskoj masini gde Prvi svesni sok nastaje.

Sledece dolazi praktican rad na centrima. Dozvolite a vas podsetim da sav rad znaci napor.

Rad na Intelektualnom centru

Svako treba da ima nekakav inetelektualni rad. Bilo koji oblik miseljnja zahteva da paznju usmerimo na svesni deo intelektualnog centra, kao sto je misljenje o necemu sto ste culi i pokusavate da se setite, citanje knjige koje zahteva paznju, cak i pisanje pisama ili pregledanje racuna itd itd. Postoji izreka u radu da svako mora da pomera mozak svaki dan.

Rad na emocionalnom centru

Posmatranje i unutrasnje odvajanje od svih vrsta suptilnih depresivnih stanja za razliku od ociglednijih negativnih emocija, zaustavljanje mastarenja, rad na negativnim stanjima koriscenje intelektualnog centra da se seti sta je receno za razliku od onog sta se zamislja: sve to je rad na emocionalnom centru.

Rad na Pokretskom centru

Svako u svom dnevnom zivotu treba da ima neki oblik rada koji zahteva Pokretski centar. Odredjeni napor tela je neophodan i mora biti ucinjen voljno. Ako radite nesto voljno radite to iz sebe- tj. radite to svestno i sve sto je ucinjeno svesno je sacuvano za vas- pripada vama. Ono sto radite nevoljno ili prosto zato sto vam je tako receno je gore od beskorisnog. Morate da kazete sebi da ucinite odredjenu stvar. Ponavljam, ako stvari radite mehanicki nikakvu korist iz toga nemate.

Rad na instinktivnom centru

Ovo u ovoj fazi nije neophodno jer je Instinktivni centar mnogo pametniji od nas i zna mnogo vise nego mi, ali ako je nesto naopako sa telom moramo pokusati da pomognemo instinktivnom centru koliko god mozemo. Instinktivni centar regulise unutrasnji rad fizickog tela i upozorava da nesto nije u redu ili putem bola ili nelagode. Jedna od najgorih stvari je mesati se u rad instinktivnog centra kad za to ne postoji razlog. Naravno, mnogo toga je u ovoj kratkoj  belesci izostavljeno ali svako od vas mora da pokusa da sebi napravi neku belesku ovakve vrste i primeni je tokom dana.  Setite se da kad ne mozete da radite na jednom centru mozete na drugom. Pored vaseg generalnog cilja treba da imate manje vise tri pod-cilja povezana sa Intelektualnim, Emocionalnim i Pokretnim Centrima.

11 Komentar Berdlip Juli 19, 1941.

Deo I.- Rat je dogadjaj koji uvlaci ljude u svoj vrtlog hteli oni to ili ne. Ljudi, medjutim, zamisljaju da su slobodni. Ceo covekov zivot je zasnovan na ideji da on ima slobodu izbora. Kad bi covek moga da vidi jasno da je mehanican, tj. da nije slobodan – ne bi mogao to da podnese. Neophodno je razumeti da je covecanstvo na zemlji podvrgnuto pod 48 zakona, i da je svaki covek zapravo po 96 nivoa zakona. To je na prvi pogled tesko da se vidi sem ako se setite Zraka Kreacije i shvatite iz njega da je deo pod kontrolom vise pravila nego celina.

Cinjenica, medjutim, da je covek na zemlji pod kontrolom vise zakona moze biti u nacelu shvacena. Ti zakoni ili uticaji, neki neprijatni neki prijatni ili koji se ukrstaju i formiraju razlicite kombinacije uzrokuju dogadjaje koji sacinjavaju dramu ljudske egzistencije na povrsini zemlje. Pre nego sto se neki dogadjaj desi  sasvim je lako zamisliti da je covek slobodan od njega. Ali kad se dogadjaj desi stvar je drukcija. TO je kao da privlaci da uvuce sto je moguce vise u svoju zonu i da se njima hrani. Ljudi zaborave sta su mislili. Dogadjaj ih privlaci u svoju sferu uticaja. Putem bafera i samo opravdavanjem oni ulaze u dogadjaj i podlezu pod njegovu snagu. Covek moze da odluci da nikad opet nece ucestvovati u nikakvom ratu. Siguran je da nece. Ali kad dobosi pocnu da udaraju, kad uzas i ludilo rata pocnu i on ih vidi ili cita o njima, on zaboravlja svoje ranije odluke. I to je isto ne samo sa dogadjajima na skali rata, nego i o dogadjajima na skali dnevnog zivota. Postoje na primer, kolektivni dogadjaji tj dogadjaji koji impliciraju nacije, ili jednu naciju, kao sto su ratovi i revolucije. A na drugom kraju skale su su mali ciklusi dogadjaja koji formiraju privatni zivot obicnog coveka koji se okrecu kao mali tockovi ponavljajuci se neprekidno tj na isti nacin manje vise, dok god covek ne pocne da se bori sa samim sobom i da se menja. I iako niko ustvari nije zadovoljan svojim zivotom, on ne vidi da je njegov sopstveni nivo bica privlaci njegov narocit nacin zivota tj. taj ponavljajuci ciklus malih dogadajaja. Kolektivni dogadjaji- naime dogadjaji koji uvlace millione ljudi su kao veliki tockovi. Ali covekov zivot je kao mali tockovi koji se u toj velikoj masini vecih i manjih tockova okrecu, i svi ti tockovi formiraju zivot koji sve nas vozi.

Ovaj rad govori cesto o neophodnosti da se izolujemo od kolektivnih dogadjaja. Sa njima smo povezani stavovima i nevidljivim nitima. Izolovati se od kolektivnih dogadjaja je neophodno da bi se izmenio stav u sebi. Uspostavljanjem pravog stava prema radu mehanicki formirani stavovi se mogu videti i menjati ili se sami menjaju. Covek moze samo da posmatra sebe. Da posmatra sredstvima neceg drugog. Sama stvar ne moze sebe da posmatra. Da bi se posmatralo covek mora da stoji odvojen od onog sta posmatra. Ceo sistem rada i sve njegove ideje, koje pripadaju vekovno starom ucenju o coveku i njegovom mogucem razvoju i unutrasnjoj slobodi, daje potpunu mogucnost samo-posmatranja tj. covek posmatra sebe iz ucenja, idelja i znanja rada. Covek u zivotu to ne moze da uradi, jer je on formiran od zivota i tako moze samo da posmatra sebe sa gledista koja pripadaju zivotu.

Rat, u ovom sistemu, se kaze da je uzrokovan vanzemaljskim uticajima, ne ljudima. Jednostavno kaze se da planetarni uticaji uzrokuju rat na zemlji. Ali ti uticaji se nadovezuju na to da rat nastaje nad usnulim covecanstvom. Zato sto je covek tako duboko u snu, ti uticaji deluju na njega na poseban nacin. Da je budan, oni bi delovali na njega drugacije. Najveca greska i najveca nepravda koju cinimo u odnosu nedan prema drugome je sto zamisljamo da je svako svestan. Ovaj rad takodje kaze da se u zivotu sve dogadja. Izgleda da covek cini i da moze da dela ali to nije slucaj, nego samo privid. Ustvari, sve se dogadja, bas kao sto se i poslednji rat desio i ovaj sadasnji se desava. Sve se desava samo onako kako moze da se desava. Ali rad takodje kaze da se na zemlji sve desava tako sto se desava zato sto covek spava. Sve se dogadja u svetu usnulih ljudi. Sve sto se dogadja dogadja se na jedini nacin kako moze da se dogodi. Milioni se ubijaju medjusobno, pate neopisivu bedu itd zato sto su bespomocni, i to sve ne vodi nigde i ne moze nigde da vodi.

Pravac koji vodi negde je budjenje iz sna. U svakom malom vremenskom intervalu neki ljudi su spremni da se probude. Ako to ne pokusaju, oni blokiraju put drugima. To je kao stepenice na cijem svakom podestu stoje ljudi. Ako oni koji su iznad se ne krecu na gore, oni ispod njih ne mogu da se pomere. Budjenje je individualni zadatak za svakoga. Ali samo nekolicina moze da se probudi u nekom momentu ili da nadju mogucnosti koje im se nude.  Ako ovi pocinju da se bude efekat se siri i drugi pocinju da razumeju sta rad znaci i sta budjenje znaci.

Hipnotizam zivota je u svakom momentu veoma snazan. Cilj prirode je da covek ostane u snu zasnovan na nasilju, tako da sluzi svrsi prirode. Rad je sila koja u zivot dolazi is svesnih izvora izvan zivota. Danasnji hipnotizam rata je veoma jak. Neophodno je da mu se odupremo. Da bismo se oduprli uticaji koji do nas stizu kroz rad moraju da se odrze u zivotu. Da bi se uticaji rada odrzali u zivotu, neophodno je konstantno misliti na njih i koncentrisati se na njihove razlicite strane, obnavljati ih dnevno i stavljati ih u primenu. Rad mora biti ziv i sve sto ga drzi zivim je korisno a sve sto ima suprotni efekat je stetno.  Svako od vas mora da misli sta to znaci da se rad odrzi u zivotu u ovo vreme i kakav napor je potreban od strane onih koji ovaj sistem poducavaju. Samo oni koji o radu misle ozbiljno i vide sve njegove teskoce i svhatili su sami za sebe kako je veoma lako da se zaboravi sve i da se padne nazad u obicni zivot mogu da shvate sta se ovde misli. Jedna stvar se moze dodati – svi znate da svako mora da igra ulogu na ovaj nacin tj. cetvrti nacin, koji mi studiramo. Ali jedna je stvar identifikovati se sa onim sta covek mora da radi u zivotu a druga stvar je uzeti zivot kao sredstvo rada na sebi. Zivot i rad ne smeju se mesati. Ako covek mesa zivot sa radom i ne vidi razliku, ne moze osetiti delovanje rada na sebi. Izbledece i postace nista u njegovoj glavi. Kao sto znate ovaj detalj je ne naglasen u mnogim tekstovima datim za citanje od kako je sadasnji rat poceo. Razlog je ocigledan, ali iako je to tako, lako zaboravljamo to i moramo se boriti ispocetka da zapamtimo rad i da resetujemo nas um, da vidimo unutrasnje znacenje jos jednom i da razumemo ponovo sta je ovaj rad i sta je zivot i zasto je ovaj rad uvek  u ovom ili onom obliku poducavan ljudima u svakom dobu. Iznad svega, ne smete se prilagoditi ratu nimalo vise nego sto se morate prilagoditi ovom sistemu. Prilagoditi se ratu znaci potonuti u san u odnosu na rat.

Deo II – Sve zasnovano na nasilju moze samo da stvori nasilje. Ne postiji nijedna skola pravog ucenja koja poducava nasilje. Cak i skola Hatha joge, kao i sumnjiva skola Dziu-Dzicua, ustvari ne poducava nasilje kao metog kojim se savladava nasilje vec je cesto pogresno shvaceno i medju Hatha joga skolama ima mnogih koje su pogresne i beskorisne. Covek- prirodni covek- zasnovan je na nasilju i zato on provodi odredjene planetarne uticaje na odredjeni nacin koji stvara ratove.  Planetarni uticaji su jedna stvar- niti dobri niti losi.  Covek mora da prevazidje nasilje u samom sebi. To je veoma velika stvar  i covek prvo mora da pre svega izucava prepoznavajuci u sebi do njegovih korena pre nego sto moze da razume sta prevazilazenje nasilja u njemu znaci. Rat postoji zato sto je covek zasnovan na nasilju. Ako prima uticaje ne zna kako da ih koristi i ne razume zbog svoje defektivnog i nerazvijenog prijemnog aparata, ne moze da postupa sa njima i tako oni prelaze u iritaciju, ljutnju ili nasilje. Covek je tako onda los provodnik. On je zao zato sto lose provodi. Kad covek pocne da se bavi malim ciklusom dogadjaja koji se ponavljaju u svom licnom zivotu svesnije i ne identifikuje sa sa nekima od njih, pocinje da biva u stanju da transformise svoj zivot u malim razmerama. Prenosi bolje i pocinje da biva malo vise slobodan od masinerije zivota – od okrecucih tockova koji ga okruzuju. Kad bi svako to radio planeterni uticaji koji deluju na coveka nebi tako brzo i lako dovodili covecanstvo do rata. Ljudi bi onda mogli da odole ratu.

