Pogrešan rad Centara (5)

Berdlip 28 Novembar 1941
Pogrešan rad Centara

Deo V – U ovom tekstu, koji je poslednji u seriji o pogrešnom radu Centara, počećemo sa Emocionalnim Centrom u odnosu na njegovu negativnu stranu, ali ću napraviti veliku digresiju o negativnim emocijama kao takvim.

U predhodnom tekstu rečeno je da Intelektualni Centar ima, prirodno, negativnu stranu. Ali to nije slučaj sa Emocionalnim Centrom. Negativni deo Emocionalnog Centra je sedište negativnih emocija. Ali, takav deo u Centru ne postoji prirodno: on je stečen. Može se odmah reći da kad god je taj stečeni Negativni Deo Emocionalnog Centra aktivan, to znači pogrešan rad Centra. I nije preterivanje reći da emocionalni centar veoma retko radi pravilno, usled delovanja ovog stečenog Negativnog Dela koji je postao zaražen od kontakta sa životom. Jer negativne emocije vladaju životom, možda naročito danas, i ljudi se drže svojih negativnih emocija više nego bilo čega drugog. Zaraza negativnih emocija (kao zaraza negativnog mišljenja) postepeno sama sebe ugrađuje u dete koje raste, jer dete se rađa budno (na svojoj skali) u svet uspavanih ljudi, i imitirajući ih, uči samo kako da padne u san kad dođe njegov red: i između mnogih ostalih stvari uči kako da imitira negativne emocije – tj. izraze lica, intonacije, reči i fraze koje izviru iz negativnih stanja drugih ljudi. Dete imitira sve to i postepeno počinje da oseća šta one predstavljaju. Na taj način negativna osećanja starijih postepeno se prenose na dete i posle izvesnog vremena dete počinje da pokazuje negativne emocije, da se duri, da tuguje, da gnjavi  oseća žaljenje nad samim sobom,  i slično.  Naposletku, šta bi drugo moglo dete da radi? I šta bi oni koji su već zaraženi negativnim emocijama radili, pošto su sasvim nesvesni sopstvene negativnosti i nikad nisu čuli za ideju negativnosti a i ako su čuli sasvim su sigurni da oni nisu nikad negativni. Zapazate kako je teško izmeniti ovaj ponavljajući i samo-obnavljajući uzročno posledični lanac, ovu kontinuiranu infekciju i re-infekciju, koja je gora od bilo koje druge zaraze, moralne ili fizičke. Ko će to prekinuti? Ili cime se to može prekinuti?  Jedini način da se to prekine jeste  da čovek čuje, vidi, razume i shvati šta negativne emocije jesu i da počne od sebe. Jer ako i jedan čovek napravi pomak u svojoj poziciji u tom smislu u tom gustom tkanju života, u toj zgusnutoj masi ljudskih bića, oslobodiće mesto za druge. Ali to će se samo dogoditi ako radi na svojim negativnim emocijama iskreno iz nadjublje, unutrašnje, individualne percepcije istine  tog užasa i beskorisnosti negativnih emocija, jer je to tačka u kojoj stvarni Rad počinje,  u toj unutrašnjoj viziji. Morate razumeti da svi vi možete početi Rad iz različitih mesta ili, što bi se reklo, dubina u vama. Možete raditi iz površnih razloga ili iz dubljih razloga. Kad čovek Radi na Sebi radi nagrade ili pohvale, ili pozicije ili dužnosti, ili iz određene vrste uobraženosti, ili gordosti, ili samo-zasluge, ili iz neke slike o sebi, ili iz časti, ili iz želje da zadovolji, ili imitira, ili iz straha, kao što je strah od gubitka reputacije, strah od kritike, strah od gubitka prijateljstva i slično – svi ti motivi ili izvori njegove volje u njemu (neki bolji, neki lošiji) još uvek nisu čovek koji Radi na sebi. To je i dalje  spoljašnji Rad na sebi. Ovi motivi su serije zamena za stvarno “ja” u čoveku – zamenička “ja”, od kojih neki formiraju  Zamenika Nadzornika, i kao što rekoh neki su bolji, a neki lošiji neki su korisni, a neki prepreka – tj. neki su više unutrašnji i time bliži našoj esenciji ili stvarnom delu u čoveku, a neki su više spoljni i time više ka lažnoj ličnosti ili imaginarnoj ličnosti za koju sami sebe smatramo i na koju trošimo toliko mnogo energije, misli, novca, u održavanju usred gustih oblaka negativnih emocija i tenzija.

