Komentari I – O dodatnim načinima samo-posmatranja

Komentari I – Birdlip, 29. maj, 1941
O dodatnim načinima samo-posmatranja
I

Primećujete li razliku između vaših pojedinačnih života i života uopše? Šta podrazumevate pod terminom moj život – kao kad na primer kažete: „Moj život je do sada jedan srećan život“ ili „Moj život do sada je nesrećan zivot“? Mislite li da su  spoljašnje stvari bile lepe  ili pak  unutrašnje stvari – tj. da su vaša raspoloženja i osećanja su bila prijatna do sada ili ne?  Složićete se da je ponekad osoba koja se nalazi u odličnim  spoljašnjim životnim okolnostima, sa dovoljno novca i sa prijatnim okruženjem, i bez ikakvih ozbiljnijih neprilika itd,   ustvari jedna nesrećna i jadna osoba, i s druge strane da osoba u sasvim drugačijim, i čak gorim, okolnostima je često srećna i ispunjena osoba. Pogledajmo na tu situaciju pobliže. Šta je nečiji život – ta stvar o kojoj govorimo tako nesumnjivo, bez sagledavanja šta je to? Kad ljudi, tako srčano, žele da ispričaju priču svog života, o čemu oni govore? Govore o događajima, o drugim ljudima, o  spoljašnjim stvarima. Ali  ljudski život sastoji se od dve različite stvari,  koje za svrhu Samoposmatranja moraju biti ispravno shvaćene. Ljudski život se ne sastoji samo od događaja, nego i od stanja. Stanja su unutrašnja, a događaji su spoljašnji. Stanja su stanja sebe, tj. unutrašnja stanja, kao što su loša raspoloženja, navike i brige, uobičajeni strahovi, sujeverja, predosećaji, depresija, s jedne strane a s druge strane bolja stanja, stanja sreće, stanja uživanja, i milosti. Ona su u nama – tj. sva stanja su stanja sebe iznutra. Događaji su spoljašnji i dolaze k nama  spolja. Dakle, čovekovo unutrašnje stanje može da korespondira sa spoljašnjim događajem, ili može biti uzrokovano njime, ili ne imati nikakve veze sa spoljašnjim. Ali neophodno je videti da su stanja i događaji dve rezličite stvari,  pre nego što počnemo da razmatramo kako mogu biti povezani. Uzmimo na primer prijatan događaj. Da li vaše unutrašnje stanje korespondira sa tim? Možete li zasigurno reći, da kad se  spoljašnji događaj desi, da vaše unutrašnje stanje korespondira sa tim? Recimo da očekujete neki priželjkujući događaj i idete mu u susret. Možete li reći, da kada stvarno dođe, da će mu vaše unutrašnje stanje izaći u susret? Ili ćete priznati da iako se događaj desio, čak i onako kako ste se nadali, često mu ipak nešto nedostaje? Šta mu nedostaje? Ono što mu nedostaje je korespondirajuće unutrašnje stanje  iskombinovano sa spoljašnjim događajem, koji  ste tako željno očekivali. I kao što svi znate, obično je to sasvim neočekivani događaj koji nam donosi najbolje momente. Uzmimo tu ideju – naime, odnos unutrašnjih stanja i spoljašnjih događaja. Ukoliko u sebi nemamo određeno, pogodno stanje, ne možemo se postaviti na pravi način, prema određenom srećnom događaju – tj. da to kažemo na drugi način, nešto u nama mora postojati kako bismo se mogli uključiti u određeni srećni događaj. Ipak, ljudi su vrlo skloni da o svojim životima misle kao o  spoljašnjim događajima, i da samo broj  spoljašnjih događaja jedne ili druge vrste koji im se  dešavaju ili ne dešavaju,čine njihov život nesrećnim. Ali čovekov kapacitet za život zavisi od njegovog unutrašnjeg razvoja – tj. od kvaliteta njegovih unutrašnjih stanja.  Jer iznutra, u odnosu na naša unutrašnja stanja, leži aparat za život, i ukoliko je taj aparat, npr. uronjen u samosažaljenje i brige ili neke druge negativne emocije, i nebitno koliko radosna i prijatna spoljašnja dešavanja bila, ništa se neće desiti kako treba jednostavno zbog toga što taj aparat života – tj. osoba sama po sebi – nije sposobna za kombinaciju sa događajima koji dolaze iz spoljašnjeg života i koju mu mogu izazvati prijatne i radosne trenutke. Osoba se može radovati putovanju u inostranstvo i kad se to dogodi to je onda neki događaj. Ali može biti i tako čangrizav zaokupljen nebitni stvari, da taj put nije ništa drugo nego sama propast. I u  tom slučaju biće to čovekovo unutrašnje stanje koje je pogrešno. I ako se pitamo od čega se naš unutrašnji život sastoji, ne možemo reći samo od događaja,  nego se on sastoji više od  stanja. Predpostavimo da vam se čovek,  koji voli da bude pesimističan, melanholičan i sumoran, žali da je  život “loš posao” i da ga ne vredi živeti, da li biste predpostavili da je uzrok tome nedostatak odgovarajućih događaja ili da je to uzrokovano čovekovim unutrašnjim stanjima, i da li biste bili toliko šašavi da pomislite da će priređivanje lepe žurke za njega promeniti stvari? Bolest je u samom čoveku –  pogledajte samo koliko ljudi vidite svaki dan koji svoj sopstveni život i život drugih čine  jadnim, zbog njihovih loših unutrašnjih stanja –  i koji, u stvari, zaslužuju sopstvenu neslobodu, jer ne uviđaju kakva su njihova unutrašnja stanja i zamišljaju život kao nešto potpuno izvan njih