Kad rat dodje ljudi nalaze razloge za njega i saglasavaju se sa tim i osecaju gotovo kao da voljno zele da imaju ulogu u njemu.  Ali ako se nuzda namece na coveka u tom smislu cak ni tada ne mora da sluzi prirodu. Ne mora da sluzi prirodi ako praktikuje Karma jogu tj. ak se ne identifikuje sa onim sto radi i sto mora da radi.  Ali ako oseca da je to fina stvar koju radi , idenitifikovace se i  cak ce ici toliko daleko da ce zeleti nagrade i zasluge za svoje zasluzne radnje. Praktikovati ne-identifikovanje moze nekud da vodi: sluziti prirodi ne vodi nigde. Nema spoljnih nagrada za neidentifikovanje. Sve sto covek radi u odn osu na rad na sebi i nema odnos prema nagradama spoljneg zivota. Samo vi znate sta radite u tom smislu. Ako je pozvan da ucini nesto kao dobar domacin, covek mora da ucini sta se ocekuje od njega sto je moguce vise. Ali morate imati u vidu da je definicija dobrog domacina je da covek koji oseca svoje odgovornosti i koji shodno postupa ali ne veruje u zivot. Ovo na prvi pogled je jedna posebna definicija. razmotrimo sta znaci s jedne strane. Dobar domacin, u smislu rada je covek koji postupa savesno, kao na primer kada ima polozaj ne iz sebe vec iz straha za svoj ugled, korist, ili u slucaju da moze da izgubi svoju vlast itd. On neveruje u zivot ali vidi zivot na odredjenii nacin i tako postupa ali ne iz sebe. On radi prave stvari mozda ali na pogresan nacin. Zato je put ili kako se jos zove “put dobrog domacina” tako dug i zahteva mnogo ponavljanja.  Svi znate da postoji vazna klasa ljudi koji vrse svoje duznosti ne zato sto veruju  u zivot nego sato sto su pod uticajem zasluge, nagrade, ambicije, moci, novca itd. i mozda cak boljih ideala. Oni sve sebi priprisuju. Njihov stav prema zivotu omogucava im da deluju tako da izgleda kao da nisu identifikovani. Ali oni su identifikovani na njihov poseban nacin. Ipak su oni veoma korisni u zivotu i cesto daju utisak iskrenog delanja. I oni sebi sami izgledaju da delaju iskreno i posteno. U bilo kojoj situaciji koja zahteva stvarno zrtvovanje njihovog polozaja  itd oni se ustrucavaju i iznalaze razlicite razloge zasto ne treba da delaju na ovaj ili onaj nacin. Oni su u zivotu. Ali oni ne veruju u zivot. Nacin dobrog domacina je dug zato sto ono sto je dobro u tim ljudima mora biti pomereno sa svoje osnove i mora postati stvarno i esencijalno. Covek mora da bude veoma dobar covek mehanicki, iz licnosti , ipak njegova dobrota nije stvarna. Ako covek ispunjava svoju duznost u zivotu kao dobar domacin, izgleda da se priblizio delanju bez identifikovanja. Ipak u stvri on je veoma daleko od delanja bez identifikovanja. U jevandjeljima Hrist napada dobrog domacina posebno, kad napada Fariseje, i morate sami procitati sve sto je o njima receno i njihovim zaslugama. I mozda ih je Hrist napao tako jako samo zato sto su oni bas ti koji mogu da razumeju i koji bi bili najkorisniji.  Kao sto svi znate, ovaj rad napada laznu licnost, zato sto je nestvarna, tj zato sto ona ne moze biti polaziste evolucije. Moglo bi se na ovu temu reci mnogo vise ali dovoljno je receno da se postavi pitanje u vasoj glavi o ratu i o razuemvanju rata od ideja rada.
Berdlip jul 24, 1941

Posmarati i posmatrati sebe su dve razlicite stvari. Obe zahtevaju paznju. U osmatranju paznja je usmerena spolja kroz cula. U samoposmatranju paznja je okrenuta unutra i za ovo ne postoji organ cula. To je jedan od razloga sto je samo-posmatranje teze od posmatranja. U modernoj nauci samo se posmatrano uzima za stvarno. Ono sto ne moze biti predmet posmatranja putem cula ili uz pomagala kao sto su teleskop, mikroskop i drugi delikatni opticki elektricni i hemijski instrumenti se odbacuje. Ponekad se kaze da je jedan od opstih ciljeva rada da ujedini nauku zapada sa mudroscu istoka. Ako definisemo polaziste zapadne nauke sa njegove prakticne strane kao podobno za posmatranje, kako mozemo da definisemo polaziste rada? Mozemo da definisemo polaziste rada kao podobno za samo-posmatranje. Sa prakticne strane ono pocinje samo-posmatranjem. Ova dva razlicita polazista vode u dva sasvim razlicita pravca.

Covek moze da provede ceo zivot u posmatranju pojavnog sveta- zvezda, atoma, celija itd. Moze da stekne veliko znanje ove vrste- naime znanje spoljnog sveta- tj tog ukupnog aspekta sveta koji moze biti opazen culima uz pomagala ili bez njih. Ovo je jedna vrsta znanja putem koga promene mogu da nastanu. Promene su u spoljnem svetu. Spoljni culima dozivljeni uslovi mogu se popraviti. Mnoge vrste pogodnosti olaksica i resenja mogu biti pronadjene. Sve to znanje ako je primenjeno na pravilan nacin moze samo biti od korist covecanstvu menjajuci njegovo spoljne okruzenje u svoju korist. Ali ova vrsta znanja o spoljnjem moze samo da menja ono sato je spoljnje. Ono ne moze menjati coveka unutar njega.

Vrsta znanja koja moze da menja coveka iznutra ne moze se steci samo  pomocu posmatranja. Ono se ne nalazi u tom pravcu- tj. u pravcu spolja usmerenih cula. Postoji druga vrsta znanja dostupna coveku koje pocinje samo-posmatranjem. Ova vrsta znanja se ne stice kroz cula, jer kao sto rekosmo, mi ne posedujemo nikakv organ cula koji moze biti okrenut ka unutra i uz pomoc kojeg mozemo da posmatramo sebe onako lako kao sto posmatramo sto ili kucu.

Dok prva vrsta znanja moze da menja spoljne uslove zivota za coveka, druga vrsta moze da promeni samog coveka. Poznavanje je sredstvo promene-sveta, da tako kazem, samposmatranje je sredstvo promene-sebe.

Ali iako je to tako, da bi bilo sta naucio, covek mora da pocne od znanja kao takvog i znanja bilo koje vrste putem cula. Znanje ovog sistema ucenja pocinje sa tim da se o tome prvo cuje tj. ono dolazi kroz cula. Covek treba da sazna da treba da posmatra sebe, i u kom pravcu da posmatra sebe i stagod cuje ili procita sa tim u vezi mora pre svega da prodje kroz njegova cula. Sa ove tacke gledista vrsta znanja o kojem rad govori pocinje sa ravni onoga sto se moze vidite sto se da videti kao sto pocinje i ucenje bilo koje nauke. Covek mora poceti ukazivanjem spoljnje paznje radu. Mora da posmatra sta se govori sta moze o tome da procita itd. Zato moze lako da bude pomesano sa vrstom znanja kakva samo moze da dodje kroz izucavanje onog sto cula pokazuju, i sto im je dostupno ili ono u cime su zaguseni. Dok covek ne poseduje moc razlikovanja prirode i kvaliteta znanja koje ovaj rad izucava i znanja o kojem govori nauka tj dok se u njemu ne stekne magnetski centar u koji moze da razlikuje kvalitete znanja ovo mesanje dve ravni ili dva poretka znanja ce u njemu da stvara konfuziju. I ova konfuzija ce nastaviti iako osoba nastavlja da radi dok god se ne ucini napor da se dozvoli radu da predje tamo  gde mu je mesto u sebi. Tj sudice rad samo na osnovu onoga sto vidi, po drugim ljudima itd. Rad ce takol ostati na nivou cula. Koja je to onda vrsta napora koju covek treba da ucini u vezi sa tim. On mora da uzrokuje odvajanje u svojoj glavi izmedju dva reda stvarnosti koje se u njemu susrecu. Covek stoji izmedju dva sveta spoljneg vidljivog sveta koji ulazi kroz cula i koji svi dele, i unutrasnjeg sveta koji niko svojim culima ne susrece u kome niko drugi ne ucestvuje tj pristup njemu je jedinstveno individualan, jer iako svi drugi ljudi mogu da vas vide, samo vi mozete da vidite sebe. Ovaj unutrasnji svet je druga stvarnost i nevidljiv je.

Ako sumnjate da ova druga realnost postoji pitajte sebe sledece pitanje:

jesu li moje misli, osecanja, senzacije, strahovi, nade, razocaranja, radosti, tuge meni stvarne? Ako kazete da naravno nisu i da je samo sto ili kuca stvarni onda samo-posmatranje za vas nije od bilo kakvog znacaja. Da vas ovo pitam: u kojem svetu zivite i gde je vase bice? U svetu van vas koji vam prikazuju cula ili u svetu koji niko ne vidi i samo vi ga posmatrate- u unutrasnjem svetu. Mislim da cete se sloziti da je to unutrasnji svet u kojem stvarno zivite sve vreme i osecate i patite. Oba sveta su utvrdiva eksperimentalno spoljni svet koji mozemo da  posmatramo i unutrasnji svet koji mozemo da samoposmatramo. Mozete da dokazete stvari u spoljnem svetu i da dokazete stvari u unutrasnjjem svetu. U jednom slucaju posmatranjem a u drugom slucaju samo-posmatranjem. U vezi drugog slucaja sve sto ovaj rad uci da moramo da primetimo i interno opazimo moze biti overeno samo-posmatranjem. I sto vise otvarate taj unutrasnji svet zvani “sopstveni” vise cete razumeti da zivite u dva sveta i dve realnosti u dve sredine, spoljanjem i unutrasnjem i da bas  kao sto morate da shvatite o spoljnem svetu (tj da je opazajan) kako da hodate u njemu , kako da ne prekrsite norme i obicaje, kako da se ne udruzujete sa zlim ljudima, kako da se ne  otrujete itd, sredstvima ovog rada i njegovom primenom pocinjete da ucite kako da hodate u unutrasnjem svetu koji je otvoren metodama samo-posmatranja. Uzmimo jedan primer dve razlicite stvarnosti kojima sasvim razliciti oblici istine pripadaju. Predpostavimo da je covek na vecerinku. Sve to cuje vidi okusi dodirne omirise pripada prvoj stvarnosti, sve sto oseca, misli, dopada mu se ili ne dopada pripada drugoj stvarnosti. On pohadja dve razlicite vecerinke zapamcene razlicito jeda spoljna i jedna unutrasnja. Sva su nasa ikustva u ovom smislu ista. Postoji spoljne iskustov i nasa unutrasnja reakcija na to. Koje nije stvarno? Koji zapis ukratko, formira nase licne zivote spoljasnju i unutrasnju realnost. Dali je istina kad se kaze da je to unutrasnji svet? To je unutrasnji svet u kojem se uzdize i pada, u kojem se neprekidno ljuljamo ka necemu i bivamo odgurnuti od necega, svet u kojem smo zrtve najezde rojeva negativnih misli  i raspolozenja, u kojima gubimo sve, i sve se pokvari, kojem posrcemo i padamo a da i ne shvatamo da postoji jedan unutrasnji svet u kojem sve vreme zivimo. Ovaj unutrasnji svet mozemo samo da upoznamo samo-posmatranjem. Tada, i samo tada mozemo da pocnemo da shvatamo da smo ceo zivot cinili jednu izuzetnu gresku. Sve sto smo uzimali kao «sopstveno» usvari otvara u svet. U tom svetu , prvo naucimo kako da gledamo, i za ovu svrhu svetlost je neophodna. Sredstvima samo-posmatranja ova se svetlost stice.

Dodatna Nota

Ideja transformacije u radu 30 jul 1941

Deo I, – Kao sto neki od vas znaju Uspenski je sugerisao da se ovaj rad nazove psiho-transformizam. Ideja rada je psiholoska transformacija-transformacija sebe.

Transformacija znaci promenu necega u nesto drugo. Hemija izucava moguce transformacije materije. Postoje poznate transformacije materije.  Na primer, secer se moze transformisati u alkohol, a alkohol u sirce delovanjem fermenata: to je transformacija jedne molekularne supstance u drugu molekularnu supstancu. U novoj hemiji atoma i elemenata, radijum se polako transformise u olovo. San alhemicara je, kao sto znate, oduvek bio  da je transformacija osnovnog metala u zlato moguca. Ali ova ideja nije uvek imala bukvalno znacenje, zato sto je jezik alhemije nekad koriscen u tajnim skolama ucenja odnoseci se na mogucnost transformacije coveka u novu vrstu coveka. Covek onakav kakav je , mehanicki covek sluzi prirodi i utemeljen na nasilju – predstavljen je kao osnovni metal i transformacija osnovnog metala u zlato odnosi se na tu potencijalnu transformaciju u njemu. U jevandjeljima ideja mehanickog coveka kao semena sposobnog za rast ima isto znacenje kao i ideja ponovnog radjanja, coveka koji se ponovo radja.

Kao sto znate, u ovom sistemu ucenja, cvek se smatra kao fabrika na tri nivoa, koja koristi tri hrane, obicnu hranu na nizem nivou, vazduh na drugom nivou, i impresije na trecem.  Hrana koju jedemo prolazi kroz sukcesivne transformacije.  Proces zivota je transformacija. Svako zivo bice zivi tako sto jednu stvar transformise u drugu. Biljka transformise vazduh, vodu i soli iz zemlje  u nove supstance u ono sto zovemo krompir, pasulj grasak voce itd – delovanjem sunca i fermenata. Osetljivi zivi film koji prekriva zemlju koji provodi silu iz svemira tj. organski zivot je ogromni organ transformacije.