Samo će stvrani Rad, a ne imaginarni rad na ličnim negativnim emocijama  omogućiti  da pomaknu svoje pozicije, u suprotnom one su i dalje tu, u drugoj formi, jer su one  kao Proteus koji samo menja oblik menjajući se u nešto drugo. Ali neophodni deo Rada, kroz koji svako mora da prođe,  da putem iskrenog posmatranja u sebi vidi, kako se drži negativnih emocija jednom rukom, a drugom, pokušava da ih se oslobodi. Rad neizostavno vodi svakog ka istom mestu i ka istom iskustvu. Čovek mora  dostići tačku uviđanja sopstvene bespomoćnosti – uviđanja sopstvene mehaničnosti. A to, ako nije negativno iskustvo, će ga dovesti do Pamćenja sebe. Uviđanjem sopstvene bespomoćnosti on privlači pomoć. Uviđanje sopstvene bespomoćnosti stavlja čoveka u Treće Stanje Svesti gde pomoć može da nas stigne. I kad smo već tu da dodam za one među vama koji još uvek ne razumeju sasvim šta znači raditi više “spolja” a šta znači raditi više “iznutra” da je to ovaj slucaj. Predmet Rada je da probudi “zakopanu  savest” – ovde ne govorim o stečenoj  savesti koja se razlikuje kod svake rase, i predstavlja pitanje svake kulture, treninga, klase i nacije. Zakopana  savest je ista u svim ljudima, ali je zakopana – to jest, van domašaja.  Da nema te “zakopane  savesti” u nama, Rad bi bio beskoristan – ništa više od obične mode, novog trenda ili žargona. Kad bismo mogli da dodirnemo tu stvarnu zakopanu i istinsku  savest, momentalno bi znali da su sva negativna stanja pogrešna – i da nas zapravo truju. Upravo po unutrašnjem doživljaju, “ukusu”, kako kažemo u Radu ovo sami počinjemo da uviđamo. “Unutrašnji ukus” omogućava čoveku da svhati da je negativan. Onda počinje borba. Želi nešto da kaže – a ne može. Kad se ovo dogodi, kad ga Rad dovede do ove tačke, onda Rad “u njemu radi”. To više nije nešto što on prihvata, već nešto za šta se mora boriti u sebi. Onda počinje da uviđa da mora da radi na svojim negativnim emocijama više iznutra, i onda mu  savest pomaže. Ali ako radi na svojim negativnim emocijama zato što mu je to rečeno da treba da radi, ili zato što ga je pred drugima sramota da ih ima, i slično, onda on radi više “spolja” na njima, a ne izvorno iznutra. Bez tih udaljenih indikacija stvarne  savesti koju Rad počinje da pobuđuje u ljudima i njegovoj unutrašnjoj pomoći, borba sa negativnim emocijama bila bi nemoguća. To jest, kad ne bismo imali  savest negde u nama, negativne emocije bile bi nepobedive. Život bi bio suviše jak. Ali srećom po nas koji živimo na ovoj planeti, koja se nalazi daleko dole niz Zrak Stvaranja, koja je samo jedan stepen udaljena od najgoreg mogućeg mesta u celom svemiru – srećom po nas, mi u sebi imamo sredstva buđenja, iako zakopana, a s druge strane imamo izvan nas oblike učenja o buđenju, koje svesni krug čovečanstva izvan života prenosi s generacije na generaciju,  koja nas mogu potaknuti da se u sebi probudimo.

*          *          *

Osvrnimo se sada ukratko na Emocionalni centar i njegov Negativni Deo. Kao i Intelektualni Centar, Emocionalni Centar može biti predstavljen grafički, iako ne u potpunosti tačno, na sličan način.

Ovo predstavlja Centar nakon što je stekao svoj Negativni Deo od kontakta sa životom. Na ovom mestu ne želim ništa više da kažem o različitim delovima i aspektima Emocionalnog Centra, izuzev da je polazište u vašem ličnom razmišljanju na tu temu ideja da je sve u Negativnom Delu radi na  nepravilan način, kao u rikvercu. Uzmimo na primer sumnju. Sumnja je emocionalno stanje koje ubrzo uključuje Negativni Deo Intelektualnog Centra i vodi ka formiranju zaključaka negativne vrste. Poslednji put sam rekao jednu stvar koju moramo da shvatimo o Intelektualnom Centru, a to je da svaka njegova strana – pozitivna ili negativna – radi nezavisno da bi mogla da dođe do zaključka. Ovo se mora jasno shvatiti. Ako se sumnja stvara u Negativnom Delu Emocionalnog Centra, jer je sumnja pre svega emocija, koja će zatim pokrenuti u rad Negativnu stranu Intelektualnog centra, u kom slučaju će sve delovati da dokaže da je tvoja sumnja ispravna. Predpostavimo da se vaša sumnja iznenada promenila u prihvatljiviju emociju time što ste čuli nešto što niste znali. Šta se događa? Tada će Pozitivna strana Intelektualnog Centra početi da radi i vaši zaključci će biti sasvim drugačiji. Poznat vam je izraz “želja je otac misli”. Ali to nije zadovoljavajuća formulacija. Bilo koje od vaših emocionalnih stanja upravlja vašim mišljenjem. Ovo je primer kako jedan centar hipnotiše drugi i otud pogrešan rad centara. Moramo stoga pokušati da naše misli oslobodimo emocija kad smo negativni. Ali sve ovo je pitanje posmatranja i govoriti o tome potpunije zahteva dugo vreme.

Dodaću još reč ili dve o negativnim emocijama. One su veoma moćne. Mogu svakog da zaraze. To je jedan od razloga što su toliko  preovlađujuće i zašto ljudi vole da su negativni, jer tako mogu lako da povrede drugoga. Setimo se da u Radu postoji jedna  vrlo teška krilatica – ako ste negativni to je uvek vaša greška. To je teško da se shvati. Uvek izgleda da je to greška nekog drugog. Podsetiću vas da je posebna karakteristika negativnih emocija ta da one same sebe pokreću, da uvek stvaraju nove negativne emocije, dugo nakon što je uzrok uklonjen. Takođe one oduzimaju mnogo energije i beskorisno je rasipaju da ljudi često postaju bolesni usled toga. I napokon, ako čovek ima  mnoštvo negativnih emocija i negativnog mišljenja, to je veoma opasno stanje da se u njemu bude. Ako čovek radi na percepciji svog Emocionalnog Centra otkriće da ceo njegov život dobija novo značenje i doživeće momente buđenja kakve nikad neće zaboraviti a zatim će uvideti šta znači kad Emocionalni Centar radi pravilno. Ali sam to ne može da uradi. Samo kroz novu snagu i kroz nove ideje i kroz novi pogled na sebe to može  postati moguće. Svi napori o kojima Rad govori  su neophodni, a naročito Pamćenje Sebe, i  takođe, mora da se oseća cela pozadina Rada.

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s