U samo-posmatranju, pokušajte  da napravite razliku između spoljašnjih događaja i unutrašnjih stanja, i zapazite gde se nalazite u odnosu na oboje; u odnosu na vaše unutrašnje stanje i u odnosu na prirodu spoljašnjeg događaja. Spoljašnji događaji mogu biti svake vrste.  Spoljašnji život nije glatki list papira po kome mi gamižemo kao mravi. Pun je brda i dolina, dobrog i lošeg vremena. To je priroda života – ali po pravilu, mi sve događaje uzimamo kao  izuzetke, barem one neprijatne kao što su bolesti, ratovi, itd.  Život je serija različitih događaja koji dolaze, duž manje ili veće skale, vama u susret, i svaki događaj ima svoju specifičnu prirodu. I unutrašnja stanja mogu biti svakojake prirode. Sav lični rad je na unutrašnjim stanjima i svi znate na kojim pogrešnim stanjima čovek mora da radi i da pokuša da se ne identifikuje sa njima. Ako radite na tim pogrešnim stanjima i pokušavate da se odvojite od njih, onda neprijatni događaji života  neće tako lako da se odraze na vama  i da vam oduzimaju snagu. Događaji su uticaji koji se u svakom trenutku menjaju u svojim različitim kombinacijama, i neki su bolji od drugih, ali svi moraju biti uzeti svesno, čak i oni dobri – na ovom niskom novou na kome se nalazimo u kosmosu – naime, na planeti Zemlji – i neki od tih događaja su vrlo opasni i  ni po koju cenu se ne smemo indetifkovati sa njima.  Iz onog što je rečeno, postaće nam jasnije da o nečijem životu moramo misliti kao o unutrašnjem stanju i istinska istorija nečijeg života biće istorija unutrašnjih stanja a posebno negativnih emocija.  Živjeti “kako bilo” u sebi – u ovom unutrašnjem nepreglednom prostoru koje je dostupno svakom pojedincu kroz samo-posmatranje i nevidljivo je drugima – je najgori mogući zločin koji možemo počiniti.  Ovaj Rad počinje samo-posmatarnjem i primećivanjem pogrešnih stanja u sebi i radom protiv njih. Na taj način  unutrašnji život postaje pročišćen i pošto naš unutrašnji život privlači spoljašnji život, promenom naših unutrašnjih stanja, izgladnjivanjem jednih i  negovanjem drugih, takođe menjamo ne samo naš odnos prema događajima koji dolaze spolja nego čak i prirodu događaja koji nam dolaze iz dana u dan. Samo tako možemo promeniti prirodu događaja koji nam se dešavaju. Ne možemo ih promeniti direktno, nego samo kroz menjanje stanja u sebi – tj. zavođenjem reda u kući koju nastanjujemo. Nisu samo događaji današnjeg dana ono što je bitno – kao kad izgubite nešto ili nešto  pođe naopako ili vas je neko zaboravio ili bio grub prema vama, itd. – nego se radi o tome kako reagujete na to sve – tj. u kojim stanjima u sebi obitavate –  jer tu leži vaš istinski život i ako je vaše unutrašnje stanje ispravno, ništa u prirodi spoljašnjih događaja ne može da vas nadvlada.  Dakle, pokušajte da uvedete razliku, kao vežbu da živite malo svesenije, između unutrašnjih stanja i  spoljašnjih stanja, i pokušajte da bilo koji  spoljašnji dogadjaj, nakon što ste  zapazili njegovu prirodu, primite sa  ispravnim unutrašnjim stavom, tj.  sa pravim stanjem. A ako ne možete, razmislite kasnije o tome – prvo  pokušajte definisati prirodu događaja i vidite da li  vam se ovakva vrsta događaja dešava često i pokušajte da ga sagledate jasnije u smislu „Ovo se zove kasniti“ ili „Ovo se zove gubiti stvari“ ili „Ovo se zove  primiti lošu vest“ ili „Ovo se zove neprijatno iznenađenje“ ili „Ovo se zove težak rad“ ili “Ovo se zove biti bolestan“. Počnite na ovaj vrlo jednostavan način i uskoro ćete videti kako različiti lični događaji, i u tom smislu čovekov  spoljašnji život, se menja sve vreme i ono što u nekom vremenu ne možete da uradite, možete u neko drugo vreme. Jer su događaji kao otvaranje i zatvaranje vrata. Onda ćete uvideti, u odnosu na male događaje dnevnog života,  koje ste događaje sami uzrokovali a koji su se desili slučajno, i sl.  Nakon toga razmislite o vašem stanju i u kakvom stanju obično primate određeni događaj, te da li je to stanje ispravna “alatka” za suočavanje sa tim događajem, tj. da li je to ispravan način koji treba upotrebljavati u susretu sa takvim događajem.  Čovek mora da nauči da bude pasivan spram mnogih događaja, tj. da uopšte ne reaguje, da ništa ne čini. Ali da se bude pasivan zahteva veliku unutrašnju aktivnost svesti (svesnosti),  da bi se sprečila bilo koja mehanička reakcija koja dodiruje isključivo asocijativni mezanizam uma i osjećanja koja greškom uzimamo kao nas same.

This entry was posted in Maurice Nicoll. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s