Kad jedemo hranu ona  se transformise sukcesivno fazu po fazu u nove supstance neophodne za nasu egzistenciju. Ovo se moze uciniti onim umom koji se zove instiktivni centar, koji kontrolise unutrasnji rad organizma i naravno zna mnogo vise nego sto mi znamo o njemu. Mozemo da razumemo da kad se hrana uzima, varenje pocinje. Varenje je transformacija. Hrana se menja u nesto drugacije u stomaku. to je samo prva faza transformacije i oznacena je u radu kao prelazenje od note Do 768 to note Re 384. Dovoljno je da se ova prva faza uzme za primer. Svako moze ovo da razume bez teskoca. Svako moze da vidi da je hrana uzete u najnizem delu ove trospratne fabrike naime da jela koja jedemo prolaze kroz trnaformaciju. Predpostavimo da hrana prolazi kroz stomak i da se nista ne desava: sta onda? Telo koje je kao veliki grad, nece doci u kontakt sa njom.  Kako moze jedan nesvareni komad mesa ili krompora da udje u krvotok i snabde neophodnim finim supstancama, na primer mozak.

Ova situacija je manje ili vise isto slucaj sa na primer hranom utisaka. Utisci ulaze i ostaju nesvareni tj. nema transformacije. Utisci stizu kao Do 48 i takvi ostaju. Osim veoma mali broj transformacija nista se ne desava.  Nema adekvatne transfromacije utisaka. Nije neophodno za svrhe prirode da covek treba da transformise utiske. Ali covek moze da transformise utiske samo ako ima dovoljno znanja i razumevanja sta je neophodno.

Mnogi ljudi misle da im spoljasnji zivot daje ono sto im nedostaje i traze. Zivot dolazi kao utisak kao Do 48.  Prva realizacija znacenja rada je da se shvati da zivot koji ulazi kao impresija mora abiti transformisan. Ne postoji takva stvar kao sto je spoljni zivot. Ono sto sve vreme primas je utisak, impresija. Vidite osobu koju ne volite tj. imate utisak te prirode. Vidite osobu koju volite, imate impresiju jos jednom. Zivot su utisci a ne opipljiva materijalna stvar kao sto predpostavljate i verujete da je stvarnost.  Vasa stvarnost su vasi utisci. Znam da je veoma tesko da se shvati ova ideja. Ona predstavlja tesku raskrsnicu. Vi ste na pirmer sigurni da zivot postoji kao takav a ne kao vasi utisci. Osoba koju vidite da sedi u stolici  koja nosi plavo odelo , smeje se i govori, vi mislite da je stvarna. Ne, to su vasi utisci o njemu koji su stvarni za vas. Da nemate vid, ne biste ga videli. Da nemate usi ne biste ga culi. Zivot dolazi kao utisak i zato je moguce raditi na sebi ali samo ako shvatite da ono na cemu radite nije spoljni zivot nego utisci koje primate.  Dok ovo ne shvatite necete razumeti znacenje onoga sto rad  naziva Prvi svesni sok. Ovako sok se odnosi na te utiske koji su sve sto znamo o spoljnjem svetu koji imamo, koje uzimamo kao aktuelne stvari , aktuelne ljude. Niko ne moze da transformise spoljni zivot. Ali svako moze da transformise svoje utiske, naime trecu i najvisu hranu koju koristi trospratna fabrika. Zato ovaj sistem ucenja kaze da je neophodno kreirati transformirajuci cin na mestu gde utisci ulaze. Ovo je znacenje rada u svetlosti psiholoske trasnformacije i to je mesto gde rad pocinje.  To se zove prvi svesni sok,  jer je to nesto sto se ne radi mehanicki. Za to je potreban svesni napor. Covek koji pocinje da razumeva sta se ovim misli i istovremeno prestaje da bude mehanicki covek koji sluzi prirodi covek koji spava i samo postoji da bi ga priroda iskoristila za svoje svrhe, koje nisu u interesu coveka.  Ako sad razmisljate o znacenju svega sto se ovde uci u smislu napora pocevsi od samo-posmatranja, videcete van svake sumnje da sve na prakticnoj strani ovog rada se odnosi na transformisanje utisaka i rezultata od impresija. rad na nagativnim emocijama, na teskim raspolozenjima, rad na identifikovanju rad na unutrasnjem uvazavanju, rad na unutrasnjem laganju rad na imaginaciji rad na teskim “ja” rad na samo-opravdavanju, rad na stanjima sna itd. sve je povezano sa transformisanjem utisaka i njihovih rezultata, tako da cete se sloziti da je u izvesnom smislu rad na sebi uporediv sa varenjem u smislu da je varenje transformacija. Neki transformisuci cin mora da postoji na mestu gde ulaze utisci.  To je prvi svesni sok i njegov opsti opis je samo-prisecanje. Ovo stanje sesti vodi u transformaciju utisaka i time zivota u odnosu na nas. Tj. zivot ne deluje na vas na stari nacin, i to je pocetak vase transformacije. Jer dok god mislimo na isti nacin mi nemozemo da uzmemo zivot na isti nacin i nista se u nama ne menja. Transformisati utiske zivota je transformisati sebe i samo sasvim nov nacin misljenja moze da to proizvede.  Ceo ovaj rad je da nam omoguci nov nacin misljenja.

Svi mozete da razumete da je zivot nesto sto dovodi do naseg stalnog reagovanja. Promeniti zivot ne znaci promeniti nacin na koji neko reaguje. Ali dok god ne vidimo da spoljni zivot dolazi u obliku utisaka koje nas dovode da reagujemo na nase stereotipne nacine, nem ozemo da vidimo gde se nalazi tacka moguce promene , gde je mogucnost za rad. Ako reakcije koje formiraju vas licini zivot su uglavnom negativne onda je vas zivot negativen. Vas ziovt je uglavnom masa negativnih reakcija na utisake koji nailaze svaki dan. Transformacija utisaka tako da ne dovode stalno do negativnih reakcija je da je covekov zadatak ako covek zeli da radi na sebi. Ali za ovo samo-posmatranje na mestu gde utisci ulaze je neophodno. Onda covek moze da dozvoli da utisci padaju na negativan mehanicki nacin ili ne. Ako ne, onda je to pocetak svesnijeg zivota. Ako covek propusti da transfirmise utiske u momentu njihovog ulaska, uvek moze raditi na rezultatima tih utisaka i spreciti njihov pun mehanicki efekat. Sve ovo zahteva definitivna osecanja definitivnu ocenu rada, jer znaci da rad mora biti ispred, tu gde utisci ulaze i gde se rasporedjuju mehanicki na njihovo uobicajeno mesto  u coveku gde evociraju stare reakcije. Kasnije cemo govoriti o transformaciji ali treba dodati da visi nivo nije moguce dostici sem ako transfomacija same ideje transformacije   nije zasnovana na cinjenici da razliciti novoi postoje  i da se odnose na prelaze iz jednog na drugi nivo bica. Niko ne moze dostici visi nivo bica bez transformacje.

Deo II – Licnost koja se kod svakog od nas izgradjuje prima impresije od zivota. Ali ih ona ne transformise jer je mrtva. Ako impresije padnu na esenciju bice transformisane zato sto padaju na centre. Licnost, sto je samo izraz koji upotrebljavamo da oznacimo sve sto smo stekli (a licnost se  izgradjuje tj. stice) prevodi impresije iz svakog dela zivota na ogranicen i prakticno stereotipski nacin shodno svojim kvalitetima i asocijacijama. Licnost u tom smislu se nekad uporedjuje sa sekretaricom koja sedi u predvorju,  obradjujuci sve prema svojim idejama. Ona ima svoje recnike i enciklopedije i referente knjige, itd. svuda naokolo i poziva tri centra tj. mentalni emocionalni i fizicki cetar shodno svojim ogranicenim saznanjima.  Rezultat toga je da je skoro uvek pogresni centar alaramiran. To znaci da je ulazni utisak poslat na pogresno mesto i proizvodi pogresan rezultat.

Covekov zivot zavisi od sekretarice, koja mehanicki proverava stvari u njenom referentnom sistemu bez ikakvog razumevanja o tome sta to ustvari znaci i prenosi ih na odgovarajuci nacin ne obaziruci se na to sta se ustvari dogadja, vec samo osecajuci da obavlja svoju duznost. To je nasa unutrasnja situacija. Ono sto je vazno da se razume u ovoj alegoriji je da je ta licnost koju svi imamo i moramo da izgradimo pocinje da gospodari nasim zivotom. I nema svrhe zamisljati da se to desava samo nekima. To se desava svakome. Ko god da smo mi, zaticemo se, kroz samo-posmatranje, pod vlascu izvesnog malog broja tipicnih nacina reagovanja u odnosu na visestrane utiske ili impresije zivota koji se odvija. Ove mehanicke reakcije vladaju nama.

Svakim covekom upravlja njegov sopstveni skup reakcija na utiske tj. na zivot, dali je revolucionar ili konzervativac, dobar ili los u uobicajenom smislu. I ove reakcije su njegov zivot. Covecanstvo je u tom smislu mehanicko. Covek formira u sebi izvestan broj reakcija koje uzima kao samog sebe i njegovo zivotno iskustvo su rezultat tih reakcija.

Ako mozete da se opustite fizicki dovoljno i da se mentalno odvojite od ideja o sebi (sto je mentalna relaksacija) bicete u stanju da vidite o cemu govorim. Videcete da postoje stvari koje su ispod vas, naime spoljasnje u odnosu na vas koje stalno smatrate sobom.  U takvom pasivnom stanju vidite ih maglovito. Na prvi pogled one izgledaju iznad vas. Smesta vasi misici su u zategnuti ili pocinjete da govorite ili postajete to. One postaju vi ili vi postajete to i tako to ide neprekidno u nedogled. Ali ovu vezbu ne smete da praktikujete cesto ispocetka. Ustvari to je kao stipaljka koja namece svoju kontrolu nad vama i zahteva da joj se podvrgnete ponovo. Pokrece ih ona sekretarica tj. uobicajeni naviknuti nacin na koji “sekretarica’  odgovara na na impresije. I reakcije koje slede mi uzimamo kao zivot. Nase uobicajene reakcije na utiske mi uzimamo kao sam zivot. Nasu reakciju na osobu uzimamo kao tu osobu samu. Ceo zivot, spoljni zivot, ono sto obicno podrazumevamo da je zivot, naime ono sto cujemo i vidimo je za svaku osobu njegova reakcija na utiske koji dolaze iz zivota. I kao sto sam u poslednjem predavanju rekao velika je greska misliti da ono sto zovemo “zivot” je solidna fiksirana stvar ista za sve. Niko nema iste utiske zivota. Zivot su nasi utisci o njemu i oni mogu biti transformisani Ali kao sto smo rekli tesko je do ove ideje doci  jer je hipnotizam cula tako mocan. Nemozemo  a  da ne mislimo da nam stvarnost dolazi samo putem cula. Tako nas unutrasnji zivot, nas stvarni zivot misli i osecanja ostaje maglovit za nase mentalne koncepcije.  A u isto vreme dobro znamo da je se tu odvija nas zivot: u nasim mislima i osecanjima. Zasnovati polaziste u radu uciniti ga stvarnijim od zivota, moramo da posmatramo sebe i da nas unutrasnji zviot od misli i osecanja ucinimo cinjenicom snaznijom nego bilo koja cinjenica koju saznajemo nasim culima. To je pocetak transformacije. Covek ne moze nista da transformise u esbi ako je zalepljen za cula. Kao sto sam rekao u poslednjem predavanju rad nas uci da ako ste negativni to je vasa greska. Senzorni pogled na svet je da je ta ili ona osoba u spoljnem svetu , koju vidite i cujete svojim ocima i usima kriva. Ta osoba, reci cete vi, je kriva jer tako govori ili cini. Ali ustvari ako vas cini negativnim , ono na cemu vi treba da radite, sto vi treba da posmatrate je negativna emocija koja se namece u vas unutrasnji zivot – tj. u unutrasnji nevidljivi prostor  gde vi ustvari egzistirate.  Vase stvarno bice je u unutrasnjem nevidljivom svetu. Dali zelite da osporavate ovo? Dakle, dali su misli i osecanja i osecaji i nade i ocajanja koja imate manje stvarna  vama od stola i stolice u vasoj dnevnoj sobi? Dali zivite u toj dnevnoj sobi? Mozda ste veoma poistoveceni sa vasim narocitim stolom i stolicama , ali cak i tada, zar nije vas osecaj stola i stolica ono sto  je stvarnost za vas. Predpostavimo da ste bolesni i da osecate da vam se blizi smrt, dali ste i tada zaokupljeni stvarima? Naravno da ne. A zasto? Zato sto nemate vise nikakvih osecaja za njih. Vasa osecanja i nacini na koij se identifikujete su ono sto cini da su vam odredjene stvari vazne. To nisu same stvari koje opazate fizicki vasim ocima. Predpostavimo da osoba primecuje da je identifikovana, na primer sa svojim namestajem: dali mislite da mora da se otarasi tog namestaja da bi se promenio. Naravno da ne. To bi bilo blesavo. Ono sto moze da promeni je da ne bude toliko identifikovan. Ako radi na tome, ako pocne da transformise svoju reakciju, on ce i dalje uzivati u namestaju ali ako izgori u pozaru to nece biti kraj sveta za njega. Vidite li razliku? Ne moze transformisati zivot ali moze da pocne da transformise nacin na koji uzimate zivot. Prvi svesni sok znaci rad na sebi u opstem smislu. Sustina ovog rada je da sebi pokusamo da damo taj prvi svesni sok. Sve cemu nas ovaj sistem poducava sa prakticne strane pripada prvom svesnom soku neidentifikovanja, ne samo-uvazavanja itd. To moze da vodi do stvarnog momenta samo-secanja kao nagrada. Onda covek ima uvid sta mora da uradi i uvidja istinu o radu.

Ali rad na sebi mora biti obavljan u duhu ideje rada, tj sa osecajem, osecanjem i vrednovanjem rada. To mora biti sadrzaj svakog napora u radu, jer niko ne moze da radi na sebi sam, u suprotnom rezultati idu samo u laznu licnost i tako u zaslugu. covek mora da radi iz ljubavi prema radu. To dovodi vodonik 12  na mesto gde utisak stize.Ulazni utisci su vodonik 48. Oni ne mogu preci u vodonik 24 bez vodonika 12 kao aktivne sile.  Ako je ovaj vodonik prisutan tamo gde stize utisak tj. na mestu gde smo svesni vodonik 48 koji dolazi kao pasivna sila prelazi na vodonik 24,  i trijadu kompletira ugljenik 12. Vodonik 12 nije prisutan prirodno na ovom mestu u ljudskoj masini. On mora da bude doveden tu.  Ako covek uzima zivot uobicajeno, na obican nacin, tj. uvek prima impresije na isti mehanicki nacin i dela iz njih na isti mehanicki nacin  onda nista ne moze da se menja u coveku. takvi ljudi ne mogu da se razvijaju. Oni ne vide gde se momenat ili mesto rada na sebi nalazi. Oni misle da je rad nesto van njih. Covek mora da dovede veoma mocan vodonik na mesto gde ulaze utisci. To je vodonik 12.
15. Ideja transformacije u radu, berdlip, Jul 14, 1941

Deo III – Da bismo mogli da nastavimo razgovore o transformaciji dozvolite da vam postavim ovakvo pitanje: sta sprecava transformaciju utisaka u nama? Zasto se to ne desava uvek? Vratimo se na ova pitanja.

Impresije treba u svojoj oktavi da prodju dok ne stignu do Mi 12. Seticete se dolaze kao 48, ali se ne razvijaju dalje. ( Figura 1) . Seticete se takodje da Prvi svesni sok treba da omoguci utiscima u njihovoj evoluciji naime prelazak u vodonik 24 i zatim vodonik 12.  Tj. Metodom prvog svesnog soka  Do 48 postaje Re 24 a zatim Mi 12 (Figura 2).

6 Mesto1SvesnogSoka56

Treba imati u vidu i pravilno shvatiti dve stvari:

  1. Prvi svesni sok se ne dogadja coveku koji je uspavan. To je svesni napor koji zahteva posebno znanje i samo-posmatranje i koji se dogadja u vezi s ulazecim impresijaa zivota i covekovim mehanickim reagovanjem na njih. Grubo receno sastoji se od opazanja objekta i istovremenog opazanja a da covek nije identifikovan. Ovaj proces je nekad oznacen dijagramom koji sledi:
  2. Prvi svesni sok na ljudsku masinu povecava energiju masine u obliku vodonika 24 i vodonika 12. Rezultat je ustvari da svaka celija u telu dobije hranu viseg vodonika. U vezi sa ovom drugom tackom dozvolite da vas podsetim da ni psihicke ni fizicke funkcije ne mogu biti shvacene dok god nije shvaceno da one mogu obe da operisu u razlicitom stanju svesti. Ako je prvi svesni sok primenjen, trece stanje svesti je dodirnuto, sa rezultatom da ljudska masina radi na razlicite nacine zbog novh energija i kao fizicke i kao psihicke funkcije. Trece stanje svesti je stanje Samo-secanja koje covek treba da poseduje ali koje je malo po malo  izgubio zbog pogresnih uslova zivota. Danas se moze reci da se dogadja samo u formi veoma retkih bljeskova. Stvaranje Treceg Stanja svesti je ono koje formira prvi svesni sok – tj prvi predmet rada je da eventualno covek nema vise samo retke bljeskove povecane svesti (nad kojom nema kontrolu) ali moze u sebi da stvori povecani nivo samo-secanja sracunatim naporima. Ovi napori koji pripadaju prvom svesnom soku postepeno dovode do toga da masina radi ispravnije. Mnoge pogresne funkcije i u psihickoj i u fizickoj sferi, stecene pogresnim radom masine su u dva najniza stanja svesti tj u tami – pocinju da tada nestaju same od sebe.

Vratimo se sada pitanju sta sprecava Do 48 od prelazenja u Re 24 i onda u Mi 12. Zasto se ovo ne desava uvek? Desava se u detinjstvu, i u izvesnoj meri Mi 12 se u ranom detinjstvu stvara u telu. Mozemo se setiti njegovog delovanja ali kako licnost raste sve vise i i vise i deblje oko esencije to se redje i redje dogadja. Tj utiske sve vise i cesce presrece licnost koja je na dijagramu predstavljena kao dupla linija oznacena sa «x». Impresije koje dolaze kroz cula padaju na debelu mrezu koja hvata sve (izuzev jako malog dela koji prolazi dalje i proizvodi sasvim male kolicine Mi12).

Ta mreza je licnost sa svojim jakim baferima i fiksnim stavovima sa mehanickim asocijacijama svojim zapisim koji se automatski stavljaju u pogon, i sa svojim idejama da zna i da moze, sa svim svojim protivrecnim «ja» sa svim razlicitim oblicima negativnih emocija koje je stekla imitiranjem sa svim navikama identifikovanja, smatranja, samo-opravdavanja zamisljanja laganja, centriranim u laznoj licnosti.  Sve ovo sprecava utiske da prodju kroz svoju normalnu transformaciju. Drugim recima nesto mracno, se formira oko mesta gde utisci ulaze i zatvara im put dalje.

Sa stanovista trijada impresije koje ulaze kao vodonik 48 ne mogu da predju u vodonik 24 dok god vodonik 12 nije prisutan. Vodonik 12 mora da bude doveden na mesto gde utisci ulaze. Licnost je konstruisana uglavnom oko vodonika 48 – formativni vodonik tako da utisci 48 padaju na licnost 48 i posto  nuzni elementi trijade stoga nedostaju nikakva transformacija nije moguca. U slucaju obicne hrane vodonik 768 bivajuci konzumiran susrece se sa sokovima za varenje, i njihovim aktivnim fermentima koji pripadaju redu vodonika 192, i rezultat je transformacija 768 u 384. Ali u slucaju impresija, jednom kad je licnost formirana nikakav odgovarajci aktivni ferment ih ne susrece (u ovom slucaju vodonik 12). Rad po sebi mora da bude na tom mestu da bi delovao kao ferment , jer rad cini da covek pocne da misli na nov nacin i da se probudi.

Sta to znaci? Kako covek moze da dovede rad na mesto ulaznih utisaka? Ukratko: prisecajuci se rada emocionalno. Sto god covek vise kroz pravilno samo-posmatranje oseca sopstvenu bespomocnost, sve vise shvata sopstveno neznanje, i sve vise uvidja svoju mehanicnost i da je masina , sto god vise uvidja svoju sopstvenu nistavost rad u njemu postaje sve vise emocionalan. Rad u nama moze da postoji kao vodonik 48. Onda je to samo licnost, kao nesto formativno u secanju. Moze da postoji u nama u obliku vodonika 24. Onda je to emocionalno. Onda moze da postane tako dragoceno tako znacajno da pripada vodoniku 12. U tom slsucaju lazna licnost ce poceti da se rusi i covek ce postati kao malo dete. To je jedno od znacenja kad se kaze: « Izuzev kad postanete kao mala deca». Ako covekova ljubav ne ide vise samo prema njemu samom, u njegove uobicajene ideje o sebi njegovu cudnu sujetu i uvazavanje samog sebe tj. u laznu licnost, onda se pravac njegove volje menja tj. rezultanta njegovih zelja se menja.  Kad vrednovanje istine u ezotericnom ucenju postane jace nego vrednovanje sebe onda ono pocinje da deluje na coveka. Onda on sve pocinje da prima na razlicit nacin. Celokupan nacin na koji prima spoljni svet pocinje da se menja. (Zasto ljudi ne mogu da shvate da je zivot utisci). Covek vise ne reaguje na impresije iz svoje mehanicke licnosti stalno ponavljajuci iste reci, osecajuci ista osecanja itd. On pocinje da dela iz rada tj na sasvim nov nacin. Rad dolazi na mesto gde ulazi zivot kao utisci i stoji pored njih. Covek pocinje da vidi zivot kroz rad i umesto da gubi vreme na stotine formi beskorisnog unutrasnjeg uvazavanja ili negativnih reakcija , ili identifikovanja, on trazi kroz moc rada pomoc da svoje mehanicke reakcije izmeni, o kojima je posmatranjem stekao svest i da transformise naviknute nacine na koje uzima stvari. Pocinje da zivi svesnije na mestu gde zivot ulazi kao impresija.

16 Ideja transformacije u radu, Berdlip 12 sept1941

deo IV odeljak I – Uzmimo ideju “rada na sebi”.  Kao sto vam je poznato do sada mi uzimamo ono  sto nazivamo neko; dakle ja ili ti kao jednu stvar. Mi mislimo da smo ono sto nazivamo ja.

Rad na sebi je stoga potpuno nemoguc. Kako mozete da radite na sebi, ako vi i onaj “sebe” na kome radite ste jedno te isto?

Ako ste vi i sebe jedna te ista stvar rad je nemoguc. Razmislite za momenat – ako ste vi identicni sa sobom  tj jedno te isto kako mozete da se posmatrate. Zar to nije nemoguce? Stvar ne moze samu sebe da posmatra. . Kako bi to bilo moguce? Stvar ne moze samu sebe da posmatra.  Kako bi mogla to da postigne. Tako ako uzmete sebe kao vas  i vas kao sebe i mislite da je ja  i sebe isto onda kako mislite da pocnete da posmatrate sebe? Vi cete poceti da posmatrate vas- i kako je to moguce? Stvar ne moze samu sebe da posmatra. Stvar identicna sama sa sobom ne moze da vidi sebe jer je ista kao i ono sto je posmatrano, onda kako predlazete da posmatrate sebe?  Stvar identicna sama sa sobom ne moze da vidi sebe  jer je ista sa samom sobom, i stvar koja je identicna sebi ne moze nikako imati tacku gledista odvojenu od sebe iz koje moze da se posmatra.

Sve ovo govorim  da bi podvukao kako je tesko za ljude da pocnu da posmatraju sebe. Ako covek uzima sebe kao sebe on ne moze da posmatra sebe. Sve je on. On kaze «ja» svemu. I ako covek kaze «Ja» svemu u sebi onda je sve u njemu «ja» i kako onda moze da posmatra sebe. Kako ja mogu da posmatram ja ako je to jedna te ista stvar. U jednom momentu je iritabilan i grub, a u sledecem ljubazan i uctiv. Ali on kaze «ja» svemu. I tako ne moze da vidi to sve. Njemu je to sve jedno. Ne moze da vidi odvojeno od sebe da je on sebi uvek jedno. Ne moze da vidi sebe odvojeno i da on i sebe nije isto. Ovaj masivni kamen spoticanja stoji na putu svakome i dug jako dug put prevazilazenja je zadatak rada na sebi. I koliko uzme pre nego sto covek pocne da uvidja sta to znaci i sta rad stalno govori. Posmatrao sam ljude u radu cesto tokom mnogih godina, koji tek treba da uhvate jedan bljesak  znacenja samo-posmatranja tj ljudi koji i dalje uzimaju sve sto im se desava kao «ja» i koji kazu «ja» svakom raspolozenju, svakoj misli, svakom impulsu, svakom osecanju, svakoj senzaciji, svakoj kritici, svakoj ljutnji, svakom negativnom stanju, svakoj primedbi, svkom negodovanju, svakoj mrznji, svakom odbacivanju, svakom uzbudjenju, svakoj sumnji svakom strahu.  Svakom toku unutrasnjih misli kazu «ja» svakom negativnom monologu, svakoj sumnji kazu «ja», svakom obliku maste kazu «ja» svakom potezu koji ucine kazu «ja». Svemu sto se desava u njima kazu «ja». U takvom slucaju rad moze biti samo nesto sto se cuje spolja , nesto sto cuju da im je receno, reci koje pamte ili ne. Ali nemaju ideju o tome sta rad na sebi znaci zato sto nemaju ideju da postoji stvar kao sto su «oni». Oni gledaju kroz svoja dva oka, i slusaju sa svoja dva uva, i cuju i vide ono sto  je van njih. Zar nije sve izvan njih, izuzev nesto sto nazivaju «ja»? Zar zivot nije mnogo stvari izvan, i ono sto uzimaju za gotovo je «ja» tj sebe? I ako ovaj rad nije o spoljnim stvarima, koje mogu da cuju i vide i dodirnu, o cemu je onda zapravo? Jer sigurno da nema nista osim spoljneg sveta i onoga sto nazivamo «ja». Istovremeno oni mora da osecaju rad emocionalno. Mogu da osecaju da je o necem cudnom i izvornom i stvarnom. Ali ne vide o cemu zapravo.  Nastavljaju da govore isto kao sto uvek govore i kazu «ja» svemu u njima. Nastavljaju da osecaju i misle kako su uvek osecali i mislili i kazu «ja» svemu. Svim svojim manifestacijama, svim svim svojim mehanicnostima, svom celokupnom unutrasnjem zivotu kazu «ja».  I posto je sve «ja» sta je onda ostalo da se na njemu radi? Ovo je sasvim tacno. Jer ako sve sto je povezano sa osobom u spoljnoj manifestaciji i unutrasnjem zivotu je «ja» i ako postoji samo «ja» ako je sve povezano sa tim «ja» onda nema na cemu da se radi. Jer ko moze da radi na «ja» ako je sve «ja»? Sta «ja» moze da posmatra ako je sve «ja»? Odgovor, naravno, je da nista ne moze. Stvar ne moze da posmatra sebe. Mora da postoji nesto drukcije u njemu da moze da posmatra, i u nasem slucaju , u svacijem slucaju, ako nema nista u nama sto je razlicito od nas, kako mozemo da posmatramo sebe i da radimo na sebi.  Jer raditi na sebi neophodno je da pocnemo da posmatramo sebe. Ali ako sam ‘ja’ i ‘sebe’ jedno te isto kako to moze ikako biti moguce?  Nemam na cemu da radim, zato sto sve sto ja radim, sve sto ja kazem, sve sto ja osecam sve sto ja mislim kao «ja»takoda ako govorite meni o meni ja cu to vi govorite o meni tj o onome sto ja zovem «ja» i stagod kazete o meni uzecu da ste rekli o meni tj o tome ja jer za moj proces misljenja  «ja» i «mene» je identicno. Za moje razmisljanje to je jedna te ista stvar.

17 Ideja transformacije u radu Berdlip 21 sept 1941

Deo IV odeljak II – Prosli put  procitali smo spis o neophodnosti da ne uzimamo sve kao «ja» u sebi. Culi ste to i ranije da «dok god covek ne podeli sebe na dva ne moze da se pomeri odande gde je. Ova izreka cesto koriscena u radu odnosi se na pocetak procesa koji se zove unutrasnje odvajanje. Covek mora prvo da se podeli u dva dela. Ali sledece faze unutrasnjeg odvajanja su kompleksnije od ovoga. Dacu vam jedan primer. Nedavno mi je neko rekao da je po po prvi put poceo da uvidja sta samo-posmatranje  i separacija znaci. Rekao je: uvek sam o negativnim emocijama mislio kao o nevaljalom delu mene. Shvatam moju gresku «samo posmatranje nam pokazuje nasa negativna stanja. Ali jos nesto dalje je po pravilu neophodno vise nego obicno posmatranje a to je unutrasnje odvajanje. I niko ne moze da se odvoji od onoga sto u sebi posmatra ako ono sto posmatra smatra kao «sebe» jer ce onda neizbezno osecanje «ja» da predje u ono sta posmatra u sebi i taj osecaj ‘ja ce pojacati snagu i moc onoga sto posmatra. On mora da nauci da na pravilan nacin kaze «To nisam «ja» to nije «ja». Ako negativnu emociju uzme kao nevaljali deo sebe nece biti u stanju da se odvoji od sebe.  Dali vidite zasto? Nece biti u stanju da se odvoji od tih emocija. Jer ih uzima kao sebe i tako im daje validnost «ja». I kao sto je receno u poslednjem predavanju, ako svemu u sebi damo osecaj «ja» ako kazemo «ja» svemu sto osecamo i mislimo ili kazemo ili zamislimo nista ne moze da se promeni jer «ja» ne moze da menja «ja». I ako praktikujemo samo-posmatranje  na ovoj osnovi, sve sto posmatramo bice «ja». A radi se o tome da je sve u nama prakticno govoreci «to» tj masina koja sama radi.  Umesto da kazemo ja mislim treba da shvatimo da cemo biti mnogo blizi istini ako kazemo to misli i umesto da kazemo osecam blize je istini da kazemo «to oseca»

Ono sto nazivamo «ja» i cemu kazemo «ja» je ustvari veliki svet veci i raznovrsniji nego spoljni svet koji opazamo culima. Mi ne kazemo «ja» onome sto vidimo u spoljnem svetu, ali kazemo «ja» svemu sto se dogadja u nasem unutrasnjem svetu. Ova greska uzme mnogo godina da se malcice modifikuje. Ali ponekad imamo jasno svetlo razumevanja za trenutak i shvatamo sta se misli i o cemu rad neprekidno govori. Ako covek sve pripisuje zlu u sebi on se nalazi na pogresnom mestu u odnosu na to isto kao kad pripisuje sebi dobro i zaslugu za to. Svaka vrsta misli moze da udje u um; svaka vrsta osecanja moze da udje u srce. Ali ako sve pripisete sebi i svemu kazete «ja» vezujete sve to za sebe i nemozete naciniti unutrasnju separaciju od toga. Covek moze da izbegne negativne misli i oseanja ako ih ne uzima kao deo sebe kao «ja». Ali ako ih covek uzme kao «ja» i izmesa se sa njima tj poistoveti sebe sa njima, onda ne moze da ih izbegne.

Postoje unutrasnja stanja u svima nama koja moramo da izbegnemo bas kao sto covek izbegava da hoda blatom u spoljnjem vidljivom svetu. Covek ne sme da ih slusa, ne sme da ide sa njima, ne sme da ih dodirne niti da dozvoli da ga dodirnu. To je unutrasnja separacija. Ali unutrasnju separaciju ne mozete da praktikujete ako sve sto se desava u vasem unutrasnjem nevidljivom svetu, u kojem zapravo zivite, pripisujete sebi. Cesto sam bio zatecen pitanjima ljudi o mislima i osecanjima koja ih truju i brinu. Na primer ljudi koji se ponose da su «cistog uma» se cesto nadju muceni nedostojnim mislima i prizorima; to je upravo ono sto se dogadja ako covek inisistira da je sve u njemu ili njoj je «ja». Sa tim u vezi secam se da kad smo napustilii Institut u Francuskoj otisli smo u Skotsku u kucu moga dede. On je sakupio veliku biblioteku u kojoj je izmedju ostalog bilo mnogo teoloskih i etickih tomova. Oni su naravno bili sasvim formativne prirode. Ali nemajuci sta drugo da citam proveo sam neke od dugih zimskih noci pokusavajuci da razumem o cemu se tu radi.  To su bili uobicajeni ogorceni argumenti o prirodi trojstva, o prirodi jeresi, itd. Ali primetio sam da jedna tema diskusije koja se cesto ponavljala je da smo mi odgovorni za nase misli. Neki od najzescih moralista inisistirali su da jesmo odgovorni, ali nekoliko od tih odavno izumrlih teologa imali su stav da nismo odgovorni za svoje misli. Neki su govorili da nam misli salje djavo. Ali ni jedan od tih pisaca koje sam citao nije zauzeo psiholoski stav u odnosu na ovo pitanje.

Bilo kog momenta najneobicnije misli i slike mogu da udju u nas. Ako kazemo «ja» njima, ako mislimo da ih mi mislimo one imaju moc nad nama. I ako onda pokusamo da ih eliminisemo, to ce biti nemoguce. Zasto? Ponovicu jednu od mojih sopstvenih ilustracija o ovoj situaciji. Predpostavimo da stojite na nekoj dasci i da pokusavate da je podignete i mucite se iz sve snage da to ucinite. Dali cete uspeti? Ne zato sto sami pokusavate da podignete sebe samog i to je nemoguce.

Potrebno je izvrsiti znatnu  re-orjentaciju covekove celokupne koncepcije sebe da bi shvatili sta ovo sve znaci. Toliko mnogo bafera i raznih oblika ponosa i glupih nacina misljenja sprecava nas da vidimo kakva je nasa unutrasnja situacija. Zamisljamo da smo jedinstvo i da imamo stvarno postojano «ja» i da imamo volju i zamisljamo jos mnoge druge stvari. Sve to stoji na nasem putu i pre nego sto mozemo da praktikujemo unutrasnju separaciju, sasvim novo osecanje o sebi i o tome sta covek zapravo jeste je neophodno.

18 Komentar o znacenju Berdlip September 21, 1941

Deo I-  Mi jedni druge mozemo toliko da zamorimo da izgubimo svako znacenje jedan za drugoga. Covek i zena mogu da se jedno od drugog toliko umore da vise nemaju znacenje jedno za drugo. Coveka moze da smori neka stvar toliko da izgubi svako znacenje za njega. Covek moze da obavlja svoje dnevne obaveze revnosno godinama sve dok  jednog dana to izgubi svaki znacaj za njega. Covek moze da traga za novim avanturama sve dok ne izgube svaki znacaj za njega da vise i ne zna sta radi.

Upitajmo se o znacenju znacenja i smislu znacenja. Razmotrimo pre svega dali je znacenje vazno ili ne. Ako ipak odlucimo da je znacenje vazno, onda se upitajmo sta je to sto zelimo. Jedna veoma dobra formulacija onog sto zelimo je sledeca: “Zelim da otkrijem znacenje svega”, ili “ potrebno mi je vise znacenja» ili «uzasavam se stanja besmisla i molim se da otkrijem vise znacenja u svom zivotu» itd. Pre vise godina razgovarao sam sa  g.O. o svrsi. Razgovor je bio o mogucnosti ponavljanja – tj. Zivljenju svog zivota iznova. To je mogucnost i ako se nista ne promeni u nasoj esenciji –tj u nasem najdubljem i najstvarnijem delu onda ponavljanje covekovog zivota ako do toga dodje  ce biti identicno zivotu kroz koji je prosao. Covek ce ziveti isti zivot i mozda cak vise puta iznova i nece imati nikakvo secanje na to. To znaci da se u momentu smrti covek vraca u onaj deo Vremena gde je rodjen, i radja se u isto okruzenje itd i zivi ponovo isti zivot, i ustvari zivi ponovo i ponovo isti zivot jer nista se u njemu nije izmenilo.

G. O me upitao sta je moj cilj u vezi sa ovom mogucnoscu da ponovo prozivim svoj zivot i ja sam rekao: «Razmisljajuci o svom zivotu u meri u kojoj ga se secam, vidim da sam vrlo malo uzeo od njega. Bio je kao san. Imao je vrlo malo znacenja, i ustvari citave godine su zamagljene u mom secanju. Voleo  bih da osecam moc znacenja u raznim iskustvima koja sam imao kada bih ponovo ziveo svoj zivot. . On je odgovorio: Da, toje tacno. Po pravilu nismo prisutni. Kao sto je g G rekao nekome: On nikad nije kod kuce. Zatim je nastavio nesto u smislu sledecih reci: I to ustvari vazi za sve nas. Nikad nsimo kuci ili samo veoma retko. Skoro uvek smo izvan. Tako nasa iskustva imaju tako malo znacenja za nas. Rekao sam: «Ali siguran sam da vi na primer pamtite vas zivot daleko bolje nego sto ja pamtim svoj, i da vas zivot ima dublje znacenje. Odgovorio je: «Da, ali ne bas u tom smislu kao sto kazete. Primecujem koliko ste mnogo zaboravili. U mom slucaju kao dete nisam se igrao sa igrackama. Bio sam manje pod uticajem imaginacije. Video sam kakav je zivot dosta rano. Rekao sam na to: « U mom slucaju moram priznati da nikad nisam mislio o zivotu kao o necem o cemu se misli. Uzimao sam ga zdravo za gotovo. On je odgovorio: « Da, u tom smislu ima malo znacenja za vas. Zivot vas je jednostavno nosio kao reka a vi ste mislili da vodi negde ka nekom jasnom cilju. Samo onda kad shvatite da zivot nigde ne vodi pocinje da ima znacenje»

U to vreme mislio sam o ovom razgovoru kao o necem veoma cudnom . Predocio sam ga onako kako ga se secam u vezi ideja koje su izrazene. Dva jasna utiska su ostala u meni : jedan je bio da je pravilno da se  formulise cilj u smislu zelje za vise znacenja u odnosu na mogucnost da ponovo zivim isti zivot kad umrem i drugi je bio da ako ne shvatite prirodu zivota ne mozete da ga osmislite ziveci ga.

Shvatio sam da je odgovorio na pitanje koje nisam postavio, a naime «Kako zivot moze da ima vise smisla?» 19 Neke beleske o pogresnom radu centara Berdlip 18 October 1941

Jedna od najinteresantnijih ideja ovog sistema ucenja je da covek ima nekoliko razlicitih umova i da je intelekt samo jedan od tih umova koje covek poseduje. Pogledajmo dijagram razlicitih centara u coveku shodno ovom ucenju. (p68)

Svaki od ovih centara je um. Svaki od njih predstavlja razlicitu vrstu uma.

Centri mogu se grubo receno mogu uporediti sa veoma delikatnom i veoma kompleksnom masinom, od kojih je svaka predvidjena za razlicitu svrhu i upotrebu. Stavise, svaka masina se sastoji od odvojenih manjih masina ili masina koje se nalaze u okviru masina koje rede same za sebe. Tj. ceo centar ili cela masina moze da radi ili samo njen manji deo. Svako poseduje ove veoma kompleksne i delikatne masine ne znajuci nista ili skoro nisa o njima, ljudi su odgovorni sto  ih koriste pogresno. Ustvari oni misle da imaju samo jedan um i da taj um moze da obavlja sve. I ideja jednog uma je povezana sa iluzijom da je covek jedno- tj sa formom imaginacije da svako sa sobom nosi naime, da je iznutra jedan jedinstvo, koje ima jednu volju i jedno postojano ja i ima punu svest i samo znanje i moc da cini. Veoma je cudno i interesatno da niko ne razmislja o tome dovoljno  duboko- jer to vodi do izvora covekove unutrasnje «bolesti» da uzima toliko dugo pre nego sto ljudi mogu da podnesu i prihvate realizaciju da oni nisu jedinstveni i harmonicni vec mnostveni i neharmonicni, da nemaju jedno i postojano stvarno «ja» vec stotine razlicith i sasvim kontradiktornih  ja koje uzimaju kontrolu nad njima u razlicitim momentima da nemaju stvarnu volju vec skup promenljivih konfliktinih volja, koje pripadaju svaka jednom od tih «ja» i da samo retko imaju momente svesti ali obicno u narocitim stanjima budnog sna i da kao rezultat svega toga nemaju stvarnu moc cinjenja i tako zive u svetu gde se sve desava i to niko ne moze da spreci.  Cak i ideja da  covek nema jedan um nego razlicite centre ili umove moze biti zazirana ili smatrana nestvarnom kao i izreka da ljudi nisu svesni. Niko ustvari ne zeli da se suoci sa sobom i sa svojom stvarnom situacijom.

Tako se covek drzi onog sta zamislja o sebi da jeste i hvatajuci se na ovaj nacin za ono sto ne postoji, za ono sto je nerealno, cini sebi nemogucim da egzistira i  postane stvaran tj ono sto bi mogao da postane i za sta je ustvari stvoren da postane. Verovatno ste culi za izreku u radu da svako moze da bude milioner ali da bi bio milioner mora prvo da realizuje da nije milioner. U tom smislu svako je kao mlad bogat covek u onoj paraboli, bogat osecanjima svoje sopstvene zasluge, koji sebi pripisuje dobrotu i da je duboko identifikovan sa svojom vrlinom. Secate se da mu je receno da ide i da rasproda sve i da postane siromasan tj da da onom stvarnom i esencijalnom delu sebe koji je zakrzljao i izgladnjen „bogatom licnoscu“. Covek nemoze da shvati nista od onog sto se govori o pogresnom radu centara ukoliko ne shvati da u njemu zaista postoje razliciti centri. Morate da shvatite da to nije ideja fantazije ili neka teoretska zamisao. To je cinjenica, i to je cinjenica od najveceg znacaja za bilo koga ko zeli da zivi svoj zivot dobro a ne da se zivot nacini u nesto maglovito, neformirano, i uglavnom besmisleno. Zbog toga je prva stvar za koju vam se kaze da je radite u vezi prakticnog rada na sebi je da zapazite koji centar ili centri rade u svakom odredjenom trenutku. Tj. Kaze vam se da praktikujete samo-posmatranje, jer to je jedini put koji vodi ka samo-promeni, pre svega u odnosu na zapazanje o tome koji centar kad radi u vama. Ali cak i ovo je veoma tesko i ljudi cak i nakon duzeg vremena sami ne uvidjaju da ti centri u njima postoje. Ili pokusaju da ih posmatraju za momenat i misle da je to dovoljno. Za pocetak da kazemo da u svakom coveku postoje tri coveka. Intelektualni Covek, Emocionalni Covek i Instinktivno-Pokretski Centar korespondiraju sa ta tri centra ili uma u coveku. Sto znaci covek misli jedno, oseca drugo i „cuti“ svojim culima koja pripadaju njegovom instinktivnom centru trece-to jest njegova cula koja pripadaju njegovom instinktivnom centru i razlikuju se od njegovih osecanja koja pripadaju Emocionalnom centru, i njegove misli koje pripadaju intelektualnom centru. Predpostavimo da zelite da se drzite nekog cilja i potrudili ste se da taj cilj ucinite sebi jasnim. Predpostavimo da ste se zbog neceg iznervirali: sta ce se desiti, gledajuci samo iz perspektive razlicitih centara. Ako ste uznemireni to znaci da je emocionalni centar postao negativan. Ako se osecate ljuti, razocarani, ili osecate da nista ne vredi. Predpostavimo sada da sledite um emocionalnog centra onakvog kakav je u tom trentuku, dali bi se drzali cilja, sta god da je. Naravno da ne. Ali ako odete u vas intelektualni centar- ako mozete- i mislite o svom cilju i sta vas je navelo da to uzmete sebi za cilj, mozda cete biti u stanju da se drzite cilja. Zasto? Zato sto koristite pravi centar za tu priliku. Ne koristite pogresan centar, jer kada se koristi, sledi Emocionalni centar kad je negativan,  uvek znaci pogresno koriscenje centra. Ali o svemu ovome je dovoljno bilo reci. Danas zelimo da govorimo o pogresnom radu centara ne toliko u smislu da se koristi pogresan centar za neki zadatak, kao na primer u pokusaju kako da se brzo silazi, vec vise u smislu koriscenja pogresnog dela centra. Kao sto znate, svaki centar je podeljen u tri dela i svaki od tih delova je dalje podeljen u sledeca tri dela. Sada ne govorim o podeli nekih centara na pozitivne i negativne strane. Svaki centar reflektuje sebe i druge u svoje tri podele i tri pod-podele koje predstavljaju Instinktivno-Pokretski centar, Emocionalni Centar i Intelektualni centar za sebe, ali sve to na manjoj skali. A ovi opet su dalje podeljeni na jos manjoj skali.

Instinktivno-Pokretski Centar je najmehanickiji i bas u ovim malim mehanickim delovima centara ljudi provode po pravilu svoj zivot. Ali pre nego sto detaljnije porazgovaramo o podeli centara uopsteno, jedan princip mora biti shvacen u vezi njihove podele. Zasto ljudi provode vreme  u mehanickoj podeli centara. Odgovor je jednostavan to ne zahteva nikakvu paznju. Kad je paznja ravna nuli covek se nalazi u najmehanickijem najautomatskijem delu centra. Rezultat toga je da covek kaze i cini stvari bez ikakve ideje o tome sta radi. Drugi rezultat je da covek ne moze da se prilagodi promeni ili da upotrebi svoje znanje vec se ponasa sasvim mehanicki u svim prilikama i ponavlja sta zna kao masina. Svi ste primetili da je ljudima jako tesko da usvoje nove ideje ili da se prilagode novim prilikama i uslovima i kako samo ponavljaju ono sto su naucili kao  da su djaci.

Stici do visih delova centara napor paznje je neophodan. To je princip. Uzmimo sada mehanicki deo Intelektualnog centra kao polaziste. Njegova uloga je registrovanje memorije, utisaka i asocijacija, i to je sve sto bi on normalno trebalo da radi, tj ako je pravilno koriscen. Taj deo nikad nebi trebalo da odgovara na pitanja koja su postavljena celom centru. Iznad svega ovaj deo nebi nikad trebalo da odluci nista bitno. Ovde imamo prvi primer pogresnog rada centara u odnosu na njihove delove i podele. Mehanicka podela intelektualnog centra koji se zove Formatorni deo ili Formatorni centar neprekidno odgovara na pitanja i neprekidno donosi odluke. Odgovara bilo kako u u zargonu ili tipicnim uobicajenim frazama. Odgovara automatski i na nacin kako je najvise naviknuto poput masine. Ili, na malo visem nivou odgovara u stereotipnim frazama na nacin kako govore direktori skola i drzavni sluzbenici, koristeci slogane, fraze, poslovicne mudrosti i slicno. Cudna stvar je da mnogi ljudi odgovaraju na ovaj nacin i nikad ne primecuju to, ili zato sto ne mogu da misle ni ocemu i oslanjaju se na mehanicke ili cak automatske izraze njihovog Intelektualnog Centra ili zato sto ne vide znacaj da misle sami za sebe i oslobode svoju misao mehanickih reci i izraza koji dolaze iz najnizih delova centara.

Ovde dolazimo do paznje. Paznja nas stavlja u bolje i svesnije delove centara. Postoje tri vrste paznje.

  1. nulta paznja koja karakterise mehanicku podelu centara
  2. paznja koja ne zahteva napor i koja je privucena i treba je samo sacuvati od nevaznih stvari
  3. paznja koja mora biti usmerena naporom i odrzavana voljom

Kao sto smo rekli prva vrsta paznje ili nulta paznja prati rad mehanickih delova centara, druga paznja nas stavlja u emocionalne delove centara, a treca paznja je intelektualna paznja. Uzmimo za momenat opet primer Intelektualnog Centra, jer cemo se ovoj materiji vratiti ponovo. Emocionalni deo celokuponog intelektualnnog centra sastoji se od zelje da se sazna od zelje da se razume, da se traga za znanjem, da se otkrije, da se uveca razumevanje, da se dokuci i  otkrije, da se oseti zadovoljstvo spoznaje, zelje za istinom, da se dozivi zadovoljstvo ucenja, postizanja, i obratno, bol neznanja, nezadovoljstvo sa bivanjem neobavestenim ili neznalicom. Rad emocionalnog dela zahteva punu paznju, ali u ovom delu centra paznja ne zahteva nikakav napor. Paznja je privucena i odrzavana zanimljivoscu samog predmeta. Intelektualni deo celog intelektualnog centra ukljucuje kapacitet za stvaralstvo , konstruktivnost, pronalazastvo, iznalazenje metoda, uvidjanje veza, i dovodjenje u vezu prividno izolovanih delova u poredak i jedinstvo ili formulaciju tako da vidimo istinu o necemu koja je do tada bilo zamagljeno. Ovaj deo ne moze da radi bez direktne paznje. Paznja u ovom delu nije privucena ali mora biti kontrolisana i odrzavana naporom i voljom; obicno izbegavamo da cinimo rad koji pripada ovom delu centra koji je stoga cesto neupotrebljen.

Odavde mozemo da zapazimo u kojim delovima centara se nalazimo. Sledeci put cemo o ovome govoriti vise.

20 Pogresan rad centara

Deo II- Prosli put smo govorili o pogresnom radu centara iz perspektive koriscenja pogresnih delova centara i iz perspektive Paznje.

Kako je receno, ljudi zive ili nastanjuju male delove centara, tj. mehanicke delove. Morate razumeti da svi razliciti „ja“ u nama zive u manjim ili vecim delovima centara. To znaci da imamo manje ili vise mehanicka „ja“. U malim delovima, u mehanickim ili cak automatskim delovima centara prebiva vecina onih „ja“ koji kontrolisu nas svakodnevni zivot. U tom smilsu ljudi zive ili nastanjuju male mehanicke delove centara. Oni bi trebalo da su sluge a ne gospodari, jer posedujemo „ja“ razlicitih moci, kvaliteta ili mogucnosti. Na primer „ja“ koja nastanjuju male pod-delove centara su nesposobna da shvate rad. Ona su vrlo ogranicena. Ne mogu da se menjaju. Oni su kao prostaci koji su sumnjicavi prema svemu sto je novo. Mala „ja“ koje koristite u obicnom zivotu – „ja“ koja se svadjaju i osecaju zadovoljnim, koja su zaokupljena malim planovima, malim sumnjama, malim stvarima, sitnim radoznalostima itd, su u mehanickim delovima centara. Ona su sasvim korisna za male stvari. Ali oni ne mogu da razumeju rad. Oni pripadaju malim delovima centara. Ponekad vidite ljude koji su toliko u ovim malim dnevnim „ja“ da su nesposobni da shvate bilo sta izuzev onog sto se odnosi na neposredne male interese i pogled iz ovoih malih „ja“ zaokupljen je samo malim stvarima dnevnog zivota, koje su u toj ravni veoma vazne, naime u ravni malih stvari. To znaci ova mala „ja“ imaju svoje odgovarajuce mesto i ako se bave onim sto im pripada oni obavljaju svoj posao kako treba, i svako mora da ima istrenirana „ja“ te vrste. Kao sto znate covek mora biti razvijen u izvesnoj meri u svim delovima centara da bi postao covek br. 4 ili balansirani covek.  Ali kao sto je receno ovi mali „ja“ ne mogu da shvate rad, ne mogu da se prilagode idejama rada i ako ideje rada padaju samo na ta mala dnevna „ja“ rad ne moze biti primljen i pravilno prihvacen u covekovom bicu. Ukratko, ovaj rad, ako je uzet samo sa ovim malim, samo –zainteresovanim dnevnim „ja“, bice shvacen samo na nivou bica tih malih „ja“. Rad mora da padne na veca „ja“ i nikad da ne potone na mala „ja“. To je veoma stvarna i vazna strana rada na sebi, tj. to je veoma vazno da se ne dozvoli malim „ja“ koji zive u malim delovima centara da misle i odlucuju o idejama rada. Buduci da je to vazno i sa prakticne tacke gledista predstavlja tako jedan neposredan primer pogresnog rada centara, koji je predmet koji sada izucavamo, moramo da razumemo bolje sta se ovim misli. Za, kao sto je receno, izucavanje pogresnog rada centara nije dovoljno samo navsti da se radi o pogresnom radu centra, kao sto je slucaj sa misljenjem o trcanju niz stepenice brzo, u kom slucaju covek ce da padne, nego se isto tako radi o pitanju koriscenja pravog centra u vezi sa onim sta treba uciniti u odredjenom trenutku. Jer psotoje razlicite vrste stvari koje smo pozvani da resavamo u razlicito vreme i posedujemo ne samo razlicite centre ili umove- intelektualni za kompleksna poredjenja i misli, pokretni za kompleksne pokrete mnogo brze nego sto je misao i emocionalne za uvidjanje kvaliteta stvari i odnosa i znacenja skrivenih od inteleketa itd.  Ali svaki centar je podeljen i dalje podeljen u delove, svaki od kojih ima svoje pravo mesto u shemi stvari i svoju odgovarajucu funkciju.

Da se vratimo na intelektualni centar. Mehanicki deo ukljucuje u sebi rad na registrovanju pamcenja, asocijacija i utisaka i to je sav rad koji bi trebalo da radi normalno, dok drugi centri i delovi rade svoj odgovarajuci posao. On bi trebalo da samo radi registrovanje  i zapisivanje, kao sekretarica koja belezi sta je receno i organizuje itd. I kao sto je recno nikad nebi trebalo da odgovara na pitanja koja su upucena celom centru i nikad nebi trebalo da donosi bilo kakvu vaznu odluku. Ali nazalost, on uvek odlucuje i uvek odgovara na svoj uski i ograniceni nacin, sa unapred pripremljenom frazeologijom  i nastavlja da govori iste stvari i da radi na isti mehanicki nacin pod svim uslovima. To je fiksni deo coveka i kad covek obitava intelektualno u mehanickim delovima intelektualnog centra on se ne menja, i njemu nista ne moze da bude novo, jer ce uvek videti zivot na odredjeni nacin i reci iste stvari kao gramofon. Ali ako ima drugi deo u sebi razvijen u vecem delu slucaj ce biti sasvim razlicit. Onda ce on imati veoma mehanicki deo mrtav a drugi deo koji je svesniji i zivlji, deo koji se nalazi u ili emocionalnom ili intelektualnom delu. Ustvari balansirani covek u smislu rada je razvijen u izvesnoj meri u svim delovima, mehanicki, emocionalni i inetelektualni delovi svih centara. Tj on je predstavljen u svakom od centara emocionalno i intelektualno. Tj predtavljen je u njima nekim a od svojih ja i oni nisu kao prazne sobe. To rasporedjuje njegovu energiju i dovodi psihicki zivot u harmoniju , ali to se desava samo preko ideja slicnih idejama rada – naime idejama koje dolaze od „C“ uticaja, iz svesnog kruga covecanstva, od onih koji su dostigli pun unutrsnji rast da je harmonicni razvoj centara moguc. Zivotni interesi sami su osudjeni da vode u jednostran razvoj i nijedan covek ne moze da se razvije kroz samo-interse jer onda razvija samo odredjene delove emocionalnog centra.

Ali ako rad padne na mehanicku stranu intelektualnog centra pasce medju one „ja“ koji se bave obicnim dnevnim stvarima zivota. Ta „ja“ se hrane „A“ uticajima i koriste zivotu ali ne mogu da razumeju o cemu je rec u radu ili zasto je rad neophodan. Ona su okrenuta na spoljnu vidljivi zivot koji je suma svih stvarnosti za njih. Za njih samo ono sto vide, cuju ili culima opazaju je stvarno. Tamo nema tla za ideje rada da na njemu rastu , jer rad nije o stvarima cula koje mogu biti opazene, vec pocinje samo-posmatranjem tj sa onim sto ne moze biti culno opazeno. Stoga cete shvatiti kako je opasno za one koji su imali priliku da prime rad u vecim delovima centara, u vecim „ja“ da dozvole da te ideje padnu u njima u male mehanicke „ja“ gde ce bit podeljene ili rastrgnute u parcice. To je u osnovi ideja skrnavljenja i profanog tj. ona pripada pogresnom radu centara. Rad mora uvek biti kontempliran sa paznjom, jer ona stavlja coveka u inteletkualni deo centara.

Sto se tice slusanja ideja rada sa mlim  uskim „ja“, vi svi znate parabolu o sejacu i semenu. Covek koji samo zivi u malim delovima centara u malim licnim stvarima ce kada cuje za ideje rada razumeti to na veoma mali nacin. Ova situacija je pomenuta u paraboli. Seme znaci ideje ezotericizma, ideje rada. Ako su ideje rada pale, ko zivo seme, na mala „ja“ na male delove centara nastanjenih veoma malim malim „ja“  to je kao da je seme tj ideje rada, pale ustranu. Podsetimo se ove parabole:

„Sejac je isao napred da poseje svoje seme, i kako je sejao neke semenke su pale ustranu i gazene i ptice su ih pojele i nebo ih je prozdrlo. A drugo seme je palo na stenu i kako je izniklo tako je uvenulo, jer nije bilo vlage. A drugo je palo medju trnje i trnje je raslo sa njim i udavilo ga. A neko je palo na dobro tle i raslo i donelo plod stostruki.“

Interpretirajuci ovu parabolu svojim sledbenicima Hrist je rekao: Seme je bozja rec. A oni sa strane su oni koji su culi a onda je dosao djavo i uzeo rec iz njihovig srca i oni ne mogu da veruju i da budu spaseni. Razumete li zasto se zove ustranu? To znaci a ideje rada padaju usred prometa covekovog uma, medju obicne misli covekovog zivota i prima ih mehanicka strana uma koju Hrist naziva djavolom, jer mehanicnost je djavo.

Svi znate da u smislu rada covek moze da razume ono sto je na njegovom nivou bica. To znaci da ako nekog sretnete na visem nivou bica nego sto je vase vi ga ne razumete. A ako zivite u malim veoma malim ogranicenim mehanickim „ja“ onda to predstavlja vas nivo bica. Onda cete razumeti samo ono sto je veoma malo voema licno i kao sto je receno ako ste centrirali sebe u ove male „ja“ ti mali „ja“ koji su u vezi sa malim poslovima vaseg dnevnog zivota i vasih malih ljubomora malih mrznji i zelja zloba, necete biti u stanju da se prilagodite nicem novom tako da ce ideje rada pasti „ustranu“ ili ce biti beznacajne za vas ili cak smesne blesave i imaginarne. To znaci da cete shvatiti rad na ovom novou vaseg bica. Ali svako ima skalu bica tj covek ima, ako ima magnetski centar, bolji nivo i bolje je u sebi ako pokusa da ga pronadje kroz koji ce prihvatiti rad. A jedan znak ovog je posedovanje „magnetskog centra“ koji pravi razliku izmedju „A“ i „B“ uticaja.

21 Pogresan rad centara 3

Deo III, – Mehanicki delovi centara imaju da obavljaju rad koji im pripada i mogu da obavljaju taj rad bez ikakve paznje, ili sa vrlo malo paznje. Kad hodate ta radnja zahteva vrlo malo paznje, i to samo s vremena na vreme, svi kompleksni pokreti ukljuceni u cin hodanja su izvedeni pravilno mehanickim delom pokretskog centra. Da je to uradjeno mehanickim delom pokretskog centra moze se dokazati tako sto vase ruke mogu biti angazovane u pokrete koji zahtevaju svesno usmerenje tj. paznju, kao naprimer ostrenje olovke ili odmotavanje ili mesanje itd. Bas zato sto mehanicki delovi centara mogu da rade sa nula paznje ili veoma malo povremene paznje oni cesto rade nezavisno, tj covek se oblaci za veceru dok razmislja o nekom problemu i onda zatekne sebe, na sopstveno iznenadjenje, da odlazi u krevet. Mora biti da je svako primetio slicne primere.

Cela ljudska masina je sacinjena na taj nacin da jedan deo moze u nuzdi da obavlja posao drugog dela za izvesno vreme. Ovo je izrazeno u ovom sistemu kad se kaze da se u izvesnoj meri centri preklapaju u odnosu na funkcije. Iako je bas zbog ovog preklapanja u izvsenoj meri ljudska masina u stanju da u odredjenim situacijama nuzde funkcionise sto je cini prilagodljivom, ustvari bas zbog tog preklapanja nastaju prilike za pogresan rad centara.  Na primer: znamo da se disanje moze sasvim obavljati bez ikakve paznje. Ovde pokretski centar, koji kontrakuje i opusta misice koji radi prilikom disanja kontrolise instinktivni centar, koji u svakom trenutku procenjuje uslove krvi i shodno tome uvecava ili smanjuje dinamiku izdisaja. Ali mi ovo ne mozemo da posmatramo direktno. Ne mozemo da posmatramo instinktivni centar i njegov kompleksni zadatak  nad unutrsnjim organima. Ali mozemo da posmatramo rezultate njegovog rada, naime, da nakon trcanja disemo dublje ili da kad smo pod groznicom disemo ubrzano i shvatamo da je to zasto sto instinktivnki centar potrebuje vise kiseonika itd. Ali disanje se ne odvija samo pomocu instinktivnog-pokretskog centra. Postoji preklapajuca kontrola jer mi mozemo da disemo i voljno tj. namerno. Covek ne moze da zadrzava svoj dah voljno preko odredjenog vremena jer instinktivni centar preuzima kontrolu nad disanjem cim covek pocne da gubi svest. Ali covek moze da utice voljno na svoje disanje i ucini ga sporijim ili dubljim itd. To je opasna stvar da se radi, ali postoje momenti kad je to neophodno i moze i da spasi zivot. Ako medjutim, covek pokusava da kontrolise disanje a da ne razume sta radi i bez znanja moze da utice na normalan rad instinktivnog-pokretskog centra, koji onda postaje lenj i napusta u izvesnoj meri kontrolu disanja. Secam se da sam cuo G. vise puta da kaze  da su ljudi koji ocekuju da uvecaju svoju moc kontrolisuci svoje disanje budale jer se mesaju u jednu funkciju koja ako se jednom poremeti na pogresan nacin dovoljno dugo, moze vise nikad da ne radi ispravno.

Pitanje pogresnog rada centara je pitnje celozivotne studije kroz samo-posmatranje. Da bismo razumeli bilo sta moramo da shvatimo njegovu prirodu, u suprotnom pristup ili stav moze biti pogresan. Ne mozete razumeti u momentu sve o centrima i o njihovom pogresnom radu. Ako mislite da mozete pitacete pogresno pitanje i necete usvojiti nista o ovoj stvari. Razmislite za momenat. Ceo vas zivot je funkcija centara i kontrolisana centrima, vase misli, vasa osecanja, vase ideje, vase nade, strahovi, ljubavi, mrznje, akcije, senzacije, zadovoljstva, udobnosti itd. Kako onda mozete da ocekujete da u kratkom vremenu razumete sve o ispravnom i pogresnom radu centara? To bi bilo isto kao i ocekivati da razumete sve o zivotu nkon sto ste o tome culi lekciju ili dve. Ovo sto je do sada receno je samo da vam da neku indikaciju i da vas navede da pocnete da izucavate ovu materiju, i ako je ne izucavate samo-posmatranjem, onda i kad cujete hiljadu i jednu lekciju o ovoj stvari i dalje necete nista razumeti.

Ovde je neophodno izloziti delove drugih centara tako da imate uopstenu skicu po kojoj da se sami orjentisete i u odnosu na koju mozete da opredelite neka svoja zapazanja o sebi  i da utvrdite odakle poticu  jer to pomaze da  covek vidi jasnije sam sebe.

Ovde cu podeliti odredjeni centar na pozitivni i negativni deo pre svega, a onda popuniti tu i tamo sada neke manje segmente davajuci pribliznu definiciju njihovih funkcija. Pocnimo od intelektualnog centra.

Figura I – Intelektualni centar

5 Figura1IntelektualniCentar76

Beleska: Samo pokretski deo intelektualnog centra je detaljnije obradjen u ovom dijagramu. Primetite ovde razliku izmedju Emocionalnog dela od Pokretskog dela od Intelektualnog Centra i Emocionalnog dela Intelektualnog centra kao celine. Primetite sta se ovde zeli da kaze.

Figura II – Emocionalni Centar

2 Figura77

Figura III – Pokretski centar

3 Figura78

Figura IV- Instinktivni centar

4 Figura79

Kao sto  smo rekli, u ovim dijagramima centara i njihovih delova samo je nekoliko delova obelezeno da posluze dao vodic posmatranjima centara i njihovog rada. Deo naseg rada pre nekoliko godina je bio da posmatramo delove centara i da prikupimo i uporedimo nasa zapazanja.

Sve ovo sto je do sad receno zahteva pazljivo izucavanje. Pre svega neophodno je da zadrzimo sta je receno o centrima i delovima kako su dati a onda da razmisljamo sta to sve znaci i da steknemo licnu ideju o toj stvari, jer na taj nacin to izdizemo u vise delove centara.  A zatim da nadjemo primere i da pokusamo da ih smestimo. Molim vas ne mojte da pitate o delovima centara koji nisu mapirani. To je uvek znak negativnog razmisljanja i automatskog postavljanja pitanja sto je gore nego formatorno ispitivanje, da pitate o  Aziji ako je predavanje o Americi ili pitati o izuzetku kad se pravilo objasnjava.

22 Pogresan rad centara

Podela Intelektualnog centra na pozitivni i negativni deo

Deo IV- pocnimo studiju negativnih delova centara  i sta one predstavljaju. Da bismo mogli to da ucinimo, pocnimo danas od intelektualnog centra koji je prirodno podeljen na pozitivnu i negativnu stranu i istovremeno porazgovarajmo o tome sta je misljenje i sta rad znaci u odnosu na pravilan poredak intelektualnog centra.

Sta je uloga negativnog dela intelektualnog centra? Grubo receno, njegova uloga je da misli Ne da negira. Uloga pozitivnog dela intelektualnog centra je da misli Da, da afirmise. Tako je ceo centar predstavljen na ovaj nacin.

Figura I

1 Figura80

Bez negativnog dela u intelektualnom centru bilo bi nemoguce misliti. Sta je misljenje? Prva definicija koju ovaj sistem daje je da je misljenje uporedjivanje. Misljenje je uporedjivanje jedne stvari sa drugom, jedne predstave sa drugom, itd. Ali ako covek samo ima afirmaciju tj. Da kao instrument sa kojim misli, poredjenje nece biti moguce. Porednjenje zahteva kvalitet, ili izbor izmedju dve stvari, jedna kojoj kazemo Da i druga kojoj kazemo Ne. Sva pitanja koja postavljamo koja pocinju sa zasto (za razliku od onih koja pocinju sa kako) znace da trazimo razlog za nesto: i celokupno rezonovanje ukljucije poredjenje i izbor – tj. izbor ovog i odbacivanje onog.

Bilo bi nemoguce izabrati ili odbaciti kad u Intelektualnom centru nebi postojala dvojna moc- naime, moc afirmacije i moc negacije. Dva dela centra bi trebalo da su u stanju da rade zajedno, donekle na isti nacin, kao sto dve ostrice makaza rade zajedno jedna nasuprot druge. To znaci da bi covek trebalo da je u stanju da vidi sta afirmise i sta negira, bez obzira o cemu misli, i da ih drzi zajedno i da izmedju dve suprotstavljene strane nadje put svojih misli, jer svako izvorno misljenje vodi um u nekom pravcu ( i treba da vodi ka novom mestu u razumu a ne uvek starim stazama na stara mesta gde je vec bio ranije i do kojih se stize bez ikakvog misljenja vec jednostavnom naviknutom asocijacijom). Govorim o izvornom misljenju koje zahteva napor i predstavlja nesto sto ljudi retko rade. Kao sto ste vec nesumnjivo culi, svakome u radu se savetuje da „pomeri mozak“ bar jednom dnevno a to znaci da ucini stvarni napor da misli. Ono sto obicno nazivamo misljenjem je jedan automatski tok asocijacija, let maglovitih ideja, secanja i fraza prekidanih povremenim laganim naporom da se setimo neceg kao na primer sta treba da kupimo ili gde treba da idemo danas. Kad intelektualni centar radi  kao celina, svi njegovi razliciti delovi i podeljci padaju u svoje pravo mesto i funkciju, ali to se retko dogadja. Citav centar je retko osvetljen. Po pravilu samo mali delovi i podeljci rade, tj radi pod slabim pritiskom sa samo  malo svetla i u malim delovima i tako nemoze da operise ni sa kakvim mislima ili idejama koje zahtevaju aktivnost centra kao celine. I zatim, ljudi po pravilu ne znaju o cemu da misle. Ovaj sistem sa svim svojim idejama i principima, znacaj onog na cemu se temelji i njegovi prakticni detalji, ustvari celokupno ucenje, je povezani organski sistem sazdan da coveka natera da misli i da ga nauci kako da misli i da mu da nesto kroz sta da razvije svoje sopstveno misljenje. Jer su neke ideje lake da se shvate i malih razmera, druge su teze i sirih razmera i veza menju njima ne mora biti ocigledna dugo vremena, ali ceo Intelketualni Centar, sa svim svojim delovima, malim i velikim je potreban da prihvati i drzi sistem kao celinu pravilno tako da moze ispravno da radi i da prenosi snagu kao ornganizovana ziva celina. To nije pitanje samo pamcenja jer pamcenje je pre svega funkcija mehanickog ili formatornog dela intelektualnog centra koji registruje, i ovaj deo nije dovoljan da shvati ideje i ucenje u potpunosti. To je takodje pitanje vrednovanja uvidjanja i  osecanja „ukusa“ njegove istine. U isto vreme, ako ovaj sistem nije pravilno registrovan u coveku on ne moze da se ispravno razvije i raste u njemu da primi i prenosi vibracije visih centara. Morate razumeti da u radu po sebi ne postoji sila uzeta kao dijagrami i reci nego sta rad prenosi kroz svoje bice voljno shvaceno. Jer kad je rad shvacen on onda formira nesto u coveku sto nije posedovao ranije i taj instrument, da tako kazemo, tako formiran u njemu moze da odgovori na uticaje kojih ranije nije bio svestan. Bas ti uticaji modifikuju, menjaju i eventualno transformisu coveka. Videcete, stoga, koliko je bitno drzati rad u zivotu u sebi i slusati njegove ideje ponovo i iznova i misliti o njima i pokusati da delujete iz njih i na osnovu njih.  Jer ako rad umre u coveku kroz nesrazmeran pritisak zivota i njegovih dnevnih zahteva bice mozda tesko probuditi se opet. Ljudi lako padaju u  san; i uzme mnogo vremena izucavanja napora i zrtvoganja pre nego sto se rad u coveku formira dovoljno snazno da moze da ostane ziv sam od sebe, stoga ljudi moraju da budu u vezi sa onima koji ga drze u zivotu i ciji je zadatak da to cine.

Napravio sam ovaj dijagram da bih pokazao kako je rad intelektualnog centra kao celine neophodan za potpuno razumevanje ovog sistema i kako je sistem konstruisan da za ovu svrhu i moze da organizuje ceo intelektualni centar ispravno u instrument koji moze poceti da odgovara na uticaje koji dolaze od visih centara. Ali kako ova materija pripada „relativnom misljenju“ ( koje samo dovodi intelektualni centar u pravilan rad) vraticemo se sada na podelu centra na pozitivnu i negativnu stranu  i razmotricemo ih u odnosu na pogresan rad centara (i delova centara).

Uzmimo negativno misljenje. Negativno misljenje nastaje kad covek misli iskljucivo ili  uglavnom iz negativne strane Intelektualnog centra. Koristi negativni deo za misljenje. Kao sto je receno, dve strane: pozitivna i negativna, treba da rade zajedno i da jedna drugu proveravaju. Ako cvoek pocne da misli, recimo o radu, iz negativne strane intelektualnog centra i dozvoli da ova strana nastavi svoju aktivnost neprovereno, on je osudjen da stigne do poricanja rada, jer negativna strana moze samo da poveze stvari u obliku povecane negacije.  Krajnji rezultat ce stoga biti Ne. Ovo negativno misljenje o stvarima  sa kojima je rad na primer povezan, je vrlo uobicajeno danas, ali da bi napredovao mora da odbaci bilo sta sta se sa tim ne slaze.

Negativno misljenje ima mnoge forme u ljudima. Neki ljudi imaju dobro razvijen sistem sasvim neproverenog negativnom misljenja o razlicitim stvarima – o njima samima, o drugima, o zivotu, o svetu, o svemiru, itd. Ovi sistemi su formirani u njima nezavisno od pozitivne strane Intelektualnog centra i stoga su jednostrane neproverene neoborive bilo kakvim suprotnim misljenjem i cesto izvor bolesti.

Jedna od najlaksih stvari je ne slagati se. Ne slagati se po navici je koristiti negativni deo centra . Neslaganje po obicaju, iznalazenje krivice, ili greske, cepidlacenje, itd je koriscenje negativne strane neprovereno: a negativan mislitelj je ukratko covek za izbegavanje, jer sta god da mu kazete on ce pokusati da unisti. On ne moze drukcije jer on je da tako kazemo, intelektualno u rikvercu i samo moze da  ide nazad. Sve je ovo pogresan rad centra. S druge strane, covek koji misli, recimo opet  o ovom sistemu, samo na strani afirmacije, opet nece nikad nista shvatiti. To njemu nikad nece postati stvarno, jer nece nikad proci kroz iskusenje u odnosu na njega i boriti se i osvojiti ga za sebe polako i postepeno.

Postoji prica u radu da je jednom davno covek bio savrsen. Covek je bio u kontaktu sa „visim centrima“. Ustvari, receno je, razgovarao je sa bogovima. Ali bio je veoma slab, jer nikad nije osporavan i uvek bivajuci afirmisan, nije znao kako da se sretne za uskracivanjem. Tako je lako pao sa svog visokog polozaja jer nije imao  snagu da razmislja i razuemva sam za sebe. Sada mora da nadje put nazad gde je jednom bio, sa sangom uskracivanja da mu pomogne.

DODATNA BELESKA:

Ima interesantnih stvari koje se mogu reci u vezi podele na pozitivni i negativni deo intelektualnog centra ako ih uzmemo u vezi sa drugim centrima kao sto je Emocionalni Centar. Na primer, covek moze imati negativno misljenje i pozitivan osecaj ili volju u odnosu na neku stvar. Ili, nasuprot tome, moze imati pozitivno misljenje i negativan osecaj ili volju. Da bismo ilustrovali ovo primer iz jevandjelja je dobar za razmisljanje:

„Covek imadjase dva sina; i ode do prvig i rece, Sine idi radi danas u vinogradu. I on odgovori i rece necu: ali zatim se pokaja  i ode. I ode drugom sinu i rece isto. I on odogori i rece, Odoh gospodaru i ne ode. Koji je od njih dvojice uradio po volji svog oca?

(Matej XXI- 28-31)

Covek koji ima suvise mehanicku afirmaciju intelektualnog centra ce reci „Da“ ali to pripada njegovoj misli, ne njegovoj volji. Osnova volje je emocionalni centar. Tako on kaze „Da“ sa svojim misljenjem  ali u krajnjoj liniji „Ne“ svojim emocionalnim centrom.  Ili covek ima negativno misljenje i pozitivno osecanje.  On kaze „Ne“ svojim razumom ali njegova osecanja kasnije kazu „ Da“. Parabola ili psiholoska definicija moze biti shvacena razlicito. Ali ona znaci da covek nije jedno i ima dve distinktne strane koje se ne slazu nuzno.

Druga stvar koja moze biti recena je da ako covek nema Maganetski Centar ( koji afirmise postojanje dve vrste uticaja u vrtlogu zivota – naime A i B uticaje) moze samo da pocne iz negativne strane misljenja jednom kad se susretne sa radom ove vrste i tako provede sve svoje vreme u opovrgavanju. Osecanje iniciara odredjenu vrstu misljenja. Nas intelektualni aparatus podeljen je na pozitivni i negativni, moze dati bilo koji rezultat shodno tome koja strana je u akciji. Moze dokazati ili opovrgnuti bilo sta. Vrednovanje – emocionalni centar je ono sto je odlucujuce. Gledano kao cista masina, dve strane intelekutualnog centra  se medjusobno niste. Zato je receno da je treci faktor neophodan za pravilan rad centra.


[1] Uputstva u Radu ne postoje vec samo izjava u prvom licu jednije o necem sto pojedinac u Radu izgovara o sopstvenom iskustvu i dozivljaju Rada. (prim. prev.)

[2] Za znacenje bafera pogledaj index

[3] Znanje jednog dela u relaciji prema  znanju drugog dela (prim. prev.)

One Response to Psiholoski komentari na ucenje Gurdjijeva i Uspenskog (prvi tom) Deo I: 1-56 str.

  1. Vesna Mitic says:

    Thank you for the text.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s